Zašto lipstik lezbejke ne žele da izađu iz ormana?

Kategorija: LezKULTura / Datum: jun 22, 2013

Kada sam počela izlaziti sa devojkama, kao studentkinja druge godine, moje prvo pitanje nije bilo: „Kako taj seks uopšte ide bez penisa?“ Ili, „Kako izaći mami (pred oči) kao biseksualka ili, možda, lezbejka?“ Ono što sam najviše želela da znam jeste „da li mogu da nosim haljine?“

Foto: WikiHow via creative commons

Foto: WikiHow via creative commons

Strašno, ali odgovor koji sam dobila bio je ne. „Ne možeš, zato što si ti sada lezbejka i trebalo bi da izgledaš kao lezbejka!“ Ako gej orijentacija feminizuje muškarce, onda lezbejska orijentacija žensku muskulaturu čini muževnijom. Izbacila sam cvetni dezen, kosu sam skratila na pet cm, a i štikle sam odbacila. Napunila sam orman: majicama na V-izrez, uskim farmerkama, retro jaknama. U to vreme sam bila u potrazi za smislom svog lezbejskog izgleda, zato što mi je bilo staloda svi veruju u ispravnost mojih osećanja. Kako glupavo razmišljanje. Mislila sam, ako nosim sve te lezbejske stvari, više će mi verovati da sam „čista“ lezbejka.

Prošlo je tri godine, a ja sam i dalje bila queer. Zvanično nisam videla penis godinu i po dana, ako vam je to važno kao neki kriterijum. Bravo ja! Još trijumfalnije, čak radikalnije za mene je to što sam se vratila „devojčica“ izgledu što zaista i jesam, ma kako to „nelezbejski“ drugima izgledalo. Ne napuštam svoj stan bez ajlajnera i frizure u stilu šezdesetih. Sve što je čipkano i belo i delikatno pristaje mom telu. Uvek imam lak na noktima. Uvek. Bukvalno, moja devojka i ja se ježimo na to koliko su slični naši prsti kad su isprepleteni.

Tu sam gde želim da budem, ali mrzim to što sam verovala da moram drugima da predstavim sebe drugačijom kako bi verovali da sam lezbejka. Mrzim to što me garderoba za devojčice sada čini nevidljivom za lezbejsku zajednicu. Međutim, ono što najviše mrzim od svega jeste da čak i ako sam obelodanila opštepoznatu činjenicu da sam žena, još uvek sumnjam i nepoverljiva sam prema drugima. Mogu doslovno prstom ukazati na devojku na ulici, ali zato što ću to učiniti sa lakom na noktima i zveketom narukvice, neće me doživeti kao istinsku, čistu lezbejku.

I, ok, možda i nisam! Volim devojke, ali ako se ispostavi da je moja srodna duša Gael Garcia Bernal, neka bude. Pretpostavljam da me to čini biseksualnom, što dovodi u pitanje moj stav: „Možda izgledam strejt ali sam lezbejka!“ Tako bi bilo lakše. Stvarno, moja „romantična“ budućnost je neizvesna kao bilo čija. Moja poenta je da ni u ovom trenutku, iako sam zaljubljena u devojku i volim naš zajednički život, čak i ako radim stvari koje ne mogu biti lezbejskije, ljudi još uvek ne veruju da delujem u sopstvenoj režiji. Izgleda kao da svi čekaju, sa zadržanim dahom, neizbežan povratak muškarcu. Ubija me to što je njihov jedini dokaz to što se ne uklapam u njihove vizuelne ideje o lezbejkama, i, koristeći se deduktivnim zaključivanjem, ja moram zapravo biti strejt.

Neverovatno je to što ne koriste samo strejt muškarci uvredljive „suviše si lepa da bi bila lezbejka!“ replike. I lezbejke ih takođe koriste, što je, verovatno, najobeshrabrujuća stvar o ženskoj nevidljivosti. Šokira to što marginalizovana grupa još uvek drži tako krute granice u okviru svoje grupe. A da ironija bude veća, mnoge lezbejke su ženstvene lezbejke. Čak i moja devojka, koja voli ženstvene devojke, kaže da mi se ne bi nabacivala ni u lezbejskom baru da nije bila sigurna da sam strejt. (Zamislite, mi smo se srele na Tumblr).

Na neki način, draža mi je nevidljivost. Mogu se sigurnije kretati glavnim ulicama blisko određenim identitetima, dok buč lezbejke nose svoju seksualnost na očigled celog sveta. Moja devojka retko odlazi u javni WC jer uvek kad to učini suočava se sa zbunjenim pogledima prolaznika. To je teško. Ona, takođe, kada stupi u lezbejski prostor, u potpunosti prezentuje svoj identitet, u stanju je da „osvoji“ češće nego devojka u suknji u čiji identitet nismo sigurni.

Biti žena i lezbejka je teško! Buč devojke su vizuelno „van ormana“, bez potrebe da nešto kažu, bez obzira da li im se to sviđa ili ne. One su nabacile kariranu košulju i pomadu na svoju kratku kosu i dozvolile ljudima da pretpostavljaju iz daljine. Lični stil nakon sazrevanja ne može da pomogne, svi se na kraju oblačima u ono što nam je najkomfornije, a tek onda se bavimo načinima na koji nas ljudi tumače. Sranje je što ženstvene žene nikada ne tumače ispravno i što onda odgovaraju za tuđe zablude. Da bismo to ispravile, lipstik lezbejke moraju da izađu iz ormana zbog časti i ponosa. Slažem se da je to pomalo neprijatno, da se nečije mišljenje o meni fundamentalno menja u situacijama kada me porodica pita da li imam deška ili kada me muškarac prati iz grada, a ja moram da gledam njegovo lice kako se menja dok izgovaram te tri reči: „Ja sam lezbejka“.

Radikalno je predstaviti sebe ženstveno znajući da je muževno i dalje cenjeno i privilegovano, čak i u ženskim gueer zajednicama. To je radikalan i subverzivan čin: nastaviti sa ritualom lepote uprkos otuđenju od jedne grupe i nepažnje od druge. Biti žena će prestati da bude radikalna ideja onda kada se kao validna vidi i ideja buč žene. Ali za sada, biram da proslavim svoj ženski i lezbejski identitet. Biram da kažem da je uređivanje bitno i važno za mene kao što je i biti queer, i da takođe neću odustati od toga da postanem kulturno razumljiva ili da pripadam nekoj zamišljenoj zajednici. Odustati bi bila prava tragedija.

Jer, da li ste videli Mod Cloth’s haljine? O moj bože!

Izvor: Thought Catalog
Piše: Michelle Cheever
Prevod: Labris, 2013.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>