Zaštita

Kategorija: Kolumna / Datum: mart 12, 2014

Pozvao me je telefonom i insistirao da se vidimo. Zvučao je uznemireno. Našli smo se u gradu i zavukli u skroviti separe na galeriji jednog kafića, da se na miru ispričamo. Simu nisam videla bar mesec dana, a baš to jutro sam mislila na njega kad sam se napokon odvažila da uklonim naslage prašine sa knjiga i sredim biblioteku. U vrhu police sam pronašla njegovu knjigu „Ecce Homo“, koju mu nisam vratila evo ima, sto godina. Nameravala sam da ga pozovem na kafu i prijatno iznenadim, ali me je preduhitrio.

Sima je delovao usplahireno, kao da je u narko krizi. Obradovao se knjigom na trenutak, zahvalio mi se uz kiseli osmeh, odložio je na sto i odmah prešao na ono što ga tišti:
– Ništa me ne pitaj sestro mila! Prolazim kroz težak, vrlo turbulentan i onespokojavajući period, a depresija, anksioznost i beznađe se smenjuju i ne popuštaju. Ti bar znaš da nikad nikome nisam naudio a kamoli zlo naneo, i da ništa ružno nikom ne bih ni pomislio, a sad… sad strahujem za svoj život.

late night taxi driver beat

– Ne zajebaj! Pričaj, živa nisam!
– Prošlo je osam meseci od kad smo Petar i ja raskinuli, a ja i dalje lutam, tražim, i ništa ne pronalazim sem razočaranja. Rvem se još uvek sa avetima prošlosti, a ni novih promašaja nisam pošteđen. Mračne sile i neutažive pobude gospodare mnome. Autodestruktivan sam i paranoičan. Tokom raskida smo se istrošili i prekomerno izmrcvarili, sahranivši i poslednji tračak romanse i pozitivnih emocija, izbacivši sve najgore iz nas, kroz svađe, psovke, uvrede, pa i fizičke povrede. Uspeli smo da ukaljamo sve do čega nam je bilo stalo, da spalimo sva brvna između naša dva mala pakla, ni trunčica radosti da ne preostane, nijedna pozitivna čestica. Ostao je samo govnavi mulj prezasićen sumnjama, optužbama i kažnjavanjem, u koji smo zabrazdili kao u živo blato.
– Oooo neee majko mila! Pa ti još uvek o Petru mrsomudiš! Mislila sam da si ga se konačno oslobodio. Niste se valjda opet pomirili?
– Ne, ne draga, ovog puta on nije glavni junak mog horora. Budi strpljiva. To je samo prolog aktuelne drame. Ali užasno me boli kad svaki put iznova shvatim koliko se iskreno gadim svih mojih bivših ljubavi. Osećam se kao fekalija. Da se nisam toliko prenemagao i mazohistički odugovlačio sa raskidom, mnoge loše stvari se ne bi desile. Što je brži i odlučniji raskid, to je manje emotivno koprcanje i međusobno povređivanje koje sledi iza njega. Sećaš li se da sam ti se žalio na genitalne bradavice koje sam od njega dobio? Sećaš li se da sam se sa tim zamajavao i lečio se mesecima na dermatološko-veneričnoj klinici, čekajući redove? Spaljivali su mi ih tečnim azotom nekoliko puta, sve zbog njegovih bezočnih kurvaluka iza mojih leđa!
– Sećam se. Ali se sećam da si mi tad rekao kako nisi siguran od koga si to zakačio. U jeku vaše agonije, Petru si se redovno „svetio“ tako što si uletao iz afere u aferu, iz seksa u seks. Tad je provalio i tvoje kres kombinacije na Romeu, pa si od njega i batine dobio.
– Da, tačno. Ali te avanture su bile čist revanšizam, da bih mu vratio milo za drago. Prethodno sam ja našao u njegovom telefonu čudnu poruku nepoznatog pošiljaoca: „Hvala ti na poklonu, ova tetovaža će me uvek podsećati na tebe!“ – pravdao se Sima.
– Uuuhh mili moj, ko bi pamtio baš sve detalje vaše porno-sapunice, ali znam da ste se ozbiljno takmičili ko će koga više poniziti.
– Tačno, ali priča sa Petrom je definitivno završena. Nema dileme da sȃm snosim najveći deo krivice za tu agoniju, ali nisam više toliko mlad i glup da bih vaskrsavao stare košmare. Samo pokušavam da rešim enigmu kako i od koga sam dobio proklete kondilome. Mimo Petra, dva puta se nisam čuvao, ali tad nisam imao analni već oralni seks. A opet, da nisam dobio to sranje, možda bi bilo nešto još gore: hepatitis, AIDS, herpes ili bar triper…
– Pređi na suštinu, ne shvatam u čemu je frka? Opet si nešto navukao? – postala sam nestrpljiva.
– Navukao sam mnogo veću bedu na vrat, ali sam ubeđen da to nema veze sa mojim kondilomima. Pažljivo sam se pregledao ogledalom i ne primećujem recidiv. Ali fantomski kondilomi me proganjaju i uzrok su svih problema. Da li sam ti nekad spominjao onog mog ljubavnika taksistu? – Otpuhnuo je dim cigarete u moje lice i nervozno ispio kafu u dva gutljaja.
– Je l’ to beše onaj oženjeni što preko lažnih profila na Fejsu navlači mlade momke i usluge vožnje im naplaćuje u naturi? Da li i dalje u svom automobilu svake noći pravi gej kupleraj, a ujutru vozi ženu na posao i decu u obdanište?
– Tako je! Bravo za memoriju! Elem, dugo ga nisam video ali smo pre mesec dana ponovo obnovili kontakt. Bio sam do bola usamljen, na ivici očaja, a napaljen kao životinja, i od tada smo se našli bar tri-četiri puta.
– I kako ti je s njim? Ima li naznaka emocijama ili je samo prevoz u pitanju?
– Ma kakve crne emocije! Tip je hiperpotentan pastuv, ali najstrašnije isparanoisan i maničan. Uz bračni paravan i mačo imidž, mračnu tajnu dvostrukog života krije kao zmija noge. Ne daj Bože kad bi njegovo ime i ugled među kolegama bili iskompromitovani nekakvim „gej skandalom“! Ali ti ne možeš da zamisliš kakva je to zver! Ubio bi svakoga ko ga dovede u bilo kakav rizik. Zbog nekih ranijih pljački i ubistva njegovog kolege, iz predostrožnosti ima uz sebe pištolj kad taksira. I zaboga, sad mi preti i progoni me, ubeđen da sam mu ja preneo kondilome. I ne samo da je njegov kurac zaražen, već je zarazio i svoju ženu, a ona mu je složila neviđenu frku, tako da je umalo došlo do razvoda. On se ženinog gneva plaši više nego ičeg. Stavila mu je muda u procep, a on na meni iskaljuje svoj bes! – Držao je šaku na grudima, vilica mu je podrhtavala, bio je na ivici plača.
– Znači tako. Kod kuće je manji od makovog zrna, uzoran muž i otac, a čim izađe iz kuće ‘vata krivine i ganja momke. Kakav kliše, ali može mu se! Zbog prirode posla noću je odsutan iz kuće, osim kad spava i jede, a silom prilika mora nekad i ženu da opali.
– Da, to je taj model alfa mužijaka, koji je pritom i jako pobožan! Dok se navatavamo preko njegovog menjača, ikona Svetog Nikole i fotografija njegove dece mi igraju pred očima, pa moram da žmurim da mi ne bi pozlilo. Ne možeš da shvatiš šta sam sve poslednjih nekoliko dana od njega doživeo! To su proganjanje, pozivi, urlanje, pretnje, psovke… tresem se zbog njega, ne spavam danima. Govori mi da sam raspala pederčina, bolesna kurveštija, crvljivi buljaš… Prvo je rekao da će mi banuti na vrata da me masakrira, jer je dolazio po mene i zna gde stanujem; pa da će me svojim „audijem“ pregaziti na ulici, ali znam da ne bi podneo da ga ošteti jer ga pazi više nego svoju decu. Jednom mi je škljocao pištoljem na uvo, drugi put se kleo da će me njegovi prijatelji doživotno obogaljiti, pa je onda… – Sima je spustio glavu u šake i tiho zajecao, potpuno slomljen. Zagrlila sam ga.
– Nisam odavno ništa strašnije čula bejbi. Kako li je tek toj jadnici koja živi sa njim, kuva mu, sprema i podiže decu, dok on okolo nezasito kreše frajere. Ali dušo molim te, nemoj se plašiti tog skota! Staćemo na put nasilniku! Vidiš li kako se on nad tobom izdrkava, a pred ženom je slina? Čak i da si mu preneo kondilome, čemu taj grozomorni harasment? Kad se već aktivno švaleriše, onda mora da bude svestan rizika i da snosi odgovornost za svoje postupke. A da li si siguran da mu ipak nisi preneo to sranje?
– Ali on uvek koristi gumice! Kako sam mogao da mu prenesem nešto što nemam, što sam izlečio?, ridao je Sima pognute glave.
– Smiri se molim te! Rešićemo problem. Jesi li siguran da si čist? Možda nisi primetio recidiv, a možda si ih opet u međuvremenu od nekog trećeg pokupio? Taj virus je uporan i podmukao. Da li si ranije imao spoljašnje ili unutrašnje? Na penisu ili u anusu? Jesi li gurnuo prst dovoljno duboko kad si se preglêdao? Ako se kriju u rektumu onda se ne mogu videti već samo napipati.
– Ma otkud znam dovraga, ne osećam ništa! Otići ću sutra kod lekara i konačno utvrditi istinu. Ali mene ne brinu kondilomi, koliko me plaši taj ludak koji je svašta u stanju da mi učini.
– Jesi li siguran da niste nijedan drugi konflikt imali?
– Nismo nikakav konflikt imali. Na dejtovima je bio sasvim pristojan i kulturan u komunikaciji, a zna i da bude nežan. Ali poslednji put sam se prestravio. Pozvao me je usred noći i došao po mene. Odvezao nas je na Karaburmu na kratko, da bi završio neki sumnjiv posao, a onda smo otišli do Zvezdarske šume da bismo se kresnuli u mraku. Video sam kako je čopor pasa lutalica iskočio iz žbunja i lajući, ustremio se na njegov „audi“ kidišući na točkove, ali on se parkirao, mrtav ‘ladan izvadio pištolj ispod sedišta, otvorio prozor i ispalio dva hica u njihovom pravcu. Izbezumio sam se od straha, a on se smejao ko lud. Odavno veću jezu i teskobu nisam osetio nego tada. Nije mogao ni da mi se digne. Ali njega kao da to pali.
– Kakav monstrum! Pucao je na pse!? Da li je nekog ubio? Te pucanje je neko mogao čuti.
– Ne, da sve bude strašnije, njegov pištolj ima prigušivač. Ništa se ne čuje sem fijuka. Ne znam da li je nekog pogodio, razbežali su se, ali ženo božija, sve mi se smučilo! A na prvom mestu, zgadio sam se sebi sam! Ko me je terao da imam posla s takvim likom! Sad mi se obija o glavu. Hoćeš li da vidiš molim te poslednjih nekoliko poruka koje mi je poslao? – Obilno se znojio, emitujući feromone progonjene životinje.
– Iskuliraj bre Simo i ne nerviraj me! Ako tvoj taksista glumi kauboja, ne znači da je zaista opasan koliko folira. Kočoperi se pred tobom i sličnim budalama, a pred ženom je manji od makovog zrna. Daj da vidim šta piše dripac.

Čitala sam naglas, redom, unazad, sve što mi je Sima pokazao:
Ako se jos nisi odselio samo date upozorim dacu date urnisem cimte vidim bolesna stoko pederska zato ti je bolje da odes u drugu drzavu
Pedercino smrdljiva cisti se iz grada jer akote nagazim odracute zivog a dupe ceti biti razvaljeno bezbol palicama kad se najmanje nadas
Buljasu znam gde zivis nijemi zao para, upasceti trojica mojih kerova i jebacete nogom od stola u dupe tvoje sugavo
Neces ti meni kucu da rasturis trula dzukelo, akote spazim na ulici precicu preko tebe autom kao preko pacova gnjido jedna zarazna
Kretencino skupo si me kostao lose ti se pise smaknucute heklerom kao onog psa na zvezdari

***

Spustila sam polako Simin telefon na sto ispred sebe, užasnuta.
– Poslednja poruka je od jutros u 8? Em je psihopata, em je nepismen. Na kome je on našao da leči svoje komplekse?! Ali ako se tako štite brak, porodica i ugled, neka mu bude! Treba da mu pokažeš zube, ali na kulturan način.
– Kako to misliš? Već danima tražim novi stan da bih se odselio negde gde neće moći da me nađe, a moram i broj telefona da promenim. – Zacvilio je Sima, drhtavim rukama brišući krupne suze koje su mu se slivale niz gustu bradu na obrazima. Zatim je bučno izduvao nos u maramicu. Bio je pred nervnim slomom.
Taksista me je opako naljutio, ali sam se pribrala, zapalila cigaretu i ponovo uzela Simin telefon. Rekla sam mu odsečno: – Ne brini ništa i budi miran, preuzimam situaciju!
Videla sam nemi užas u Siminom prestravljenom pogledu. Pritisla sam „call“ ka broju pošiljaoca poruke. Posle četvrtog zvona, javio se muški glas i zarežao:
– Kako smeš da me zoveš majmune? Je l’ ti treba pomoć oko selidbe?
– Dobar dan, ja sam Snežana Milivojević iz advokatske kancelarije Đurić koja se bavi civilnim pravima i zaštitom građana od harasmenta. Gospodin Sima nam se obratio povodom pretnji i uznemiravanja s Vaše strane gospodine. Imamo dovoljno prikupljenog materijala na osnovu telefonskih poruka koje je od Vas dobio, da pokrenemo tužbu i prosledimo slučaj medijima, da od „Udruženja taksista“ tražimo Vašu suspenziju s posla, sudsku zabranu prilaženja, oduzimanje oružja i policijsku zaštitu našeg klijenta, ukoliko ne prestanete sa torturom. To bi zasigurno impliciralo i probleme u Vašoj porodici s obzirom na Vaš status supruga i roditelja. Neću u ovom trenutku insistirati da se izvinite mom klijentu, ali moj je predlog da zaboravite ovaj broj telefona, jer će se u suprotnom sve pretnje koje mu šaljete, okrenuti protiv Vas gospodine. Ne morate ništa da izjavite. Uzmite olovku da pribeležite adresu i broj naše kancelarije, za slučaj da Vam nešto nije jasno, možete da nam se obratite Vi ili Vaš pravni zastupnik.
Nastupio je tajac. Čula sam kako mu bubnja puls u slepoočnicama. Osetila sam kako mu hladan znoj curi niz leđa. Sima je zabezeknuto piljio u mene grickajući nokte, u predinfarktnom stanju.
– Nnne, nije potrebno gospođo. Hvala što ste se javili. – Promucao je glas s druge strane.
– Prijatan dan Vam želim gospodine. – Rekla sam hladno i prekinula vezu.

***

– Ne mogu da verujem šta si uradila! – zinuo je Sima.
– Ni ja! – Neizdrživ napad smeha me je momentalno izbacio iz blefa u koji sam se uživela – Mislim da ne treba više da brineš zbog njega. Ostao je bez teksta, kao popišan. Toliko je šokiran da mi se na kraju čak i zahvalio.
– Kako si se samo toga setila? Ne mogu ni da ponovim šta si mu sve rekla. Snežana Miladinović iz advokatske kancelarije Đurić?
– Šta god da sam rekla, upalilo je! Seti se onih izreka: „Strah je čovekov najgori neprijatelj“ i „Najbolji način da pobediš protivnika je da ga iznenadiš onim što najmanje očekuje“.
– Nisi normalna! A šta bi bilo da je hteo da zapiše adresu i telefon kancelarije?
– Dala bih mu svoj, ali ne verujem da će se drznuti da nastavi sa pritiscima. Bio si previše mek. Okomio se na tebe jer mu se nisi suprotstavio. Plaši se žena, ali zato seksualne objekte pronalazi među poslušnim, inferiornim momcima, koji se nikad ne bi usudili da mu naškode. Osim ako slučajno ne šeruju neku polnu infekciju…
– Ok, ok, znam na šta ciljaš. Obećavam da ću već sutra otići do doktora da se čekiram i bićeš prva kojoj ću saopštiti rezultate! Ali mogu da se zakunem da to nisam bio ja, života mi!
– E, onda pođimo sad zajedno do toaleta da utvrdimo činjenično stanje! Odavno sam imala kondilome, ali imam dovoljno iskustva da ih uočim.
Simu je oblilo crvenilo. Gledao me je zbunjen, ukočeno, bespomoćno, a onda je ugasio do pola popušenu cigaretu, ustao sa stolice i odlučno rekao: – Hajde!
– Gde si pošao blesane? Šalila sam se. Ali slušaj, pod hitno moraš da povratiš samopouzdanje, dostojanstvo i veru u ljude! Preispitaj se malo. Ovako istraumiran, ranjiv i obeshrabren, predstavljaš idealnu žrtvu za manipulaciju i maltretiranje.
– Smiluj mi se, molim te! – Sima je klonuo nazad u fotelju sa vidnim olakšanjem.
– Treba ponovo da pročitaš ovu knjigu. Niče kaže da ispaštamo zbog svojih slabosti: „Samilost vodi u ništavilo, a nirvana je nedostižna bez čvrste volje i hrabre akcije. Ono što nas ne ubije, učiniće nas jačima.“ Zato nađi neku srodnu dušicu, kloni se bespotrebnih nevolja i bolje pazi svoje dupe ubuduće!

__________________________________________________Piše: Biljana Kosmogina, kolumna Pičkanterije

Foto: Labris

Foto: Labris

Multimedijalna umetnica i aktivistkinja iz Beograda koja se bavi prozom, poezijom, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale, dobitnica je tri književne nagrade i zastupljena je u tri antologije srpske proze. Na kulturno-aktivističkoj sceni prisutna je i u okviru grupe ARTEQ. Njena zbirka priča F-book objavljena je 2008. godine. Pored mnogobrojnih nastupa Kosmogina je 2012. s performansom P kampanja, natupila na TBA festivalu u Portlandu (USA). Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i seksualnih identiteta, nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu. Kosmogininu kolumnu Pičkanterije od jula meseca pratite na sajtu Labrisa u mesečnom terminu.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>