Već nekoliko godina sam se spremala da im kažem da sam lezbejka…

Kategorija: Kolumna, Uncategorized / Datum: novembar 25, 2013

Bio je februar 2005. godine. Utorak. Ja sam bila na fakultetu, a moji kod kuće. Već nekoliko godina sam se spremala da im kažem da sam lezbejka… da izustim to ali nikako nisam znala kako da počnem taj razgovor


Nailazio bi trenutak pogodan za takvu vrstu razgovora, i ja sam pokušavala da na neki način otpočnem taj razgovor ali svakog puta kada bih htela da izustim te, za mene tako važne reči, nešto mi je zastajalo u grlu. Nešto me je kočilo, srce bi počelo jako da lupa, ruke da se znoje i dalje nisam znala kud.

Nasuprot svim savetima koje sam sama sebi davala i govorila kako treba to samo da izustim i gotovo, nekako nikada nisam imala dovoljno hrabrosti to da i konačno uradim. Međutim, taj dan je bio poseban.

Foto: madikazemi.blogspot.com via creative commons

Foto: madikazemi.blogspot.com via creative commons

Naime, dok sam ja bila na fakultetu, moji su, pretpostavljam, prevrtali po mojim stvarima, naravno bez moje dozvole, jer ih je, pretpostavljam, mnogo toga kopkalo, i naravno, naišli su na dnevnik, koji sam ja, u svojoj naivnosti i gluposti, ostavila u jednoj od fioka stola, umesto da sam ga ponela sa sobom.

Posle sam se pitala kako sam bila tako glupa i nepromišljena. A u tom dnevniku pisalo je sve, od toga da sam lezbejka, pa do toga u koje sam sve devojke bila zaljubljena i koju sam curu tada volela. Ali, da nastavim.

Nisam ni slutila šta će da se dogodi. Vraćam se kući sa fakulteta i već na ulasku osećam u vazduhu da se nešto dogodilo. Kažem ćao, oni meni hladno „zdravo“ i nakon večere, ja odem u svoju sobu, a moji mi nakon toga kucaju na vrata.

– Šta je sad bilo?

– Otvori, moramo da razgovaramo sa tobom.

Otvorim ja, a moji uđu u sobu, pri čemu mama drži moj dnevnik i ja shvatam u trenutku o čemu se radi. Srce mi već počinje jako da lupa, ali ja kažem sebi: „E sad će biti šta biti mora! Ako me isteraju iz kuće, odrasla sam, fakultetski obrazovana osoba, ma snaći ću se! Dakle,kažem ja sebi, samo hrabro!“ Predložili su da razgovaramo u dnevnom boravku i ja sam se složila.

– Da li je istina sve ovo što si napisala u ovom svom dnevniku? Da li je moguće da smo to dočekali? Da nam je ćerka lezbejka? Jedno bolesno i nenormalno stvorenje? Jel to moguće? Jel istina sve to što si napisala u dnevniku?

– Da! Ja sam lezbejka! Da! Sve je istina što sam napisala u tom dnevniku! Da! Sve je istina! Da! Ja sam lezbejka i ponosim se time! Ali ja nisam nikakvo bolesno ili nenormalno stvorenje! Ja sam potpuno normalna osoba, koja je i dalje vaše dete i koja vas i dalje voli i kojoj je i dalje neophodna vaša roditeljska ljubav, pažnja i razumevanje!.

To sam rekla i otišla u sobu.

Nakon toga nisu mi prišli da razgovaraju sa mnom, niti su me zagrlili evo ima pune dve godine. Nisu ni reč rekli nakon toga, niti su spomenuli to ikada više. Tako da, moji mene, ne samo da nisu prihvatili kada sam im rekla da sam lezbejka, već su počeli da me vređaju, počeli su da mi govore da sam bolesna, nenormalna, da treba da se lečim, da bi oni takve ljude smestili u ludnicu i lečili ih ili ih ubili, tako da je bila stvarno loša situacija. Ja sam zaista bila potpuno slomljena takvom njihovom reakcijom. To je bilo pre dve godine. Oni čak i posle dve godine ne žele da pričaju o tome. Jednostavno kao da sami sebi negiraju da se to ikada desilo. I naravno ćute o tome. O svemu drugom pričamo, a o tome ne. Pitaju me čak i ona blesava i glupa pitanja tipa kada ću da imam dečka i tome slično, na šta im ja odgovaram da ja nikada neću imati dečka i tada oni potpuno ućute i promene temu. Izluđuje me što možemo pričati o svemu, ali o tom delu mog života koji mi je najvažniji, ne možemo, jer oni to ne žele. Mislim da im nikada neću oprostiti surovo ponašanje prema meni!

Mnogo su me zabolele njihove riječi, a očekivala sam pažnju, ljubav i razumijevanje. Možda sam ja i previše očekivala od njih. Takođe, bila sam povrijeđena i time što su zloupotrebili moje poverenje i uništili moju intimu, i to na najgori mogući način. Nakon toga prošle su evo već dve pune godine, a oni mi i dalje, onako u prolazu, dobace po koju uvredu ili započnu svađu sa mnom.

Prestala sam da obraćam pažnju na njih. Odavno imam svoj život i vodim kako mislim da treba. Međutim, i dalje me boli to što ne mogu da me prihvate takvu kakva jesam i što ne možemo otvoreno da razgovaramo o svemu. Osećam da ih posle svega toga ne mogu nikada više voleti, ja sam sada samo ravnodušna prema njima, kao da smo stvarno neki stranci.

Izvor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>