U tom Somboru: Druga Lezbejska nedelja 2000.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: oktobar 27, 2015

od 17. do 22. oktobra 2000. godine

piše: Korana Koraksić, Oktobar, 2010.

Kada me je Jelena V. zamolila da napišem tekstić o drugoj Lezbejskoj nedelji u Somboru, prvo sam se samo nasmejala u neverici. Pomislih, pa to je bilo pre 10 godina, nije baš da se sećam. Onda rekoh, a i ono čega se sećam, možda i nije baš za novine, na njeno iskreno čuđenje. Svakako, za mene je to bio vredan i uspomenama ispunjen događaj, pa ću pokušati da evociram uspomene i utiske, a i značaj koji je za mene taj događaj imao.

korana_lezbejska_nedelja_SomborKad je pisao svoju čuvenu pesmu, Zvonko Bogdan nije ni slutio kakav će se spektakl odigrati te davne 2000. godine u tom Somboru. Tačnije, kraj tog Sombora, u motelu Beli Dvor, gde se okupilo 60 žena, pretežno lezbejki, iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Srbije i Kosova, da nešto nauče, da se druže, da se međusobno ohrabre i da na neki način proslave svoju različitost. Zajedno. Nismo se poznavale, ne sve, naravno. Neke jesmo, uglavnom iz viđenja. Događaj o kom govorim poznat je kao Lezbejska nedelja, druga po redu. Radnja se odigrava neposredno posle petog oktobra 2000. Samo što se dogodiše tzv. demokratske promene. Euforija, energija, sveopšta radost inosećaj slobode koja nema granica, sveprisutan je i neodoljivo zarazan. Idealan tajming za ovakav događaj. Moja cela godina ispunjena je novim otkrićima, putovanjima, novim ljudima, sjajnim seminarima, psihodramom… Ne samo što nema više Slobe, nego imam prvu pravu devojku, posle godina zalutalih traganja u hetero svetu. Kad kažem prava, mislim na par ranijih uglavnom tragikomičnih pokušaja, nesuvislo završenih.

Put koji mnogo obećava. Sa nama gomila žena, vrlo izvesno lezbejki (da ne gnjavim sa onim politički korektnim akronimom), od kojih većinu ne znamo, a idemo na zajednički put, i treba da budemo tamo negde čitavih 7 dana. Ne sećam se ni šta sam rekla roditeljima, sigurno ne celu istinu. Moguće da sam sve to obavila velom nekog seminara na kojima sam uvek rado učestvovala. Tako da i nisu imali zbog čega da brinu. Bila sam u sigurnim rukama. Seminari su društveno korisna, poželjna roba. Dodatna motivacija bila je maknuti se iz Beograda, pobeći malo iz kancelarije, promeniti okruženje. Naravno da sam uzela odmor, pa ko i ne bi? A onda je krenuo tour de force, već u autobusu. Neka je krenula da pevuši, sledeća se pridružila, a onda je treća izvadila daire… najednom je autobus počeo da liči na pokretnu operu, mjuzikl. Dobro, neke od nas su se suzdržavale od pevanja iz prostog razloga nedostaka sluha. Umesto toga, cupkale smo na sedištima. Here we go.

Gde sam to ja, dođavola? Uz sve divne konotacije na đavola u ovom slučaju. Jednom smo morale i da stignemo. A tamo, usred neke polupitome prirode, poluopremljeni motel Beli dvor. Ne baš mnogo gostiju. Idealno. Najzad smo MI većina. Zanimljiv osećaj. Može li biti boljeg mesta za 60 lezbejki? Ne verujem, mislim da smo u tom trenutku na najboljem mogućem mestu i u najboljem društvu na svetu. O predivnom oktobarskom suncu da i ne govorim. Kec na deset.

Usledio je šok ljudi koji rade u motelu. Znali su oni ko dolazi, ali ipak, punom merom su to doživeli kada se naša mala gomilica pojavila pred njihovim očima, sa raznoraznim zahtevima, tipa, vegetarijanska, nedajbože veganska hrana… kad bolje razmislim, mislim da je to bio jedini za njih neobičan zahtev. Mada značajan, jer poneki konobari smatraše da su iznutrice vegetarijanska hrana, jer to pobogu nije meso. Doduše, ovo je istinita anegdota sa nekog drugog seminara, takođe lezbejskog, odigranog nešto ranije negde u Srbiji, ali se isto tako moglo i ovde dogoditi. Naravno, morale smo dobar deo vremena da okupiramo gotovo ceo motel sa svim pomoćnim prostorijama, ne bi li održale sve predviđene radionice. Potom i žurke, kojima se svaki dan završavao, sa izuzetkom onih dana, koji su tako i počinjali. Što je dalje odmicalo vreme, bilo je sve više takvih dana.

Ne verujem da je to bilo planirano, ali najviše pamtim one nezvanične radionice kod Zoe i Lene Je (koje su takođe održale fenomenalno feminističko pozorište, kao zvaničnu radionicu), koje su se odvijale svakodnevno u pauzama ostalih, u nešto drugačijem, opuštenijem, maniru. Tu nije bilo unapred zacrtanih pravila, osim jednog. Sve je apsolutno dobrovoljno. Detalje čuvam za one koje su tamo bile, a one znaju zašto. Tu se i poslednji put pevala Brenina ‘Jugoslavija’ (najviše odzvanjaju glasovi Rade i Zoke: “I ratara, i pastira, u frulicu kad zasvira…”), tu je, kroz igru i pesmu, nastao i mnogima poznati ‘Manifest pičke’. Naučila sam da pička nije neizostavno ružna reč, bez obzira što je najčešća u domaćim psovkama. Takođe sam naučila da mogu da kažem, čak i da vičem „Ja sam lezbejka!“, i da je to nešto dobro. Čak iako se zvanično izjašnjavam kao bi. Koga je uopšte briga? I da ima još mnogo takvih oko mene.

Muzika, smeh, opuštenost, verovatno prouzrokovana idejom tolike udaljenosti od realnosti koja nas okružuje, dovele su do nezapamćene kreativnosti i vatrometa ideja koje su skakale geometrijskom progresijom. Prava je šteta što je jedva neka od nas bila spremna da išta od toga baci na papir. Sigurna sam da bi se desila makar novela, ako ne i film. Pravdam to nedostatkom vremena. Morale su da se dese i neke ljubavi, naravno. Neće mi zameriti Labrisice što zvanične radionice stavljam na drugo mesto. Sve su bile sjajne i nezaboravne, počinjale opštim snebivanjem učesnica, laganim otvaranjem, a zavšavale se ogromnim zagrljajem, makar simboličnim, prepoznavanjem, ponekad i potpunim razumevanjem učesnica i njihovih životnih situacija. Naučila sam da nije samo mene strah što sam drugačija, da su neke žene trpele strašno nasilje zbog svoje seksualnosti, bivale izbacivane iz domova, prebijane, maltretirane na najgore i nezamislive načine. Neke su bolje prošle. I jedne i druge su bile neviđena podrška onima koje imaju manje iskustava, koje još ne znaju šta bi sa svojim lezbejstvom, koje ne smeju da kažu šta su, ni najboljoj drugarici, sestri, majci, ne daj bože bratu ili ocu…

Ipak moram da izdvojim radionicu koja mi je ostala u sećanju kao najupečatljivija. Irenin Wen-Do u prirodi, borilačka veština samoodbrane, kojom smo naučile kako da se odbranimo od eventualnih napada potencijalnih silovatelja i sličnih (pod uslovom da nas neko nije napao baš pištoljem – u tom slučaju bilo bi korisno imati isti), samo pomoću svog tela i glasa. Da, glas je moćno oružje, i treba znati kad ga upotrebiti, lekcija u okviru lekcije.

sombor2000_06

Radionica Wen-Do u prirodi, borilačka veština samoodbrane

U onim opuštenim časovima rodila se i lezbejska himna – “Drugarice, lažljivice”, koja je u ovom okruženju dobila, za mene, novu konotaciju, lezbejsku, naravno, što mi je Tanja za šankom objasnila. Radionice su bile brojne, neke manje, neke više zanimljive, kao što to mora biti. Tu sam prvi put čula da i u lezbejskim vezama postoji nasilje, da postoji nešto što se zove internalizovana homofobija, i da je to zeznut igrač, da je ‘coming out’ proces koji može da potraje i ceo život…

Na ličnom planu, upoznala sam i čari višeljublja, tzv. poliamorije, mada tada nisam znala za postojanje tog pojma, svakako sam bila sigurna da živim u njemu. Iz te priče nastala je i nova velika ljubav, nešto kasnije i moja prva ozbiljna veza, koja je i sada na snazi.

Nikada pre i nikada posle u životu nisam videla više lezbejki na jednom mestu. Skoro u harmoniji. Nikada nisam toliko puta čula reč: lezbejka, pička, gej, feminizam, lično je političko. Mnogo sam toga zaboravila, ali taj osećaj pripadnosti i nepatvorene spontanosti i slobode ostaje u meni. Što se mene tiče, ovo je bilo jedno od onih putovanja, koje mi se zauvek upisalo u svaki delić tela, i mesto gde uvek mogu da potražim snagu kad mi zatreba i odgovore koji mi u nekom trenutku nedostaju. Život više nikad nije bio isti. Niti bi trebalo da bude. Snaga koju nalazim kad se prisetim lezbejske nedelje, stvarno je savršen osećaj.

Eh, da je Zvonko bio tamo, sigurna sam da bi dodao još par stihova, npr: “Pa i žena ženu ima… u tom Somboru”. Mislim, ok, piju i vina… Prošla je cela decenija od druge lezbejske nedelje. Mislim da je vreme za sledeću. Krajnje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>