Slučaj Obradović: „Odmlaćivanje kazne“

Kategorija: Lobiranje / Datum: januar 27, 2014

Apelacioni sud u Beogradu je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je g-dinu Mladenu Obradoviću prvobitno bila izrečena kazna u trajanju od osam meseci zatvora, prepolovivši tu kaznu na četiri meseca. Da li to znači da veće Apelacionog suda misli da delo koje je stavljeno na teret okrivljenom nije krivično delo ili je zaključak da su sudije kaznom od četiri meseca napravile kompromis između svoje savesti (jer očigledno i sami imaju vrlo ozbiljne predrasude prema LGBT populaciji) i pritiska javnosti da on bude osuđen


Sigurno se pitate da li je ovo omaška u pisanju? Šta je uopšte „odmlaćivanje kazne“? E, pa to je ono što se u pravničkoj profesiji zove, tj. trebalo bi da se zove odmeravanje kazne.
Onako kako sam ja kao studentkinja učila, a posle i kroz praksu razumela, odmeravanje kazne u krivičnom postupku podrazumeva jednu složenu, visoku sofisticiranu misaonu radnju sudije, koji kad utvrdi da je okrivljeni kriv za krivično delo koje mu je stavljeno na teret treba da izrekne odgovarajuću kaznu, koja će kako sam zakon kaže, u okviru opšte svrhe kažnjavanja, ispuniti sledeću svrhu: „1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela; 2) uticanje na druge da ne čine krivična dela; 3) izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona.“

Foto: Arhiva Labrisa

Foto: Arhiva Labrisa

Moju profesionalnu radoznalost pre nekoliko dana je privukla jedna vest iz rada sudova. Apelacioni sud u Beogradu je preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu, kojom je g-dinu Mladenu Obradoviću prvobitno bila izrečena kazna u trajanju od osam meseci zatvora, zbog izvršenja krivičnog dela rasna i druga diskriminacija iz čl. 387. st. 4. Kivičnog zakonika. Apelacioni sud u Beogradu je prepolovio tu kaznu na četiri meseca, istovremeno određujući da će okrivljeni presudu izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, na način predviđen zakonom. Stvarno me jako zanimalo, sa profesionalnog aspekta, koje su to razlike u razmišljanju prvostepenog i drugostepenog suda, pa tolika razlika u visini kazne i načinu njenog izvršenja. Međutim, nakon izučavanja ovog slučaja (posebno imajući u vidu činjenicu da su i prvostepeni i drugostepeni sud našli da postoje potpuno identične olakšavajuće i otežavajuće okolnosti), jedini zaključak do kog sam mogla doći je da sudovi idu po sistemu „mlatnem“ visinu kazne, pa ako prođe, prošlo je. Otuda i izmišljanje nove, adekvatnije reči „odmlaćivanje“ kazne. Da li je to u pitanju? Ili možda nešto drugo?

Prvostepeni sud je kao olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog našao da je reč o porodičnom čoveku i studentu. Nezavisno od ovog konkretnog slučaja, posebno bih se osvrnula na to da sudovi činjenicu da je neko u braku ili ima decu uzimaju automatski kao olakšavajuću okolnost. Kako to izgleda, navešću primer jedne presude, koju sam čitala pre nekoliko godina. Sudija u prvostepenom postupku, u obrazloženju presude navodi da je okrivljeni oženjen i otac troje maloletne dece. Ništa tu ne bi bilo čudno da taj okrivljeni nije bio optužen za kivično delo nasilja u porodici (upravo je tu ženu i tu decu zlostavljao na najstrašniji mogući način). Ovaj primer govori koliko sudije često ne razumeju da određene olakšavajuće okolnosti, kao što je činjenica da je neko oženjen ili ima dete, ili je mlad i sl.., nisu olakšavajuće okolnosti same po sebi, po automatizmu, već moraju biti stavljene u odgovarajući kontekst u odnosu na krivično delo. Primera radi: Osoba A ukrade automobil i u braku je; Osoba B ukrade automobil, ali nije u braku. Nema drugih olakšavajućih, ni otežavajućih okolnosti. Po kojoj logici lice A treba da dobije nižu kaznu od lica B? Šta više to je diskriminacija po osnovu bračnog i porodičnog statusa. Međutim, ukoliko je bračni drug lica A teško bolestan, pa je motiv krađe bio prodaja delova, radi kupovine skupih lekova, pri čemu je lice A jedina osoba koja izdržava bračnog druga, onda bi se u tom kontekstu činjenica njegovog bračnog stanja mogla uzeti kao olakšavajuća okolnost.

Ono što je inače veliki problem, pa i u konkretnom slučaju, jeste taj što sudije krivičari u obrazloženju presude retko kad obrazlažu na koji način su otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog to što jesu, odnosno zašto su od uticaja na izbor krivične sankcije i kako utiču na visinu kazne. O svrhama generalne prevencije gotovo nikad se i ne kaže bilo koja reč, već se samo navode brojevi članova iz Krivičnog zakonika, koji govore o tome šta je opšta i individulna svrha kažnjavanja. U takvoj situaciji, usled nedostatka sudijskih argumenata o razlozima vrste i visine kazne, opštoj, pa i stručnoj javnosti, vrlo je teško razumeti razloge sudske odluke u nekoj konkretnoj situaciji.

I ko je sad u slučaju g-dina Obradovića pogrešio? Na opasnom smo terenu. Da li je prvostepeni dao previsoku kaznu zatvora? Šta bi bilo hipotetički da se gospodin Obradović i njegov branilac nisu žalili? Čovek bi proveo osam meseci u zatvoru, zato što je sudija prestrog? Nije li to kršenje nekog prava okrivljenog? Može li okrivljeni, za kog se dokaže i utvrdi da je kriv očekivati razumnu i pravičnu kaznu?

Opet, s druge strane, i sam prvostepeni tužilac se takođe žalio na visinu kazne okrivljenom, g-dinu Obradoviću, smatrajući da je preblaga. Apelacioni javni tužilac je predložio da se žalba tužioca Prvog OJT-a uvaži kao osnovana, a da se žalba g-dina Obradovića i njegovog branioca odbije kao neosnovana.

U takvoj situaciji, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvosteni sud ispravno utvrdio olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, ali da je dao neodgovarajući značaj olakšavajućim okolnostima na strani okrivljenog (naravno ni ovaj sud ne daje nikakvo argumentovano obrazloženje za svoje mišljenje), zbog čega mu prepolovljava kaznu na četiri meseca i menja način njenog izvršenja (okrivljeni će je izdržavati u prostorijama u kojima živi, na način propisan zakonom).

Da li je dovoljno jasno koliko je ovakva situacija opasna? S jedne strane, ako sudovi odvaljuju bezrazložno visoke kazne, onda kazna prestaje biti kazna (koja treba da ispuni svrhe generalne prevencije, ali istovremeno i da bude individualizovana u odnosu na konkretnog okrivljenog), i postaje odmazda, što je u civilizovanom društvu nedopustivo. S druge strane, ako se kazna bez razloga proizvoljno smanjuje i minimizira, onda to vodi jednom haosu u društvu. Još je opasnije ako se kazna smanjuje iz nekih sudijskih ličnih uverenja, koja su u suprotnosti sa ustavom i zakonom. U konkretnoj situaciji, Apelacioni sud samo paušalno kaže da je prvostepeni sud dao neadekvatan značaj olakšavajućim okolnostima na strani okrivljenog, bez objašnjenja kako i na koji način. Okrivljenom je na teret stavljeno da je širio i predstavljao ideje koje zagovaraju diskriminaciju zasnovanu na ličnom svojstvu – seksualnoj orijentaciji pripadnika LGBT populacije (usput, uvaženo srpsko pravosuđe, valjalo bi znati da su seksualna orijentacija i rodni identitet različite katergorije, te da se pitanje T populacije odnosi na pitanje roda i rodnog identiteta, a ne seksualne orijentacije), pri čemu je pripadnicima te populacije upućivao poruke uvredljive i preteće sadržine. Valja pomenuti i to da okrivljeni nije pretio da će podneti inicijativu nadležnim organima da se zabrani Parada ponosa, već je pretio vrlo ozbiljnim nasiljem. Uostalom svi se sećamo kakva je atmosfera bila u jesen 2009. godine. Većina običnog stanovništva, neutralnog po pitanju održavanja Parade, je počistila atomska skloništa u svojim zgradama.

Dakle, ili veće Apelacionog suda misli da delo koje je stavljeno na teret okrivljenom nije krivično delo, u kom slučaju je ako drži do svog sudijskog integriteta i nezavisnosti (pa ma koliko se to ne sviđalo javnosti), trebalo da oslobodi g-dina Obradovića ili je zaključak g-dina Obradovića da su sudije kaznom od četiri meseca napravile kompromis između svoje savesti (jer očigledno i sami imaju vrlo ozbiljne predrasude prema LGBT populaciji) i pritiska javnosti da on bude osuđen. Ovakva odluka Apelacionog suda zasigurno ne sadrži u sebi društvenu osudu onog što je g-din Obradović činio. Ono što je još strašnije tom čoveku nije ni pružena prilika da porazmisli (sudije drage, to je onaj deo u zakonu koji kaže da se okrivljeni spreči da ubuduće vrši krivična dela, da se utiče na njega…, a ima i malo veze sa restorativnom pravdom) o tome da li je možda svojim delovanjem doprineo tome da neko oseća jeziv strah, da se plaši izlaska na ulicu, da je nečija osećanja povredio, da porazmisli da li je stvarno ispravno to što čini, da razume ljude koji drugačije od njega misle i osećaju. Ali, drage sudije, kad vam sutra na vrata pokuca komšija i dođe da vas bije zato što slušate narodnu muziku ili zato što ne slušate narodnu muziku, ili vaše dete bude maltretirao zato šte se farba u plavo ili zato što se ne farba u plavo, setite se da razmislite o tome koliko je vaš doprinos takvoj sitaciji i takvom vrednosnom sistemu u ovom društvu. Jer vi ste ti koji su rekli, da je sasvim u redu i nije naročito društveno opasno to što jedna organizacija svim sredstvima, pa i najbrutalnijim nasiljem, je odlučna da spreči 300 mirnih građana, istina naoružanih plišanim medvedićima i zastavicama duginih boja, da u sred bela dana prošetaju kroz centar grada od tačke A do tačke B..

Slavoljupka Pavlović

Jedno mišljenje na „Slučaj Obradović: „Odmlaćivanje kazne“

  1. Nina

    Sjajan tekst!
    Usudila bih se da kažem da se sintagma „porodični čovek“ (ponekad) nakalemi međ’ olakšavajuće okolnosti da „ukrasi“ obrazloženje odmerene kazne, onda kad se nijedna druga okolnost koja bi mogla biti olakšavajuća ne može pronaći.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>