Sećanje na lezbejke žrtve holokausta

Kategorija: Uncategorized, Vesti / Datum: januar 28, 2015

Neke ljude su nacisti progonili zbog onog što su činili, druge zbog onog što nisu hteli da čine, neke zbog onog što su bili, a druge samo zato što su postojali.

– John Conway

U holokaustu, genocidu počinjenom za vreme Drugog svetskog rata u režiji Adolfa Hitlera na teritoriji nemačkog Trećeg Rajha i drugim područjima pod njegovom okupacijom, ubijeno je 6 miliona Jevreja i Jevrejki (zapravo 2/3 tadašnjeg jevrejskog stanovništva Evrope).

1389.3 Holocaust B

No oni za koje se smatralo da žive „život nedostojan života“ (lebensunwertes Leben), pa ih se stoga treba i rešiti, uključivali su i Rome i Romkinje, slovenske narode, mentalno bolesne osobe, invalidne osobe, prostitutke, alkoholičare i alkoholičarke, Jehovine svedoke i svedokinje te gejeve.

Otprilike 100.000 gejeva bilo je uhapšeno u razdoblju nacizma, između 1933. i 1945., a 50.000 ih je osuđeno. Pretpostavlja se da je pet do petnaest hiljada završilo u koncentracionim logorima, od čega dve trećine nije preživelo. Bili su najniži na logorskoj lestvici i svako se nad njima imao pravo iskaljivati. Bili su prisiljavani na najteže radne zadatke (kako bi se izlečili od te svoje boleštine) i podvrgavani raznim eksperimentima i operacijama. Svedoci pričaju da su baš za gejeve bila rezervisana najgora mučenja.

A lezbejke? Da, bilo je i njih. Koliko, ne zna se. O njima gotovo da i nema zapisa. Jer one nisu završavale u tzv. logorima smrti zato što su bile lezbejke, već su razlozi njihovog osuđivanja bili sasvim druge prirode. Nacisti, naime, nisu smatrali da bi žene mogle biti seksualna bića, pa ženska homoseksualnost nije predstavljala toliku opasnost za naciju i nije podlegala zloglasnom paragrafu 175. Krivičnog zakona, kojim su muški seksualni odnosi bili sankcionirani još od 1871. (i koji se u doba nacizma koristio i za progon muškaraca koji bi samo i pogledali nekog drugog muškarca, a bilo je, verovale ili ne, i „uspešno“ dokazanih homoseksualnih pomisli). Padali su predlozi da se članak 175. proširi i na žensku homoseksualnost, ali ženino lezbejstvo, smatrala je većina „stručnjaka“, ne predstavlja joj prepreku da bude dobra žena i majka, jer ona „ne prestaje u potpunosti s normalnim seksualnim odnosima, već ostaje kao i pre korisna u smislu populacijske politike“. Ženu je, dakle, jednostavnije naterati da se povinuje opšteprihvaćenom heteroseksualnom ponašanju. Osim toga, rekoše ti stručnjaci, „praktikovanje ovog poroka ne utiče toliko negativno na žensku psihu koliko na mušku“.

Nacisti, naime, nisu smatrali da bi žene mogle biti seksualna bića, pa ženska homoseksualnost nije predstavljala toliku opasnost za naciju i nije podlegala zloglasnom paragrafu 175. Krivičnog zakona, kojim su muški seksualni odnosi bili sankcionirani još od 1871.

Dakle, nacisti su oterali malobrojne žene s pozicija moći, ukinuli ili asimilirali ženske i feminističke organizacije i ženama ograničili radijus kretanja i življenja na sferu porodice: nacistički ideal žene približavao se starom nemačkom „3 K“ – deca, kuhinja i crkva (Kinder, Küche, Kirche).

29013

No to što lezbejke nisu (službeno) bile zatvarane zbog svoje seksualnosti ne znači da je lezbejstvo bilo dozvoljeno ili barem tolerisano, niti da lezbejke nisu umirale u logorima. Ipak su bile smatrane pretnjom državnim vrednostima jer se mislilo da će iskvariti heteroseksualne žene. Stoga je represija bila neskrivena: prema Zakonu o zaštiti mladih od opscenih publikacija zabranjeni su lezbejski časopisi; lezbejski barovi i klubovi su zatvoreni (čime je zatrta lezbejska supkultura), a od 1936. godine lezbejke su zatvarane najpre u psihijatrijske klinike kako bi se „izlečile“, a potom slane i u logore.

Lezbejke uglavnom nisu evidentirane u logorskim dokumentima, stoga se o njihovim sudbinama malo zna. Kako je već rečeno, u velikoj većini slučajeva uzrok za njihovu internaciju nije bila homoseksualnost, nego jevrejsko poreklo, „asocijalno ponašanje“ (što se moglo odnositi na bilo kakvo ponašanje koje je bilo suprotno nacističkoj ideologiji), komunizam, prostitucija i slično.

Za razliku od gejeva, lezbejke uglavnom nisu nosile ružičasti trougao na odeći i nisu bile tretirane gore od drugih zatvorenica zbog različitog seksualnog identiteta. One su češće bile označene crnim trokutom, koji se inače dodeljivao i beskućnicima, alkoholičarima, prostitutkama, ponekad i Romima i Sintima, uglavnom svima koji su bili smatrani asocijalnima i na taj način pretnjom društvu – pretnjom koju su lezbejke predstavljale zato što se nisu povinovale nacističkom idealu žene. Ponekad su nosile i crveni (kao političke zatvorenice) ili zeleni trougao (kao kriminalke).

Kako je ružičasti trougao, koji je označavao osobe uhapšene zbog njihove stvarne ili navodne homoseksualnosti, bio rezerviran za muškarce, lezbejke nisu predstavljale zasebnu kategoriju zatvorenica; i u ovom se aspektu opet potvrđuje lezbejska nevidljivost. Stoga, usprkos malobrojnim i kontradiktornim (a možda i ne uvek najtačnijim) podacima, pokušajmo na ovaj dan sećanja na žrtve holokausta (27. januar) dati vidljivost barem nekima od njih, prisetiti ih se ili se upoznati s lezbejkama koje su skončale život u nacističkim logorima smrti nezavisno od razloga. Pokušajmo strahotama holokausta dati ljudsko lice ili barem ime.

Henny Schermann bila je Jevrejka, prodavačica i lezbejka iz Frankfurta, rođena 1912. godine. Uhapšena je 1940. je u lezbejskom baru i deportovana u ženski koncentracioni logor Ravensbrück, severno od Berlina. Ubijena je dve godine kasnije u plinskoj komori u Bernbergu, umobolnici čiji je sastavni deo činio i tzv. centar za eutanaziju.

Henny

Na pozadini fotografije načinjene pri hapšenju, uz pogrešno upisano ime (Jenny Sara Schermann), datum i mesto rođenja, piše i bračni status (neudata) i zanimanje te opaska da je dotična „jevrejka bez državljanstva“ razvratna lezbejka te da izbegava ime Sara (koje je svim ženama zakonski moralo da se doda, kako bi se odmah znalo da se radi o Jevrejkama).

Činjenica da je Henny bila Jevrejka bila bi (i verovatno jeste bila) dovoljna da bude osuđena na smrt u konc-logoru. No podaci zapisani na fotografiji, interes koji je za nju pokazao lekar eugeničar u Ravensbrücku i deportacija u psihijatrijsku bolnicu Bernburg pokazuju da su nacističke vlasti vodile određenu evidenciju lezbejki i radile represiju nad njima. Isto tako, lezbejstvo je barem posredno (ili dodatno) moglo biti razlog hapšenja i deportacije.

ROLLEI

U istoj raciji lezbejskog bara uhapšena je još jedna Jevrejka, Mary Punjer. U njenim dokumentima stoji da je vrlo aktivna lezbejka. Maryna sudbina paralelna je onoj Henny: takođe je ubijena u istoj plinskoj komori početkom 1942.

Tridesetog novembra 1940. u logor Ravensbrück dovedene su Elli Smula (26), koja nije bila Jevrejka, i Margarete Rosenberg (30). Kao razlog njihovog hapšenja u logorskim je dokumentima navedeno njihovo lezbejstvo, no trouglovi koje su nosile bili su crveni – kategorizovane su kao političke zatvorenice. O njima ništa drugo ne znamo.

Felice_LillyFelice Schragenheim, novinarka, Jevrejka, možda najpoznatija lezbejka žrtva nacističkog progona, imala je samo 22 godine kada je umrla, verovatno za vreme marša iz koncentracionih logora Gross-Rosen u današnjoj Poljskoj do nemačkog Bergen-Belsena. O njenoj ljubavnoj vezi s Nemicom Lilly Wust, ženom nacističkog vojnika, objavljena je knjiga Aimée & Jaguar, koju je prema sećanjima same Lilly Wust napisala Erica Fischer. Knjiga je kasnije ekranizovana pod istim nazivom, a o Felice i Lilly snimljen je i dokumentarac Love Story: Berlin 1942.

Burbot Hahm, predsednica lezbejskog kluba Violetta uhapšena je zbog zavođenja maloletne osobe. Prvo je bačena u zatvor, a zatim deportovana u konc-logor, iz kojeg je izašla napola paralizirana.

Hilde Radusch osuđena je jer je bila komunistkinja.

Else, konobarica iz Potsdama takođe je bila internirana u Ravensbrücku, a kasnije u Flossenburgu, kao „asocijalna“. U Flossenburgu je 1943. „radila“ u bordelu. Verovatno su je u Ravensbrücku prisilili na prostituciju, jer su ženama obećavali slobodu ako se određeno vreme budu prostituisale u logorskom bordelu. Lezbejke su posebno slali tamo, da ih vrate na pravi put. No Elsi se nakon toga zameo svaki trag; verovatno nije dočekala kraj rata.

Berlinku Elsu Conrad, napola Jevrejku, vlasnicu ženskog kluba Monbijou i lezbejsku aktivistkinju, denuncirao je poznanik. Završila je u zatvoru 1935. jer je „vređala vladu Trećeg Rajha“ (navodno je rekla da je Hitler imao romansu sa svojim zamenikom, Rudolfom Hessom). Pre isteka kazne prebačena je u ženski logor Moringen jer se u javnosti predstavljala kao arijka te zbog vređanja Hitlera. U evidenciji jasno stoji da je lezbejka.

Homomonument Amsterdam

Koliko ih je bilo takvih, lezbejki koje su imale ime i prezime, koje su volele, radile, smejale se, plakale, čitale, pisale, plesale, uživale u životu koji se netko usudio nazvati nevrednim, pa stoga i izlišnim, i koje su završile svoje živote na stravične načine.

To što ih nisu uhapsili, evidentirali ili ubili zato što su lezbejke ne umanjuje njihovo lezbejstvo, niti njihovu ljudskost.

Zato što su postojale, zato što su i one bile žrtve nacističkog progona drukčijih – zato ih se sećamo i zato ih se moramo sećati; zato je na ovom mestu i ova mini „Dvorana imena“.

 

Izvor: lori.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>