Putopis: Put u središte vagine

Kategorija: LezKULTura, LezPismo / Datum: jul 9, 2014

piše: Dragoslava Barzut

Sa tvojih deset hiljada očiju ti me gledaš

Nije neophodno da odete iza sedam gora i sedam mora i sedam dolina i sedam jezera i sedam kotlina i sedam šuma i sedam sela kako biste pronašle vašu lezbejsku sreću. Dovoljno je da odete iza tri planine, na 300 km od Beograda u podnožje Ozrena, Rtnja i Stare planine. Tamo živi Diva, mudra mati lezbejki, koja delima prevazilazi zapovesti i ide napred na sve veća dela. Želja je njena i njenog života da venčava žene u knjigu strasti zavedene, lezbočastive deve koje su se pokazale dobrostradalnim podvizima. Parove koje ona u ljubav spaja, država i svi njejni podanici – ne razdvaja. Zato žene pohitajte, u podnožje planine i osetite kako vam srce mužestveno u grudima bije.

Smestiti se i čekati da svane. Na kraju ipak, osvane novi dan. Osmatračnica između planina savršeno je mesto za sve neuzvraćene individualne doživljaje blistavosti. Istripovala sam da sa godinama prestaje bol(est). Začudno, i prestaje, na momente. I obrnuto, na momente zaboli kao da je pravo. Ovo je opasno mesto. Mnogo vodopada. I ti voliš opasna mesta. Tamo gde možeš da (se) dokažeš. Ovo mesto ti se sviđa. Ovog puta moram da se suprotstavim, bar u imaginaciji, i ovako je sve stvar mašte, bar ovde, u zavijutku planinskog jutra dok skupljam scenoragrafiju za tu rečenicu. Pomislila sam kako moram to da napravim. Vreme je da prestranem da čitam Cenu soli, užasan, jedan, roman. Bez obzira na njegove akterke lezbejke, roman je sranje. Jednom rečju: roman je dosadan. Ne želim danas da ga čitam. Podseća me na nas. Ima li šta gore od bljutavog romana koji podseća na nas, kuda ide ovaj svet.

A svet ne juri u Sokobanju. Jedan od starosedelaca koji prodaje zemljane tanjire rekao nam je da je ovo najlošiji početak sezone koji on pampti. Niđe, nikoga. Pitale smo ga da li negde služe dobru pastrmku. Nije znao. Osim srpske salate za veganke i vegetarijanke u ponudi restorana: ništa. Za veganke i vegetarijanke suva leba. Ali ima voća. Berba je višanja u toku. Pa čim zađete malo iza Sokobanje ka Knjaževcu, Boru i Zaječaru sačekaće vas nepregledna polja voćnjaka, rumenih od višanja. Od Sokobanje do Knjaževca ima oko 60 km. Put koji nije najbolji ali ni najgori, okružen fotošop predelima raj je za razmenu svih onih malih nežnosti za koje inače u svakodnevnom bilansu, nema dovoljno vremena. Osim hipi kamioneta koji dovozi berače i odvoze višnje, gotovo da nema nikoga ali zato šumaraka ima sasvim dovoljno za neometano uživanje u pauzama od vožnje.

Rezervisale smo dan za Rtanj. Tridesetak km od Sokobanje. Autom. Ona ne gleda u mape a ja sam ona koje sve zna. Dobitna kombinacija za promašaj. Promašile smo put za pedesetak kilometara na jug. Prolazimo pored table koja upućuje na izvorište reke Moravice. Neki pogrešni putevi vode na pravo mesto. Neki promašaji jednostavno su umetnost. Za sada ne stajemo tu. Idemo u Knjaževac. Grad golubova. Knjaževac ima oko 30.000 stanovnika. Nekada se zvao Gurgusovac (po golubovima gurgusancima). Gurgusovac je bio poznat po ozloglašenoj Gurgusovačkoj kuli, zatvoru za protivnike tadašnjeg režima. Srpsku Bastilju srušio je Miloš Obrenović 1859. godine. To mu ne bi dosta te je naredio i da je zapale. U njegovu čast, meštani se Gurgusovac preimenovali u Knjaževac. Naravoučenije: gde ima vatre ima i slave.

Veoma je vruće. Parkiramo ispred drvenog mostića sa dubokom i verom i nadom da u Knjaževcu nema parking zona. Sve što želim je da se vinem u vodu. Ali u Beogradu nisam stigla da kupim kupaći, što ponešto govori o Beogradu, i meni. Prelazimo ulicu, konačno bankomat. Zenice mi se šire od crvene table koja me obaveštava da je Knjaževac deo globalne parking zavere. Moramo da se vratimo do auta, da preparkiramo. Izlazimo iz zamišljenog parkinga kada nas mladić u kombiju pita kuda mi to nameravamo? Na regularan parking, govorim mu. Odneće me pauk. Umire od smeha, nema ovde nikakvih pauka. Samo imaginarnih – kaže pa nastavi da umire od smeha.

Opet pređemo preko, ali ovog puta do kafane na uglu. Služe me Zaječarskim u 0.33 l. Lepota. Raspitujem se kod konobarice, vrlo mlade i vrlo ljubazne gde mogu da nabavm pristojan kupaći kostim. Ona me upućuje u kinesku robnu kuću, kaže „mi iz Knjaževca svi tu kupujemo“. Povoljno je i pristojno. Robna kuća Beograd u Knjaževcu je danas kineska robna kuća. Fensi kineska robna kuća. Ni nalik buvljaku na Novom Beogradu. Ima pokretne stepenice i uredno poslagane majice od trista dinara u prvom delu baš kao u Zari ili Benetonu. Slična Robna kuća ima u Jagodini. I ova u Knjaževcu a i ona u Jagodini uselile su se u nekadašnje Robne kuće Beograd. Ubledeo logo krasi i dalje ta soc-realistična zdanja, još od 1966. godine. Kada sam ja bila sasvim mala, moji roditelji su se kućili u njoj. U jednoj sličnoj, obožavala sam da vozim raketu, malu raketu za decu koja se pokretala na žeton, smeštenu u prizemlju Robne kuće, pored odeljenja gde se prodavao nakit. Tu je tata kupio mami prsten od belog zlata za petogodišnjicu braka dok im je četvorogodišnja devojčica pokušavala da uzleti u raketi. Verano Motors je 2007. godine kupio Robnu kuću Beograd, zbog čega drugog ako ne zbog te rakete. Počinjemo potragu za adekvatnim kupaćim kostimom ali je ubrzo i okončavamo. U ponudi je bio jedan model i milijarda varijacija na njegovu temu. Znala sam da to čega u kineskoj fensi robnoj kući nema, nema ni u Beogradu. I bila sam u pravu, sve isti model, sa sunđerastim korpicama koji ne volim jer skuplja vlažnost. Meni je obični bikini sasvim u redu. Preostalo mi je još da probam da pronađem nešto drugačije na uglu Palmotićeve i Svetogorske ili u prodavnici pored Taša.

Nekada su Knjaževac zvali Srpskom Venecijom i Malim Parizom (srpski kompleksi) zbog sedam mostava koji su premostili obale Svrljiškog i Trgovaškog Timoka. Najpoznatiji i najslikaniji je takozvani kameni most u centru grada. Tamo gde sam parkirala. Projektovao ga je inženjer Borivoje Radenković 1913. godine. Sa rasponom od 30 metara, bio je to najveći most te vrste u Srbiji. Pored njega nalazi se fontana podignuta u proleće 1953. u čijem središtu se nalazi skulptura dvojice ribara rađena u bronzi. Izradio je uz pomoć dobrovoljnih priloga knjaževački zanatlija vajar sa Korčule Petar Palavičini, a čitav spomen-park u čijem je središtu fontana delo je arhitekte Bogdana Bogdanovića. Gej spomenik usred Srbije.

Foto: Labris

Foto: Labris

U povratku iz Knjaževca nanovo prolazimo pored table koja upućuje na izvorište reke Moravice. Ovog puta odlučujemo da skrenemo. Pratimo putokaze i stižemo. Ona je vrlo zantiželjna povodom tog izvora a sva moja znatiželja stala je u flašicu vode. Vruće je. Ne radi nam klima u autu. Ali ona je uporna. Vuče me u šumu. Kroz proplanak. Tako smo malo išle, sve nam se činilo daleko, najedanput ukaza se gore u visini ulaz u pećinu. Pećina je cela bila kao neka velika, svemirska vagina. Na prvi pogled činilo se lako ispeti se do nje, a o vraćanju nijedna nije razmišljala. Prvo se ona probala uspeti,a ja sam je od dole fotografisala. Glas iz pećine reče joj da postoje stepenice i zbilja videsmo kamene stepenice koje vode ravno do ulaza u pećinu. Penjala se i penjala a ja sam fotkala i fotkala, prvo sa mojim a onda se njenim telefonom. Sve do ulaza kada joj se dubokim ženskim glasom opet obratila Diva koja živi u pećini i upozorila je da postoje skrivena vrata koja ulaz u pećinu drže zatvorenim, ali da je moguće saznati tajnu njihovog otvaranja. Ja sam od dole znala, da u slovenskim bajkama samo najboljim junakinjama to polazi za rukom.

– Ko si ti?, pitala je ona.
– Ja sam Diva, što od mrtva pravi živa. Ja sam savetnica i zaštitnica lezbejki. Ja ih spajam ako procenim da su malopodatljive i pobediteljke a razdvajam ako to nisu. Šta želiš?
– Želim da uđem unutra.
– Možeš da uđeš unutra ali upamti, ako procena ne bude dobra, vatra ćete progutati i u nepovrat poslati.
– A kako se to procenjuje?
– Ili jesi ili nisi, odgovori Diva.
– Šta će se desiti ako jesam?
– Voda će poteći u mlazevima.

Sputistila sam mobilne telefone na pod šume i posmatrala kako nastavlja da se penje. Kada više nije mogla, pozvala je mene. Penjala sam se polako i oprezno, onuda kuda je ona prethodno prošla. Nisam podizala pogled prema njoj. Penjala sam se sporo ali nisam zastala nijednom. Zakoračila sam unutra.

vagina01

Ništa se nije desilo.

Kasnije tog dana gazde apartmana koji smo rentirale rekle su nam da su odrasle pokraj pećine Vagine i da obično od marta pa sve do kasnog maja izbija bujica vode. Iz pećine Vagine. Ukoliko neka od vas ode, neka proveri ima li vode.

I neka nam javi.

2 mišljenja na „Putopis: Put u središte vagine

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>