Makedonske lezbejke ostaju zarobljene i bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije

Kategorija: featured, Intervju / Datum: jul 15, 2013

Sa Jovanom Ananievskom aktivistkinjom LGBTI centra za podršku iz Skoplja, razgovaramo o trenutnom stanju LGBTIQ prava u Makedoniji, o uzrocima i posledicama napada na Centar, kao i o tome šta je do sada urađeno a šta tek predstoji kada je u pitanju sigruniji položaj LGBTIQ ljudi u Makediniji

Jovana mala02

Jovanu sam upoznala u Skoplju prilikom posete LGBTI centru za podršku u maju ove godine. Pomislila sam „ovo dete ima 18 godina i bavi se aktivizom“! Ostala sam zatečena kada mi je rekla da ima 26 godina, da je završila pravo, da je za vreme studija živela u Francuskoj pa kasnije u Madridu na postdiplomskim, a po povratku u Skoplje angažovala se u LGBTI centru za podršku. Odmah me je zaintrigirala njena priča, vedrina i osmeh sa kojima pristupa razgovoru sa jedne strane, i ozbiljnost argumenata koje iznosi, sa druge. Jovanu sam nedavno srela na regionalnoj konferenciji P2P u Beogradu kada se pojavila ideja o ovom intervjuu. Na konferenciji je govorila o tretmanu LGBT tema u makedonskom medijskom prostoru, i nastojanjima LGBTI centra za podršku da dobije svoj prostor i da u njemu organizuje LGBT sadržaje bez obzira na očigledan rizik koji potvrđuju nedavni napadi na prostorije centra, koji faktički traju od samog otvaranja ovog centra.

1. Odakle taj poziv da se baviš aktivizmom nakon završetka studija u Španiji, ta ideja da se vratiš na Balkan, u Makedoniju koja je na ILGA-Europe mapi predstavljena kao najnepogodnija kada su u pitanju LGBTI prava? Koje sve to rizike i odgovornosti donosi za tebe? Osećaš li satisfakciju baveći se aktivizmom?

Sestra je bila ta koja me je prvobitno motivisala da uđem u aktivizam. Odrasla sam sa mlađom sestrom koja je slepa i koja se bori sa sistemom od najranijeg doba jer tako mora. Od svoje osme godine sam znala da u društvu nešto ne funkcioniše jer sam primetila da se drugi ljudi ponašaju prema njoj kao da je manje vredna. Živela sam izgubljena u predrasudama okoline dok se ona sve vreme branila jačinom svog duha. Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatila da su ljudi neznalice, uplašeni promenama i da tako ojačavaju i potvrđuju postojeće stanje stvari. Međutim, postoje i ljudi koji se bore i pokušavaju da donesu promenu. Jedna od njih je i moja mlađa sestra koja je uspela da promeni svakoga u svojoj okolini i niko nije uspeo da je obeshrabri. Tako sam shvatila da i ja moram tako da se ponašam. Aktivizam je bio jedan od načina. Kada sam malo sazrela, počela sam da se interesujem za diskriminaciju i to onu koja je zasnovana na hendikepu, seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu.

Jovana_mala01

Jovana sa mlađom sestrom

Vrativši se u Makedoniju nakon nekoliko godina života u drugim zemljama, shvatila sam da homofobija ostaje neprepoznata kao problem iako je veoma zastupljena.

Opresivna strategija političkih struktura vlasti da zaključava „ormare“ svega onoga što ne potpada pod heteronormativne ideje je uspevala i proizvodila bes i podelu između „normalnog, pravog života“ i „različitog, naopakog načina života“. Ovakvo stanje stvari je uslovilo da problemi i pritisak koji LGBTI ljudi imaju u svakodnevnom životu bude ogroman. Tada sam se priključila LGBTI aktivistima.

Što se tiče rizika, nisam sigurna, ali kada uđete u aktivizam svesni ste da to nosi neke rizike jer vaš cilj jeste promena. Naročito, kada neke promene nisu svesrdno prihvaćene, borba postaje komplikovana. Strategije koje politička struktura sprovodi u svrhu uspostavljanja kontrole, istovremeno koristeći frustracije nezaposlenog naroda, lako manipulišu kanalisanje besa prema „izdajicama tradicionalnog načina života“. Ovo svakako usporava promenu, ali kada verujete u nešto onda vas ništa ne može zaustaviti u radu na promeni koja je potrebna.

Svakako, postoji mnogo odgovornosti jer se borite za celu zajednicu, a u njoj ima različitih mišljenja i verovanja o tome kako i kakva promena je potrebna. Međutim, osećate i veliko zadovoljstvo kada vidite zahvalnost na njihovim licima.

2. Koliko je lezbejski aktivizam vidljiv u aktivnostima LGBTI centra za podršku? Postoji li u Makedoniji organizacija koja se zalaže za lezbejska ljudska prava?

U centru radimo kroz grupe podrške. Osnovali smo četiri grupe sa ciljem da ojačamo zajednicu i promenimo zakonski i društveni položaj LGBTI ljudi u Makedoniji. Lezbejska grupa je trenutno jedina koja ima aktivističko jezgro i ne radi samo na podršci već i na drugim frontovima. Cilj LezFem grupe (lezbejska feministička grupa) jeste da poveća vidljivost i političku relevantnost lezbejskog i feminističkog aktivizma kako bi se promovisale nove strategije otpora protiv dominantnih ideoloških koncepata patrijarhata, šovinizma, heteronormativnosti, nacionalizma, klerikalizma.

Kroz istoriju žene su uvek ostajale nevidljive u Makedoniji, a danas lezbejke čine grupu koja je još nevidljivija u javnosti ali i u LGBTIQ pokretu. Postojalo je nekoliko pokušaja da se oformi lezbejski pokret ali se oni nisu razvili dovoljno kako bi se postigli rezultati. U našem društvu gde se vladajuće strukture trude da što više osnaže nevidljivost LGBTIQ zajednice i ostave ih zaključane u četiri zida lezbejke su verovatno najmanje važna grupa u javnosti. Pojačanom promocijom „tradicionalnih“ vrednosti koja ima za cilj da odvoji svakoga ko se ne uklapa u zadate norme, lezbejke ostaju u grupi markiranoj kao „nevažna“ i njihovi problemi ostaju nerešeni. Stege šovinizma koje su veoma prisutne u svim segmenitma društva ojačavaju stigmu makedonskih lezbejki koje ostaju zarobljene bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije. Ovo su razlozi za nekoliko entuzijastkinja koje se identifikuju kao lezbejke, političke lezbejke i feministkinje da kroz otpor ovim tendencijama deluju i tako je i nastala LezFem grupa.

Jovana mala03

Aktivistkinje LezFem na protestu protiv zakonskih izmena u vezi sa abortusom

3. Šta je to sada urađeno u Makedoniji po pitanju LGBTIQ prava? Da li je tretiranje LGBTIQ tema od strane javnosti, medija i političara, doživelo bilo kakav progres?

S jedne strane, puno toga su LGBTI organizacije uradile u prethodnih deset godina i postoji određeni napredak u smislu da LGBTIQ tema nije više toliki tabu kakav je bio slučaj u ranijem periodu. Određen napredak se može videti i u smislu vidljivosti i prisutnosti teme u javnosti. Ne mogu govoriti o periodu pre toga, jer sam pristupila makedonskom aktivizmu pre samo godinu dana.

Međutim, kada se stvari posmatraju iz perspektive šire javnosti, medija, političkih struktura, situacija se zakomplikovala kada je LGBTIQ tema postala sredstvo vladajuće partije za skretanje pažnje sa ostalih problema u našoj zemlji.

Ne mislim da LGBTIQ tema dobija sada bolji tretman – naprotiv, mislim da se situacija pogoršala. Postoji veliki problem zato što političari koriste LGBTIQ zajednicu kako bi skrenuli pažnju sa drugih problema. Problemi LGBTIQ zajednice se namerno svode samo na pitanje braka. Otvoreno homofobna politička kampanje je počela i kao svoj rezultat ima rast nasilja dok institucije svojim nemim odnosom daju legitimitet takvim incidentima.

Svi počinioci i potencijalni počinioci kršenja prava LGBTIQ ljudi stiču utisak da su njihovi postupci legitimni upravo zbog ove homofobne kampanje. Postoji lažni legitimitet u okviru samih institucija da se pojedini problemi mogu rešavati na osnovu konzervativnih stavova, a ne profesionalno – sve iz razloga što se tiču LGBTIQ tema.

Pređašnji ministar rada i socijalne politike je imao običaj da stalno podseća javnost o stavu Vlade o LGBTIQ pravima naročito govoreći da su protiv istopolnih brakova i usvajanja dece. Ovo su inače pitanja koja LGBTIQ organizacije nikad nisu pominjale. Ovako se skreće pažnja sa velikih problema na nešto što će svakako izazvati emotivnu reakciju među većinom: „gej opasnost preti tradiciji“. Takav pristup ohrabruje govor mržnje u medijima i na društvenim mrežama.

Očigledna je sinergija između delanja državnih institucija i njihovih čelnika sa religijskim zajednicama i medijskim kućama koje su u službi vlasti. Ovo predstavlja veliki front koji požrtvovano radi na gušenju i oduzimanju ljudskih prava LGBTIQ ljudi. Nakon izjave ministra usledilo je još petnaest drugih izjava od strane sportskog saveza, sindikata, penzionera, organizacija za ženska prava (koje se finansiraju od Vlade) itd. koje su podržale ministrovu izjavu o tradicionalnim vrednostima i o tome kako su homoseksualni brakovi neprihvatljivi u Makedoniji. Čitav ovaj set događaja je stvorio iluziju da postoji bitka za brak sa naše strane i doprineo da se ućuti o većem pitanju: zaštiti osnovnih ljudskih prava LGBTIQ ljudi.

Sprega medija i Vlade omogućava permanentnu promociju homofobnih i transfobnih stavova. Dnevni list „Вечер“ je naročito bio aktivan u podržavanju homofobne kampanje kada je u periodu između 13. i 17. oktobra iznova štampao na svojoj naslovnici članke i fotografije diskriminišućeg sadržaja sa ciljem stvaranja i jačanja iracionalnog straha prema LGBTIQ zajednici. Naslovi njihovih članaka su bili: „Hoćemo sestriće, ne pederčiće“, „Deca usvojena od homoseksualaca jesu žrtve pedofilije“, „Dame sa kondomima“, i pornografska fotografija dva muškarca sa naslovom „Neće biti gej brakova u Makedoniji“.

Većina medijskih kuća prenosi samo negativne rezultate istraživanja koja se tiču homoseksualnosti i bez stida pišu i pune svoje stranice mržnjom prema LGBT ljudima. Rezultati se iznose van konteksta ili su istraživanja zastarela, pa samim tim nisu ni prihvatljiva ni relevantna za moderno doba. Svega nekoliko medija ukazuje na očiglednu homofobiju i strategije napada na LGBTIQ osobe od strane Vlade i to su uglavnom oni koji objavljuju samo na internetu.

Najnoviji događaji pokazuju da je netolerancija prema LGBTIQ zajednici dostigla novi, viši nivo i da postaje sve opasnija. Mediji šire dezinformacije – poput one o navodno najavljenoj gej paradi – i tako proširuju negativne sterotipe i predrasude o LGBTIQ ljudima. Neki od novijih slučajeva nasilja uključuju: nasilje motivisano mržnjom koje se dogodilo ispred spomenika „Ratnik na konju“; nasilne akcije huligana i demoliranje prostorija LGBTI centra za podršku čime je prekinuta filmska projekcija o pravima transrodnih osoba; napad na dom glumca koji je nekoliko dana pre toga izašao u javnost kao gej, u to vreme su njegov partner i on bili kod kuće… Svi ovi događaji ukazuju da se već teška situacija samo pogoršava i očigledno je sve više pretnji na život i sigurnost LGBTIQ ljudi i aktivista za ljudska prava.

Iako ovo nije prvi napad na LGBTI centar, ovo je prvi put da se napad desio dok je u Centru bilo ljudi koji su se okupili radi najavljenog događaja. Istovremeno se nasilje brzo širi i nekontrolisano utiče na pojedince za koje se pretpostavi da su članovi LGBTIQ zajednice, što je još jedan razlog zašto verujemo da se netolerancija prema LGBTIQ zajednici povećava.

Institucije istovremeno ostaju neme i izostaje javna osuda nasilja prema LGBT ljudima i aktivistima za ljudska prava. Ovo proizvodi utisak da je takvo nasilje legitimno što direktno urgožava živote LGBTIQ zajednice i aktivista za ljudska prava.

4. Nedavno je otvaranje Nedelje ponosa, prekinula grupa od 40-tak mladih ljudi koji su opkolili i napali pripadnike/ce LGBTI centra za podršku, kao i sam njegov objekat. Da li je policija adekvatno reagovala? Kakvo je vaše iskustvo i saradnja sa makedonskom policijom? Koliko puta je do sada napadnut Centar?

Kada je otpočela nedelja ponosa 22. juna, i to nekoliko dana nakon što je dezinformacija prostrujala medijima o navodnoj gej paradi posle čega je odmah najavljen kontra marš, zatražili smo jače policijsko obezbeđenje za događaje koje smo zaista planirali. Na samom otvaranju je bilo 8 ili 10 policajaca raspoređenih oko centra i kada se napad dogodio samo je jedan od njih reagovao. Taj policajac je bio u samom Centru i zadobio je i povrede. Ne znam šta su drugi radili, ali znam da nisu uhapsili nijednog od četrdesetak mladih kapuljaša koji su trčali i bacali sve čega su se mogli domoći na Centar, dok su ljudi bili unutra.

Ovo dosada predstavlja četvrti napad na Centar, ali prvi sa prisutnim ljudima. Nakon ovog napada na „Pride Week“ došli su strani ambasadori i osudili nasilje koje se događa u poslednje vreme pozivajući makedonske institucije na akciju. Deset sati posle objavljenih izjava imali smo još jedan napad kada su pokušali da zapale Centar. Tako da bi to bilo pet napada za period od 8 meseci.

Imamo dobru saradnju sa dve policijske stanice vezano za sigurnosne potrebe obezbeđenja pojedinih događaja. Ali iako smo očekivali bolju sigurnosnu strategiju od strane policije napad nije sprečen i nije bilo hapšenja.

5. U Srbiji postoje jake desničarkse naci organizacije koje su odgovorne za nasilje na beogradskim ulicama u vreme Parade ponosa. Ko su napadači u Makedoniji, koga zastupaju, da li su organizovani?

Ne mogu da nagađam ko su bili napadači i čiji su pripadnici, jer je bilo četrdeset maskiranih ljudi. Istog tog dana je bio organizovan kontra gej marš iako nije bilo povorke ponosa, niti najavljene šetnje. Tako da ne mogu tačno reći ko su počinioci napada, ali po mom mišljenju institucije su te koje su odgovorne jer uporno ne osuđuju nasilje i vođenje otvoreno homofobne kampanje. Takođe, mediji koji pišu pogrešne informacije i pune novine homofobnim člancima i sva ta količina homofobije bez i malo promišljanja o posledicama, pasivnost javnosti, i naravno oni koji su spremni da iskoriste neoformljenu, frustriranu omladinu za obavljanje njihovog „prljavog posla“ ohrabrujući širenje besa i korišćenje istog kao pogonsko gorivo za raspirivanje mržnje prema određenoj grupi ljudi. Ova grupa je predstavljana kao izdajnička jer ne ispunjava očekivanja pretpostavljenih tradicionalnih ubeđenja heteronormativnosti što dalje implicira da ta grupa direktno ugrožava „zdravlje nacije“.

6. Koliko je bezbedno baviti se LGBTIQ aktivizmom u Makedoniji, postoje li van Skoplja neke vidljive LGBTIQ grupe?

Šta je danas bezbedno? Van Skoplja postoje određena aktivistička jezgra, ali nisu vidljivi kao oni u glavnom gradu.

7. Koji su sve zakoni na strani LGBTIQ ljudi u Makedoniji? Kako ste se suprotstavili „novim“ zakonskim izmenama u vezi sa abortusom?

Trenutno postoji šest zakona u kojima se spominje seksualna orijentacija. Rodni identitet se ne spominje ni u jednom zakonu. Od spomenutih šest jedan je Zakon o radu koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, ali se u toj odredbi spominje još jedan termin – seksualna inklinacija koji je sam po sebi diskriminatoran jer se odnosi samo na seksualni čin. Zakon o pravima pacijenta spominje seksualnu orijentaciju, ali u isto vreme ne predviđa zaštitu od diskriminacije. Najvažniji zakon, koji bi trebalo da predstavlja krovni zakon zaštite od diskriminacije, ne spominje eksplicitno ni seksualnu orijentaciju ni rodni identitet, ali zato uključuje 18 drugih osnova. Ovaj spisak je ostavljen otvoren, ali on ne predstavlja rešenje problema jer sa prisutnim nivoom homofobije i transfobije u institucijama ostavlja prostor za selektivno tumačenje što za krajnji ishod ima nesigurnost i nepoverenje. Izostanak jasnog navođenja ova dva osnova predstavlja dodatni problem kada se vidi da su oni takođe izostavljeni iz nacionalnih strategija i akcionih planova kojima se navodno predviđaju obuke za zaposlene u državnim institucijama. Ovo takođe navodi da zaključimo kako homofobija i transfobija nisu čak ni uzete u obzir.

Kada je zakon o abortusu u pitanju, on nije zabranjen novim zakonom, ali je njegovo obavljanje ograničeno kroz uslovljavanje žena na pisane zahteve, obavezno savetovanje i slično. 72 organizacije su potpisale zahtev da se ovaj zakon izuzme iz skraćene procedure jer je od velikog značaja za polovinu stanovništva. Zakon je ipak donet u skraćenom postupku. Organizacije su se javno izjasnile protiv zakona, otišle u Parlament i javno protestvovale, pisale saopštenja medijima, ali je uprkos svemu zakon usvojen. Organizacije su poslale pisani zahtev predsedniku zahtevajući da ne ratifikuje zakon, ali je predsednik to ipak učinio.

8. Koje su dosadašnje aktivnosti LGBTI centra za podršku, šta je u planu?

Centar obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć, besplatno psihološko savetovalište, radi sa grupama podrške, svake nedelje organizuje zabavne sadržaje pod nazivom „Lazy Sunday“. U zavisnosti od planiranih aktivnosti grupa organizuju se obuke, tribine, javni razgovori, projekcije filmova…
Trenutno se priprema dokumentacija za strateško podizanje tužbe. Takođe, centar prati sprovođenje zakona o informisanju kada je LGBTIQ zajednica u pitanju.

Postoji mnogo planova i razvoj je sve veći tako da se nadam da ćemo biti u mogućnosti da ostvarimo svaku od planiranih promena.

Intervjuisala: Dragoslava Barzut
Sa engleskog prevela: Ana Zorbić

Jedno mišljenje na „Makedonske lezbejke ostaju zarobljene i bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije

  1. Povratni ping: Makedonske lezbejke ostaju zarobljene i bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije | Informacije - protiv dominacije

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>