Lezbejska priča: Neću bre više nigde fejk da pripadam

Kategorija: LezKULTura, LezPismo / Datum: maj 30, 2014

I dosta mi je zaista samo hetero modela, i pripadanja. Neću bre više nigde fejk da pripadam. Hvala nemojte me primiti, ne želim u vaš budite isti klub, dosadni ste, gušite ne samo moju seksualnost već i svu živu vatru mog kreativnog bića, ne želim da umrem kao klon čoveka iz Orvelove 1984, neću modele iz 80-ih, neću bre uopšte modele, ja mogu da živim kao svoja i ja ću da budem nov model A24G5. Sve je moguće. Živa sam. Živa


Sad ću da napišem svoju lezbejsku priču. Zašto? Zato što nemam šta da pročitam na tu temu u knjižari u Srbiji. Zašto? Zato što smo ograničeni. Zašto? Zato što se ljudi plaše. Zašto? Jer smo ludi. Jer kako da poželiš ženu pored tolikih kuraca. Nevažno što su kurci mlitavi, impotenti, prepotenti, snažni, jaki, razorni, nevažno, kako možeš da voliš ženu. Zašto? E pa zato što je žena lepa, meka, mirišljava, zato što joj koža pulsira u svakom delu, zato što ljubi srcem, zato što u svom dodiru nema ni trunke agresije, niti ikad koristi ijedan svoj deo tela da na bilo koji način povredi drugu ženu, niti njeno seksualno zadovoljstvo može da na bilo koji način ugrozi drugu ženu, niti ikad tuđ bol može da opravda njen orgazam, nikad, jer sve što dodiruje njeno je, i ona ga prisvaja dodirom, svakom nežnošču, svakim svojim poljupcem sve što radi drugoj doživljava sama.

1

Ta ženska ljubav prožima kao nijedna druga. Pažnja koju ti tvoja žena daje, pažnja, posvećenost, neponovljiva je i predivna. I ta moja žena nije žena ona neka žena, bilo koja žena, ona čak nije ni žena, ona je biće, muško žensko biće, ona je struja koja vri kao vulkan bez pola sa svim polovima, kompleksnost a ne jednostavnost, a tako čista i tako spojiva sa mnom da se ne pitam ko je, šta je, zašto je, već se samo stapam i želim još i želim nju, sa jakim vretenastim mišićima posutim tankom nežnom kožom dok celo njeno telo obuzima moje, zauzima ga, odgozgo, preuzima, stapa. Koja moć energije bića, neopisivo. Što volim tu ženu što je muškobanjasta, što je pogled zavodnički, što kad dodirne moje telo drhti, drhtim, gorimo. Eto zato volim žene. Volim moju ženu. Oh kako je volim, čežnjom iz dubine srca za tim momentima spajanja. Gorim. Gorim, izgorim. Umirem. Živim. Plačem. Kome to i kako objasniti. Možda neki hetero a ko zna ni homo-gej lezbejski parovi ovo nikad ne dožive, gde je to zapisano, gde je to rečeno, nagovešteno… još nigde. Zato ja pišem.

I dosta mi je zaista samo hetero modela, i pripadanja. Neću bre više nigde fejk da pripadam. Hvala nemojte me primiti, ne želim u vaš budite isti klub, dosadni ste, gušite ne samo moju seksualnost već i svu živu vatru mog kreativnog bića, ne želim da umrem kao klon čoveka iz Orvelove 1984, neću modele iz 80-ih, neću bre uopšte modele, ja mogu da živim kao svoja i ja ću da budem nov model A24G5. Sve je moguće. Živa sam. Živa.

Ne natrag u isto. Ne.

***

Jedno popodne. Kod nje kući, sa njenom mačkom koja spava na fotelji. Nas dve spavamo na sofi od stilskog nameštaja, staroj, razrovanoj, koja treba da se tapacira po rečima njene majke. Ne spavamo, ležimo jedna pored druge, dodirujemo se nogama koje su oslonjene na druge noge, mazimo se, nema seksa, gledamo televiziju, toplo nam je u duši i u telu. Bivamo. I to je najlepše. Ništa ne radimo, vegetiramo, razmenjujemo energiju i bivamo. Ona ustane do wc-a često jer joj je slaba bešika. Neka nekad prdne i smejemo se. Mačka voli što je sa nama. Voli društvo. Drveće je lepo i zeleno i mirno je. Blizu je šuma. Ćarlija vetar. Pričamo i ne pričamo. Teramo po svom.

Ništa drugo mi ne treba. Ništa. A to je već mnogo. Nekad previše pa se obe uplašimo svega što struji. A seks kad naiđe nagao je, nepredvidiv, brz, napet, uznemirujući, nežan, spor, potpun, neznatan, veliki, spontan, ljubljenje, usne, jezici, pička, butine, guza, obrazi, grudi, uši, nokti, koža i mlazevi energije, u naletima strast, ljubav i orgazam, i ne znam kud ću od emocija od fizičke uzbuđenosti od neverovanja da je to moguće i opet i opet. Mislim ne često, prejako je za često, nego uopšte što se desi, pa se onda opet ponovi. Nemoguće je da se dešava. Prosto je nemoguće. Ne znam ni da li sve osetim kad se desi. Nekad od uzbuđenja i razmene energije ridam posle orgazma, nekontrolisano, neplanirano, sa velikom tugom u srcu jer i dalje neverujem da je sve to moguće. Teško nam je da nepostojimo kao jedinke u ovom fizičkom svetu, to stapanje sa drugim je zastrašujuće i ne može se porediti ni sa čim drugim na ovoj planeti. U tom trenutku nestajemo fizički i postojimo samo energetski, astralno. Šta to znači, gde nam ode um, jel se isključi, veza sa realnošću, jel se isključimo, pa se onda povežemo sa večnošću pa je to neverovatno. Postoji li još neka reč za to – bog, univerzum, ljubav je mala reč ili ljubav kako je mi pojimamo, koji je to osećaj, koje je to stanje, koji je to prostor zajedništva sa drugim ljudskim bićem. I mačkom pored nas. Mora da se i ona spoji u tu energiju jer posle spava satima. Ustvari uvek spava.

***

Zaljubljene smo bile danima, satima, i što je najčudnije sa istom energijom i u isto vreme. U isto vreme biti zaljubljene to je jednako rubu ludila, jer hoćeš da poletiš a nemaš krila, hoćeš, hoćeš, treperiš, sramota te jer misliš svi to vide, sramota te jer imaš 39, 40, 44, 45, godina, je l’ se to dešava u ovim godinama, joj dešava se, na sred poljančeta pored šoping centra Usće, ono što vodi do reke, i stalno bi da se držimo za ruke i da se grlimo i da se ljubimo, ali radimo to samo kradimice kad nema ljudi blizu, jer smo 2 žene, i moramo paziti u Srbiji. Krademo dodire, poljupce, poglede, gorimo od pogleda i od želje, ni seks koji tad nemamo ne pomaže, uzbuđenje je preveliko, izlazimo iz svojih tela, skačemo do neba i natrag, grlimo se, vodimo ljubav u travi, držimo se za ruke kao deca, ne puštamo se, volimo, se volimo se, srećne što smo se našle, sa velikim nepoverenjem da se to dešava, kako da se to dešava, kaže moja devojka da se to dešava i matorima i da je to normalno. Joj, uf, verujem joj, ima više iskutva, al’ vidim da i ona treperi, i ne skida osmeh sa lica i uzbuđena je, uzbuđene smo. Zaljubljene žene. Zaljubljene. Kako je to divno, što smo zaljbljene. Zaljubljene. Reč je takva kao i naše osećanje, zaljubljene, čitajte polako, z a l j u b l je n e. Volimo se strahovito duboko. Nepojmljivo do suza, do iznemoglosti, do kraja, ima li kraja, joj kako se volimo. Volimo.

***

Lezbejka je baš lepa reč. Lezbejka. Topla, mekana, ohrabrujuća. Lezbejka. Volim da vodim ljubav sa lezbejkom. Baš sa njom. Ne sa bilo kojom drugom ženom jer je lezbejska energija autentična, neponovljiva, jaka. Jača od muškarca zato što je senzualna, a nije servilna ženska. Nema ništa servilno ni potčinjavajuće u lezbejskoj želji, kao što je često ima u hetero ženskoj želji, da se dopadne muškarcu, da se nekako unizi, da je prihvati, da je primi blizu sebe ta hetero žena mora biti ženstvena, i to ženstvena na onaj način na koji muškarac definiše ženstvenost=potčinjenost. I u tome nema slobode, ima ropstva. Robovanja očekivanom i osmišljenom, nema autentičnosti senzualne energije. Sva energija lezbejki je autentična jer se ne pokorava hetero modelu. Ovo je moja lezbekska utopija i tako će i ostati. Ne želim da znam kako postoje i neautentične lezbejke ni kako se one potčinjavaju nekim drugim modelima. Niks. Hoću da verujem u ovo moje za sada a možda i zauvek. Čak i ta lezbejska zbunjenost pred tim kako da se reaguje na bilo koji impuls autentično u hetero definisanom svetu, čak i to je autentčno i ta zbunjenost i to neznanje i ti „pogrešni“ modeli. Sviđa mi se gde idu lezbejke jer je novo i uzbudljivo, iako teško i odbačeno. U toj odbačenosti se možda skriva najveća sloboda i autentičnost. Pored ludila, usamljenosti, bola, patnje, nevidljivosti, iskrivljene realnosti, nasilja, borbe, neznanja, tu je i ta sloboda iznutra barem iznutra bez cenzure, barem iznutra slobodna. Barem u svom telu i mozgu slobodna. Jebe mi se da li je to tačno, ja želim u to da verujem pa nek je i 100 puta iluzija. Ja volim iluzije, autentične.

Želim da budem nečija skvo i da me u ćebe uvije i da me kanuom odveze niz reku, recimo. Njena skvo, njeno ćebe, njen kanu, njena reka. Sve njeno. Želim da budem u njenom, tu je lepota, tu je toplota, tu je sve što mi treba za sreću, trenutnu, dugoročnu, sreću neponovljivu, srećnu uzbudljivu, sreću prepunu sreće, u seksu je sreća, u ženskom seksu, u ženskom telu, u ženskom biću. Sreća je u ljubavi na koži, pod noktima, pod kožom, pod vlagom, na nervu onom najvažnijem, žilici maloj beskrajne radosti, na dlakama, u znoju, u kiselkastom ukusu i mirisu i aromi jebanja. Sve je u tome.

Kad zamislim svaku lezbejku da se jebe, ja je volim i obožavam. Jer znam da uživa, znam da je svoja i ta energija se širi po planeti, to je ta jedina energija koja spašava, svet, mene, bol. Energija slobodnog seksa i ljubavi. To je tako lako rečeno a tako teško izvedeno i doživljeno. Svaka lezbejka mi je bliska jer radi to i to mi je blisko i tome težim. Lezbejka, ja sam ta lezbejka. Koju toliko volim i do nebesa uzdižem. Ja sam ta.

Piše: Dunja Radosavljević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>