Labris vam želi srećan Dan lezbejki

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki / Datum: oktobar 8, 2014

Međunarodni dan lezbejki slavi se širom sveta 8. oktobra. Na taj dan obeležava se izlazak lezbejki i slavi lezbejska kultura


Postoji nekoliko različitih objašnjenja zašto se obeležava 8. oktobar. Neke lezbejke slave 8. oktobar zato što dolazi tačno šest meseci nakon 8. marta, Međunarodnog dana žena. Prvi put je obeležen 1980. godine i podržan od strane Queer pokreta Novog Zelenda. Tada je 40 lezbejki marširalo kroz park Velington, neke od njih pod ljubičastim zastavama. Postoje i tvrdnje da se 8. oktobar slavi od 1993. godine kada je dan lezbejki prvi put obeležen u Savetu za ljudska prava u Novom Zelandu.

international day of lesbian

Iako su mišljenja oko porekla datuma sporna njegov značaj ukazuje na uvažavanje širom lezbejske zajendice. Lezbejke inicijative širom sveta biraju ovaj datum kao važan za njih, slave ga, njime započinju lezbejske zdravstvene strategije i druge događaje od istorijske važnosti za lezbejski pokret.

Voleti ženu

Ljubav među ženama je čudo i zadovoljstvo. Biti identifikovan ženom znači učiniti ženu svojim prioritetom. Lezbejstvo je način života, a ne samo pitanje sa kim želimo da spavamo.

Oslobađanju svih žena od opresije u mnogim zajednicama, najviše su doprinele lezbejke-aktivistkinje. Emotivna i ekonomska nezavisnost od muškaraca nam daje mogućnost da sve ovo činimo i da budemo objektivnije, aserativnije i moćnije. To je sloboda kojom treba da formiramo svet.

Kada pozitivno govorimo o lezbejstvu, heteroseksualnim prijateljicama se čini da kritikujemo njihov izbor – muškarca; što nije istina. Često se dešava da su ljubomorne na naše uspešne veze, koje one ne uspevaju da ostvare u heteroseksualnom odnosu. Esencijalni deo našeg lejzbejstva jeste briga za druge žene, što uključuje i žene čiji je izbor drugačiji od našeg.

Poglavlje o lezbejkama, u originalu „Naše telo i mi“, napisale su žene iz cele zemlje putem pisama, pričajući o svojim iskustvima, tražeći savete, vesti, kontakte i podršku. Mnogo se toga promenilo za lezbejke odkada se originalno poglavlje pojavilo. Nekoliko lezbejki je odlučilo da radi zajedno na nadogradnji ovog teksta. Rangirajući godišta od dvadesetčetiri do sedamdesetšest, došle smo do raznovrsnih pozadina i iskustava.

Želimo da putem informacija i podrške dopremo do žena koje tek počinju da ispoljavaju lezbejski identitet, kao i do lezbejki koje se osećaju izlovanim od drugih lezbejki. Takođe, želimo da heteroseksualnim ženama pružimo jasniju sliku o našim životima (Nijedna od sadašnjih spisateljica nije radila na tekstu iz 1973. godine: „U Americi nas zovu Dajk“. Presudnu podrušku i inspiraciju kod nekolicine od nas pobudili su naši prvobitni comin out-i. Napisale smo poglavlje koje se prilično razlikovalo od tona i fokusa originalnog, koristeći kraće priče, oslobađajući time prostor za veći broj tema).

Tokom poslednjih deset godina lezbejska zajednica je porasla. Lezbejke su brojne u etničkim grupama, ekonomskim klasama i političkim krugovima. Mi smo radnice u fabrici, učiteljice, prevoditeljke, doktorke, studentkinje, vlasnice, stjuardese, političarke, liderke, atletičarke… Neke od nas su invalidkinje, druge imaju ili planiraju da imaju decu, neke su sigurne da ne žele decu i u tome pronalaze oslobađajući izbor, jedne imaju veze koje traju čitav život, dok druge žive u celibatu. Ima i onih koje su udate za muškarce i ne mogu lako da napuste brak, a identifikuju se kao lezbejke. I pored toga što je većina istorijskih dokumenata učinila lezbejke nevidljivim, istraživanja otkrivaju lezbejsku kulturu koja datira još od drevnih vremena. Oduvek smo postojale i borile se za slobodu naše ljubavi, ponekad istupale javno, zbog toga proglašavane vešticama i spaljivane na lomači. Kulturno nasleđe koje su nam ostavile naše drevne sestre, namerno je pogrešno interpretirano, tumačeno, prevođeno u heteroseksualni kontekst, i često uništavano.

Mi koje pišemo ovo poglavlje uzbuđene smo zbog tog nasleđa. Iako srećne što živimo u vremenu kad lezbejke donekle mogu da žive i vole otvoreno, predrasude i opresija i dalje su svakodnevica. Nadamo se da će ovo poglavlje pomoći drugim lezbejkama – našim sestrama, da izgrade razumevanje, ponos i moć.

Coming out

Coming out je proces prihvatanja i afirmisanja našeg lezbejskog identiteta, i odlučivanja koliko želimo da budemo otvorene u vezi sa tim. To uključuje više stupnjeva: priznanje samoj sebi da si lezbejka, upoznavanje sa drugim lezbejkama, razgovore sa prijateljima i porodicom, učestvovanje na demonstracijama za prava lezbejki i gejeva, otvorenost u školi i na poslu. Mnoge od nas nikada neće biti slobodne da sve ovo učine. Mnogo energije trošimo donoseći odluke da li, kada, kako, i pred kim želimo da budemo otvorene. Jednog dana, kada naše društvo bude slobodno prihvatalo lezbejstvo, moći ćemo tu energiju da koristimo za mnogo potrebnije stvari.

Coming out pred samom sobom

Odrastajući u kulturi koja pretpostavlja da su svi heteroseksualni, biti svesna svog identiteta i prihvatiti ga obično je dug i postepen proces. Svaka od nas ima posebnu priču o izgradnji lezbejske svesti. Coming out pred samom sobom može se dogoditi u bilo kom životnom dobu.

Već sa četrnaest godina znala sam da se razlikujem od drugih. Sve moje drugarice pričale su o mladićima, a mene to nije zanimalo. Izašla sam sa par momaka ali sam izbegavala sve društveno uslovljene događaje. Volela sam da šetam sa nekom snažnom ženom. Uvek sam bila u nevolji. Svađala sam se sa roditeljima, uzimala droge, pila… Danas sagledavam da je to proisteklo iz mog saznanja da sam drugačija, i moje nemoći da bilo šta učinim u vezi toga.

Nisam mislila da ću postati lezbejka, sve do svoje dvadesetpete godine, kad sam se jednostavno zaljubila u ženu, i morala sa time da se nosim. Dok sam bila sa njom sve je bilo jednostavno, ali kada smo nakon tri godine raskinule, morala sam sebe konačno da pitam da li sam zaista lezbejka.

Mislim da sam oduvek bila gej, ali mi je trebalo sedamdeset godina da to priznam.

Nakon razvoda izlazila sam sa muškarcima i čak spavala sa nekoliko, ali nešto je nedostajalo. Tokom pet godina u celibatu, uglavnom sam bila zadovoljna slobodom i usamljenošću. Ponekad sam žalila što nikom ne dopuštam da mi priđe. Bila sam fascinirana lezbejkama, ali me je uplašila pomisao da možda i ja želim da volim ženu. Roditelji bi eksplodirali, bivši muž bi pokušao da mi oduzme starateljstvo nad decom, prijateljice bi mogle pomisliti kako želim da ih zavedem… Plašila sam se, takođe, da bi moj izbor značio da sam protiv muškaraca. Polako sam izašla na kraj sa tim, i jednog dana konačno rekla sebi: „Od sada sam lezbejka“. Tada je jedan važan deo mog identiteta došao na svoje mesto. Drago mi je što sam izabrala da budem lezbejka.

Kada sam krenula na koledž, samo su dve crnkinje-studentkinje, čije su porodice pripadale srednjoj klasi, boravile u studentskom domu. Tada sam, otprilike, postala svesna da me privlače žene i pokušavala to da ugušim. Strah me je nagnao da svoju osećajna prema devojkama zamenim grubim i agresivnim ponašanjem kako bih se prikrila, ali ljudi su počeli da me optužuju da sam dajk. Bila sam prestravljena mišlju da se moje fantazije, na neki način, vide. Počela sam da se zabavljam sa muškarcima kako bih pokazala da nisam „takva“. Sada mi je jasno da je cilj izrečenih optužbi bio da me „dovede u red“i natera da se ponašam kao „dama“. Znala sam da svako može da me maltretira zato što sam crnkinja, a mislila sam da je najveći zločin biti crnkinja-lezbejka. To je najviše uticalo da se udaljim od žena koje su bile zainteresovane za mene.

Kada sam završila fakultet pojavio se ženski pokret. Pokret mi je pružio podršku. Osnažili su me primeri žena koje imaju hrabrosti da promene svoj život. Shvatila sam da je uzaludno zavaravati se da si strejt. Konačno sam napravila coming out pred crnkinjom koju sam upoznala na poslu. Rezonovala sam da ukoliko me rasističko društvo diskriminiše na osnovu boje kože, to što sam gej ne čini nikakvu razliku. Od tada, moj život je postao ispunjeniji i srećniji.

U početku, mnoge od nas pokušavaju da se odreknu svog lezbejstva. Lezbejstvo je kontradiktorno u odnosu na: očekivanja porodice, rezervisana mesta u društvu, naša lična očekivanja. Sve što smo ikada čule o lezbejkama bilo je negativno. Najčešće se dešava da ne poznajemo ni jednu javno deklarisanu lezbejku.

Nisam znala da postoje lezbejke u malom gradu kraj Beograda u kome sam živela. Imala sam šesnaest godina, kada sam se zaljubila u devojku i ostvarila vezu sa njom. Ona je bila prva za koju sam znala da je gej. Bilo mi je teško da kažem sebi „ja sam lezbejka“, kada nisam poznavala ni jednu, niti sam znala šta sve podrazumeva taj termin.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>