Kratka priča Vesne Lemaić: Mladež

Kategorija: LezKULTura, LezPismo / Datum: mart 19, 2014

Učila sam te da čovek ne sme da bude ovca. A vidi sad sebe. Tvoja fotografija na internet stranici najvećih novina. Vidim tvoje oči, tvoja usta. Svoje oči, svoja usta. Ostatak lica ti je pokriven tamnom tkaninom da te policajci ne bi prepoznali. Kako da ne prepoznam? Tvoje mile oči su u gruboj suprotnosti s ustima koja nešto viču. Vidim tvoj krivi sekutić koji smo pokušali da poravnamo pomoću proteze, dok si još bila dete. Ali nije bilo nikakvog efekta, uporni zub je i dalje rastao u svom pravcu. Šta to vičeš? Za socijalnu pravdu, protiv izraelske okupacije Palestine, protiv zagađenja, za oslobađanje političkih zatvorenika? Pokušavam da se usredsredim na članak, zvuci televizora i radija se mešaju stvarajući potpunu zbrku. Proveravam mobilni, čekam da me pozoveš i kažeš, ne brini, mama, dobro sam, nije mi ništa.

_45628794_policewoman_getty_766

Foto: getty images

Nije ti se dopalo kada sam ti rekla da sam pronašla tvoje slike i intervjue na internetu. Izguglala si me, a, odgovorila si. I ja sam u tvom glasu prepoznala pitanje, zašto me špijuniraš?

Da, guglam te, često. Ima stvari o kojima mi ne pričaš. Ulepšavaš vaše akcije. A fotografije otkrivaju… grč na tvom licu. Kažu… na toj ne vičeš. Na toj se otimaš dok te izvlače iz živog štita demonstranata. To je jedna od naših taktika pasivnog otpora, objašnjavala si mi. I ovce znaju da prave živi štit, odbrusila sam ti. Nisam htela da te uvredim. Samo, plašila sam se da će te iskoristiti za kakve izopačene političke ciljeve. Tako si naivna.

Na drugoj internet stranici pronađem video snimak sa iste akcije. Vuku vas iz živog štita, jednog za drugim. Uniformirane ruke su poput džinovskih klešta koja kidaju žive prstenove vaših tela. Zadihani ste, tvoja prijateljica viče. A ti ćutiš, lice ti je napeto, sija ti se masna koža i zajapurena si. Nisi lepa, na tebi se vidi da se plašiš. A onda dolazi trenutak kada svaki put iznova zadrhtim. Znam, šta dolazi – 3:45 minut snimka. Policajac ti savije ruku i tvoja usta se iskrive, uporni zub se izazivački otkrije. Demonstranti te vuku za majicu, njena kragna ti se zariva u vrat, u onaj veliki mladež koji imaš od rođenja. Kada si bila tinejdžerka htela si da ga operišeš ali ja ti nisam dozvolila. Plašila sam te da možeš da dobiješ rak ako diraš u mladeže. Meni se to braonkasto ostvrce na tvom vratu dopadalo, nisam mogla da te zamislim bez njega. Nisam mogla da zamislim da ćeš jednom biti zakamufliranog lica, poput teroristkinje. Kada sam izgovorila tu reč nasmejala si se. Ja sam za miroljubivi način protesta, objasnila si mi. I ovce su miroljubive, odgovorila sam ti.

Još uvek ne zoveš. Zašto neprestano srljaš u konflikte?

Možda je to moja krivica. Možda sam ti čitala pogrešne bajke, možda je bilo pogrešno to što sam te u biblioteci podsticala da sama biraš knjige. Čitala sam ti Don Kihota, a ti si se smejala na to da je Dulsineja bila ćorava i krezuba. Ništa nije delovalo. Tvoja vera u ideale je bila nepoljuljana, iako su ćoravi i krezubi. Boriš se sa vetrenjačama.

Jesu li te pridržali? Telefon i dalje ne zvoni.

4:05 minut snimka. – Iščupaju te iz živog lanca. Nogama se opireš o ragastov. Policajac te obori i već te vuku po ulici. Koprcaš se nogama kao buba. A onda desnu postavljaš među policajčeve noge. Spotičeš ga – uniformisani se jedva dočeka na kolena. Dojuri ojačanje. Zgrabe te za jaknu i navuku ti je preko glave. Smiriš se. Da li te je strah, da će te išutirati? Plašiš li se razdražljivog laveža pasa pored kojih te nose? Ne znam. Ne vidim ti lice. Vidim tvoje bele gaćice. Pantalone su ti povukli do polovine zadnjice. Isprva sam osećala sram i poniženje. Kada sam te pitala kako si sve to podnela, odgovorila si mi da se ne sećaš. Da sve neprijatne događaje brišeš iz sećanja i da ne gledaš fotografije i snimke sa akcija. I da je za mene bolje da ih ni ja ne gledam. Ali, kako da ih ne gledam ako me još uvek ne zoveš.

Jesi li u zatvoru?

Ima stvari o kojima mi ne pričaš. Znaš, kada gledam sve te fotografije i snimke, čini mi se kao da sam sama sve to doživela. Možda zato što sam ih odgledala već nebrojeno puta. Znam da bi bila ljuta na mene kada bi to saznala. Ali, drugačije ne mogu.

Kada će te pustiti? Mogla bih da se raspitam, ali me je stid.

Čini mi se da toliko toga skrivaš od mene, i toliko je toga što bih volela da te pitam. Ali ne želim da budem napadna. I, onda sam prepuštena informacijama o tebi koje nekako pronalazim. Zato gledam sve te snimke i u njima tražim odgovore. Tvoje vršnjakinje su već mame, a ti protestuješ. Tvoje vršnjakinje izgledaju i ponašaju se u skladu sa svojim godinama. A ti si još uvek nezrela. Kopaš nos, sediš na betonu, smrdiš na znoj, nedovoljno se oblačiš, deliš piće sa nepoznatim ljudima i baš te briga za zarazne bolesti. Ko će ti već jednom poravnati taj tvoj uporni zub? Policija?

Jesu li te pustili? Zašto me još uvek ne zoveš?

Da li me se stidiš, pitala si me poslednji put. Zagledala sam se u tvoj mladež i odgovorila. Volela bih da te zaštitim, samo to. Opet si se nasmejala. Jesam li zaista toliko smešna? Ne shvataš me ozbiljno. Mnogo toga sam prošla na poslu, dok sam još radila na ulici. Znam šta znači izgubiti kontrolu. Ježim se pri pomisli na ono što sledi tome. I sad, ako te baš zanima, draga moja ćerko, da, možda čak gubim kontrolu. Znam kako je kada više ne možeš da se suzdržavaš…

I dalje ne zoveš. Znam. Rekla si da ne mrziš policajce, da su i oni žrtve sistema. Jesam li i ja žrtva sistema?

Sve što si mi ispričala bilo je to da te je policajka tada previše grubo uhvatila za sise – rekla si sise a ne grudi – dok je pregledala da li kod sebe imaš oružje. Smejala si se tome, a meni se sve zajedno činilo tako prostački. Čekala sam tvoje pitanje. Čekala sam. Da si me upitala, udarila bih te, jer ne bih podnela. Da si me pitala. Da li sam i ja tako hvatala žene za sise? Da li sam bila gruba?

Znam kako je izgubiti živce na dužnosti. Znam… muka je… i počneš da guraš… grabiš… rušiš… lomiš… Toga se bojim.

I dalje ne zoveš.
Ima stvari o kojima mi ne pričaš.
Vidiš li u meni mamu ili policajku?
Ti nosiš mladež, ja nosim policijsku značku. Pripadamo različitim krdima.

 

 

Vesna Lemaić, preuzeto iz knjige „Pristojan životˮ

vesnalemaic(1981) Svoj književni prvenac Popularne zgodbe (Popularne priče) objavila je 2008. godine i za njega dobila nagrade Zlata ptica (2009), nagradu Slovenačkog sajma knjiga (2009) i nagradu Fabula (2010). Dobila je i nagrade Radia Slovenija i Lapis Histriae za dve kratke priče. Smatra da su nagrade, između ostalog, dobre i za popunjavanje praznih rupa u biografijama. Godine 2010. objavljen je njen roman Odlagališče (Deponija). Autorka je i jedne radio-drame koju je napisala za Radio Slovenija, voli da čita horor-priče, veruje u solidarnost i natprirodno i uvek je u lovu na nove ideale. U slobodno vreme radi u klubu u Autonomnoj kulturnoj zoni Metelkova i aktivna je u Pokretu Occupy – 15. oktober. Osnovala je krug čitalaca Anonymous Readers i vodi radionice kreativnog pisanja za mlade, kao i radionice trash pisanja. Živi u Ljubljani.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>