Kada se aktivistički „burnout“ pretvori u anksioznost i depresiju

Kategorija: featured, Zdravlje / Datum: avgust 5, 2013

Loren Renkin (Lauren Rankin) je feministkinja, aktivistkinja i freelance spisateljica, diplomirala je Ženske i rodne studije na Rutgers Univerzitetu u Teksasu. Ovaj tekst je njena ispovest o drugoj strani aktivističkih zalaganja za bolji svet, o aktivističkom sagorevanju, osećanju čistog psihičkog, a ponekad i fizičkog umora kao posledice večite napetosti


Kao posvećena feministkinja i aktivistkinja za socijalnu pravdu, konstantno sam u kontaktu, u komunikaciji, online, u stanju pripravnosti, stalno angažovana. Retki su trenuci kada sam više od pola sata odvojena od kompjutera i I-phone-a – jer, šta ako se baš sada dešava nešto što zahteva moju pažnju? I moji profili na društvenim mrežama služe ne samo kao životna vodilja drugim aktivistima i aktivistkinjama, već su i središte mog aktivizma. Za tu stalnu konekciju blaga je reč – iscrpljujuća.

Foto: Flickr via creative commons

Foto: Flickr via creative commons

Ako ste na bilo koji način povezani sa aktivizmom za socijalnu pravdu, verovatno ste čuli za takozvani „aktivistički burnout“, osećanje čistog psihičkog, a ponekad i fizičkog umora kao posledice večite napetosti. Za aktivistkinje kao što sam ja, ovo osećanje uveličava se ispod površine uvek prisutnih hemijski sila izvan moje kontrole – moj „burnout“ je povezan sa mojom depresijom i anksioznošću.

Borila sam se sa depresijom i anksioznošću niz godina – to je prosto deo toga ko sam ja i toga kakav život vodim. Manifestovalo se to kod mene na različite načine, uključujući i poremećaje apetita i osećanje uzaludnosti koje otežava svaki pokušaj da se uradi bilo šta. Bilo je perioda kada nisam mogla da izađem iz mračne rupe pune besmisla, koja je gutala moje telo i uništavala svu energiju i strast u meni. Silne dane sam izgubila u depresiji, nemogavši da izađem iz kuće, ili povremeno čak – iz kreveta.

U poslu kojim se bavim, kao i u aktivističkom pokretu čija sam članica, skoro da se zahteva da se nikada ne diskonektujete, da ne prekidate sa angažmanom i da nikad ne prestanete da obraćate pažnju na aktuelnosti. U ovom kritičnom trenutku za ženska prava, prava LGBTIQ osoba, prava manjina, imigranata i ostalih, aktivisti i aktivistkinje bezmalo moraju da budu večito jedan korak ispred svojih protivnika, spremajući se za sledeću borbu koja će neizbežno da se desi. To onda vrlo brzo postane deo vaše ličnosti.

Tako na primer, kada je teksaška senatorka Vendi Dejvis izašla pred Senat Države Teksas da opstruira izglasavanje predloga zakona protiv abortusa, morala sam to da gledam. Znala sam da ne mogu da odvojim pogled. Osim što sam profesionalno razmatrala predlog zakona i njegovo opstruiranje kao spisateljica, gledala sam to i iz svojih dubokih aktivističkih osećanja, i svog posvećenog aktivizma na temu prava na abortus. Znala sam kako bi taj zakon uticao na žene u Teksasu i kako bi bilo opasno da on stupi na snagu. Takođe, znala sam koliko je posebno bilo to što je senatorka Dejvis radila. U najmanju ruku, ako je ona imala snage da govori punih trinaest sati, ja sam bar mogla da je saslušam.

Kako je vreme prolazilo, a polemika se širila, osetila sam prodor anksioznosti u moje telo. Počela sam da tapkam stopalom, da uvrćem prstima, da se nervozno šetkam po mom jednosobnom stanu, a u stomaku sam osećala neku zamršenost. Moje poštovanje za trud senatorke Dejvis i želja da vidim ovaj zakon odbačenim, pretvorili su se u anksioznost i fizički su se manifestovali kroz energiju koja je prožimala moje telo. Postajala sam sve pesimističnija kada je zamenik guvernera države Teksas, Dejvid Djuharst konačno prekinuo senatorkino izlaganje i konačno sam se slomila. Plakala sam. Sedela sam na podu jecajući, tresla se u tihoj noći.

Ostala sam uz svoj twitter nalog koji je uzavreo od poruka i objava, još dobar deo vremena nakon što se specijalna sednica završila, emotivno rastrzana između bezobraznog prekida izlaganja senatorke Dejvis i neverovatne snage i strastvenosti kako senatorke Dejvis, tako i senatora Letiše Van De Pute i Kirka Votsona kao i reakcije demonstranata koji su se razišli kratko pre kraja senatorkinog pokušaja opstruiranja. Najzad sam u pola tri ujutro otišla na spavanje, i nakon kratkog sna na koji sam samu sebe prisilila, probudila sam se u panici koji sat kasnije, kada sam dobila poruku senatorke Dejvis, u kojoj mi je javila da je predlog zakona, ipak odbijen.

Smejala sam se i radovala, ali za moje telo i um bilo je prekasno. Moj „burnout“ se sjedinio sa depresijom i – dan mi je bio upropašćen.

Posao koji radim je duboko ličan i zbog toga se moja strast i ubeđenja nikada nisu poljuljali niti oslabili. Ipak, to ne znači da ne postoje oni izuzetno teški trenuci kada sagledavate širu sliku kroz izmaglicu, a borba vam se čini beskonačna, i samim tim sve postaje beznačajno.

U sredu uveče, kada je guverner Rik Peri najavio još jednu specijalnu sednicu kako bi progurao neželjeni i protivustavni predlog zakona, opet sam se slomila. Sedela sam na kauču i jecala dobrih desetak minuta, a moj dečko me je ćutke zagrlio. „Izgleda da ovo nikada neće prestati, da stvari ne idu na bolje i da sve što radimo, radimo nizašta“, govorila sam kroz plač, pokušavajući da svoje logičke misli opet vratim u celinu i kontekst, a znajući opet da moje povređeno srce ne može da se uzdrži. Plakala sam. Preskočila sam večeru. I još sam plakala. A onda sam otišla na spavanje.

Depresija se manifestuje na različite načine i za svakoga je drugačija. Ipak, za mene je depresija najčešće posledica događanja u političkim sferama koje me zanimaju. Kada se izglasa predlog zakona protiv abortusa, trans žena izgubi posao zbog svog rodnog identiteta, ili pak Vrhovni sud liši glasače koji pripadaju manjinama njihovih izbornih prava – moje srce postane opterećeno teretom nepravde.

Aktivisti i aktivistkinje često pričaju o zaštiti sebe samih i za mene, kao aktivistkinju koja se nosi sa anksioznošću i depresijom, ništa ne treba da je važnije i preče od toga da nađem svoje trenutke mira i tišine. Ni za koga i ni za šta ja nisam dobra i korisna zapravo, ako ne mogu da se staram o samoj sebi, i kako postajem sve više umešana u socijalni aktivizam, sve više shvatam važnost i vrednost brige za sebe samu.


U društvu koje se ocrtava između zaslužnih i nezaslužnih pojedinaca, imperativ je da se brinemo ne samo jedni za druge, već i za same sebe.


Pokušavam sebi da dozvolim takva osećanja, da dam sebi sat, popodne ili dan kada mogu da se opustim najbolje što umem. Pokušavam da nađem načine da se izborim sa stresom – bilo da je to sat treninga u teretani, gledanje nežne romantične komedije ili maženje sa mojim psom, samo da otera osećanje uzaludnosti od mene. Zato znam da, čak i da predlozi zakona kao što je gorepomenuti budu usvojeni, i ako Vrhovni Sud obezvredi važnu legislativu kao što je Akt o glasačkim pravima, ja sam i dalje jedinka u velikoj grupi aktivista i aktivistkinja koji/e se bore za pravdu i jednakost. I nisam sama u tome.

Ako Vendi Dejvis može da se povrati i nastavi da se bori, mogu i ja.

*Redakcija bloga „Throughout“ objavljuje ovaj članak uz posebnu dozvolu. Bez saglasnosti izvora, članak ne sme biti kopiran ni u jednoj formi.

Prevod: Nataša T.
Izvor: Truth-out

Jedno mišljenje na „Kada se aktivistički „burnout“ pretvori u anksioznost i depresiju

  1. Psihoterapijska mreža

    U okviru projekta „Psihoterapijska mreža“, „Savez društava psihoterapeuta Srbije“ i Udruženje građana „Nju Belgrejd Grup“ organizuju pružanje besplatne psihoterapijske pomoći. Zainteresovani za psihoterapijski rad na sebi mogu se javiti sredom od 16-18 časova na broj telefona 2607 422 radi zakazivanja susreta.

    Odgovor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>