Izašle smo: Četvrta lezbejska nedelja 2011.

Kategorija: Lezbejska nedelja 8-10. decembar 2015. / Datum: novembar 11, 2015

april 2011. godine

piše: Desa, 2011.

Prvo što moram i želim da kažem jeste, da sam izuzetno ponosna na svoje drugarice iz Labris staff-a koje su uspele da u veoma delikatnom trenutku za opstanak Labrisa, organizuju, slobodno mogu reći, međunarodnu lezbejsku nedelju u Beogradu. Pored ex-Yu učesnica (sa izuzetkom Kosova) bile su tu i predstavnice Crne Gore (prvi put), te Švedske i Nemačke, a kao istorijski kuriozitet stoji gostovanje planetarne legende lezbejskog feminizma Joan Nestle i njene partnerke, stručnjakinje za feminističko pravo Diane Otto.

Tokom ukupno 18 radionica i panela u tri dana, razmenjeno je mnogo utisaka, osmeha, lepih reči, suza, a kao što obično biva, desile su se nove i podgrejale stare ljubavi i prijateljstva.

Sve se zbivalo u jednom zadivljujuće harmoničnom energetskom sklopu i uzevši u obzir da je mladom, novom timu ovo bilo prvo iskustvo te vrste, funkcionisale su odlično!

Jelena Vasiljević, Joan Nestle, Lepa Mlađenović i Tijana Popivoda, 2011.

Jelena Vasiljević, Joan Nestle, Lepa Mlađenović i Tijana Popivoda, 2011.

Ogromnu odgovornost i najveći teret da sve drži „pod kontrolom“ i sve ima na umu – u svakom trenutku, preuzela je na sebe Jelena Vasiljević. Ona je bukvalno bila svuda gde se nešto zbiva, čime je, verovatno srušila i neke zakone fizike koji se tiču prostora i vremena (za hemiju nije bilo resursa), a u retkim trenucima odmora viđala sam je sa pogledom koji ove kategorije, definitivno, nadilazi, što nikada nije izuzimalo osmeh. Organizatorski tim je, doduše, imao pojačanje u dve besprekorne volonterke Jeleni i Bojani bez čije posvećenosti stvari sigurno ne bi funkcionisale tako jednostavno.

Najvažniji zaključak iz svega ovoga je da veliki poslovi ne mogu nikad biti urađeni bez ljubavi i ubeđenja i Labris, srećom, uprkos individualnim razočarenjima mnogih, uvek iznova uspeva da okupi žene koje krasi politička zrelost i motiviše lezbejska žudnja za stvaranjem boljeg i pravednijeg sveta za sve, lezbejska solidarnost, a verovatno i drugi razlozi koji nisu toliko uopšteni ili poetični. Potreba, dakle, postoji.

Meni je ovo bila treća lezbejska nedelja i ono što me uvek iznova oduševljava su mnoga nova lica žena koje zanimaju iste i slične teme kao i mene i koje su spremne da deo vlastitog života opredele za „našu stvar“.

Doživeti lezbejsku nedelju, nikada nije obična stvar, da parafraziram J. Nestle čije su besede, iskustvo i odlazak obeležile s posebnom dirljivošću naš susret. Nakon njenih reči, neminovno je da lezbejsku osećajnost vrednujete po novim, daleko višim standardima i da uočite važnost svog učešća u realnosti sa svim specifičnim i mnogostrukim uplivima koji tu realnost obogaćuju. Posle njenih reči, stid se odbacuje kao prazna konzerva, a ponos dobija novu dimenziju opštosti, zasnovane na već izborenim privilegijama, koje su decenijama sticane na osnovnim kriterijumima lezbejske žudnje za ljubavlju i slobodom.

I kao nešto što je u kafeu u neformalnom razgovoru i sama Joan primetila, naša raznovrsnost u pogledu godina, zanimanja, ličnog habitusa, te tolerancija i poštovanje među tim razlikama su ogromno bogatstvo jer predstavljaju suštinu svih naprednih ideja.

Dani koji se žive posle ovakvih skupova su veoma specifični. S jedne strane u vama još nije prestalo ono čudno treperenje i nije se „ispeglao“ maratonski osmeh na licu, raskošno emitovan danima u kontinuitetu, a s druge strane, već vas prizori svakodnevice sačekuju na svakom koraku nemilice vam podmećući blaziranu stvarnost pod nos i u vama počinje da pulsira neka vrsta tuge pomešane sa besom (što su ,valjda, ta bazična osećanja Milice Đ.?) kad se rasprše identiteti koji su vas osnaživali svojom prisutnošću.

Kada je najavljena ova nedelja, bila sam pomalo razočarana što se ne održava negde u prirodi, nego u centru grada koji gledam svaki dan, jer sam čeznula za „izmeštanjem“. Sada mogu da poverujem da to ima i dobrih strana jer je gorepomenuti „prelaz u stvarnost“ daleko jednostavniji u neizmeštenosti. Međutim, mene muči druga stvar. Evo već je mi je text u poodmaklim redovima, a nikako da počnem da pišem… Obilazim oko suštine k’o glad oko dezerta, a suština je uvek duboko lična, jer ne znam kako nazvati situaciju ponovnog susreta koji se, zapravo, nikada nije desio… Zato ću još malo o radionicama i panelima, a ostalo će mi (na)doći. Ili neće.

Paneli su bili uglavnom političke prirode, a radionice, uglavnom, umetničke. Učestvovala sam na tri panela: „Država i lezbejke“, „Parada ponosa i lezbejke“, i „Feminizam za nas…“, a moderirala sam (šta god to značilo) „Lezbejska književnost i izdavaštvo“. Paralelno su održavane radionice u dve sale, pa nije bilo moguće pohoditi sve ali učestvovala sam u „Izrada stripa I i II“ kao i „Lezbejski identiteti“.

„Moja“ žurka „Lezbejska književnost i izdavaštvo“ je „upala“ u red sa politikama, pa sam shvatila da moram smisliti nešto da je prevučem u umetničku sferu gde lično mnogo bolje pripadam. Otežavajuće okolnosti su bile: odsustvo dve najavljene učesnice, skraćen termin zbog opšteg kašnjenja (i zato jer je u istoj sali posle nas trebalo da govori Joan Nestle) i ničim izazvani naslov panela za koji nisam konsultovana, a s kojim nisam mogla da se nosim.

Zato sam:

  1. Odmah na početku „Alise“ iz naslova, pretvorila u „Pipi duge čarape među nama“ jer Pipi je, po meni, najfeminističkija likuša dečije književnosti, a i izmislila ju je žena za svoju kći.
  2. Potom sam, ukratko, predstavila 15 izdanja „Deva“ u proteklih 8 g. smatrajući besmislenim prikaz domaćeg lezbejskog izdavaštva bez te izuzetne činjenice, a s obzirom na odsustvo najavljene predstavnice. Drugu najavljenu, a nedošavšu gošću iz Ljubljane zamenila je Urška i hvala joj za tu intervenciju.
  3. Zainteresovane za moje spisateljske čini, uputila sam na adekvatan sajt.
  4. Pošto je sve prethodno prošlo u rekordnom roku, dala sam reč Štefi, Urški i Dragoslavi koje su, poštujući interni dogovor, koncizno i precizno iznele šta imaju, da bih potom objavila učesnicama (njih 18), da su slobodne ići kuda žele u vedar dan i napisati po jednu ljubavnu pesmu, haiku ili šta god, do sledeće radionice.

Rezultat ove odluke su bila ozarena lica žena na aprilskom suncu i fenomenalna zbirka pesama i ja sam beskrajno ponosna na njih i na sebe među njima.

Ono na šta nisam ponosna i zaista smatram ozbiljnim propustom Labrisa je prećutno prenebregavanje novije herstory-e u korist svetokravlja odn. upadljivo odsustvo organizatorki zabranjene parade ponosa 2009. S obzirom na njihov višegodišnji rad u Labrisu i ogroman doprinos lezbejskoj vidljivosti. Smatram da su izlažući sebe javnom mnjenju tim povodom, pokazale veliku hrabrost, rizikujući pri tom vlastiti mir i zbog toga želim da ih bar sad ih i ovde barem pomenem i time im odam poštovanje. Dakle: Marija Savić, Dragana Vučković i Majda Puača.

Zanimljivo je bilo i na radionici „Feminizam za nas…“, gde su se na večitu temu osvrtale mnoge aktivistkinje ali je, doduše, tek na intervenciju iz publike, kao jedan od najvažnijih principa feminizma isplivala SOLIDARNOST.

O različitim „Lezbejskim identitetima“ je kako metodom, tako i pojavom, inspirativna bila Ksenija, a to je za mnoge bio i utisak nedelje.

Primećujem da mi, za razliku od texta o NS lezbejskoj nedelji 2004. u ovom textu manjka humora i ne mogu da se otmem utisku da sam „upala“ u zamku političke korektnosti, koja me stalno podseća da ovoga puta nisam bila samo „obična“ učesnica, nego na neki način predstavljam domaćicu, pa ću morati da se raspitam čija li beše ideja da mi se „uvali“ funkcija moderatorke koja mi duhovitost kastrira i nežno mi podržava autocenzuru :)

Radionica stripa je bila diiivna (a bila je i Divna). Činila ju je mala ali izuzetna grupa koja je, vođena iskusnom crtačkom vedetom Helenom,proizvela dovoljno radova da se docnije, u kafani, načini izložba. Ja sam lično, beskrajno uživala kako u sopstvenom, još više u pregalaštvu klupskih drugarica (naročito kad okrenusmo klupe sučelice) i žao mi je jedino što sam odolela fantaziji da svima predložim crtanje akta sa živom modelkom. Kasnije uvideh da nekim boljim crtačicama od mene, modelkinja i nije bila potrebna. (Šuška se da je Lepa htela da preko posrednika otkupi neke radove u kojima je pomenuta ali kako nije ponudila zadovoljavajuću cifru… potom je predložila da se od njih načine razglednice i tako ovekoveči poduhvat).

Jedan od radova sa radionice stripa, Lezbejska nedelja, 2011, Beograd

Jedan od radova sa radionice stripa, Lezbejska nedelja, 2011, Beograd

Sve u svemu legenda BO je svirala te večeri i pevala bez ozvučenja na opštu rados’ i na štetu svoga glasa u prezadimljenom i prebučnom kafiću ali Bo je – Bo.

A poslednje „veče u kafani“ je bilo veoma intenzivno jer se svašta dešavalo, a i slutila se blizina rastanka. Mislim da sam i izgubila u pikadu ali me tešila istina da ona koja pogodi cilj – promašuje sve ostalo, a uhvatila sam sebe i da navijam za protivnice. To (mi) je presudilo.

I sad, nežno kao dodir kože na onom mekom mestu na vratu, prebiram poslednje reči ove priče. Znam da će me dani koji slede, zapljuskivati obrisima iščezlih mogućnosti i da će me dugo, dugo još onaj ugao kod Mažestika mamiti da vas potražim unutra, iako je jasno da taj smeh i glas odzvanjaju negde u meni…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>