Iz arhive: RADICALESBIANS, tekst Mariam Šneir

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: jul 27, 2015

prevod sa engleskog:
Danijela Živković, 2002. Labris


Na drugom kongresu ujedinjenih žena, održanom u Njujorku, maja 1970., neplanirani događaj prekinuo je program prve večeri. Dok je nekih 400 feminističkih aktivistkinja slušao završne trenutke prezentacije dramske grupe Burning City, dvorana se iznenada našla u mraku. Kada su se svetla ponovo upalila, dvadeset žena koje su na sebi imale majice sa natpisom „Lavender menace“ stajalo je na sredini prostorije.

„Lavender menace“ (ružičasta opasnost) bila je nedavno formirana grupa lezbejskih feministkinja. Ime je proisteklo iz opaske pripisane Beti Fridan – da su lezbejke u ženskom pokretu „ružičasta opasnost“ koja bi mogla da ugrozi cilj[1]. U stvari, lezbejke su bile uključene u ženski pokret od samog njegovog početka, najčešće bez identifikovanja kao istopolno orijentisanih. Ali od rađanja gej oslobodilačkog pokreta 1969., mnoge lezbejke želele su da prekinu ono što im je izgledalo kao ponižavajuća maskarada. Nekoliko njih otkrilo je svoju seksualnu orijentaciju – samo da bi se susrele sa antagonizmom tamo gde su ga najmanje očekivale: u feminističkoj porodici.

Pogledajte online arhiv Levender menace

„Lavender menace“, grupisane ispred auditorijuma, govorile su prisutnima na kongresu o diskriminaciji lezbejki u ženskom pokretu. Kada su pozvale prisutne u publici koje su saosećale sa njima, oko trideset žena se odazvalo. Sledećeg dana, učesnice konferencije okupile su se na neplaniranim radionicama o lezbejstvu koje su vodile članice grupe „Lavender menace“. Slični događaji odigrali su se i na kongresu na zapadnoj obali. Pitanje lezbejki u ženskom pokretu – dugo sakriveno u senkama – izašla je na svetlost dana.

"Radicalesbian" Dona Gotšalk, njujorški marš, 1971.

„Radicalesbian“ Dona Gotšalk, njujorški marš, 1971.

Jedan od prvih projekata grupe „Lavender menace“ koja je promenila naziv u „Radicalesbians“, bio je objavljivanje manifesta The Woman-Identified Woman (Žene koje se identifikuju kao žene). Lezbejke su počele da vrše pritisak na NOW (Nacionalna organizacija žena) da javno podrži njihovu borbu za osnovna ljudska prava i to je pokrenulo mnogobrojne žustre rasprave. Ipak, do 1971. NOW je donela rezoluciju koja porvrđuje žensko pravo „da definiše i izrazi svoju seksualnost“ tvrdeći da „NOW priznaje diskriminaciju lezbejki kao legitimnu brigu feminizma“. Dve godine kasnije, NOW je uključila lezbejska prava u svoju zakonodavnu agendu.

Ali ovo nikako nije bio kraj. Lezbejsko pitanje nastavilo je da proizvodi lične i ideološke razlaze među feministkinjama – uključujući i radikalne feministkinje – to sestrinstvo nije uvek uspevalo da uspešno prevaziđe probleme i poteškoće. Lezbejke i heteroseksualke zajedno su učestvovale u ovom nesrećnom razvoju događaja. Neke heteroseksualne feministkinje bile su uplašene od toga da budu obeležene kao lezbejke i nastojale su da se distanciraju od lezbejstva, dok su neke lezbejke tvrdile da je lezbejstvo primer feminizma u akciji i propovedale da su jedine prave feministkinje one koje su se potpuno odrekle veza sa suprotnim polom. Takvo lobiranje je izgleda navelo određeni broj feministkinja da postanu lezbejke po izboru; ali druge, kao što je dugogodišnja aktivistkinja En Ked, smatrale su tvrdnje „nečuvenim“. Ked je pisala: „Čini mi se da je pokazivanje nepoštovanja prema drugoj ženi, pretpostavljanje da je bilo koja grupa (ili osoba) na pravoj poziciji da sudi o napretku njenog života… Feminizam je ponuda, a ne direktiva.“[2]

Manifest grupe Radicalesbians „Žene koje se identifikuju kao žene“, prvo se pojavio u listovima Rat i Come Out! i bio je objavljen u formi pamfleta 1972. od strane Gay Flames, grupe homoseksualnih muškaraca aktivnih u organizaciji Gay Liberation Front (Oslobodilački gej front) iz Njujorka. Tekst prenosimo u celini:

Šta je lezbejka? Lezbejka je bes svih žena koncentrisan do tačke ključanja. Ona je žena koja se, često počinjujući u vrlo mladim godinama, ponaša po svojim unutrašnjim porivima da bude kompletnije i slobodnije ljudsko biće nego što to njeno društvo – tada možda da, ali sigurno kasnije manje želi da joj dozvoli. Ove potrebe i postupci, tokom godina, dovode je u bolne konflikte sa ljudima, situacijama, prihvaćenim načinima razmišljanja, osećanja i ponašanja, dok je ne dovedu u stanje stalnog rata sa svime oko sebe, obično i samom sobom. Ona ne mora biti u potpunosti svesna političkih implikacija onoga što je za nju počelo kao lična potreba, ali na nekom nivou ona ne može da prihvati ograničenja i ugnjetavanje najosnovnije uloge njenog društva – ženske uloge. Pakao kroz koji prolazi teži da izazove osećanje krivice proporcionalno stepenu do kojeg ona oseća da ne ispunjava društvena očekivanja, i/ili je najzad dovodi do pitanja i analiziranja šta to ostatak njenog društva manje ili više prihvata. Ona je prinuđena da postepeno razvija svoj životni put, najčešće mnogo ranije od svojih heteroseksualnih sestara, o suštinskoj životnoj usamljenosti (koju mit braka sakriva od očiju) i o realnosti iluzija. Ona ne može da se oslobodi jake socijalizacije koja ide uz samu činjenicu da je rođena kao žena i nikad ne može da zaista ostvari mir sa samom sobom. Jer, ona je zarobljena negde između prihvatanja načina na koji je društvo vidi – u kom slučaju ona ne može da prihvati samu sebe – i razumevanja onoga što joj je ovo seksističko društvo učinilo i zašto je za njega funkcionalno i potrebno da to čini. One lezbejke koje to prevaziđu, nađu se na drugoj strani mukotrpnog putovanja kroz noć koja može trajati i decenijama. Perspektiva koju to putovanje otvara oslobađanje same sebe, unutrašnji mir, istinska ljubav prema samoj sebi i prema svim ženama jeste ono što treba podeliti sa svim ženama – zato što sve mi jesmo žene.

Njujork, 27. jun 1971,  ©ELLEN SHUMSKY

Njujork, 27. jun 1971, ©ELLEN SHUMSKY

Trabalo bi najpre shvatiti da je lezbejstvo, kao i muška homoseksualnost, kategorija ponašanja moguće samo u seksističkom društvu, koje karakteriše stroga podela polnih uloga i u društvu u kome dominira muška nadmoć. Takva podela polnih uloga čini žene neljudskim bićima, definišući ih kao podržavajuću/poslužujuću kastu u odnosu na vladajuću kastu muškaraca i emocionalno obogaljuje muškarce, zahtevajući od njih da budu odvojeni od svog tela i emocija da bi mogli da izvršavaju svoje ekonomske/političke/vojne funkcije efektno. Homoseksualnost je prateći proizvod određenog načina postavljanja uloga (ili dozvoljenih modela ponašanja) na onosvu pola; kao takva, neautentična je (nije u skladu sa „realnošću“) kategorija. U društvu u kome muškarci ne ugnjetavaju žene i seksualnom izražavanju je dozvoljeno da prati osećanja, kategorija homoseksualnosti i heteroseksualnosti bi nestala.

Ali lezbejstvo se, takođe, razlikuje i od muške homoseksualnosti i ima drugačiju funkciju u društvu. „Lezbača“ je drugačija vrsta omalovažavanja od „pedera“, mada i jedno i drugo implicira da ne igraš zadatu rodnu ulogu koja ti je društveno pripisana, prema tome nisi „prava žena“ ili „pravi muškarac“. Nevoljno divljenje za „muškarce“ i mučnina koja se oseća u prisustvu „seka-perse“, ukazuju na istu stvar: prezir kome su žene – ili oni koji igraju žensku ulogu – izložene. A ulog u držanju žena u toj prezrenoj ulozi je ogroman. Lezbejka je reč, etiketa, koja drži žene u redu. Kada žena čuje da joj dobace ovu reč, ona zna da je iskoračila iz reda. Ona zna da je prešla strašnu granicu svoje rodne uloge. Brzo odstupa, preoblikuje svoje postupke da bi zadobila odobravanje. Lezbejka je etiketa koju su izmislili muškarci da bi je dobacili svakoj ženi koja se usudi da im bude jednaka, koja se usudi da sumnja u njihova prava (uključujući tu i ono da su sve žene medijum za razmenu između muškaraca), koja se usuđuje da stavi svoje potrebe na prvo mesto. Ovakvo etiketiranje primenjeno na osobe aktivne u ženskom oslobodilačkom pokretu je najsvežiji primer druge istorije; starije žene će se setiti da je ne tako davno, svaka žena koja je uspešna, nezavisna, čiji čitav život nije orijentisan na muškarca, čula ovu reč. Jer u ovom seksističkom društvu, ako je žena nezavisna, znači da je nemoguće da je ona žena – ona mora da je lezbejka. To bi samo po sebi trebalo da nam pokaže gde su žene. Jasnije ne može biti: žena i osoba su kontradiktorni pojmovi. Jer, lezbejka se ne smatra „pravom ženom“. A ipak, prema popularnom mišljenju, postoji samo jedna suštinska razlika između lezbejke i neke druge žene: razlika u seksualnoj orijentaciji – što će reći da, kada razgolitite stvari, na kraju morate shvatiti da je suština u „biti žena“ – biti jebana od muškarca.

„Lezbejka“ je jedna od seksualnih kategorija po kojima muškarci dele čovečanstvo. Dok su sve žene dehumanizovane kao seksualni objekti, kao objekti muškaraca kojima se kao takvima daju određene nadoknade: identifikacija sa njegovom moći, egom, položajem u društvu, njegovom zaštitom (od drugih mužjaka), osećanje „prave žene“, zadobijanje društvenog prihvatanja strogim držanjem svoje uloge, itd. Ako se žena suprotstavi sebi, suprotstavljajući se drugoj ženi, postoji još manje mogućnosti da se pronađe razumno objašnjenje za takvo ponašanje, još manje mogućnosti da se izbegne čist horor njenog dehumanizovanog stanja. Ovde pronalazimo najvažniji strah mnogih žena, kada je u pitanju istraživanje intimnih veza sa drugom ženom: strah da će biti iskorišćena kao seksualni objekt od strane žene, što ne samo da joj neće doneti, sa muškarcima povezane, nadoknade, nego će otkriti osećanje praznine, koja je istinska ženska situacija. Ova dehumanizacija ispoljava se kada heteroseksualna žena sazna da joj je jedna od sestara lezbejka, ona počinje da se vezuje sa lezbejsku prijateljicu kao potencijalni seksualni objekat, stavljajući lezbejku u ulogu surogat muškarca. Ovo otkriva njen heteroseksualni trening da učini sebe seksualnim objektom, kad je seks potencijalna mogućnost u vezi, time uskraćujući lebejki njenu punu ljudskost. Za žene, posebno za one u pokretu, posmatranje svojih lezbejskih sestara kroz ovu mušku mrežu definisanih uloga, znači prihvatanje ovog muškog kulturološkog obrasca i ugnjetavanje svojih sestara onoliko koliko su i same ugnjetavane od strane muškaraca. Hoćemo li da nastavimo ovaj muški klasifikacioni sistem definicija svih žena u seksualnom odnosu prema nekoj drugoj kategoriji ljudi? Prilepljivanje etikete „lezbejka“ , ne samo ženi koja teži da bude osoba, već i svako ispoljavanje istinske ljubavi, istinske solidarnosti, istinskog davanja prvenstva ženama, jeste primarna linija razdvajanja žena: to je stanje koje drži žene u okvirima granica ženske uloge, i to je razobličavajući/zastrašujući termin koji sprečava žene da formiraju primarne veze, grupe, ili asocijacije između sebe.

http://nellemcdade.com/lavendermenace/gallery/lesbiansuniting-1/

http://nellemcdade.com/lavendermenace/gallery/lesbiansuniting-1/

Žene iz pokreta su se, u večini slučajeva, trudile na sve moguće načine da izbegnu diskusiju ili konfrontaciju po pitanju lezbejstva. To ljude čini napetim. One su neprijateljski raspoložene, izbegavaju direktne odgovore ili pokušavaju da inkorporiraju to pitanje u neki „širi konktekst“. Najradije ne bi razgovarale o tome. Ali to nije nevažno pitanje. Apsolutno je od suštinskog značaja za uspeh i ispunjavanje ženskog oslobodilačkog pokreta da se pozabavi ovim pitanjem. Sve dok etiketa „lezbača“ može da se upotrebi da zaplaši i spreči ženu da zauzme militantniji stav, da je drži odvojenu od svojih sestara, da je sprečava da da, prvenstvo bilo čemu drugom sem muškarcu u porodici – do tog nivoa biće kontrolisana od srane muške kulture. Sve dok žene ne vide jedna u drugoj mogućnost primarne veze koja uključuje i seksualnu ljubav, one će same sebi odbijati ljubav i vernost koju spremno posvećuju muškracima, potvrđujući svoj drugorazredni status. Sve dok je muško prihvatanje primarno – i za ženu kao individuu i za pokret u celini – termin „lezbejka“ biće efektno upotrebljavan protiv žena. Do sada su žene želele samo više privilegija u okviru sistema, nisu želele da se suprotstave muškoj moći. Umesto toga one tragaju za svojim mestom u ženskom pokretu, a najvažniji aspekt prihvatljivosti jeste odbijanje lezbejstva – tj. odbijanje fundamentalnog izazova osnovama ženske uloge.

Treba, ipak, reći da su neke mlađe, radikalnije žene počele iskreno da diskutuju o lezbejstvu, ali do sada prvenstveno kao o seksualnoj „alternativi“. Ovo, međutim, još uvek daje pirmat muškarcima i zbog ideje da se potpunije povezivanje sa ženama dešava kao negativna reakcija na muškarce, i zbog toga što se lezbejska veza karakteriše samo kroz seks, što je seksistički, i deli nas u suprotstavljene tabore. Na jednom nivou, koji je i lično i politički, žene mogu povući svoje emotivne i seksualne energije od muškaraca i razviti razne alternative za te energije u svojim sopstvenim životima. Na drugačijem, političkom/psihološkom nivou, mora se razumeti da ono što je suštinski važno, jeste da žene počnu da se odvajaju od muđki definisanih modela reagovanja. U privatnosti naših sopstvenih umova moramo iseći te veze u korenu. Jer bez obzira na to kuda naša ljubav i seksualne energije teku. ako smo mentalno muški identifikovane, mi nikada nećemo shvatiti našu autonomiju kao ljudskih bića.

Ali zašto su žene vezane za i kroz muškarce? Kao rezultat našeg odrastanja u muškom duštvu, mi smo usvojile mušku kulturološku definiciju nas samih. Ta definicija posmatra nas kao relativna bića koja en postoje zbog sebe samih već za posluživanje, opsluživanje i zadovoljavanje muškaraca. Ta definicija ograničava nas na seksualne i porodične funkcije i isključuje nas iz definisanja i oblikovanja uslova naših života. U zamenu za služenje i za ispunjavanje društvenih neprofitnih funkcija: statusom roba koji nas čini legitimnim u očima društva u kome živimo. Ovo se naziva „ženstvenošću“ ili „biti prava žena“ u našoj kulturološkoj terminologiji. Mi smo autentične, legitimne, stvarno do nivoa do kog smo svojina nekog muškarca čije ime nosimo. Biti žena koja ne pripada nijednom muškarcu, znači biti nevidljiva, patetična, neautentična, nestvarna. On potvrđuje svoje viđenje nas – onog što bi trebalo da budemo u cilju da budemo prihvaćene od njega – ali ne stvarne nas; on potvrđuje našu ženstvenost – dok je definiše u odnosu na sebe – ali ne može da potvrdi našu ličnost, nas same kao apsolutne. Sve dok smo zavisne od muške kulture za njihovu definiciju, za njihovo odobravanje, ne možemo biti slobodne.

Posledica usvajanja ove uloge jeste ogroman rezervoar mržnje prema samoj sebi. Ovo ne znači da je mržnja prema samoj sebi prepoznata i prihvaćena kao takva; u stvari većina žena bi je negirala. Ona može biti ispoljena kao nelagodnost u svojoj ulozi, kao osećanje praznine, utrnulosti, nespokoja, kao parališuća uznemirenost. Drugačije može biti izražena kroz neprijatnu odbojnost prema slavi i sudbini svoje uloge. Ali ona postoji često ispod ivice svesnosti žene, trujući njeno postojanje, držeći je otuđenu od same sebe, od svojih potreba i pretvarajući je u stranca za druge žene. One pokušavaju da pobegnu tako što se identifikuju sa ugnjetačem, žive kroz njega, zadobijajući položaj i identitet iz njegovog ega, njegove moći, njegovih uspeha. Pokušavaju da pobegnu i tako đto se ne identifikuju sa drugim „praznim posudama“ kao što su i one same. Žene se opiru povezivanju na bilo kom nivou sa drugim ženama koje će reflektovati njihovo sopstveno ugnjetavanje, njihov sopstveni drugorazredni status, njihovu sopstvenu mržnju prema sebi. Jer suočiti se sa drugom ženom je, konačno, suočiti se sa samom sobom – sa samom soboom koju smo se toliko trudile da izbegnemo. U tom ogledalu mi znamo da zaista ne možemo poštovati onu kakvom su nas stvorili.

Kako je izvor mržnje prema nama samima i nedostatak prave sebe ukorenjen u našem, od muškarca datog nam, identitetu, mi moramo stvoriti nov osećaj nas samih. Sve dok se držimo ideje „biti žena“, bićemo u sukobu sa nama samima kakve počinjemo da postajemo, sa osećanjem Ja, sa osećanjem celovite osobe. Jako je teško shvatiti i prihvatiti da je biti „ženstvena“ i biti celovita osoba, nepomirljivo. Samo žene mogu dati jedna drugoj taj novi osećaj same sebe. Taj identitet moramo da razvijamo u odnosu na nas same, a ne u odnosu na muškarce. Ova svesnost je revolucionarna sila iz koje će sve ostalo nastati, jer naša je revolucija prirodna. Za ovo moramo biti dostupne jedna drugoj, podržavati jedna drugu, dati posvećenost i ljubav, dati emotivnu podršku neophodnu da održi ovaj pokret. Naše energije moraju teći ka našim sestrama, a ne nazad ka našim ugnjetačima. Sve dok žensko oslobođenje pokušava da oslobodi žene bez suočavanja sa osnovnom heteroseksualnom strukturom koja nas sputava u jedna-na-jedan vezama sa našim sopstvenim ugnejtačima, ogromna energija će nastaviti da se troši u pokušajima da se ojača svaka pojedina veza sa muškarcem, kako poboljšati seks, kako ga promeniti – u pkušajima da od njega napravimo „novog muškarca“, u zabludi da će nam to omogućiti da postanemo „nove žene“. Ovo očigledno umanjuje našu energiju i posvećenost, čineći nas nesposobnima da se posvetimo stvaranju novih obrazaca koji će nas osloboditi.

Prvenstveno, međusubno povezivanje žena, žensko kreiranje nove svesti, jeste u samom jezgru ženskog oslobođenja i osnova kulturne revolucije. Zajedno, mi moramo pronaći, osnažiti i vrednovati autentične nas. Dok ovo radimo, mi potvrđujemo jedna drugoj tu borbu, novonastajući osećaj ponosa i snage, barijere koje nas dele počinju da se tope, osećao narastajuću solidarnost sa našim sestrama. Shvatamo da nestaje osećanje otuđenja, osećanje odsečenosti, osećanje postojanja iza zatvorenog prozora, osećanje nemoću da pobegnemo od onoga što znamo da je unutra. Mi osećamo stvarnost. Najzad, osećamo da se uklapamo same sa sobom. Sa tom stvarnom nama, sa tom svesnošću, mi započinjemo revoluciju – da ukidamo nametanje prisilnih identifikacija i postižemo maksimum autonomije u ljudskom izrazu.


[1]U nekim verzijama ove anegdote, za Fridan se kaže da je navalu lezbejstva u pokretu nazvala „lavender harring“ (ružičasta haringa) – koristeći izraz iz 50-ih „red harring“ (crvena haringa).

[2]En Ked, „Lesbianism and Feminism“, iz knjige Radical Feminism, koju su uredile En Ked, Elen Levin i Anita Rapoun (New York: Quadrangle, 1973). Prvi put objavljeno u Notes from the Third Year (1971)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>