Istorija Labrisa: Očajnički tražeći sestrinstvo, 1996.

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: mart 13, 2015

Godina druga, 1996.

Broj aktivnih članica Labrisa i onih koje dolaze samo da nas upoznaju, stalno varira. U takvoj atmosferi teško je napraviti stalni koncept rada grupe. Lezbejke dolaze da bi se družile, da bi pričale o sebi, da bi upoznale druge lezbejke, da bi se politički angažovale, da bi pomogle sebi ili drugima. Okupljamo se svakog petka od dvadeset časova. U programu rada za ’96. su:

  • Radionice – raste broj članica koje se angažuju u organizovanju i držanju radionica;
  • Sastanci grupe – razmenjuju se informacije o radu grupe ili o dešavanjima na svetskoj lezbejskoj sceni;
  • Izdavačka delatnost – obuhvata štampanje Labris novina, pamfleta i knjiga;
  • Učešće na svetskim konferencijama, manifestacijama, skupovima;
  • Lezbejske studije;
  • Saradnja sa medijima – medijske kampanje koje je Labris pokretao bile su vezane za 27. jun, Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca, druge su se sprovodile u saradnji sa beogradskim feminističkim pokretom, vezane za značajne datume iz istorije feminističkog pokreta i osnovnih ljudskih prava;
  • Organizovanje zabava;
  • Video projekcije dokumentarnih i igranih filmova ženskog i lezbejskog ostvarenja.
Ljiljana-Zivkovic00

piše: Ljiljana Živković

Najstarija među nama je ušla u šestu deceniju, a najmlađa ima sedamnaest godina. Sve smo ravnopravne i svaka ima pravo na inicijativu. Od tridesetak lezbejki koje prisustvuju radionicama, sastancima ili žurkama, samo nas tri imamo iskustva rada u nevladinoj, nehijerarhijskoj grupi. Treba napraviti novi jezik, drugačije odnose od onih koji nas u patrijarhalnom svetu okružuju. Neke žene su zbunjene jer im niko ništa ne naređuje i ništa ne traži od njih; druge, kao ja, recimo smo ljute jer većina njih nema inicijativu. Mnoge lezbejke imaju otpor prema radionicima i ne žele da budu „slučajevi“. S druge strane, neke od njih vole da razmenjuju lična iskustva sa drugim lezbejkama što im pomaže u ličnom sazrevanju i jačanju identiteta. Neke od njih dolaze samo da bi (sa)znale da nisu same.

Nekolicinu nas još od prethodne godine zanima ideja o pokretanju SOS telefona za lezbejke. Pišemo projekat. Jedan od najvećih problema sa kojim se suočavamo jeste prostor. Iz Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja selimo se u prostorije ženskih studija. Arhiva nam je rasuta na više mesta. Koristimo tehničku opremu već navedenih grupa. Jelena se seli s jednog kompjutera na drugi, ja pokušavam da sredim arhivu, sva pošta stiže na Lepinu kućnu adresu. Imamo potrebu za sopstvenom sobom. Želimo da napravimo Infoteku i da uvedemo različite programe u rad grupe. Jelena i ja nemamo strpljenja, Lepa čeka neko bolje vreme, a ostalima je svejedno. I te godine, kao i prethodnih, neke članice odlaze u inostranstvo.

zene_komete
Ove godine dajemo više intervjua za novine, nego prethodnih. Nezadovoljne smo jer novinari odustaju od prvobitnih dogovora. Uz tekstove prilažu pornografske fotografije žena, stavljaju nam reči u usta. Jednom rečju, pridržavaju se nekog svog koncepta sa kojim nismo upoznate. Razrađujemo taktiku saradnje sa medijima. Zahvaljujući intervjuima, veliki broj lezbejki je došao u Labris. Za novine je, pored Jelene i mene, intervjue uglavnom davala Lepa. Velikoj većini članica Labrisa ona je bila prva kontakt osoba. Nakon objavljivanja intervjua, žene su je zvale telefonom, dolazile na njenu kućnu adresu ili je tražile u Ženskom centru. Svaka od njih je imala neku svoju razrađenu taktiku. Kasnije, kad su nam pričale o tome, to su bile šaljive priče, ali njihova osećanja, u trenucima kad su mislile da su jedine koje vole žene, ili kad su nailazile na bilo kakvu informaciju o lezbejstvu, ili kada su smišljale taktike za ulazak u lezbejsku grupu, nimalo nisu bila šaljiva. Svaka od nas ima svoju ličnu priču i one su različite, a u suštini ipak iste. Kada smo pričale jedne drugima o sebi, nekad smo se smejale, a nekad smo bile tužne.

Svakoj od nas Labris je bio sigurno mesto. Tu smo skidale stare „kože“ i uskakale u one komotnije. Bile smo svesne da smo svakodnevno izložene negiranju našeg postojanja u svim društvenim aspektima. Labris nam je bio baza, mesto na kom „punimo baterije“. Svaka od nas je trabalo da izvuče iz grupe nešto pozitivno za sebe – ono što bi nas učinilo pravednijima prema sebi, jačim i samosvesnijim. Neke od nas su razumele pesmu Adrijen Rič, lezbejske teoretičarke i pesnikinje:

Pravila pucaju kao termometar,
živa se prosipa preko iscrtanih sistema,
mi smo u zemlji bez jezika,
bez zakona, jurimo zebru i gavrana
kroz klance neispitane od zore,
šta god zajedno radimo čista je invencija,
mape koje su nam dali zastarele su
već godinama…
vozimo kroz pustinju pitajući se
da li će biti dovoljno vode,
halucinacije se preobražavaju u obična sela,
muzika sa radija dolazi jasno –
ni Kavaljer s ružom, ni Sumrak bogova,
već ženski tihi glas koji peva stare pesme
novim rečima, tihim kontrabasom, flautomkoje
sviraju žene izvan granica.

Labris objavljuje drugu Šteficinu zbirku pesama, zelenu knjigu, pod nazivom Žene komete. Početkom novembra predlažem osnivanje lezbejskog savetovališta. Kao glavni problem isprečilo se pitanje radnog prostora i nemotivisanost ostalih članica za ovakav vid angažovanja. Ovo je još jedna od ideja koja je ostala ono što je i na početku bila: samo ideja. U leto na skupu Žena u crnom u Novom Sadu, proslavljeno je prvo lezbejsko venčanje kod nas.

Na ovogodišnjem FEST-u prikazana su dva lezbejska filma, Dok pada noć i Poljubac leptira.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>