Istopolni brak stvar jednakosti ili ućutkivanja žena?

Kategorija: Feminizam, Istopolna partnerstva / Datum: oktobar 7, 2014

Kroz istoriju, žene su iz braka najčešće izvlačile deblji kraj. Zašto je onda tako veliki broj lezbejki zainteresovan za ovu konzervativnu instituciju?


Da li je istorijski posmatrano, ovo trenutak u kome je očekivano biti lezbejka ili gej? Uvođenjem Akta o istopolnom braku 2013. godine, prava lezbejki i gejeva u braku izjednačena su sa pravima strejt parova. Mogu da usvajaju i odgajaju decu, na njihove krštenice stavljaju oba svoja imena, uživaju zaštitu od diskriminacije i pridružuju se oružanim snagama.

I tako, u opštem porastu brakova sa dve mlade, niko se nije pozabavio pitanjem institucije braka i njenog smisla, kao institucije koja je žene vekovima lišavala mnogih slobboda.

Lesbian Wedding

Kada sam ja bila mlađa, nosila sam majice i bedževe sa natpisima „Čemu udaja?“, a nisam bila među prvim feministkinjama koje su kritikovale instituciju braka. Spisateljice Meri Hejs, Meri Vulstonkraft i Sara Filding činile su to jos tokom industrijske revolucije. Tada su govorile da je brak malo iznad stanja legalizovane prostitucije. Tada su zakljčile da žene iz nižih društvenih slojeva najviše ispaštaju u braku, a opet, na njih se i vrši najveći pritisak da se udaju. Pa onda, šta je u osnovi ovakvog stanja?

Tokom 1970-ih i 80-ih lezbejke su češće nego danas bile deo pokreta za žensku liberalizaciju u okviru kog se o braku često diskutovalo. Lezbejke su se ujedinjavale u grupu koja se protivila svim klauzulama heteronormativnosti u Britanskom društvu, organizovale seminare i konferencije na temu argumenata protiv braka, a delile su i postere sa natpisom: „Brak je krevet sa ružama. Pazite se trnja!“.

Nažalost, ono što bi moglo da naudi ženama mnogo je nedostatak žive rasprave i prihvatanje braka onakvog kakav jeste u društvu generalno, pa čak i među lezbejkama.

Želela sam da znam jesam li ja usamljeni glas koji se fokusira na pitanje istopolnog braka i ako je tako, zašto je tako. Prošlog septembra, na web sajtu Guardian i u još nekim publikacijama postavila sam dva upitnika koji su se između ostalog bavili pitanjem šta se krije iza toliko rasprostranjene želje da se stupi u brak. 5492 osobe ispunile su upitnik namenjen lezbejkama i gejevima, a čak 4036 osoba ispunilo je drugi, namenjen strejt osobama, učinivši tako ovo jednim od najznačajnijih ispitivanja javnog mnjenja o homoseksualnosti u Britaniji ikada. Čak 89 odsto podržava jednakost kada je po sredi brak, što će reći da i strejt ljudi otprilike jednako podržavaju istopolni brak kao lezbejke i gejevi.

Takođe se pokazalo da mnogi gejevi teže običnosti i ne žele da budu viđeni kao ljudi koji žive alternativnim stilom života. Veliki broj onih koji su podržali istopolni brak komentarisali su to dodatno, obrazlažući da će to istopolne parove učiniti ne samo jednakima, već istima kao što su i strejt parovi.
Upravo to građanske zajednice i brakovi nude, pa je tako 2012. broj zaključenih građanskih zajednica dostigao vrhunac – 7,037. Tada je takođe prvi put broj gej muškaraca i lezbejki koji su ozvaničili vezu bio izjednačen.

Ova svesrdna podrška istopolnom braku dolazi uprkos činjenici da su ispitanici, i homoseksualne i heteroseksualne orijentacije svesni feminističkih argumenata protiv braka – oko 93 posto pripadnika obe grupe.

Nikol Barker, profesorka prava na univerzitetu u Kentu, autorka knjige „Onaj koji nije za brak“ (Not the Marrying Kind) izjavljuje da je katkad feministička kritika braka pogrešno tumačena kao kritika ideje bračne jednakosti, a ne kritika braka kao institucije. Ona kaže da je ono što se gubi dobijanjem prava na jednakost braka nije vezano za išta drugo osim za mogućnost reprodukcije, te puko prenošenje privilegije prava na brak dalje generacijama.

Tek mali broj feministkinja iznenadio bi se opaskom Dejvida Kamerona da je podrška istopolnom braku zapravo – konzervativna. Zapravo, to se uklapa u konzervativnu ideologiju o porodici koja je sama sebi dovoljna i sasvim podilazi trenutnim političkim strujama.

Spisateljica Sirli Silas, inače u građanskoj zajednici sa svojom koleginicom Stelom Dafi, kaže da one jedna drugu odavno tretiraju kao supruge, da su prihvatile prezimena jedna od druge i da će u brak jednak heteroseksualnom stupiti čim bude bilo moguće. „Hoću da mogu da kazem reč udata i da to bude u potpuno legalnom kontekstu..“

Uz svu podršku, postoji određeno mišljenje među mojim ispitanicima da lezbejski brak, nedostatkom patrijarhalnosti u njemu, nekako podriva klasičan brak. Ali, da li je to tako?

Da nije brak samo pametno izabran kao nešto što će nam dati da nas ućutkaju kada se pokrene pitanje deportacije lezbejki koje traže azil ili i dalje veoma prisutnog homofobicnog nasilja u školama i religijskim zajednicama? Postavlja se pitanje da li su, dok se brojne lezbejke tako masovno i uzurbano venčavaju, zaboravljeni oni koji ispaštaju u tišini. 78% lezbejskih i gej ispitanika i dalje su mete predrasuda, a četvrtina je pretrpela fizičke napade.

U svom članku iz 1993. pod naslovom „Od kad je brak put do slobode?“, pokojna Pola Etelbrik, lezbejka i zagovornica ljudskih prava iz SAD-a na sjajan način objašnjava učešće države u ljubavnim vezama – „Brak je sjajna institucija… Ukoliko volite da živite u institucijama!“

Julie Bindel
The Guardian

Prevod: D.B.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>