Intervju sa lezbejskim parom: Knedla u grlu

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: oktobar 29, 2015

2008. godine Labris je objavio jedinstvenu publikaciju u kojoj su prikupljene lične priče o lezbejskim partnerskim odnosima. Reč je publikaciji Ljubav, u stvari koju je uredila Ljiljana Živković, jedna od osnivačica Labrisa, i dugogodišnja aktivistkinja za lezbejska ljudska prava. Ona je sakupila i uredila devet intervjua u kojima lezbejski parovi govore o svojoj egzistenciji u Srbiji na svim nivoima od mikro koji se odvija u njihovom neposredom, svakodnevnom okruženju do makro nivoa koji čini politički kontekst Srbije pre sedam godina. Čitajući ovaj i druge intervjue možete oceniti koliko se stvari (ne)menjaju. U okviru rubrike #vremeplov kroz koju se sećamo važnih momenata lezbejskog aktivizma, donosimo i jedan od tih intervjua: Knedla u grlu.

Vremenom je želja postala samo izraženija

LittleRed: Upoznale smo se preko interneta, u kritičnoj fazi moje prethodne, strejt veze koja je trajala sedam godina. Godinu dana pre kraja te veze registrovala sam se na My Spaceu, i prvo kliknula nju, pošto sam prethodno vršila pretragu na osnovu ključnih reči. Ona je prepoznala moj nadimak s jednog LGBT foruma i tako smo počele komunikaciju. Dopisivale smo se intenzivno oko mesec dana preko My Spacea, a onda smo razmenile mesindžere i tako provodile slobodno vreme zajedno. Posle nekih šest meseci smo se prvi put videle i nakon toga nastavile da se stalno viđamo u potaji, kao drugarice, dok nisam raskinula sa momkom. A dve-tri nedelje nakon raskida, u aprilu 2007. godine stupile smo u vezu. I ranije sam primećivala sklonost ka ženama. Od kad sam postala seksualno aktivna privlačili su me i muškarci i žene. U toj vezi sa momkom mi je bilo prilično zadovoljavajuće, prvih četiri do pet godina, dok smo još pravili zajedničke planove za budućnost, ali kad je sve to počelo da tone u vodu… A u principu nije ni bilo neke emocionalne povratne informacije s njegove strane – bio je prilično hladan. I vremenom je samo ta želja postala izraženija. Ovo mi je prvo iskustvo sa ženom, iako su mi se i ranije sviđale.

N.: Ja nisam posećivala često lezbejski čet, jer sam nekoliko puta išla i zgranula se. Neke čudne žene su tu bile i bila sam u stvari skeptična prema poznanstvima preko interneta. A ovo je bilo preko My Spacea, videla sam da je iz Niša, delovala mi je pristojno, nisu sve teme o kojima smo pričale seks… Zapravo, nisam ni krenula sa ciljem da mi budemo u vezi, tad. Ili mi se barem tako čini. I, u stvari, sve vreme sam sumnjala da će da bude nešto između nas, jer je teško da bi se neko odlučio da nakon sedam godina strejt veze, za koju su svi najverovatnije smatrali da treba da se završi brakom, napusti takvu vrstu sigurnosti da bi bio sa osobom koju jedva da poznaje. A i prelazak iz strejt života u lezbejski geto mislim da je prilično traumatičan. Meni tako deluje. Jer, moja prethodna partnerka i ja smo bile pet godina u vezi i živele smo u Nišu i apsolutno nikoga nismo mogle da pronađemo za druženje. A to je period od 2001. do 2006. godine i imale smo i kompjuter. Nismo uspele, iako smo želele da stupimo u kontakt sa zajednicom, tako da smo bile izolovane. Kad god bi trebalo neko da nam dođe u posetu bile smo u strahu da će ti ljudi da nas zamaraju pitanjima: Kad ćeš da se udaš ili Da li imaš dečka? A ja nisam bila spremna da baš svima pričam o svojoj situaciji i da se autujem ljudima za koje i nisam bila sigurna da neće reći nekome ko bi mogao da nam naudi na neki način. Cela ta situacija je baš bila neprijatna i frustrirajuća, jer mi se čini da je nekim ljudima sa kojima smo bile u površnom kontaktu nešto i bilo sumnjivo. Upravo zato mi je i bilo čudno. Nisam verovala da neko pod pritiskom porodice, prijatelja i okoline može da pređe skroz u lezbejsku egzistenciju nakon dugogodišnjeg socijalno prihvatljivog odnosa i svih beneficija koje on ima u ovom društvu.

Upravo zato mi je i bilo čudno. Nisam verovala da neko pod pritiskom porodice, prijatelja i okoline može da pređe skroz u lezbejsku egzistenciju nakon dugogodišnjeg socijalno prihvatljivog odnosa i svih beneficija koje on ima u ovom društvu.

LittleRed: Prelaz iz strejt veze u istopolnu izgleda velik, ali meni zaista nije bilo ni najmanje zastrašujuće. Bile su neke situacije koje dođu i prođu i sa kojima treba nekako da se izboriš, ali daleko od toga da je zastrašujuće iskustvo.

strong>N.: Meni je bilo traumatično jer momak nije najbolje primio raskid. Osećala sam se kao uljez koji je upao u tu hetero-patrijarhalnu idilu i rasturio je. Nemam ništa protiv strejt veza, ali ljudi obično gledaju svoju sigurnost, šta gube a šta dobijaju, a i društvo uvek vrši pritisak da nakon raskida jedne veze treba što pre naći novog momka i udati se. I onda sam se odjednom našla u čudu: šta će sad da bude? Jer, tu je pritisak okoline, a i pritisak bivšeg momka. Moglo je da dođe i do ličnih nedoumica, ali ne u smislu da neće moći to da izdrži i ne zato što je slaba osoba, nego zato što nekada taj pritisak može itekako da utiče na ugao gledanja i da ga formira. A ja nikada nisam ni čula za takav slučaj – da neko ležerno i bez nekih većih nedoumica pređe iz jedne strejt veze u lezbejsku i da se ne preispituje! I ponekad, skoro pa da sam imala i grižu savesti i osećaj inferiornosti. Imala sam osećaj da ja sad tu nešto kvarim zbog nečega što je pitanje da li njoj može da pruži sreću. I pitala se da li je to možda prevelika žrtva za nju i da li će se možda pokajati.

Prvo, ja nisam mogla da verujem da će doći do raskida verovatno zato što sam i sama teško okončala prethodnu vezu koja nije vodila nikuda. U toj vakuumiranoj lezbejskoj vezi, imala sam osećaj sigurnosti i nisam mogla da kažem da tu nije nešto kako treba. I onda mi je bilo neverovatno da neko nakon toliko vremena provedenog u strejt vezi u Srbiji, osobito u Nišu koji je zapravo jako mali, donese takvu odluku bez odugovlačenja. Nije to bio osećaj neprijatnosti, već užasan strah koji se javio da ona možda ipak neće poslušati svoja osećanja, već da će ih potisnuti i ostati u strejt vodama.

LittleRed: Ja sam imala grižu savesti zato što sam ga ostavila, zato što se moj život nastavlja. Osećala sam se odgovornom za njegov budući život, na neki način, i ne znam iz kojih razloga… Tako da verujem da je takva moja reakcija imala dosta veliki uticaj na njena osećanja…

N.: A i kad se upoređuju strejt i lezbejske veze mi imamo jednu krajnje nepravednu situaciju da heteroseksualni parovi mogu da se venčaju i time ostvare sva prava dok lezbejke i gejevi to ne mogu. Iritantno je i to što kad si u lezbejskoj vezi i kad to obelodaniš, niko ne želi da to uzme za ozbiljno nego se na to gleda samo kao na prolaznu fazu pre no što se neko vrati na „pravi“ put nakon eksperimentisanja. Ja i dan-danas slušam od svoje majke, koja zna već osam godina da sam lezbejka: Ti si sama i nesrećna… I to je da čovek počupa kosu! Meni to kaže žena koja je u braku u kojem nije srećna. A nikad me ne pita kako sam i da li sam zadovoljna svojim životom i emotivnim statusom. I bez obzira na to što ja imam buntovan stav, opterećujuće mi je to. I podsvesno to deluje na mene, kao da nešto nije kompletno, jer mama misli da sam sama i ljudi je pitaju sa sažaljenjem kad ću da se udam!

Kad se upoređuju strejt i lezbejske veze mi imamo jednu krajnje nepravednu situaciju da heteroseksualni parovi mogu da se venčaju i time ostvare sva prava dok mi to ne možemo. Iritantno je i to što kad si u lezbejskoj vezi i kad to obelodaniš, niko ne želi da to uzme za ozbiljno nego se na to gleda samo kao na prolaznu fazu.

Ja znam da sam lezbejka od malena. Nikad nisam mogla da se zaljubim u muškarca niti da imam neka dublja osećanja, mada su mi isključivo seksualno privlačni, ali ništa više od toga.

LittleRed: Sve vreme dok sam bila s njim u vezi imala sam prijateljicu, lezbejku, sa kojom sam se dopisivala. U principu kao da sam sve vreme želela to da probam… Znala sam da postoji jedan deo mene koje nikad nisam osetila i kojem nikad nisam dozvolila da dođe do izražaja. I pitanje je da nisam upoznala N. da li bih ga ikada istražila, jer mislim da je bilo presudno to što smo ostvarile bliskost na nekom drugom nivou. Mi smo toliko vremena provodile pričajući da je to bilo meni zapanjujuće. Jedva sam čekala svaki sledeći razgovor. Ali ne zato što je to nešto zabranjeno ili zato što je neki izazov, nego sam jednostavno osećala da sam se sa njom našla. Ti razgovori su imali neku dinamiku i stalno sam imala podsticaj i jedva čekala da se upoznamo. Možda danas zvuči smešno, ali je moja prva reakcija kada sam saznala da živimo u istom gradu, bila strah. Zapravo sam se jako plašila mogućnosti prenošenja odnosa iz zaštićene sfere internet komunikacije u onu „realnu“.

Za takvu vrstu raščišćavanja nisam spremna

LittleRed: Moj najbolji prijatelj je gej i iako se družimo poslednjih desetak godina, za svoje sklonosti rekla sam mu tek pre dve godine. I on je poprilično zatvoren po pitanju svoje seksualnosti, pa se „podrazumevalo“ da ja znam da je gej, iako to nikada nije bilo jasno verbalizovano i iako je preda mnom izbegavao da priča o svojim iskustvima. On je bio prva osoba kojoj sam rekla da mi se pored mladića sviđaju i devojke, mada je i do tog coming outa došlo više zato što je situacija tako nalagala, nego zato što sam se ja osećala spremnom da mu kažem, iako sam to već duže vreme želela. Tada sam probila led. Danas skoro svi moji prijatelji znaju da smo nas dve u vezi, jedino bivšem nisam rekla jer nisam sigurna kako će odnos između nas da se nastavi i da li ima svrhe.

Mada, primetila sam da svojim prijateljima, koji inače poznaju N., nikad ne pričam o njoj kao što bih, recimo, pričala o tom bivšem momku. Nemam tu slobodu niti me oni pitaju. Ne znam, možda bi trebalo da počnem da pričam da bih sklonila tu barijeru, ali kad ne dobijem povratnu informaciju kakvu želim, jednostavno nemam potrebu da dalje govorim o tome. Čini mi se da neki od mojih prijatelja misle da je zapravo u pitanju faza kroz koju prolazim, ili nas jednostavno i ne doživljavaju kao par, jer se pred njima ne dodirujemo, ne ljubimo, nego se više ponašamo kao drugarice.

N.: Da, možda nas vide kao cimerke. Ja verujem da bi njima i bilo neprijatno kad bismo se eventualno držale za ruke ili dodirnule pred njima. A možda neki misle da si se razočarala u muški rod nakon prethodne veze!

LittleRed: Nedavno nam je u poseti bio jedan poznanik, naizgled fin mladić i na kablovskoj televiziji je uto vreme bila neka emisija koju vode petorica gejeva: Šta, oni su svi pederi?! pitao je. Pa ja ovo više neću da gledam! Ja sam posle te večeri imala takvu grižu savesti što mu ništa nisam rekla na to, jer se obično ne ustručavam da oštro reagujem na homofobične izjave. A sa druge strane, osećala sam da bih mu možda, kada bih počela da pričam, rekla i više od onoga što bih želela da mu kažem. A činjenica je da ga ne poznajem dovoljno i ne znam kako bi odreagovao, a ne želim da dovodim našu bezbednost u pitanje. I danas mi je knedla u grlu.

N.: Kada bismo mu rekle da smo lezbejke onda bi on, naravno, imao vizuelizaciju lezbejskog seksa i onda bi jedva čekao da opet dođe i verovatno bi nas zamišljao u raznim pozama, i samo bi nas iz tog ugla sagledavao. Mislim da muškarci verovatno pod uticajem stereotipa iz porno filmova, lezbejski odnos vide isključivo u domenu sopstvenih fantazija i potpuno dezavuišu kompleksnost tog emotivnog odnosa… Mislim da društvo generalno ovde na lezbejke gleda drugačije. Strejt muškarci imaju takve fantazije i zato im lezbejski seks nije odbojan i lakše im je da ih prihvate nego gejeve koji su u svakom smislu u opasnosti. Predrasude prema LGBT populaciji su toliko jake da ja uopšte ne vidim svrhu u pokušaju da se promeni njegov stav, jedino kao neki bunt: lezbejka sam i šta ćeš sada da mi radiš? Da nećeš možda policiju da zoveš?!

Predrasude prema LGBT populaciji su toliko jake da ja uopšte ne vidim svrhu u pokušaju da se promeni njegov stav, jedino kao neki bunt: lezbejka sam i šta ćeš sada da mi radiš? Da nećeš možda policiju da zoveš?!

Uopšte me ne bi interesovalo šta ko misli sve dok sam ja zakonski na distanci. A i sumnjam da bi neko nasrnuo da me bije na ulici, osim na Gej paradi. Ne osećam se fizički nesigurnom. Drugačije je po pitanju zaposlenja – ovako nešto bi se vremenom pročulo, a poslodavci uvek mogu da nađu izgovor zašto me nisu primili. Što se socijalne sigurnosti tiče, ona ne postoji ni za heteroseksualne osobe, a o istopolno orijentisanim ljudima i da ne pričam. Mi smo trenutno obe bez posla. Da imamo više novca ne bi me interesovalo ni moja majka šta misli, ali sve dok finansijski delimično zavisim od nje i dok živim u njenom stanu ja ne mogu da se ponašam kao da sam zaista nezavisna. U krajnjoj liniji, ona i ne mora da me kinji i maltretira, dovoljno bi bilo da mi kaže da poštojoj se ne sviđa način mog života, da ja to sve praktikujem na nekom drugom mestu a ne u njenom stanu. Moja majka je dominantna osoba, sklona je kontroli. Do moje dvadeset treće godine nije ništa znala o mojoj seksualnoj orijentaciji, ali je imala ogromnu kontrolu nad mojim životom.

Još tokom srednje škole bila sam sa jednom devojkom, u vreme dok sam još živela sa njima, i oni su sumnjali. To nije bilo rečeno naglas, ali uvek je neki bes prema njoj bio prisutan. Čak je i otac sumnjao. Majka me je pitala tada da li mi se ta devojka sviđa, ali ja sam u to vreme negirala. Tako da su oni imali te ideje, ali što se to potiskuje i gura pod tepih, to je drugo. Nekoliko godina kasnije, u jednom trenutku moja tadašnja partnerka se vratila kod roditelja u drugi grad, što je meni teško palo. Bila sam veoma tužna i očajna, a majka mi je bila u poseti, pa sam zatražila pomoć od nje. Mislila sam ako joj kažem, da bi mi bilo lakše. I onda kad sam joj rekla, ona skoro pa da nije ni odreagovala. Međutim, sutradan se razjarila potpuno. Bila je katastrofa! Celo to leto mi je bilo pakleno jer me je toliko maltretirala da sam se ja budila noću sa bolovima u grudima… Ja sam joj rekla i plakala, ali nju apsolutno nije interesovalo. Čini mi se da sam umrla u tom trenutku da bi njoj bio veći problem to što sam lezbejka.

Kada sam rekla mami toliko me je maltretirala da sam se budila noću sa bolovima u grudima…Ja sam joj rekla i plakala, ali nju apsolutno nije interesovalo. Čini mi se da sam umrla u tom trenutku da bi njoj bio veći problem to što sam lezbejka

Pokušala je i finansijski da me ucenjuje, da me kontroliše gde sam bila… I to njeno nezadovoljstvo – jer ćerka joj je, za boga, lezbejka! Stalno joj je nešto falilo… te angina pektoris, te ona ne može mom ocu da kaže jer će on, navodno, da umre ako čuje, i ostali vidovi latentnog ucenjivanja. I ja sam duže vreme imala traume od toga, a onda su traume odjednom prestale potpuno. Svađala sam se sa njom, i pre nego što sam sa trenutnom partnerkom stupila u vezu. I dalje ponekad uspeva da mi promeni raspoloženje kad me nazove, ali počela sam da joj se suprotstavljam. Jezivo mi je išla na nerve što se usuđuje da meni nešto loše kaže, a u stanu do njenog, komšija bije ženu, bije majku, i ona hoće da zove policiju, ali eto… I sad, taj komšija ima veća prava od mene iako bi on trebalo da robija do kraja života! I onda mi kaže kako je taj isti komšija pita kad ću ja da se udam! A što mu ne kažeš, šta tebe briga, huliganu jedan? Zašto ti biješ ženu? I što je najgore, kada joj to direktno tim rečima kažem, ona se složi sa mnom i onda zaključi kako, eto, društvo određuje sve i da ja moram da razmišljam i o tome, a ne da idem glavom kroz zid.

Ali sad me više i nije briga. Prethodna veza nije baš bila ni meni ni partnerki stimulativna, a ova veza jeste i nekako mislim da pozitivno utičemo jedna na drugu po tom pitanju. Majku sam prestala da vidim kao nekoga ko mi određuje život, ali moram još mnogo da se potrudim kako bi sve bilo još bolje. Ona zna da imam cimerku – nju – ali me nije posećivala i ne zna da smo nas dve u vezi, ali zna da imam devojku jer mi je nedavno opet rekla: Eto, ti si sama i nesrećna! Rekla sam joj: To što ti želiš da veruješ u to, jer misliš da nisam u zadovoljavajućem obliku veze, izvoli. I naravno, ona nije smatrala da treba da zađemo u to nego je prešla na drugu temu. Verujem da zna, ali ne zna koja je osoba u pitanju, a za prethodnu partnerku je znala. I kad bi došla ovde, u stan, bila je jako neprijatna atmosfera. Sve tri bismo bile ukočene.

LittleRed: Ni majka ni sestra ne znaju da imam devojku. Ne znam ni da li ima smisla da im bilo šta kažem. Znam da ne bi odreagovale onako kako bih ja htela. Ne bih imala podršku. Nisu me podržavale ni u prethodnoj vezi, a tek ne bi u ovoj. Ali me ne opterećuju. Ne postavljaju mi, recimo, pitanja kad ću da se udam… Znaju da živim sa cimerkom, koju su upoznale u prolazu, a ovde još nisu bile. Sve mislim da će da provale da živimo zajedno, jer nismo podeljene kao što bi cimerke trebalo da budu. Nekad mislim da bi možda trebalo da razgovaram sa njima, ali ja sa njima nisam bliska. Prijateljima sam imala potrebu da kažem da bih mogla da održim komunikaciju, a u ovom slučaju intimnija komunikacija skoro da i ne postoji. Ne znam šta bi ta iskrenost značila i da li bi donela više dobra ili zla.

N.: Ja imam samo jednu drugaricu, bivšu cimerku koja zna da sam gej. A bivšim drugaricama i nekima koje sam stekla kasnije, nisam rekla, ne zato što sam se plašila, nego zato što znam da bi one pitale, kako i zašto, i to bi onda bio kao test koji bi pokazao da li bi se one posle toga družile sa mnom ili ne. A za takvu vrstu raščišćavanja nisam spremna.

Ljudi ne znaju da kada skinsi prestanu da biju pedere i lezbejke preći će na njih, čim im se ukaže prilika

LittleRed: Svi ljudi koje sam upoznala preko N. su me lepo primili, a i ona je neke upoznala preko mene. Nisam osećala nikakvu nelagodu, niti pritisak. I recimo, sa nekim od njih pre mogu da pričam o stvarima koje su mi suštinski bitne nego sa drugaricama koje znam ceo svoj život. Dosta vremena provodim na forumu Gayserbia, čisto radi održavanja nekog kontakta sa „komunom“. Nekako mi je lakše kada znam da u Srbiji ima još istopolnih parova… Nije to osećaj pripadnosti, samo odsustvo osećaja izolacije. Međutim, činjenica je da taj forum služi za dopisivanje određenog broja ljudi i nekome ko dođe prvi put to može da deluje užasno.

Nekako mi je lakše kada znam da u Srbiji ima još istopolnih parova… Nije to osećaj pripadnosti, samo odsustvo osećaja izolacije.

Moje iskustvo sa početka, kada sam još uvek pokušavala da neke stvari prvo sa sobom raščistim, je da su neki ljudi bili prilično napadni u smislu da su zahtevali da im odmah kažeš ime i neke lične podatke… Što je lično meni, za prvi kontakt, u ovom krajnje homofobičnom društvu, bilo zastrašujuće. Nismo svi isti i nekome je potrebno više a nekome manje vremena. N. je imala strpljenja i dala mi onoliko vremena koliko mi je bilo potrebno. Sada sam savladala neke barijere i sve to oko upoznavanja ide mnogo lakše.

N.: Taj forum je prosto okupiran ljudima koji tamo vode neke svoje privatne razgovore. A smatram da bi trebalo prevashodno da služi da se neko nov ne oseti suvišnim. Da nema osećaj da je upao u sobu prepunu ljudi u kojoj svi komuniciraju i ne zna šta da kaže, jer ga niko ne konstatuje. A trebalo bi malo više da se povede računa o tome, jer ne dolaze tu samo osobe sa strane nego verujem da ima ljudi i iz Beograda koji imaju veliki problem sa sobom – da budu načisto sa sobom, a ne da dođu tamo i budu dočekani na nož od pojedinih ljudi. To je posebna vrsta getoizacije. To je frustrirajuće. Bitan je pristup osobama koje bi napravile coming out i koje su već u ovom represivnom društvu, a represivno je ne samo za gej osobe već i za strejt koje nisu istog mišljenja kao ova bolesna vlast. To ne bi trebalo da se radi na taj način, spartanski da ga bacimo u vodu i da tražimo podatke, nego bi trebalo da bude modifikovanije, da bude malo blaži pristup, da se krene od toga da neki ljudi i za sitnije stvari nisu odmah načisto šta su i kako su. Mislim da bi se time trebalo pozabaviti, a ne odmah početi sa pitanjima da li jesi ili nisi lezbejka.

Takođe, i negiranje biseksualne populacije je veliki problem. Smatra se da su biseksualne osobe neopredeljene osobe, jer navodno ih je strah da verbalizuju: ja sam lezbejka, nisam biseksualna. Na seksualnom planu, mislim da je većina ljudi biseksualna. I čini mi se da takvi razgovori više ne bi trebalo ni da se vode.

Zatim Lambda. Sa njima sam isto pokušavala da stupim u kontakt kad više nisam znala gde bih upoznala ljude, međutim, nisam nikoga mogla da dobijem telefonom, a onda sam čula da to nije bio dobar trenutak. Inače u toj organizaciji su večito neki raskoli. Sticajem okolnosti, slučajno, preko već pomenutog lezbejskog četa, upoznala sam jednu devojku i onda preko nje upoznala i neke druge. Ja nisam htela aktivizmom da se bavim ali sam preko organizacije htela da stupim u kontakt sa zajednicom, ali ne radi veze. Verujem da ima puno devojaka koje nigde nisu u tim strukturama, povezane sa zajednicom, a neke i znamo, i trebalo bi da postoji nešto što nije organizacija u kojoj treba da se aktiviraš, već neki klub, mesto gde bi ljudi mogli da se druže, gde možeš da upoznaš nekog sličnog. Ali čisto da ljudi znaju da to postoji i da mogu eventualno da se obrate za neku pomoć. A toga u Nišu nema i to je ogroman problem lezbejki i gej populacije. Ja još posećujem taj isti forum jer za nas koje nismo aktivistkinje to je način da još nekoga upoznamo za druženje, za komunikaciju. Ali nije mi neophodan, jer imam krug prijatelja, ali se sećam kako sam se osećala na početku – bila sam u potpunoj traumi.

LittleRed: U Nišu ne postoji nijedno mesto gde čovek može slobodno da ode i da se oseća prihvaćeno, da ne zazire od toga da li će neko čudno da ga gleda ili ne, da eventualno upozna ljude koji misle slično. Ne postoji čak ni lokal koji bi bio gej frendli. Sva naša komunikacija odvija se samo na neku našu inicijativu, viđanje po kućama… što izgleda kao da se okupljamo u vreme okupacije. Možda bi organizacije koje su kao „aktivne“ u ovom području u Nišu morale da se malo više angažuju i pruže pravu podršku mladima, neke radionice, savetovalište… žurke, na kraju krajeva.

U Nišu ne postoji nijedno mesto gde čovek može slobodno da ode i da se oseća prihvaćeno, da ne zazire od toga da li će neko čudno da ga gleda ili ne, da eventualno upozna ljude koji misle slično.

N.: Mislim da je strašno to što smo se nas dve upoznale preko foruma, a živele smo na 15 minuta jedna od druge. I ne samo sa njom nego i sa nekim prijateljima. Ne postoji nikakav centar gde bi se ljudi širih shvatanja mogli družiti, razmenjivati iskustva, imati mogućnost da dođu do prevedenih knjiga, filmova i ostali kulturnih sadržaja iz oblasti LGBTIQ kulture.

LittleRed: Poslednja žurka koja je bila u Nišu, a meni prva tog tipa, završila je popisivanjem od strane policije. To nije nimalo prijatan osećaj, ali dobro, ja imam trideset godina, već sam poznavala neke ljude, imam partnerku… i to me nije uplašilo. Ali znam mnoge ljude koji nisu došli na tu žurku baš zato što se već pričalo da je ta žurka nebezbedna. Bilo je priča da će da dođu skinsi, pa je u poslednjem trenutku promenjena lokacija. Potpuni promašaj organizatora, koji je valjda trebalo da se pobrine za sigurnost i privatnost. A situacija krajnje tragična za grad ove veličine.

Planiramo da odemo

LittleRed: Planiramo da odemo severnije kad ona diplomira. Da pokušamo da nađemo neki posao, jer u Nišu je to skoro nemoguće, a Vojvodina deluje pitomije. Pristojnija je za život. Ovde se plašim i da bi glasine, da smo nas dve zajedno, mogle do moje majke ili sestre da dođu. S te strane u drugom gradu bih bila mnogo mirnija.
Ovde svako svakog zna. U bivšem komšiluku, u tom mom stanu dok sam živela sama, stvaralo mi je pritisak to što su oni, pa skoro kontrolisali to ko je kod mene. I počele su glasine. Prolazila sam jedan dan pored komšije koji je sedeo sam na klupi i rekao glasno: Lezbejka. To mi je bilo zastrašujuće, ali ne zato što me je brinulo šta komšije misle, nego zato što sam strahovala da bi informacija mogla lako da stigne i do moje majke. Čitava ta atmosfera mi je bila stresna – prisluškivanje, gledanje kroz špijunku… Mnogo sam mirnija od kada živimo zajedno.

N.: Mene je već cela ova društvenopolitička situacija koja nikako da se poboljša počela mnogo da guši. Najverovatnije zbog nemogućnosti da se nađe posao. To užasno odsustvo bilo kakve perspektive, jer ovde ljudi moraju da pristaju na bilo šta samo da bi opstali, deluje kao začarani krug iz koga nema izlaza.

LittleRed, (1978.), VSS
N., (1976.), studentkinja
Niš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>