Hrišćanski stav prema istopolnim zajednicama nije uvek bio tako „strejt“ kao što se sada očekuje da bude

Kategorija: featured, Istopolna partnerstva / Datum: avgust 24, 2013

Kako se crkva bori sa problemom homoseksualnosti, tako duga tradicija istopolnih brakova pokazuje da hrišćanski stav prema istopolnim zajednicama nije uvek bio tako „strejt“, kao što se sada očekuje da bude, piše Džim Dafi.

Kijevski muzej poseduje zanimljivu ikonu iz manastira Sv. Katarine na planini Sinaj. Na njoj su prikazana dva svečano obučena hrišćanska sveca. Između njih dvojice je tradicionalni rimski pronubus (kum), koji nadzire ono što bi na uobičajenoj rimskoj ikoni bilo venčanje muškarca i žene. Na ikoni, Isus Hrist je pronubus. Samo je jedna stvar neobična. „Muž i žena“ su zapravo dva muškarca.

Da li ikona prikazuje da je istopolni „brak“ osveštao Isus? Sama ideja odmah deluje šokantno. Potpun odgovor dolazi iz drugog izvora o dvojici muškaraca na ikoni, Sv. Seržu i Sv. Bakusu, dvojici rimskih vojnika, koji su postali hrišćanski mučenici.

blogs.e-rockford via creative commons

blogs.e-rockford via creative commons

Kako uparivanje svetaca, posebno u ranom hrišćanstvu nije bilo neobično, povezivanje ove dvojice muškaraca je smatrano kao posebno blisko. Severus, Atiohski patrijarh, objasnio je u VI veku da „kada govorimo o njima, ne bi trebalo da odvajamo Serža i Bakusa, koji su spojeni u život.“
Iskrenije rečeno, u XX veku, u grčkom izveštaju o njihovim životima, navodi se da je Sv. Bakus otvoreno opisao Sv. Serža kao „dražesnog saputnika i ljubavnika.“

Drugim rečima, to potvrđuje da gorepomenuta ikona prikazuje da su bili
homoseksualni par. Njihova orjentacija i veza je otvoreno bila prihvaćena od strane ranih hrišćanskih pisaca. Osim toga, u očima savremenih hrišćana, slika bi se mogla činiti kao bogohuljenje, ali je na ikoni predstavljen i sam Isus Hrist, kao njihov pronubus, njihov kum koji aminuje njihov brak.

Sama ideja hrišćanskoh istopolnog braka deluje neverovatno. Ipak, nakon 12 godina istraživanja arhive Katoličke i Pravoslavne crkve, profesor sa Jejla, Džon Bosvel je otkrio da je tip hrišćanske istopolne zajednice postojao tek u XVIII veku.

Nasuprot mitu, hrišćanski koncept braka nije bio utemeljen još od Hristovih dana, već je evaluirao kao koncept i kao ritual.

Profesor Bosvel je otkrio da je pored ceremonija heteroseksualnih brakova (koje su jasno odvojene od ostalih blagoslova koji nisu bračnog tipa, kao što je usvajanje dece ili uzimanje zemlje) postojale ceremonije koje su bile „Ustanova istopolne zajednice“ (X i XI vek, grčki), ili „Red za ujedinjenje dva muškarca“ (XI i XII vek).

Ove ceremonije su imale sve savremene simbole braka: zajednica okupljena u crkvi, blagoslov para pre oltara, spojene desne ruke, kao u heteroseksualnom braku, učestvovanje sveštenika, pričest, slavlje posle venčanja. Sve to je prikazano na savremenim crtežima istopolne zajednice između vizantijskog cara Bazila I (867-886) i njegovog partnera Džona. Takve istopolne zajednice su sklopljene u Irskoj, krajem XII, početkom XIII veka, kako je naveo hroničar Džerald od Velsa.

Zajednice u srednjevekovnoj Evropi navode u detaljima da su neke istopolne zajednice spojene u starim crkvenim liturgijskim dokumentima. Jedan „Red za obavljanje rituala istopolnih zajednica“ pozivajući se na Sv. Serža i Sv. Bakusa, obratio se Bogu: „udostoji ove tvoje sluge milosti (N i N) da vole drugoga i da podnose neomraženi i bez sablazni sve dane svog života, s pomoći Svete Majke Božije, i svih tvojih svetaca.“ U ceremoniji se zaključuje: „i oni će poljubti Sveto Jevanđelje, poljubiće jedno drugo i biće zaključeno.“

U 14. veku je postojala srpska, slovenska „Ustanova za obavljanje istopolnih zajednica“, koja je spajala kako dva muškarca, tako i dve žene. Parovi su desnu ruku položili na Jevanđelje, dok im je u levoj ruci bio krst. Kada bi poljubili Jevanđelje, onda bi se poljubili između sebe, a potom bi ih sveštenik podigavši evharistiju, pričestio.

Bosvel je našao evidencije o istopolnim zajednicama u raznim arhivama, kao što su one u Vatikanu, u Sankt Peterburgu, u Parizu, Istanbulu i u Sinaju, koje pokrivaju period od VIII do XVIII veka. Nije on prvi došao do tog otkrića. Dominikanac Žak Goar (1601-1653) uključio je takve ceremonije u štampano izdanje kolekcije grčkih knjiga molitvi.

Dok je homoseksualnost tehnički bila zabranjena od kasnih rimskih vremena, tek su od XIV veka otprilike počela da se šire antihomoseksualna osećanja po zapadnoj Evropi. Ipak, istopolne zajednice su se i dalje spajale.

U crkvi Sv. Džona Laterana u Rimu (tradicionalno u Papinoj parohiji), 1578. godine, 13 parova je bilo „venčano“ na misi sa očiglednom saradnjom lokalnog sveštenstva, „uzimali su isti pričest, koristili su isto bračno pismo, nakon čega su spavali i jeli zajedno“ – sudeći po savremenom izveštaju.

Dve žene su ušle u istopolnu zajednicu u Dalmaciji, u XVIII veku. Mnoge sumnjive istorijske tvrdnje o crkvi su izrekli neki pisci koji su nedavno pisali za ove novine.

Bosvelova akademska studija je međutim tako dobro istražena i izvori su joj takvi, kao da postavlja važna pitanja, kako savremenim crkvenim predstavnicima, tako i heteroseksualnim hrišćanima, o njihovim stavovima prema homoseksualnosti.

Bio bi to kukavički promašaj kada bi crkva ignorisala dokaze u sopstvenim arhivama. Dokazi ubedljivo pobijaju tvrdnje crkve, o konstantnom i nepromenjivom stavu prema homoseksualnosti.

To dokazuje da su istopolne zajednice više od poslednja dva milenijuma u parohijskim crkvama i katedralama širom hrišćanskog sveta, od Irske do Istanbula i u samom srcu Rima bile prihvaćene kao validan iskaz bogomdane sposobonosti da
osoba voli, da se posveti drugoj osobi i ljubavi koja može biti proslavljena, poštovana i blagoslovena, kako u ime, tako i u prisustvu pričešća i u pristustvu Isusa Hrista.

Džim Dafi, pisac i istoričar
Prevod: Iva Smišek

3 mišljenja na „Hrišćanski stav prema istopolnim zajednicama nije uvek bio tako „strejt“ kao što se sada očekuje da bude

  1. Jedan pismen, za razliku

    Na koji si jezik ovo „prevela“, Iva? Na srpski svakako ne.

    1. Sergije i 2. Vakho.
    3. car Vasilije i 4. partner Jovan.
    5. crkva sv Jovana lateranska (nije lateranski Jovan nego crkva).
    6. Bozvel.

    Odgovor
    1. Iva Smišek

      Nisam prevodila na srpski, već na jedini postojeći, srpskohrvatski. Kao što verovatno znaš, u srpskohrvatskom možeš da pišeš kao što govoriš, te vlastita imena mogu ostati u originalu, ili se transkribovati prilagođenom alfabetnom pismu. Srpski jezik, hrvatski jezik, bosanski jezik i crnogorski jezik su službeni nazivi koji se za srpskohrvatski jezik koriste u različitim republikama od raspada SFRJ 1990-ih.

      Odgovor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>