Gde su nestale bučice?

Kategorija: featured, Feminizam, LezKULTura / Datum: septembar 20, 2013

Zašto sve bučice postaju muškarci? Zašto ne mogu da shvate da je pol socijalna konstrukcija, i da žene ne moraju da se prilagode ženstvenom idealu? Nije li to ono za šta se borimo – svet u kome žena može da nosi pojas za alat i kravatu, i da radi šta god prokleto poželi?


U društvu lezbejki mojih godina i starijih, često čujem razgovore o tome koliko su se stvari promenile od vremena kad smo bile mlađe, i uvek neko postavi pitanje: Gde su nestale sve bučice?

To pitanje se postavlja delom zbog nostalgije, a delom zbog nelagodnosti koja je izgleda dovela do promene u razmišljanju mladih lezbejki o polu.

Foto: qwoc.org via creative commons

Foto: qwoc.org via creative commons

I prvo pitanje često vodi ka sledećim: Zašto sve bučice postaju muškarci? Zašto ne mogu da shvate da je pol socijalna konstrukcija, i da žene ne moraju da se prilagode ženstvenom idealu? Nije li to ono za šta se borimo – svet u kome žena može da nosi pojas za alat i kravatu, i da radi šta god prokleto poželi, bez ograničavanja na pol?

U suštini, to je bila vizija feminističkog pokreta, i lezbejke bi trebalo da shvate pre drugih, da je to moguće.

Pre mnogo godina, postavila sam isto pitanje, ali danas kad ga postavljam osećam se neprijatno. Zato što pripadam onoj starijoj generaciji, i zato što uviđam kako se stvari (ne) menjaju već dugo.

(Ne) osećam se kao žena

d9

Foto: feminema via creative commons

U svom životu, volela sam mnogo bučica. Skoro uvek sam bila u vezi, i viđala sam se sa muškobanjastim ženama, a u poslednje vreme i sa trans muškarcima.

Shvatila sam da se sa bučicama dešava nešto čudno još kao sasvim mlada, kada gotovo nisam mogla da izlazim na mesta gde bih upoznala bučicu i otišla sa njom kući. Kada bismo došle do određenog stepena poverenja, postajala sam svedokinja njihovog priznanja koje je izgledalo nekako ovako: „Ne znam kako ovo da objasnim, ali se ne osećam baš kao žena. Mislim, bučica sam, i to je blizu, ali iskreno, nisam sigurna šta sam.“

Nemojte pogrešno da me shvatite, postoje mnoge, mnoge ponosne bučice koje su upravo to: žene. U današnjoj terminologiji, njihovo ispoljavanje pola je muškobanjasto, a njihov rodni identitet je žena. One nose svoje pojaseve za alate ponosno, i ja se rado divim tome. Za njih, identitet bučice rešava problem – ako ljudi imaju problem sa tim, onda je to njihov seksizam ili homofobija koja se neguje u glavi.

Ali, nije to svačije iskustvo, niti je ikad bilo. Bučice mogu mnogo ličiti jedna na drugu s polja, ali nisu takve i iznutra.

Sredinom 90-ih, kao postdiplomka, pisala sam o lezbejskoj istoriji Detroita. Intervjuisala sam 48 žena koje su živele kao lezbejke između 1930. i 1970. Kada sam ih upoznala, to su bile žene pretežno u šestdesetim i sedamdesetim godinama života. Od 48 žena, 4, tj. 10% je izjavilo, da su danas mlade, promenile bi pol i postale muškarci.

Nisu me iznenadile, zato što sam sva ta ponoćna priznanja već čula. Znala sam da je za mnoge „buč“ bilo nešto najbliže čime mogu opisati iskustvo muške osobe u ženskom telu. Ali za ove ljude, iako je „bučica“ bilo bolje od „žena“ ili „lezbejka“, ipak je bilo nedovoljno. Verovatno ste čuli bučice koje ne koriste termin „buč lezbejka“, već jednostavno „bučica“. Ovo nije poricanje seksualne orijentacije, već tvrdnja komplikovanog rodnog identiteta.

Jedna od grešaka koje smo napravile kao lezbejke feministkinje jeste to što smo pakovale seksualnu orijentaciju i rodno izražanjanje u androgenu lezbaču: kratka kosa, bez šminke, ume da popravi kola, kao i da ispeče hleb isto tako, često je pogrešno optužena da koristi pogrešan javni toalet (što doprinosi našem gnevu).

Kako si znala da si lezbejka? Izbačena si iz čirlidersica, mrzela si Barbiku, i nikad se nisi osećala prijatno u haljini i štiklama. Ali, koliko god da smo dobronamerne, mnoge lezbejke se nikad nisu uklopile u taj ideal. Ne samo trans muškarci, već lezbejke kao ja, su istraživali Glamur magazin i voleli sve što šljašti. Orijentacija se uklapala, ali pokušaj da se lezbejsko ponašanje ispravi, bio je jadan neuspeh.

Ukratko, pol koji volimo je oduvek bio razdvojen od našeg ličnog rodnog izraza, i našeg pokušaja da ujedinimo rodni identitet i izraz seksualne orijentacije, a to nas je vodilo do osnovnog nerazumevanja trans iskustva.

Kada lezbejke pitaju gde su nestale sve bučice, zapravo kažemo da ne razumemo trans muškarce. Zaglevljeni smo na tri osnovna verovanja:

Za mnoge od nas, posebno iz starije generacije, biti autovana i ponosna lezbejka i feministkinja bilo je naše životno putovanje – i teško smo ga dobile. Zajednice koje smo izgradile kao sklonište od oluje mizogonističke kulture su posebno drage. Kako mi je jedna bliska prijateljica rekla: „Mnogo volim što sam žena, te ne mogu zamisliti da odustanem od toga.“ Ideja o tome da se postane muškarac – sa svim nezasluženim, neispitanim privilegijama, koje ta ideja predlaže, posebno je neshvatljiva, to je izdaja poverenja.

Drugi veruju da je izbor prelaska iz bučice u muškarca manjak hrabrosti ili mašte, tj. nedovoljno hrabrosti da se drzne biti buč žena.

Lezbejska zajednica kao početno mesto putovanja trans muškaraca

Ipak, drugi misle da kao zajednica nismo uspeli da stvorimo prostor u kome se bilo koja žena može obući i ponašati kako ona želi. To je bila moja prva reakcija na one bučice iz Detroita: da su vremena bila toliko teška da im je dosta dugo trebalo da pobegnu. Zapitala sam se, da su bile rođene generaciju kasnije, našle bi podršku u lezbejskim, feminističkim zajednicama, koja im je falila u gruboj i neurednoj kulturi barova, koji su bili jedino njihovo utočište.

Foto: murderati via creative commons

Foto: murderati via creative commons

Ali od tad sam naučila da promena nije izdaja, nedostatak hrabrosti, ili želja za bekstvom od zajednice u kojoj nisu dobrodošle. To je ono što su me ove bučice iz Detroita naučile. One su živele svoj život sa ogromnim srcem i uprkos svemu. One su bile najhrabriji ljudi koje poznajem. One su preživele, informisane i ponosne kao bilo ko koga sam upoznala u lezbejskim, feminističkim krugovima. Jednostavno nisam mogla da poverujem da nisu imale petlju ili viziju da žive u skladu sa sobom.

Tako sam došla do drugačijeg zaključka. Sada verujem da su sve bitke koje smo vodile i poslove koje smo obavile stvorili zajednicu gde žene mogu biti istinski svoje, na mnogo višem nivou, u svakom askpektu naših života. I, čineći to, napravile smo prostor u kojem je u redu probati drugačije forme rodne ekspresije, od super famice do androgene bučice. To je bilo ekstremno oslobađajuće za većinu nas.

Ali, za neke od nas, teško pridobijen prostor i sloboda za ispoljavanje drugačijih rodnih ekspresija, potvrdilo je ono što su znale duboko u sebi: da u osnovi, one uopšte nisu žene. I znale su, zbog toga što imaju slobodu i prostor da budu bučice, to ipak nije bilo ono ispravno.

Mnogi trans muškarci koje poznajem, autovali su se kao lezbejke, onda su tvrdili da su bučice, i onda su se transformisali. Neki od njih su shvatili da ih nikada nisu privlačile žene, i sada su gej muškarci – ovo nije tako čudno kao što zvuči, ako shvatite da je lezbejska zajednica jedini bezbedan prostor za istraživanje pola, tako da je to mesto gde su mnogi trans muškarci započeli svoje putovanje.

Možda zato lezbejke misle da smo ih izgubili: zato što verujemo da su bile naše.

Transeksualni ljudi razmišljaju kako da promene ono što je verovatno dubok identitet u osobi, onaj sa kojim se većina identifikuje od rođenja. Izazovi su zapanjujući, kako u pogledu promene svog sopstvenog tela, tako i u pogledu na spoljašnji svet, čak i u zajednicama sa potpunom podrškom. Doneti takvu odluku znači: skočiti sa litice sa malom idejom koja leži duboko dole u tebi, ali ako se ne napravi taj korak, to znači drugi tip agonije. Ova hrabrost zaslužuje naše poštovanje i podršku.

Dakle, gde su nestale sve bučice? One su još uvek tu, iako su neke od njih sada žive pod drugim imenom. Neke su još uvek ponosne bučice; druge, pretežno mlade, više vole termin „rodnokvir“, sa bezbroj podkategorija koje podvlače taj rodni identitet i ekspresiju koja se može ukrstiti sa seksualnom orijentacijom, ali nije podvedena njome. One su shvatili da ta vrsta rodnih varijanti kod ljudi može biti u širokom rasponu ženstevnosti i muškosti, ali ono što imaju zajedničko, jeste iskustvo odstupanja od društvenih očekivanja o njihovom rodnom identitetu.

U suštini ovog iskustva je ogromna kreativnost i analiza roda kao socijalne konstrukcije koja je počela u lezbejskom i gej oslobađanju. Sav naš rad nije zaboravljen; nastavile su ga nove generacije, koje traže svoje istinsko ja, kao što smo se i nadali da će biti.

Izvor: SheWired
Prevela: Iva Smišek

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>