Fontana neravnopravnosti ili o tome kako žene pišaju

Kategorija: Feminizam / Datum: novembar 6, 2014

U zemlji Srbiji, društveno neodgovorne kompanije jedino i treba da se plaše toga kako će javnost reagovati na njihove mizogine propuste. Kao i dokle će onaj obespravljeni deo društva, u ovom slučaju žene, ćutati na svaku besmislenu seksističku i mizoginu reklamu kojom oni dolaze do profita


piše: Cyber Wanderlust

Pre dva dana javio mi je prijatelj na Twitteru da se pojavila jedna reklama u okviru kampanje za nove tarifne pakete VIP Srbija. Otišla sam da pogledam o čemu se radi, i našla se na stranici gde se reklamira tarifa za „mlađe od 30“. Stranica prikazuje ovu fotografiju:

selection_523

Ispod fotografije stoji jedan steretipni moto upućen „mladim klijentima“ (do 30. godina) koji kaže: „Neke stvari radiš samo kad si mlad“, i podnaslov: „Samo za mlađe od 30: Mega; Giga, i Ultra tarife“. A onda sitnijim slovima dodaju: „Ne prihvataš stereotipe, prihvataš opklade i obaraš rekorde?”

Na fotografiji vidimo tri mlade privlačne i doterane žene u haljinama, strereotipno sa dugim kosama, u visokim štiklama, kako se, natrćene nad pisoarom (namenjenim muškarcima), spuštenih gaćica, osmehuju jedna drugoj. Jedna od njih krije svoje lice kosom, gledajući u pravcu druge dve žene koje su okrenute ka nama koji ih gledamo. Fotografija daje utisak da je posmatrač/ica fotografije ušla u intimu ovih mladih žena, budući da nijedna od njih ne gleda u nas niti komunicira nekakav izraz slobode i opuštenosti u polu-privatnom prostoru. Ove mlade žene dakle jednostavno pokušavaju da piške u muškarcima namenjene pisoare.

Radi se, naravno, o potpuno neistinitoj i namontiranoj fotografiji. Ova fotografija, koja kao i mnoge druge reklame koje prikazuju žene u „voajersko-lascivnim“ situacijama, odgovara onom što se u teoriji vizuelnih komunikacija zove „Male gaze“ ili „pogled muškarca“ te je tako, sve što fotografija vizuelno komunicira, prilagođeno pretpostavljenom normativnom ukusu i pogledu belog heteroseksualnog muškarca.

Čini se da ove žene čine neku navodnu „transgresiju“ te da eto, kad niko ne gleda (osim što mi voajeri gledamo) uspevaju da piške (ili se takmiče međusobno u piškenju) u pisoare. Na to da se radi o (banalnoj) „asocijaciji“ između ove i ovako prikazane „transgresije” mladih žena u muškarcima namenjenom WC, podseća nas slogan koji ističe da se te „neke stvari“ (pišanje?) rade „samo kad si mlad“ (valjda mlada?) i da „ne prihvataš stereotipe“ (o tome da su muškarci i žene drugačije anatomski uslovljeni?) rado prihvataš „opklade“ i (međusobne ili od strane muškaraca?) „obaraš rekorde“ (u pišanju?!?!). Iz svega predstavljenog bi trebalo da zaključimo sledeće:

  1. mlade žene rade „neke stvari“ (piške stojećki!!!) koje po stereotipu rade samo mladi (primesa ejdžizma podgreva tu predrasudu da žene ne pišaju „stojećki“)
  2. mlade žene čine transgresiju jer navodno ne prihvataju stereotipe (o tome da ne mogu da piške u muškarcima namenjen pisoar?)
  3. mlade žene prihvataju opklade (sa drugim ženama ili sa muškarcima?) da se dokazuju tamo gde nisu ravnopravno date šanse ženama koje imaju drugačiju anatomiju
  4. mlade žene obaraju rekorde u pišanju u muški pisoar (ili rekorde u neobaveštenosti da su unapred osuđene na neuspeh)
  5. mlade žene se ipak stide da nas pogledaju u oči dok piške jer je piškenje žena misterija univerzuma (osim ako nije seksualizirano)

Ovakva vizuelna reprezentacija „mladih žena u tipičnoj mladalačkoj transgresiji“ proizlazi iz stereotipnog čitanja ženskog identiteta i vizuelno tako oblikuje fotografiju da ona sadrži pregršt netačnih, stereotipnih i muškom pogledu i ukusu podređenih asocijacija. Mi u ulozi posmatrača treba da razumemo da se radi o nekakvoj „borbi protiv stereotipa“, dok sve što fotografija komunicira jeste da su mlade žene nasamarene (jer je mlade žene po stereotipu lako nasamariti) dok se takmiče u pišanju a unapred su osuđene na neuspeh ili nezgodu (može se desiti da upišaju svoje noge).

Radi se, kao i mnogo puta do sada, o vizuelnoj reklamnoj prevari koja se ženama prodaje kao tobožnja „emancipacija“. Međutim, nisu prevarene samo žene na koje se scena odnosi. Prevareni su i svi posmatrači/ce ove fotografije kojima se, kroz učitane stereotipne trope apeluje na imanentnu želju za komunikacijom smisla i poretka sa okolinom. Kroz fotografiju se takođe komunicira i kakav treba da bude naš normativni vizuelni ukus. Fotografija ne bi delovala ni prijatno ni zavodljivo ni lascivno da su ove žene imale patike i farmerke na sebi, ili da se vide obične bele pamučne gaće, ili da im se kojim slučajem vidi krvavi uložak. Te slike iz ženske telesne realnosti ne pripadaju svetu muške fantazije. Ili se makar smatra da kod većine posmatrače ne bi pokrenulo seksualne fantazije. Fotografija apeluje na heteroseksualnu želju belog muškarca.

Iz kojih još razloga je ovo vešta marketinška prevara? Zašto scena pripada više svetu muške fantazije a ne ženske zbilje? Upravo uprkos tome što – žene ovako najčešće piške nad standardnim WC školjkama (a ne nad pisoarima). Zašto bi žene, ako već imaju šansu da piške u WC školjke primerene visine, uopšte želele uopšte da piške u muške pisoare? Jer je njihovo piškenje u standardne WC – stereotipno, ne-takmičarsko i sporo. Radi se o vizuelno dobro skrivenoj mizoginoj poruci: ako želite da budete ravnopravne, morate da možete da postignete sve što i muškarci. Klasična muškocentrična poruka upućena muškarcima.

Poznata je činjenica da je u sistemu WC kakav danas imamo u Srbiji (sa klasičnim WC školjkama) i u polno (ne baš i rodno) odvojenim toaletima red ispred ženskog WC uvek veći nego ispred muškog. Neretko muški toaleti imaju u ponudi i klasične WC školjke i pisoare i ta mogućnost da se (ne) piški stojećki doprinosi većoj gužvi u ženskim WC. Izum pisoara je posledica istorije društva u kojoj su muškarci dugo držali pravo na privilegije u javnim prostorima. Samim tim i uređivanje javnih prostora (ili javnih WC) bilo je prilagođeno muškarcima i više razvijano za muškarce. Uprkos tome što u Srbiji i dalje postoji tipična polna oznaka na WC koji su identični po svojoj opremi (imaju identične WC školjke i lavaboe) jer muški nemaju pisoara, negde u savremenom svetu se koriste i postavljaju i pisoari za žene.

Pisoari za žene

Pisoari za žene

U razvijenijim državama severne Evrope, žene danas i promovišu mnogo slobodniji odnos prema pišanju – u ženskim WC možete videti i pisoare koji imaju sličnu postavku poput pisoara u muškim WC pa se taj prostor za pišanje deli sa ženama na isti način na koji se deli i onaj među muškarcima. Neki od njih se separatistički zovu „Missoar“.

U tim državama se, ovakvim projektima pretpostavlja da žene imaju jednako pravo na privilegije koje su muškarci sebi do sada obezbedili, te da ne postoji nikakav poseban ženama imanentan stid od toga da pišaju u polu privatnom prostoru sa drugim ženama. Takođe, najpre se gleda praktičnost pišanja u javnim toaletima. Tako žene danas imaju i pomagala za pišanje, koja im omogućavaju da u ovim (pogotovo polu-privatnim) situacijama pišaju stojeći kao što to rade muškarci. Postoji bezbroj pomagala sa kojima žene mogu da pišaju stojećki, a pretragom dobijate razna slična rešenja koja ženama obezbeđuju tu mogućnost. Praktično rečeno, i žene mogu imati svoju „prenosnu alatku“ za situacije u kojima žele da pišaju stojeći.

1pcs-font-b-portable-b-font-female-women-urinal-camping-travel-urination-font-b-toilet-b

No sve ovo o čemu pišem je i kopirajter i dizajner koji je VIP-u prodao bedastu reklamu mogao saznati na Internetu, da se zaista bavio problemom ženskog pišanja. Nažalost, ne radi se ovde uopšte o tome kako žene pišaju. Ne radi se o ŽENAMA UOPŠTE.

Agencija koja je pravila ovu reklamu nije imala nameru da promoviše ikakvu „rodnu ravnopravnost“ ili „emancipaciju“ već je zapravo prodala mizogini i degradirajući meme sa Interneta koji se ruga ženama koje ne mogu da koriste za muškarce napravljene pisoare:

b1q55gliuaahvfj

Za većinu reklama sklopljenih na ovaj način, žene su upotrebljene jer su one „lopta u igri“ u kojoj muškarci prodaju drugim muškarcima fantazije o ženama, a ne novi tarifni paket. Kako naterati mlade muškace da kupe novi tarifni paket? Pa na poklon im ponudiš stereotipno spakovane meme-ove sa Intereneta. Oni to i te kako dobro prepoznaju. I polažu svoje pravo na svoju fantaziju o ženskom pišanju. Dokaz za takvu nameru je i postavljanje ove reklame u muškim WC.

10647015_10203871693767546_140625042033449530_n

U zemljama Balkana u kojoj svaka druga reklama odražava društveni poredak rodne neravnopravnosti, gde reklame beskrupulozno seksistički koriste žene da bi muškarcima prodale svoj proizvod, gde ne postoji stabilno ekonomsko tržište ni društveni projekt ravnopravnosti, gde su žene i dalje u većini onemogućene da participiraju u životu društva (a kamoli da o njemu odlučuju), gde su žene u medijima svedene na seksualne objekte i stereotipizirane dok ne postanu prototipi i uzori za mlade žene (kao i uputstvo muškarcima „šta je to žena“) – u tim zemljama je lako ići oportunistički i podilaziti UKUSU VEĆINE. Pretpostavlja se da tu većinu koja troši i zarađuje – čine beli heteroseksualni muškarci. Pa čak i ovi mlađi od 30. godina, koji su mahom nezaposleni. I oni će živeti od svojih fantazija, i oni će kupiti koji god proizvod im preko stereotipnih žena prodate, jer se uz proizvod ZAPRAVO obećavaju „72 device u senzualnom raju“. Sva je šteta što su te device, mahom virtuelna, nepostojeća bića.

ps. Kompanija VIP i njeni marketinški saradnici su se nakon frke koja se digla na Twitteru oko ove reklame, na sve strane raspitivali o tome kako da me kontaktiraju. Sa tri strane su me ljudi zvali da me pitaju da li bih razgovarala sa njima. U zemlji Srbiji, društveno neodgovorne kompanije jedino i treba da se plaše toga kako će javnost reagovati na njihove mizogine propuste. Kao i dokle će onaj obespravljeni deo društva, u ovom slučaju žene, ćutati na svaku besmislenu seksističku i mizoginu reklamu kojom oni dolaze do profita. Ovaj put Argeta zna zašto. Mame odobrile.

(featured image: Sophy Rickett’s 1995 series Pissing Women)

Jedno mišljenje na „Fontana neravnopravnosti ili o tome kako žene pišaju

  1. maja

    Mislim da preterujete. Ovo je isecak iz reklame gde isto tako jedan mlad muskarac srecan trci go hotelskim hodnikom i vidi mu se cela zadnjica. Ne znam da li ste je videli, ima je na netu, meni je poslat link.
    Tako da, ako pricate o ugrozenosti, polno su ugrozeni svi. Mada ja ne bih rekla da je neko ugrozen, vec sam obradovana da je prikazana sloboda. A pisoari… ja sam imala veliku radoznalost da isto kao i ovi modeli u reklami, a pre reklame, „isprobam“ pisoar, ne vidim sta tu ima strasno, bilo da sam u suknji ili u farmerkama. U Srbiji nisam videla pisoar za zene, ne bunim se ni sto ga nema ni sto bi ga moglo biti, a u javnim toaletima najvise volim cucavac, jer je najhigijenskiji i najzdraviji ergonomski, kod kuce najcesce volim da sedim. Isto tako, ne razumem potrebu da se istina ne prikazuje, pa makar bila neeticna., jer ovo je realnost sada i pomirimo se s tim da mladi koji su preuzeli i upravljaju tehnologijom i diktiraju sadasnjost, svidelo se to nama ili ne. Bojim se da postajemo klise nasih roditelja sa recenicom u moje vreme nije bilo tako/bilo je bolje. Ako dete pocne da se ponasa iskljucivo na nacin koji mislite da mu reklama/ slika/film/ knjiga porucuje, onda je problem u detetu koji nema identitet (no nemojmo vredjati neciju inteligenciju time sto vidimo samo jednu stranu nekog bica I nismo u stanju bez predrasuda da prihvatimo da je svako kompleksna osoba i nije samo ono cime smo je mi videli). npr, ja sam se druzila sa narkomanima (socijalno okruzenje), ali nikada nisam uzela drogu, je l mogao neko da me nagovori da to ne uradim? Da, moji staratelji, moj mozak uz dobru literaturu, moje razmisljanje i ucenje da razlikujem dobro od loseg, isto tako i strah da ce me nesto drugo preuzeti, sto nisam ja ili pak samo puka sreca u mojim izborima. A mozda su me staratelji samo napravili control freak-om. Upravo mi je jedna od prvih procitanih knjiga iz ranog detinjstva bila Mi deca kolodvora Zoo, koju ne preporucuju deci- ne postoji na polici u decijem odeljenju (no imamo starije bracu I sestre), a eto, ja sam, kad sam je procitala, nisam posegla za drogom, samo zato sto sam cula da postoji, vec sam bila u soku kako je moguce da jedna devojka ne moze da se odupre necemu tako bednom i dozvoljava sebi da se unistava iznova i iznova, dakle sa drogom je akcenat na iznova. I mislim da dugujem zahvalnost upravo toj knjizi koja je trebalo u tom dobu da mi navodno bude zabranjena. A secam se i svog puberteta, duuuugog preslobodnog puberteta, koji ne znam kako sam prezivela, ali sam zato sad zadovoljna osoba. Isto tako, mladima treba dopustiti da grese, i treba da grese, nisu roboti nego ljudi, dajmo im sve savrseno i bacicemo ih u depresiju jer im namestamo zastitu zivota bez poznavanja istine koja nije uvek lepa. I nisu nase greske nego njihove, pa ih pustimo da pogrese. Bolje da se pobrinemo zasto je zabranjen Oktobarski salon i druge slobode o kojima ce mladi misliti kad se vrate iz ludog provoda, a u ovakvoj zemlji (a i u svakoj drugoj, nemojmo lagati) sigurno da im ludost treba jer kako (pre)ziveti besmislenu Srbiju i kako preziveti ovaj brzi svet, dovoljno je pritiska od neoliberalnog fasizma koji natura trzisni nacin zivota i deli nas na siromasne i bogate, prezivele i one koje treba izbaciti iz drustva. Pruzimo ljudima lepe stvari koje smo mi osetili a oni nemaju, jer ne postoje vise, ali na njihov nacin im dajmo te stvari, ako umemo. Ako ne umemo, bolje da cutimo I zabijemo se u svoje klisee.

    Maja, imam malo vise od 30

    Odgovor

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>