Džuvljarke: Priča o nevidljivim ženama

Kategorija: Intervju, LezKULTura / Datum: decembar 29, 2014

Knjiga Džuvljarke – lezbejska egzistencija Romkinja je prva takva studija, kulturno-antropološki dokument, kao i skup potresnih priča o teškoćama i jedinstvenoj snazi nevidljivih, višestruko diskriminisanih žena koje su kroz nju dobile glas


Autor: Miloš Belčević

Vera Kurtić, aktivistkinja organizacije Ženski prostor iz Niša, osnovane 1998. godine sa ciljem osnaživanja žena iz marginalizovanih društvenih grupa i promovisanja feminističkih i antifašističkih vrednosti, autorka je prve studije o lezbejkama pripadnicama romske populacije, pod nazivom Džuvljarke – Lezbejska egzistencija Romkinja. Ova knjiga je istovremeno skup 15 potresnih životnih priča, jedinstveni kulturno-antropološki dokument i delo koje nas budi i osvetljava teške životne izazove naših sugrađanki, kao i njihovu jedinstvenu snagu.

Imao sam čast i zadovoljstvo da sa Verom razgovaram o njenoj knjizi, aktivizmu i životu Romkinja lezbejki u Srbiji.

U nazivu knjige koristiš izraz džuvljarke, što je pogrdan naziv za lezbejke, žene koje vole žene. Zašto je ovaj naziv bitan i kakva mu nova značenja pridodaješ prisvajanjem u ovom novom kontekstu?

Znaš, i džuvljarke kao naziv nije nešto što se često može čuti. Dakle, nevidljive smo u jeziku, u ovom slučaju i u romskom.
Ja sam za izraz čula kada sma se autovala nekom tipu, Romu, i on je upotrebio taj izraz. Ipak, mnogi Romi i Romkinje me i dalje pitaju šta je to iako je sasvim logično ako govore romski. To znači da moramo da stvaramo nov jezik, i da rečima dajemo nova značenja, pozitivna, neka koja neće da ranjavanju kada budu izrečene.

Rod, pol, seksualna orijentacija, nacionalna i etnička pripadnost, klasa… Ovo su neke od kategorija koje bitno utiču na naš identitet i iskustvo, a često smo, na osnovu njih grubo diskriminisani. Koliko je teška lezbejska egzistencija Romkinja, žena koje su neretko trostruko ili četvorostruko diskriminisane u svom okruženju?

Dovoljno je teška i kada se uzme u obzir svako svojstvo pojedinačno. Kada se to iskombinuje, ne znaš šta te više pogađa. To je taj začarani krug koji se spominje kada se govori o položaju Roma i Romkinja- ne možeš da ideš u školu jer si siromašan/a, imaš svoj udeo u preživljavanju porodice, nemaš uslove za učenje i nema ko da ti pokazuje domaći i od tebe se i ne očekuje da završiš školu, ako nisi završio/la školu ne možeš da dobiješ posao, onda ne možeš da priuštiš pristojne uslove stanovanja i ugroženo ti je zdravlje, a ne možeš da se lečiš jer nemaš dokumenta, para, vremena i jer se baviš preživljavanjem…

Foto: Befem

Foto: Befem

Devojke iz siromašnih romskih porodica napuštaju školu vrlo rano, prosek je oko 5. razreda. Onda ostaju kod kuće a kuća i geto u kome žive je njihov čitav svet. Sve ostale sfere su im nedostupne. Jedino očekivanje, i lično i društveno jeste udaja. To je i nada da će se nešto promeniti, da će biti drugačije, ali se obično ne menja ništa.

I teško je kada imaš drugačiju seksualnu orijentaciju od heteroseksualne, a nemaš sve mogućnosti koje, recimo, lezbejke sa boljim materijalnim statusom i iz većinskog naroda imaju, mogućnost da makar malo pobegneš od očiju koje te stalno prate i budeš svoja, i nemaš modele koje možeš da slediš jer je neko već prošao/la kroz to isto i utabao/la puteve preživaljavanja.

Sistem treba ljude na margini da bi podsećao one koji nisu da mogu da budu ako se ne drže pravila, a marginalne grupe imaju svoju ulogu u održavanju tog sistema na osnovu predrasuda koje neguju, i eto, egzistencija Romkinja lezbejki može da bude jedna od onih egzistencija kada neko razmišlja o nepravdama i onda bude srećan/a što nije sve to.

Romkinje lezbejke su diskriminisane ne samo u okvirima romske zajednice, okvirima srpskog patrijarhalnog društva, već i u okvirima LGBT populacije – od strane belih žena lezbejki. Koliko je ovaj problem čest i težak i kako bi se mogao prevazići?

Zapanjujući je rasizam kod LGBT osoba, to se pokazalo i kroz lične priče žena sa kojima sam pričala, i ono što čitam na raznim LGBT forumima na internetu, i to što Roma, a posebno Romkinja, nema na LGBT mestima.

Fasciniralo me je koliko su svi unutar marginalizovanih zajednica upućeni jedni na druge, posebno u malim sredinama, i kakvi odnosi postoje unutar tih interakcija. Ali, dešava se da zbog razlika u naciji, rasi i klasi lezbejke u nekom gradu mogu da žive u potpuno različitim univerzumima. Osim seksualne orijentacije, nemaju dodirnih tačaka i nemaju kontakta. Često je nezamislivo je da se ”bele” lezbejke druže sa Romkinjama, pogotovu ako su iz srednje ili više klase.

Ipak me najviše boli arogantan stav u onim tzv. aktivističkim krugovima, koji čine žene koje nemaju ništa zajedničko sa ženama u čije ime pričaju, potiču iz potpuno različitih uslova, ali smatraju da znaju sve i da zato mogu da pomognu i onima sa potpuno drugačijim životnim iskustvima od njihovih. A onda kada nema novaca za taj njihov rad, tada nema ni brige ni podrške.

To je odlika liberalnog pravca civilnog društva. To u feminizmu predstavlja opasnost da se sve dosadašnje tekovine ženske borbe uzmu olako i odvuku ih u potpuno pogrešnom pravcu, koji ne može da šteti sistemu i koji neće doneti istinske promene.

I sam položaj Romkinja je postao, na neki način, popularna tema jer donosi mogućnost za projekte, i to rade najčešće oni koji težak položaj ciljne grupe inače ne dotiče. Ali to što će jedna mala grupa žena posle neke od aktivnosti na projektu te vrste da dobije sertifikat (sa kojim posle neće moći da urade ništa) neće promeniti mnogo ili uopšte njihove živote, a pogotovu neće promeniti princip da postoje ugnjetavani i oni koji iz toga izvlače korist. Naravno, do sada Romkinje lezbejke nisu bile tema kojom bi se bavile.

Ipak se bojim se da će se zahtevi koji su sada ili će tek biti upućeni državi za unapređenje položaja LGBT osoba, odnositi isključivo na one koji će to moći da ostvare i da iskorite. Do samih Romkinja će promene doći najsporije, kao i do LGBT osoba koje imaju neki invaliditet ili do onih jako siromašnih.

Solidarnost može i treba biti opšta

U romskoj kulturi najteža kazna za Rome i Romkinje je udaljavanje od zajednice, kažeš u knjizi. A Romkinje lezbejke su u teškom položaju ne samo jer je u Srbiji položaj LGBT osoba krajnje nezavidan, zbog rastućeg rasizma prema Romima i Romkinjama, zatvorenosti romskih zajednica, te krajnjeg negiranja njihovog postojanja. Ipak, tvoja knjiga im daje glas, i ona je hrabar i veliki korak. Koliko veruješ u snagu ovog glasa? Koliko je bio bitan za tvoje sagovornice, kao i za tebe lično?

To je glas koji je morao da bude pušten. Čekao je dugo u meni, barem onaj deo koji se tiče moje lične priče, priliku da se kaže. Takođe, neprocenjivo je i kada sretneš još neku osobu koja ima iste probleme kao i ti, ista razmišljanja. Onda se obe jačamo, i to zbog sebe i jedna zbog druge

Mislim da je, ma kako to otrcano može da zvuči, ovaj tekst, u stvari, poziv na solidarnost. Na stvaranje zajednice, jer time što sada znamo da nas ima, znamo i da možemo da podelimo svoja lična iskustva i razmišljanja. A onda, nije jedino sa čim da se povežemo seksualna orijentacija. Solidarnost može i treba biti opšta.

Svaki život je priča za sebe, ali kada bi od 15 priča koje knjiga obuhvata morala da izdvojiš jednu, koja možda najbolje ilustruje romsku lezbejsku egzistenciju u Srbiji u ovom trenutku, koju bi nam priču predstavila?

Time što sam započela citate pričom devojaka iz Beograda koje su izbačene iz kuće u kojoj su živele u romskom naselju predviđenom za rušenje, već sam im dala posebno mesto kao ilustraciji onoga sa čim se Romkinje lezbejke suočavaju. To što one pričaju o svom životu je i narativ o siromaštvu, nasilju nad ženama u porodici, rasizmu, homofobiji, nerazumevanju, uskraćivanju prilika… a to su samo dve žene koje žele da se vole i da žive kao i svi drugi, da imaju svoj mir, posao i krov nad glavom.

Takođe puno razmišljam o tome na šta sve pristajemo kada smo drugačije i drugačiji, kakve ustupke i kompromise pravimo na račun svojih osećanja i dostojanstva i zašto dolazi do toga. Devojka koja odlazi na kafu kod svoje devojke i onda sede ispred zgrade jer ne može da uđe kod nje, zato što je Romkinja, ima tamnu boju kože i zato što se to ne toleriše ali se toleriše da neko bude rasista i/ili homofob. Koliko je takvih životnih situacija o kojima ljudi iz većine i ne razmišljaju. Dakle, nevidljivost ne samo egzistencije Romkina lezbejki, kao svesti da one postoje, nego i nevidljivost disrkiminacije koja se upisuje nad dušama i telima tih žena je ključna odlika života koje živimo.

Od nevidljivosti počinje i sve ostalo, svi tvoji problemi su nebitni jer niko ne razume niti želi da razume da imaš probleme. Mnogo puta sam čula od onih koji ne uključuju mozak, da Romi ili LGBT osobe imaju sva prava kao i drugi. Zamisli onda koliko je nevidljivo, sklonjeno i od samih rubova svesti kako izgleda biti maginalizovana osoba unutar marginalizovanih grupa.

Ti si aktivistkinja organizacije Ženski prostor iz Niša i realizovali ste sjajne akcije i projekte. Koji projekti su bili posebno korisni za zajednicu, na koje projekte si posebno ponosna ili koji vaši projekti su ti posebno dragi?

Počele smo kao reakcija na to da zbog svih mogućnih razlika koje imamo od većine, ne možemo nigde da se smestimo, da nađemo gde pripadamo. Onda smo shvatile da i ne moramo da pripadamo, da je naša odlika upravo to, marginalizacija i višestruka marginalizacija.

Neki rezultati našeg rada su nemerljivi jer podrška ne može da bude izmerena. Isto kao što je važno da znaš da nisi jedina Romkinja lezbejka na svetu važno nam je bilo i da širimo znanje o tome da nismo jedine Romkinje koje studiraju, ili da imaš pravo da se usprotiviš porodici i zajednici, da imaš pravo da ne želiš da se udaš i pored toga što je brak već ugovoren ili da budeš sa osobom koju voliš čak i ako se tvoja/njegova/njena porodica ne slaže sa tim. Bavile smo se takvim stvarima i mislimo da je to najvrednije u našem radu.

Bilo nam je važno i da ne prihvatimo da menjamo samo svest žena sa kojima radimo nego da menjamo svest okruženja u kome, kao marginalizovane žene, živimo.

Lično sam posebno ponosna na Romsku žensku mrežu koju smo osnovale sa još par organizacija i pojediniki. Posle 10 godina postojanja imamo 27 organizacija i inicijatava, što uopšte nije malo.

Ženski prostor je i prva organizacija u Nišu koja je okupila LGBT osobe, imale smo udeo u iniciranju svih aktivnosti koje su u Nišu nakon toga sprovedene ili se upravo sprovode.

Imaš li u planu neke nove knjige, projekte ili aktivnosti?

U ovoj temi, volela bih da više mogu da radim na povezivanju Romkinja lezbejki i to ne samo u Srbiji. Možda je i ovo početak neke velike mreže, videćemo.

Hvala ti mnogo na izdvojenom vremenu za razgovor, i srećno sa svim planovima!

Izvor: iSerbia

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>