Dragana Vučković: Septembar je mesec mrmota u Srbiji

Kategorija: featured, Intervju, LezKULTura / Datum: septembar 17, 2013

Taj kriterijum nekakvog suludog apsolutnog zajedništva se traži čini mi se samo od LGBT organizacija u Srbiji, pa je još jedan „argument“ homofoba – eto, hoće da ih država zaštiti a oni se svađaju međusobno i ne mogu da se dogovore. A to je bezobrazna zamena teza i prebacivanje loptice u deo dvorišta u kojem joj nije mesto


Ime Dragane Vučković, jedno je od najprepoznatljivijih imena Labrisa. Čestim javnim nastupima i promocijom LGBTIQ prava istakla se kao jedna od najpoznatijih aktivistkinja u Srbiji. Takođe, kao članica Organizacionog odbora, učestvovala je u organizaciji Povorke ponosa 2009. godine. Iako već nekoliko godina nije aktivna u Labrisu, nastavila je da deluje u Centru za integraciju mladih gde je svoju aktivističku borbu nastavila na polju sveobuhvatne zaštite dece uključene u život i/ili rad na ulici.. Kako je do početka ovogodišnjeg Pride Week-a, ostalo svega nekoliko dana, iskoristile smo priliku da porazgovaramo sa omiljenom Labrisicom o tome koliko se toga promenilo u ovih desetak godina koliko je ona bila aktivna u zalaganju za bolji život LGBTTIQ ljudi u Srbiji, kao i o važnosti Pride-a za vidljivost LGBTTIQ populacije

Foto: Medija centar

Foto: Medija centar

1. Koliko ti je iskustvo organizovanja beogradskog Prajda 2009. promenilo polazište o Prajdu kao načinu zalaganja za prava LGBTTIQ osoba?

U principu veoma malo. Ja sam i tada, kao i sada, mislila da je Parada ponosa legitiman vid političke borbe za povećanje vidljivosti jedne manjinske grupe, ali i uživanje prava na slobodu mirnog okupljanja. I tada sam, kao i sada, mislila da Parada nije jedini niti dovoljan način da se ukaže na postojanje i diskriminaciju sa kojom se LGBT osobe u Srbiji svakodnevno suočavaju ali da je jedan takav skup preko potreban pre svega jer je to još jedan način da se država natera da radi svoj posao, odnosno da omogući pravo na miran, nenasilan protest. Aktivizam se ne završava uspešno održanom Paradom ponosa niti njom počinje, ali ona jeste njegov deo po meni. Država koja nije u stanju da jednom godišnje osigura bezbednost na centralnim gradskim ulicama, za 200, 300 ili 500 ljudi – svakako to nije u stanju onda da uradi ni 365 dana u godini za pripadnike i pripadnice LGBT populacije, ali i ne samo za njih. Poenta je u tome što je i 2009. ali i danas, to pre svega pitanje političke volje, i ukoliko se Parada ponovo zabrani, moći ćemo još jednom da konstatujemo da je nema ni ove godine, ni u ovoj vladi, kao ni u prethodnim vladama.

2. Kako vidiš današnji Prajd? Koliko je on karnevalski u smislu narodski, a koliko zvaničan i birokratksi u smislu jasnih političkih zahteva koji indiciraju važne promene na polju ljudskih prava? Drugim rečima koliko je Prajd 2013. oslobođen ozbiljnosti i koliko je prisutna atmosfera jednakosti, slobode i familijarnosti?

Nije karnevalski, nažalost. I ne verujem da će biti narednih deset godina – opet nažalost. Tamo gde su pretnje, gde su kordoni policije, grafiti mržnje, desničarske i fašističke skupine koje žele zaista fizički da povrede ljude – tu nema mesta karnevalu. S druge strane, mislim da je sjajno što postoji i prajd nedelja, svi ti propratni događaji i dešavanja, koja otvaraju prostor i za druge važne teme a u vezi su sa LGBT egzistencijom. Opet, odgovornost medija je da ne prikazuju karnevalske snimke parada iz sveta gde se one održavaju decenijama i zaista jesu velike žurke. Verovatno postoje ljudi koji bi i želeli da u Beogradu Parada ponosa liči na dobru žurku ali to naprosto još uvek nije situacija u našoj zemlji niti je to uopšte pitanje za diskusiju po meni. U drugim zemljama je dovoljno samo od smeća očistiti gradske ulice kojima je prošla kolona Parade ponosa. A nakon parade kod nas, bila ona održana ili zabranjena – pitanje je i da li se uopšte vode sudski postupci za krivična dela, zločine iz mržnje i govor mržnje, posle održane Parade ponosa u Beogradu, grad je razlupan a učesnici se razvoze kućama u policijskim automobilima jer im je život ugrožen.

3. Koliko je Prajd uspeo da približi običnim građanima/kama LGBTTIQ egzistenciju?

Fascinira me činjenica da mi i nakon situacije gde par stotina ljudi ne može da prošeta pola sata centrom grada jer njih hiljade želi da im polupa glave, mi dakle i dalje čujemo komentare „ma kakva diskriminacija pedera i lezbejki“, „koja to prava oni traže a ugrožena su im“, „ma ko njih dira i ugrožava“. Ako ništa, prošlogodišnja zabrana skupa i sve prethodne zabrane Parada ponosa predstavljaju najplastičnije objašnjenje, dokaz da je nasilje prisutno, da je mržnja prisutna, da je diskriminacija svakodnevna. Ovo je važno jer je nasilje motivisano mržnjom prema LGBT populaciji najčešće potpuno nevidljivo i ljudi ga iz straha i, nažalost, vrlo realnog i opravdanog nepoverenja prema institucijama – ne prijavljuju.

4. Koliko je važno dati legitimitet ovogodišnjim organizatorima i u političkom i u organizacionom smislu?

DraganaVAko se ovo pitanje zapravo odnosi na pružanje podrške organizatorima i ujedinjenost LGBT scene u Srbiji, čini mi se da je ovo samo još jedan od skrivenih mehanizama homofobije koji postoje kod nas. Takođe, čini mi se da se samo i jedino od LGBT organizacija konstantno i uvek zahteva to neko jedinstvo i uniformnost a da to nimalo nije slučaj sa drugim nekim pitanjima i pokretima manjina. Nema jedinstva ni u ljudskopravaškom pokretu po svim pitanjima, ni u feminističkom, ni među organizacijama koja se bave pravima osoba s hendikepom. Ali taj zahtev za jedinstvenim stavom se ne ispostavlja kada nekoliko organizacija bilo kog tog pokreta reši da organizuje neki protest ili događaj. Taj kriterijum nekakvog suludog apsolutnog zajedništva se traži čini mi se samo od LGBT organizacija u Srbiji, pa je još jedan „argument“ homofoba – eto, hoće da ih država zaštiti a oni se svađaju međusobno i ne mogu da se dogovore. A to je bezobrazna zamena teza i prebacivanje loptice u deo dvorišta u kojem joj nije mesto. Meni lično može da bude bliža politika ove ili one organizacije, da se ne slažem sa ovim ili onim stavom nekog aktiviste ili aktivistkinje ali je to sve manje važno. Na nama je da otvoreno govorimo o diskriminaciji, mačizmu, seksizmu, transfobiji unutar LGBT pokreta, i borimo se protiv toga. Na državi je da radi svoj posao, nezavisno od toga da li Paradu organizuju 2 ili 22 LGBT organizacije.

5. U LGBTTIQ zajednici, među aktivistima/kinjama, postoje oprečni stavovi: za i protiv Prajda, za i protiv Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama? Šta misliš o tome? Trebaju li Srbiji Prajd i Zakon o registrovanim istopolnim zajednicama?

Mislim da su to sporedna pitanja. LGBT zajednica nije nekakva homogena istomisleća masa pa su sad svi Za nešto ili Protiv nečeg a Parada treba da se održi samo onda kada je većina Za i mi moramo svi da čekamo taj trenutak konsenzusa. Ne slažem se sa tim. Ukoliko postoji samo deset osoba koje žele da napravi Prajd u Beogradu, to je njihovo puno pravo i država ima obavezu da to omogući, odnosno obavezu da sankcioniše one koji žele da im to pravo uskrate i koji prete, tuku, krše zakone. Potpuno je legitimno da neko smatra da Parada ponosa nije adekvatan način borbe, možemo o tome da diskutujemo, složimo se ili ne sa tim stavom – ali to ne menja pravo na protest niti obavezu države. Kad je reč o Zakonu o istopolnim zajednicama, moj stav je da ne možemo da se borimo za menjanje jedne patrijarhalne institucije braka ukoliko nismo na istim startnim pozicijama. To što ćemo usvojiti ovaj zakon ne znači da su svi parovi obavezni da se registruju, ali znači da smo, barem na papiru, a to je početak, bliži ravnopravnosti. Neki istopolni parovi će se registrovati, neki neće, kao uostalom i heteroseksualni parovi. Ono što je važno je da će imati mogućnost izbora a sada je nemaju. Samo moramo imati na umu da je praksa u Srbiji da nam na papiru mnogi propisi zvuče jako dobro, ali da je problem njihova primena. Hoću da kažem da sama činjenica da ćemo, ako se to desi, usvojiti Zakon o istopolnim partnerstvima, ne znači kraj borbe u tom domenu, već početak. Mladoj lezbejki iz nekog malog grada u Srbiji apsolutno ništa ne znači usvajanje ovakvog zakona ako ona nema pored sebe ni osobu od poverenja kojoj bi saopštila svoju seksualnu orijentaciju i nema podršku unutar porodice. Na to mislim.

6. Misliš li da je pojavljivanje ministara Vlade, predsednika Srbije i drugih predstavnika političke i društvene elite na Prajdu važnije od dolaska bilo kog pripadnika/ce LGBTTIQ zajednice?

Apsolutno nije važnije ali je jako važno zato što na taj način država vrlo jasno šalje poruku da je pitanje održavanja Parade ponosa pitanje poštovanja osnovnih ljudskih prava. Nije ideja da se okružimo kordonima policije da bismo održali Paradu ponosa. Ne verujem da je bilo ko od organizatora ili ljudi koji bi došli na Paradu ponosa oduševljen takvom slikom ali ujedno bi pojavljivanje nekih političara na samom skupu zapravo bila garancija bezbednosti svih učesnika. Definitivno mislim da skup ne može biti bezbedan bez policije, ali ponovo je i za to odgovornost na državi. Kada bi postojala politička volja da se na problemu homofobije radi svaki dan u godini, da se sistemski rešavaju neke stvari, da se u svakoj školi govori na ovu temu, kada se političari ne bi ograđivali sa jednim velikim ALI svaki put kada govore o Paradi ponosa, kada bi sudije adekvatno kažnjavale desničare i fašiste koji prete i biju – ja sam sigurna da bi i potreba za policijskim obezbeđenjem bila svedena na minimum. Ovako smo svake godine u septembru ili oktobru mesecu kao u čitavom mesecu mrmota – bezbednosni rizici su veliki i Parada se zabrani. I kao da se svake godine političari nadaju da taj septembar neće doći.

7. Kako komentarišeš Vučićevu izjavu: „Морамо поштовати различитости, а да ли ћу да се придружим – нећу“?

Ja imam dilemu vezanu za prvi deo ove rečenice, sa ovim „moramo“, zato što se pitam da li baš to moramo oslikava suštinu odnosno da li to ne znači da mi želimo ili hoćemo da budemo društvo u kojem su razlike bogatstvo i u kom se ljudi jednako tretiraju bez obzira na sve različitosti koje nikoga ne ugrožavaju, već eto, moramo, naterani smo, tako kažu ovi zakoni koje smo isto tako morali da usvojimo pa bi valjalo i da ih poštujemo. Dakle, pitam se da li to znači da to moramo znači: „ne bismo mi baš to sve tako i nismo najsrećniji ni s tom Paradom ni s tim različitostima“?… Ukoliko bi ta reč moramo bila autentični stav onda bi ona značila da će Parada ponosa biti održana i adekvatno obezbeđena od strane policije jer jedan miran nenasilan protest i treba da bude obezbeđen, onda s tim moramo ja nemam problem jer to onda znači da održavanje Parade ponosa u Beogradu ne bi bilo dovedeno u pitanje i ove godine.

 

Intervju uradila: Dragoslava Barzut
septembar, 2013.

Jedno mišljenje na „Dragana Vučković: Septembar je mesec mrmota u Srbiji

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>