Autovala sam se u malom gradu i sve se promenilo u trenutku

Kategorija: LezKULTura, PFLAG / Datum: novembar 10, 2014

Nikad nisam ni mogla da pretpostavm ko će biti moja prva ljubav, Aleksandra, i kako će se to završiti. Međutim, kada se neko kao Tim Kuk, lider Epl korporacije autuje, verujem da će sve manje osoba poput nas dve mrzeti sebe


piše Rebecca Shaw

Imala sam 19 godina i živela sam u Tuvumbi, malom gradu u jugoistočnom Kvinslendu, Australija. Iako Tuvumba ima relativno brojnu populaciju, uvek je imala atmosferu malog grada. Većinu čini starija populacija koja zastupa religiozne i konzervativne vrednosti.

Foto:  4.bp.blogspot.com via creative commons

Foto: 4.bp.blogspot.com via creative commons

Moj prvi pokušaj studiranja upravo je bio propao. Radila sam glamurozni posao čistačice u Grand Central restoranu i razmišljala o tome šta zapravo želim od života. Svakog dana sam sve više mrzela ljudski rod. Mrzela sam kako se zaposleni u fast fudu tretiraju, i sa kako ponižavajućim uslovima rada smo morali da se nosimo. Mrzela sam kako nas javnost doživljava, kao glupe, bezvredne i nevidljive – puku poslugu. (Mala digresija, obratite pažnju kako vaš partner/ka tretira konobare i čistače, to dobro pokazuje nivo empatije i način na koji će jednom tretirati i vas.)

Sa svakim novim danom bila sam sve bliže pucanju. Noseći đubre do prese dole liftom, i presovanje kesa u smrdljivom prostoru za otpatke (što je bio jedini zabavan deo posla) katkad bih poželela da ostanem satima zaglavljena u liftu. Radije bih vreme provodila u liftu sa kesama đubreta po vrućini karakterističnoj za leto u Kvinslendu nego da budem izložena još jednoj osobi koja će da me pogleda kao pseće govno na svojoj cipeli dok odnosim ostatke njene Kentaki Frajd piletine.

A sve to, promenilo se u trenutku kada je došla ona.

Aleksandra. Ime sam primetila na sjajnom novom bedžu zakačenom na njenu majicu. Primetila sam je u trenutku kad je počela da radi na odeljenju za sendviče, pa sam počela da prolazim tuda sto puta dnevno. Do sad sam poznavala većinu zaposlenih i upoznavala se sa svim novim radnicima, jer mi je posao bio lakši ukoliko sam im simpatična. Isto sam rešila da uradim i sa Aleksandrom. Ovog puta je bilo drugačije jer sam se plašila da započnem konverzaciju. Stoga sam nastavila dan uobičajeno, povremeno joj upućujući pogled. Bila je mojih godina, nasmejana, skakutava, vesela, predivna!

Tako sam rutinski činila narednih nekoliko dana sve dok me menadžer nije zamolio da odem do odeljenja za sendviče i pitam ih za plastične poslužavnike. Aleksandra je bila sama kad sam došla tamo. Izblza sam videla da joj je lice pokriveno svetlim pegicama. Predstavila sam joj se.

Tada sam živela sa roditeljima i nisam bila autovana. U atmosferi malog grada u Tuvumbi, stanovništvo se lako prepuštalo maloumnlju i karakteristično provincijskim uskim pogledima na svet, pa i homofobiji ali sam, zahvaljujući internetu postajala sve opuštenija u svojoj koži, identifikujući se kao lezbejka. Počela sam ozbiljno da razmišljam o autovanju porodici, ali i o izlascima – da najzad osetim ono što su moji prijatelji godinama doživljavali. Ranije nisam imala prilike da se otvorim. Do tad sam imala samo jednog autovanog gej drugara. Nisam poznavala niti jednu jedinu lezbejku.

Ipak, u načinu na koji me je Aleksandra gledala bilo je nečeg posebnog. Nekako sam znala da je to nešto što nikad pre nisam okusila.. Usta su mi se sušila, a srce lupalo dok sam odlazila.
U narednim nedeljama posao mi je lakše padao. Trudila sam se da izgledam kul, trošeći minimalnu platu na sendviče kod nje, umesto da ponesem ručak od kuće. Trudila sam se da je nasmejem, što je bilo relativo lako jer je ona stalno radosna (a i ja imam smisla za humor). Uzela bih hranu i sela tako da može da me vidi. Zavalila bih se i slušala muziku, čitala novine ili knjigu za koju sam mislila da će je impresionirati. Nisam imala pojma šta radim ali je izgledalo kao da funkcioniše. Stalno me je pitala koju muziku slušam i izgledalo je da se slažemo – obema nam se dopadala PJ Harvey. Pitala me je da li bih volela da ručamo zajedno i znajući da to znači da bi promenila smenu, bila sam presrećna a osetila sam i leptiriće u stomaku.

Nakon toga, kuckale smo porukice jedna drugoj, zvale jedna drugu telefonom i doručkovale zajedno pre početka smene. Bila je pametna, zabavna i izgledala je kao neko ko se ne uklapa u ovaj grad ili porodicu iz koje potiče. Želela je da pobegne. Sve je izgledalo drugačije nego sa ranijim prijateljstvima. Videla sam da idemo ka nečemu, videla sam to i u njenim očima, i u njenom osmehu kad god bih s drugog kraja restorana pogledala njeno lice. Mislila sam samo o njoj. Kad bismo zajedno čitale novine, ruke bi nam se dodirnule i o tome bih mislila ceo dan.

Jednog petka popodne me pozvala da uveče zajedno izađemo u pab. Tuvumba nije veliko mesto i ja sam bila u većini pabova. Ne i u ovom. Bio je to zapušteni stari pab gde mi se činilo da su glavna klijentela 80-godišnji rasisti. Naravno da sam pristala, misleći da hoće da idemo tamo gde nas niko neće videti. Odvezle smo se do paba pevajući pesme PJ Harvey u toku vožnje. Rekla mi je da jednom mesečno, baš tu noć u baš tom pabu postoji „gej veče“. Dakle, to je bilo to. Dokaz. Moj stomak je bio neviđeno napet.

Parkirala je iza paba na prašnjavi parking bez osvetljenja. Izašla je i došla na moju stranu automobila. Uhvatila me za zglob da ne odšetam, nagla se ka meni i poljubila me. Moj prvi poljubac sa ženom, stvar koju sam neuspešno pokušavala da zamislim ceo život. Nežni pritisak njenih usana na moje bio je trenutak kad je moje telo eksplodiralo kao onaj vulkan od bikarbone i sirćeta koji smo svi kao deca pravili na časovima hemije. To je bilo to, bila sam gotova!

Ušle smo u pab i dinamika između nas bila je potpuno drugačija nego kad smo izašle iz auta. Unutra je bilo dosta ljudi koji su izgledali opuštno igrajući bilijar i sedeći za svojim stolivima. Ipak, ja sam mogla da se fokusiram samo na nju, bila sam slepa za ostatak sveta. Isto je važilo i za nju. Nežno smo se dodirivale, flertovale i birale pesme na džuboksu. Igrale smo bilijar, pile, smejale se i stiskale se jedna uz drugu kad god smo mogle da uradimo to neopaženo. Bila je to do tad, najlepša noć u mom životu.

Bile smo opuštene, znajući da su nam i ostali naklonjeni. Smešno je to. U svojoj velikoj i tako mi dragoj familiji, koliko znam, ja sam jedina queer osoba. Uvek sam imala više strejt prijatelja nego gej prijatelja. U strejt društvu se osećam potpuno prijatno, posebno sa onim divnima koje sam izabrala za prijatelje. I da, u retkim prilikama kad sam u gej baru ili na prajdu, osećaj je zaista drugačiji. I to veoma lep. Teško je to objasniti ali kao da vam padne kamen sa srca. Nakratko, telo se opusti i svaka ćelija zna da je bezbedna. I više od toga, prihvaćena. Neću biti osuđivana, pod pretpostavkom da sam strejt, propitivana, udarana, niti imato onaj osećaj da je drugima neprijatno.

Euforija je učinila da vreme proleti dok je napolju noć padala sve dublje. Sedele smo za stolom, pile i pričale, govorila mi je o tetovaži na ruci koju želi da uradi. Uhvatila me za ruku i vrhovima mojih prstiju dirala delove svog tela koje je htela, ne skidajući pogled sa mojih očiju. Išle smo do kulminacije. Taj trenutak mi se urezao u pamćenje i nakon njega sve se promenilo.

Vrata su se otvorila i uletela je grupa pijanih mladića. Brzo sam shvatila da nisu bili svesni da je u pabu „gej veče“. Nažalost, bili su Aleksandrini prijatelji i znali su ko je ona. Oborila je lice, brzo se odmakla od mene i otišla da ih pozdravi. Predstavila me je kao „prijateljicu sa posla“ i znala sam da to neće dobro da se završi. Činilo mi se da su to njeni prijatelji iz škole jer nisu bili slični njoj, bar ne onakvoj kakvu sam je poznavala. To nisu bili ni ljudi sa kojima bih se ja družila. Pitali su nas šta radimo tamo, pa im je odgovorila da smo svratili na piće pre odlaska u klub u centru grada, nekoliko blokova odatle. Kakva kul koincidencija, i oni su hteli isto to! To smo i uradili. Kao pripita grupa otišli smo u noćni klub u jednoj od glavnih ulica Tuvumbe.

Od momenta kada su njeni drugari ušli u pub bila je potpuno isključena za mene. Bila sam strankinja koja je samo ušetala u njihovo društvo. Želela sam šansu da razgovaram sa njom, da joj kažem da razumem da ne želi da znaju za nas, da razumem da se plaši… Ipak, zatekla sam sebe kako stojim na balkonu paba, sa tekilom u ruci, kao 40 godina stara žena zarobljena u devetnaestogodišnjem telu. Gledala sam je kako odlazi na drugi kraj paba sa jednom bitangom i očiglednim rasistom koji je vozio seljački frizirani Holden. Gledala sam je kako se njemu smeši onako kako sam mislila da to čini samo za mene. Gledala sam je kako sa mnom pravi kratke kontakte očima, u kojima je njena tuga potpuno reflektovala moju, sve dok nije navukla zavesu za mene. Sedela sam sa njenim prijateljima dok ju je taj tip, Bred, vodio da razgovaraju na tišem mestu, a svaki protekli sekund ispunjavao je moj stomak sve većom težinom. Gledala sam kako se drže za ruke i kako ona čini sve što može da me ne gleda. Videla sam i kako ju je prebacio na krilo i gurnuo joj jezik skroz do grla.

Dalje više nisam mogla da sedim tu. Protrčala pored njih i sjurila se niz stepenice. Više nisam bila tu, nisam bila nigde. Plakala sam na ulici dok je milion Bredova i Aleksandri prolazilo pored mene. Tražila sam razumevanje koje niko nije mogao da mi pruži, pa sam umesto toga, potražila taksi. I dok je jedan ulazio u krivinu, ona je iza mene vikala moje ime. Bila je bleda, njene pegice jednako su bile vidljive na njenoj koži kao kad sam je prvi put videla. Izgledala je prestravljeno i uništeno. U njenom pogledu mogla sam da vidim strah. Rekla mi je nekoliko reči dok sam otvarala vrata taksija. Rekla je „Ne želim…“ dok sam ja ulazila u taksi. Oborila je ruke. Izgledala je prazno i kroz suze je rekla da joj je žao. Ušla sam u taksi i dok je odlazio, nisam ni pogledala nazad.

Sada imam 32 godine. I dalje osećam sve one emocije koje sam osećala te noći. Nakon godina potiskivanja osećanja, najzad se otvaram nekome. Iako i dalje osećam strah. Ne morate mnogo da se trudite da biste videli uticaj homofobije na društvo i to kako su kvir i transosobe tretirane, vređane, diskriminisane i kako se nad njima vrši nasilje. Ali kao što ova priča pokazuje, homofobija takođe lomi srce.

Znam da je Aleksandra ostala u Tuvumbi i udala se za muškarca (nije Bred). Ako hoću da budem optimistična, mislim da bi se to svakako desilo jer je to želela i tako je srećna. Međutim, nisam često optimistična, kad se setim izraza njenog lica. Ipak, nadam se da grešim. Nikad nisam bila besna na nju… I kako bih mogla biti? Naučena je da je ono što radi sa mnom pogrešno, da je roditelji zbog toga neće voleti. Kada mislim o tome sad, tužna sam zbog nas obe.

Aleksandra i ja nismo imale šanse da istražimo zajedničku budućnost. Nismo imale šanse da okusimo uzbuđenje tipične veze kakvu možete imati sa 19 godina. I svaki put kad se neko kao Tim Kuk, lider Epl korporacije autuje, i to javno, osetim da je svet bliži razumevanju ljudi kao što smo Aleksandra i ja. I to je prelepa stvar.

*Aleksandrino ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti.

 


Izvor: The Guardian
Prevod: D.B.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>