30. jun 2001: Prljati ulice zajedno piše Lepa Mlađenović

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: jun 30, 2015

*iz Arhive Labrisa: tekst objavljen u dnevnom listu Danas, 30.6.2001.

Povodom Međunarodnog dana ponosa lezbejki i gej muškaraca

Danas sam otišla u lokalnu policijsku stanicu da prijavim po prvi put u našem gradu uličnu manifestaciju za Međunarodni dan ponosa lezbejki i homoseksualaca! Procedura za prijavu je takva da vas prvo pošalju u sobu 11 kod dežurnog komandira. Dakle on je pogledao dopis i u čudu rekao „PONOSA“! Odlično, pomislila sam, ovo je jedan istorijski trenutak za komandira, on nikada do sada nije čuo da su lezbejke i homoseksualci ponosni na to jesu! Da „ponosa“, ponovila sam, i videla kako se on uzdržava da ne kaže mnoge stvari. I ja sam se uzdržavala da se ne nasmejem. Dakle evo nas po prvi put u vašem gradu! Komandir se dosta dobro držao, nešto je promrmljao za sebe „sada može sve…“, vežbao je dah. Ja sam mu rekla da se razni spremaju da ometu ovu proslavu na trgu – Delije, Obrazovci, Svetosavska omladina.

Foto-Lazara-Marinkovic

Foto: Lazara Marinković

– Da – kaže on – možda da odložite to za neki drugi dan? – Izgledalo je da se komandir plaši.
– Kako ćete da se odbranite, jer imate svoje obezbeđenje? – pita me komandir
– Zato sam došla kod vas.
On je govorio da mi obezbedimo svoje redare , jer zakon o javnim skupovima kaže da je organizator odgovoran za nerede na ulici. Ja mu opet kažem da sam zato došla kod njega, i tako smo prebacivali odgovornost javnog reda i mira s jedne na drugu stranu. Nije mogao da ne pita.
– Ako je to tako kod vas, ko će da rađa? – Stara stvar, pomislim.
– Nije to problem, ima puno lezbejki i gej muškaraca koji vole decu. – Na kraju se nasmešio on meni i ja njemu, i ja sam izašla. Silazim niz stepenice i gledam dežurne policajce i razmišljam o tome šta će se kod njih u danima koji slede, prepričavati.

Kroz nekoliko godina biće lakše i njima i nama ali sada smo još napočetku. Sada je strah ogroman. Ne zna se ko se više plaši i čega. To je prosto jedan konstruisan strah koji je izgleda u osnovi patrijarhata. Patrijarhalne žene i muškarci se plaše lezbejki i gej muškaraca, to je jedan dubinski strah od nepoznatog, strah od drugačijeg, kao da govorimo o čudovištima sa druge planete. Zatim svi nacionalisti se plaše, i u isto vreme redovno proizvode mržnju i tako se strah perpetuira. Nacionalisti svuda na svetu promovišu jednu konzervativnu porodicu u kojoj muškarac i žena imaju jasno određene uloge od kojih ne smeju da odstupe. U njihovom sistemu ljudi nisu individue nego odrađuju misiju jedne nacije, dakle nemaju izbora. Tako je i u Namibiji i u Francuskoj. Ali postoje lezbejke i gej muškarci koji su nacionalisti, tako da će i taj fenomen „nacionalista“ morati da se proširuje.

Dalje, političari se plaše lezbejki i gej muškaraca, da slučajno ne podrže neku takvu akciju jer će biti proglašeni za „pedersu partiju“. Svejedno koje su političke orijentacije. Svojevremeno 1999. jedan političar DOS-a je optužio SPS da među njima ima „lopova, lažova i pedera“, pa je posle toga SPS odgovorio DOS-u na nacionalnom Dnevniku RTS-a i objavio da „lezbejski i gej lobi podržava skupove opozicije“ kako bi rekli: Eto, kod nas su samo nekoliko njih pederi, a kod vas su svi! Političari i političarke koji budu birali da idu prema napred a ne prema nazad, podržaće nedeljivost ljudskih prava. Savet Evrope ima svoje standarde i ljudska prava lezbejki i homoseksualaca su deo tih standarda – dakle pitanje za političare u Srbije je samo kada, a ne da li. I tema saradnje sa Haškim tribunalom za ratne složine je vrlo brzo skočila sa „devete rupe na svirali“ do „Devete simfonije“, kako ovih dana piše u novinama!

Jedni se plaše zbog renomea, drugi se plaše „zaraze“, pa su tako aktivistkinje i aktivisti Arkadije – gej lezbejskog lobija još 1994. bili izbačeni iz prostora u kome su održavali sastanke. Psiholozi koji su delili prostor sa Arkadijom su tražili da se aktivisti „odmah isele iz prostorija jer delimo kupatilo“. U poslednjih deset godina Arkadija i Labris su promenili šest mesta za sastanke jer je stalno postojao strah ili do „zaraze“ ili od „gazde Crnogorca“, „komšije Balkanca“ i tako redom.

Vi prljate naše ulice – rekao je muškarac koji je napao lezbejku, na ulici. Od 1991. u upotrebi je termin „etničko čisto“ i izgleda da se mi ostali kojima je stalo do ljudskih prava za sve, a to znači za one Druge, zalažemo za etnički prljavo. Mi koje tražimo da lezbejke i gej muškarci imaju pravo na svoju egzistenciju, koje tražimo da osobe sa invaliditetom budu na našim ulicama, da im se omoguće semafori za zvukom, stepenice sa rampama za kolica, mi koje želimo da Romikinje i Romi mogu da se obrate svakoj instituciji i hodaju zajedno sa nama ponosno Knez Mihajlovom, mi koje tražimo da deca imaju pravo na život bez nasilja, da žene imaju pravo na život bez nasilja, da Albanke i Albanci mogu da govore svoj jezik našim ulicama… mi koji smo za etičku razlličitost, za politiku uključivanja – i dalje smo manjina. Međutim, najvižnije od svega je da smo tu i da opstojavamo. Eto, po prvi put je javno imenovano seksualno uznemiravanje i nasilnik je delimično kažnjen. A komandir je danas saznao za Dan ponosa! Dakle, imamo makar neke dobre vesti.

Nastavljajući o strahu dolazimo i do toga da je strah najprisutniji kod lezbejki i gej muškaraca. Oni se plaše samih sebe, svojih žudnji, drugačijosti, plaše se odbačenosti društva, porodice, plaše se da ih izbaciti komšije iz stana, roditelji iz doma, nastavnici iz škole. Kada vam strahovi regulišu metabolizam i sliku sveta, onda je to jedna sasvim drugačija egzistencija. Diskriminacija postaje svakodnevnica o kojoj se ćuti jer je istorija progutala sve različite – heteroseksualna civilizacija je proterala neposlušne, jezik je postavio standarde, religija je pokušala da objasni „prirodnost“ heteroseksualnosti i da poveže naciju i ljubav tako da u krevetu ispunjavate naloge Pape a ne sopstvene žudnje. Hiljadama godina unazad, lezbejke i gej muškarci egzistiraju u poptunoj izolaciji. Bojim se kada izađem na ulicu. „Pomislim ako neko sazna da sam gej , udariće me motkom po glavi“, kaže jedan dečko. I tako svakog dana kada izlazi iz haustora. „Kad dođem kući pomislim, danas ću reći mami i tati da sam gej. Ali onda se uplašim i ništa“, kaže jedan student. „I tako svakog dana već četiri godine“, dodaje. „Nemoj da me zoveš na posao, reći će zovu te samo žene, ti si lezbejka“, kaže jedna Beograđanka. Strahovi su u telu, u slici o sebi i određuju šta će neko studirati, gde će se zaposliti, kuda će putovati, kuda će izlaziti uveče. Strah nije naše lično svojstvo – oni su konstrukcija patrijarhalnih sistema društva koji imaju uvek istu ulogu, da kontrolišu građane i građanke. Imale smo poslednjih deset godina dosta primera da vidimo kako je režim stvorio strahove, sve veću represiju, sve veće strahove, da bi održao vlast i kontrolu. Zato znamo čemu služi proizvodnja straha. Ili politici režima, ili politici heteroseksizma… i tako dalje. Dakle, strahovi lezbejki i homoseksualaca pre svega su političko pitanje. Kao što je strah Romkinje da ode u „belu“ školu na roditeljski sastanak svoje ćerke, političko pitanje. Ona nikada nije ušla u tu školu iz straha, kao što lezbejka u toj školi nikada nije rekla da je lezbejka. Ova druga može da se maskira i da celog života živi u maski, i da se boji. Ova prva ne može da maskira boju svoje kože, a obe ćute. Upravo je ovo ćutanje politika od koje polazim – imenujemo ćutanje, imenujemo strah i podržavamo različite da govore da bismo imale svoja ljudska prava na jednostavno postojanje.

Neobično je da se toliko strahovi stvaraju u odnosu na žene i muškarce koji su različiti od drugih po tome što biraju koga vole. Za lezbejke, gej muškarce, trans i bi osobe ljubav je odrednica za razliku. Erotski izbor postaje prednja, umesto vrednosti proste lepote. Toliko zločinaca, silovatelja, nasilnika, sedi u lokalnim kafićima ali za njih ne postoji konsenzus o strahu. Ubili su, silovali su, tukli su, ali eto – najava nasilje na sajtovima nije usmerena. Dakle, da bi smanjili strahove, i da bi se upoznali, u subotu ćemo biti na Trgu. Da bi lepoti obezbedili društveni prostor, da bi se suprostavili homofobičnoj diskriminaciji, gej i lezbejske organizacije iz Beograda pripremile su ulično veselje IMA MESTA ZA SVE NAS. Isprljaćemo ulice zajedno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>