Mesečne arhive: jun 2015

30. jun 2001: Prljati ulice zajedno piše Lepa Mlađenović

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: jun 30, 2015

*iz Arhive Labrisa: tekst objavljen u dnevnom listu Danas, 30.6.2001.

Povodom Međunarodnog dana ponosa lezbejki i gej muškaraca

Danas sam otišla u lokalnu policijsku stanicu da prijavim po prvi put u našem gradu uličnu manifestaciju za Međunarodni dan ponosa lezbejki i homoseksualaca! Procedura za prijavu je takva da vas prvo pošalju u sobu 11 kod dežurnog komandira. Dakle on je pogledao dopis i u čudu rekao „PONOSA“! Odlično, pomislila sam, ovo je jedan istorijski trenutak za komandira, on nikada do sada nije čuo da su lezbejke i homoseksualci ponosni na to jesu! Da „ponosa“, ponovila sam, i videla kako se on uzdržava da ne kaže mnoge stvari. I ja sam se uzdržavala da se ne nasmejem. Dakle evo nas po prvi put u vašem gradu! Komandir se dosta dobro držao, nešto je promrmljao za sebe „sada može sve…“, vežbao je dah. Ja sam mu rekla da se razni spremaju da ometu ovu proslavu na trgu – Delije, Obrazovci, Svetosavska omladina.

Foto-Lazara-Marinkovic

Foto: Lazara Marinković

– Da – kaže on – možda da odložite to za neki drugi dan? – Izgledalo je da se komandir plaši.
– Kako ćete da se odbranite, jer imate svoje obezbeđenje? – pita me komandir
– Zato sam došla kod vas.
On je govorio da mi obezbedimo svoje redare , jer zakon o javnim skupovima kaže da je organizator odgovoran za nerede na ulici. Ja mu opet kažem da sam zato došla kod njega, i tako smo prebacivali odgovornost javnog reda i mira s jedne na drugu stranu. Nije mogao da ne pita.
– Ako je to tako kod vas, ko će da rađa? – Stara stvar, pomislim.
– Nije to problem, ima puno lezbejki i gej muškaraca koji vole decu. – Na kraju se nasmešio on meni i ja njemu, i ja sam izašla. Silazim niz stepenice i gledam dežurne policajce i razmišljam o tome šta će se kod njih u danima koji slede, prepričavati.

Kroz nekoliko godina biće lakše i njima i nama ali sada smo još napočetku. Sada je strah ogroman. Ne zna se ko se više plaši i čega. To je prosto jedan konstruisan strah koji je izgleda u osnovi patrijarhata. Patrijarhalne žene i muškarci se plaše lezbejki i gej muškaraca, to je jedan dubinski strah od nepoznatog, strah od drugačijeg, kao da govorimo o čudovištima sa druge planete. Zatim svi nacionalisti se plaše, i u isto vreme redovno proizvode mržnju i tako se strah perpetuira. Nacionalisti svuda na svetu promovišu jednu konzervativnu porodicu u kojoj muškarac i žena imaju jasno određene uloge od kojih ne smeju da odstupe. U njihovom sistemu ljudi nisu individue nego odrađuju misiju jedne nacije, dakle nemaju izbora. Tako je i u Namibiji i u Francuskoj. Ali postoje lezbejke i gej muškarci koji su nacionalisti, tako da će i taj fenomen „nacionalista“ morati da se proširuje.

Dalje, političari se plaše lezbejki i gej muškaraca, da slučajno ne podrže neku takvu akciju jer će biti proglašeni za „pedersu partiju“. Svejedno koje su političke orijentacije. Svojevremeno 1999. jedan političar DOS-a je optužio SPS da među njima ima „lopova, lažova i pedera“, pa je posle toga SPS odgovorio DOS-u na nacionalnom Dnevniku RTS-a i objavio da „lezbejski i gej lobi podržava skupove opozicije“ kako bi rekli: Eto, kod nas su samo nekoliko njih pederi, a kod vas su svi! Političari i političarke koji budu birali da idu prema napred a ne prema nazad, podržaće nedeljivost ljudskih prava. Savet Evrope ima svoje standarde i ljudska prava lezbejki i homoseksualaca su deo tih standarda – dakle pitanje za političare u Srbije je samo kada, a ne da li. I tema saradnje sa Haškim tribunalom za ratne složine je vrlo brzo skočila sa „devete rupe na svirali“ do „Devete simfonije“, kako ovih dana piše u novinama!

Jedni se plaše zbog renomea, drugi se plaše „zaraze“, pa su tako aktivistkinje i aktivisti Arkadije – gej lezbejskog lobija još 1994. bili izbačeni iz prostora u kome su održavali sastanke. Psiholozi koji su delili prostor sa Arkadijom su tražili da se aktivisti „odmah isele iz prostorija jer delimo kupatilo“. U poslednjih deset godina Arkadija i Labris su promenili šest mesta za sastanke jer je stalno postojao strah ili do „zaraze“ ili od „gazde Crnogorca“, „komšije Balkanca“ i tako redom.

Vi prljate naše ulice – rekao je muškarac koji je napao lezbejku, na ulici. Od 1991. u upotrebi je termin „etničko čisto“ i izgleda da se mi ostali kojima je stalo do ljudskih prava za sve, a to znači za one Druge, zalažemo za etnički prljavo. Mi koje tražimo da lezbejke i gej muškarci imaju pravo na svoju egzistenciju, koje tražimo da osobe sa invaliditetom budu na našim ulicama, da im se omoguće semafori za zvukom, stepenice sa rampama za kolica, mi koje želimo da Romikinje i Romi mogu da se obrate svakoj instituciji i hodaju zajedno sa nama ponosno Knez Mihajlovom, mi koje tražimo da deca imaju pravo na život bez nasilja, da žene imaju pravo na život bez nasilja, da Albanke i Albanci mogu da govore svoj jezik našim ulicama… mi koji smo za etičku razlličitost, za politiku uključivanja – i dalje smo manjina. Međutim, najvižnije od svega je da smo tu i da opstojavamo. Eto, po prvi put je javno imenovano seksualno uznemiravanje i nasilnik je delimično kažnjen. A komandir je danas saznao za Dan ponosa! Dakle, imamo makar neke dobre vesti.

Nastavljajući o strahu dolazimo i do toga da je strah najprisutniji kod lezbejki i gej muškaraca. Oni se plaše samih sebe, svojih žudnji, drugačijosti, plaše se odbačenosti društva, porodice, plaše se da ih izbaciti komšije iz stana, roditelji iz doma, nastavnici iz škole. Kada vam strahovi regulišu metabolizam i sliku sveta, onda je to jedna sasvim drugačija egzistencija. Diskriminacija postaje svakodnevnica o kojoj se ćuti jer je istorija progutala sve različite – heteroseksualna civilizacija je proterala neposlušne, jezik je postavio standarde, religija je pokušala da objasni „prirodnost“ heteroseksualnosti i da poveže naciju i ljubav tako da u krevetu ispunjavate naloge Pape a ne sopstvene žudnje. Hiljadama godina unazad, lezbejke i gej muškarci egzistiraju u poptunoj izolaciji. Bojim se kada izađem na ulicu. „Pomislim ako neko sazna da sam gej , udariće me motkom po glavi“, kaže jedan dečko. I tako svakog dana kada izlazi iz haustora. „Kad dođem kući pomislim, danas ću reći mami i tati da sam gej. Ali onda se uplašim i ništa“, kaže jedan student. „I tako svakog dana već četiri godine“, dodaje. „Nemoj da me zoveš na posao, reći će zovu te samo žene, ti si lezbejka“, kaže jedna Beograđanka. Strahovi su u telu, u slici o sebi i određuju šta će neko studirati, gde će se zaposliti, kuda će putovati, kuda će izlaziti uveče. Strah nije naše lično svojstvo – oni su konstrukcija patrijarhalnih sistema društva koji imaju uvek istu ulogu, da kontrolišu građane i građanke. Imale smo poslednjih deset godina dosta primera da vidimo kako je režim stvorio strahove, sve veću represiju, sve veće strahove, da bi održao vlast i kontrolu. Zato znamo čemu služi proizvodnja straha. Ili politici režima, ili politici heteroseksizma… i tako dalje. Dakle, strahovi lezbejki i homoseksualaca pre svega su političko pitanje. Kao što je strah Romkinje da ode u „belu“ školu na roditeljski sastanak svoje ćerke, političko pitanje. Ona nikada nije ušla u tu školu iz straha, kao što lezbejka u toj školi nikada nije rekla da je lezbejka. Ova druga može da se maskira i da celog života živi u maski, i da se boji. Ova prva ne može da maskira boju svoje kože, a obe ćute. Upravo je ovo ćutanje politika od koje polazim – imenujemo ćutanje, imenujemo strah i podržavamo različite da govore da bismo imale svoja ljudska prava na jednostavno postojanje.

Neobično je da se toliko strahovi stvaraju u odnosu na žene i muškarce koji su različiti od drugih po tome što biraju koga vole. Za lezbejke, gej muškarce, trans i bi osobe ljubav je odrednica za razliku. Erotski izbor postaje prednja, umesto vrednosti proste lepote. Toliko zločinaca, silovatelja, nasilnika, sedi u lokalnim kafićima ali za njih ne postoji konsenzus o strahu. Ubili su, silovali su, tukli su, ali eto – najava nasilje na sajtovima nije usmerena. Dakle, da bi smanjili strahove, i da bi se upoznali, u subotu ćemo biti na Trgu. Da bi lepoti obezbedili društveni prostor, da bi se suprostavili homofobičnoj diskriminaciji, gej i lezbejske organizacije iz Beograda pripremile su ulično veselje IMA MESTA ZA SVE NAS. Isprljaćemo ulice zajedno.

Vremeplov 29. jun 2001: LGBT osobe prvi put u istoriji Srbije najavile javno okupljanje povodom Dana ponosa

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: jun 29, 2015

Iz arhive Labrisa: Najava događaja 29. jun 2001: Ima mesta za sve nas

Po prvi put u istoriji Beograda i Srbije lezbejke, gej muškarci, biseksualne i transdžender osobe će proslaviti 27. jun – svoj Dan ponosa, javnim okupljanjem na Trgu rebuplike u Beogradu, 30. juna u 15 časova


Uz prijatelje/ice, porodice i sve one koji/e poštuju ljudska prava, slobodu, otvorenost i ljubav, slavimo ovaj važan datum – na ulici. Posle dugovekovnog ćutanja lezbejke i gej muškarci obeležavju svuda u svetu 27. jun u duginim bojama, raznoliko i veselo, dan kada su se u Njujorku 1969. godine, homoseksualci dostajnstveno usprotivili teroru, diskriminaciji i zlostavljanju. Dugine boje simbol su prava na različitost.

Anketa29jun2001

Anketa javnih ličnosti, 29. jun 2001. Klikni za prikaz uvećane slike

Ove godine prvi put se pridružujemo svetskoj proslavi Međunarodnog Dana ponosa lezbejki, gej muškaraca, transdžender i biseksualnih osoba. U Beogradu, 30. juna na Trgu republike. Da bi se upoznali/e, da bi počeli/e da razbijamo strahove i tabue, da bi se smanjilo neprijateljstvo, da bi zajedno ohrabrili/e jedne druge i krenuli/e da pravimo društvo u kome živimo – mesto za sve nas. Solidarno u razlikama.

Očekujemo sve demokratski orijentisane predstavnice/ke medija, organizacija, institucija, žene i muškarce da nas podrže u našem slavlju i radu na stvaranju otvorenog društva pravde za različite.

Podsećamo, ovom prilikom, i na član 13. Amsterdamskog ugovora Saveta Evrope, da sve zemlje, koje žele da postanu članice Evropske unije, treba da prethodne uspostave antidiskiminatorne zakone kada su u pitanju ljudska prava i položaj lezbejske, geg, biseksualne i transdžender populacije.

Iza duge možda je baš ovde…

organizacija: Labris – grupa za lezbejska ljudska prava u saradnji sa Gayten-LGBT – Centar za promociju i razvoj seksualnih manjina
podrška: Kampanja protiv homofobije, Deve, Queer Studies, Queeria

Reagovanje: 29. jun 2001. dnevni list Politika

reagovanja29jun2001

Dan ponosa je 27. u junu ili bilo kog drugog

Kategorija: Obeležavamo, Prajd, Vesti / Datum: jun 26, 2015

Sutra je 27. jun Dan ponosa. Ako si u Beogradu i želiš se uključiti možeš prošetati u Zoni slobodnoj od mržnje, posetiti FemWiki radionicu u okviru programa ženskog dana, prisustvovati otvaranju izložbe Beograd Prajd 2001-2015. i tribini Prajd: Pogled sa strane – šta je za vas uspešan prajd, pogledati dokumentarac o delovanju Kvir Beograd kolektiva ili prosto igrati fudbal na Adi


Pobuna LGBT osoba protiv policijske racije 1969. godine, koja se u noći između 27. i 28. juna spontano dogodila u klubu „Stonvol“ u Grinvč vilidžu u Njujurku, uzima se kao početak savremenog LGBT pokreta u celom svetu. Talas revolucije za mnoge gejeve, lezbejke, trans, bi i kvir osobe učinio je podnošljivijim život na ovoj planeti. Ukoliko živite u Njujorku, Berlinu, Štokholmu… vaš život je kao i ovaj spisak gradova – pristojan.

Pobuna LGBT osoba protiv policijske racije 1969. u Grinvč vilidžu u Njujurku

Prajdovi u kosmopolitskim centrima gube svoj revolucionarno politički potencijal dok manje napredne, ruralnije, sredine opstojavaju kao nesvesne (odgovornosti) društvene stvarnosti. Danas, posle 46 godina od Stonvola najpoželjnije destinacije za gejeve i lezbejke su Njujork i Berlin, avionska karta u jednom pravcu kojom se meri životni uspeh, bez obzira na to što većina Amerike koju naseljavaju hrišćanski fundamentalisti ne podnosi „pedere“, slično je i u Nemačkoj, pa čak i ovde kod nas. Beograd će obeležiti Međunarodni dan ponosa, mi koje/i u njemu živimo imaćemo tu privilegiju da ga obeležimo, čuvaće nas policija, podržaće nas državne institucije, procuriće po koja vest u medijima, to je taj put. I to bi sve bilo u redu kada bismo artikulisali svest o disfunakcionalnom karakteru promene koja uglavnom najugroženije ostavlja u najmračnijem delu tunela. One/i tako ostaju izvan dometa statistike, bez prava i privilegija.

Od početka devedesetih naovamo, od kada se organizuje LGBT pokret u Srbiji, činjeni su konstatni napori na promeni svesti i zakona i danas posle 25 godina za većinu u Srbiji mi smo isti bolesnici ali smo izvojevale statističku vidljivost. Zabeležile smo naša iskustva. I dalje je za nas koji smo drugačiji prejak pritisak koji dolazi od raznih klero-fašista, kvazi-patriota, države, crkve, navijača, razularene mase koja bi nas najradije sve potamanila, od onih umivenih koji bi da nas tolerišu dokle god se ne „eksponiramo“.

Povodom 27. juna Međunarodnog dana ponosa, udruženje Parada ponosa Beograd objavlila je slogan ovogodišnje beogradske Nedelje ponosa koji glasi: Moja prava – moji zahtevi! Nedelja ponosa će ove godine biti organizovana od 14. do 20. septembra a Prajd šetnja je najavljena za 20. septembar i kretaće se od zgrade Vlade u Nemanjinoj do Skupštine grada Beograda.

Svako vreme je pravo vreme za promene a naročito ovo naše u kojem sve više mladih ljudi kreće ka desničarskim isključivostima, a sve više žena misli da je abortus greh. I pre nego vas pozovemo da se priključite nekom od sutrašnjih događaja u Beogradu podsećamo se reči iz intervjua sa Majdom Puača, aktivistkinjom koja je delovala u Kvir Beogradu i Labrisu: I dok se mi tu međusobno zamajavamo, homofobični ekstremisti se vrlo složno organizuju i prete, samouvereno i bez ikakvih posledica seju mržnju i dezinformacije koje itekako utiču ne samo na naše živote, nego ako ništa ne učinimo, uticaće i na one koje dolaze posle nas.

Srećan Dan ponosa žele vam Labrisice.

Satnica sutrašnjih događaja koji će obeležiti Međunarodni dan ponosa:

12 – 13 h
ZONA SLOBODNA OD MRŽNJE
Okupljanje građanki i građana je u subotu, 27. juna 2015. godine u 12 časova na Trgu Republike u Beogradu, gde će se nakon toga krenuti u šetnju do Terazija.

15 – 18 h
JUNSKI ŽENSKI DAN: FemWiki
Kulturni centar Rex, Jevrejska 16, Beograd

18.30 h
Otvaranje izložbe fotografija BEOGRAD PRAJD 2001-2015.

19 h
Tribina
PRAJD: POGLED SA STRANE – ŠTA JE ZA NAS USPEŠAN PRAJD
Govore: Asja Lazarević, studentkinja sociologije, Marija Kiš, aktivistkinja za LGBT i radnička prava, Mladen Antonijević Priljeva, magistar međunarodnog prava, Miloš Urošević, feministički aktivista, Petar Žmak, pravnik
Moderator: Predrag Azdejković

21 h
Dokumentarni film: KVIR BEOGRAD
Režija: Džet Mun
Kvir Beograd je kvir antifašistički kolektiv koji je od 2005. godine, između ostalog organizovao radikalni kulturni festival. Cilj kolektiva je bio da stvara veze između svih aspekata društva i kako ti aspekti utiču na nas i održavaju sistem represije. Kolektiv je nastao u vreme kada Parada ponosa u Srbiji nije bila moguća s ciljem da se izgradi radikalna kvir scena. Bio je potreban prostor za sastajanje i izražavanje sopstvenog identiteta bez straha od svakodnevnog nasilja na ulicama, radi osnaživanja zajednice i formiranja kvir politike koja bi pokazala kako militaristička, nacionalistička država i moć pravoslavne crkve i kapitalizma propagiraju seksizam, rasizam i homofobiju. Pre svega ideja je bila za stvaranje kulturnog prostora kao mikrokosmosa pre nego što se razmišlja o javnom predstavljanju pred homofobičnim društvom.

Pravo na brak početak je borbe, a ne njen kraj!

Kategorija: Istopolna partnerstva, Vesti / Datum: jun 26, 2015

Američki Vrhovni sud danas je doneo odluku o legalizaciji istopolnih brakova u svim saveznim državama, što je obeležilo višedecenijsku borbu LGBT aktivista i aktivistkinja za bračnu jednakost


Do ove istorijske odluke, 37 saveznih država, zajedno s okrugom Columbia, već je podržalo bračnu jednakost, dok je preostalih 13 država zabranjivalo istopolne brakove. Ovom odlukom, u nijednoj američkoj državi više nema (pravnih) prepreka za sklapanje braka, bez obzira na seksualnu orijentaciju.

Odluka je donesena s pet glasova za i četiri glasa protiv, pri čemu je glas suca Entonija Kenedija bio presudan.

„Vreme iz kojeg institucija braka steže potvrđuje njegovu važnost, no on ne može stajati u izolaciji, odvojen od promjena u društvu i pravu“, napisao je Kenedi, a prenio npr.org. U mišljenju većine iznosi istoriju ideje o braku, kako se menjala zajedno s promenama u položaju i pravnom statusu žena. Upoređujući te promene s evolucijom društvene prihvaćenosti LGBT zajednice, Kenedi je napomenuo da se njihova ljubav i zajedništvo dugo vremena morala prećutkivati. „Priroda nepravde proizlazi iz toga što je često nismo svesni u naše doba“, zaključio je.

Iako u ovom trentku milioni ljudi u Americi slave tesnu pobedu osvojenu na Vrhovnom sudu, vredi podsetiti kako je ovakav ishod zapravo početak, a nikako kraj borbe za prava LGBT osoba.

Bračna jednakost za lezbejke i gejeve koji žive u jednoj od saveznih država zasigurno neće učiniti sve njihove sugrađane i sugrađanke jednako srećnima. Zbog toga se u narednih nekoliko dana, nedelja, ali vrlo verojatno i godina može očekivati snažan pokušaj uzvraćanja udarca.

Ostvarivanje bračne jednakosti za jedan deo LGBT zajednice trebao bi služiti prvenstveno kao posticaj i dokaz da je moguće zajedničkim delovanjem, snažnom organizacijom i istrajnošću u borbi za ostvarivanje prava postići rezultate. Oni koji su jedan deo svojih prava ostvarili sada imaju dužnost pokazati solidarnost s onima koji na ostvarivanje svojih prava još uvek čekaju.
Razina homofobije u Sedinjenim Američkim Državama i dalje je visoka, baš kao što je to slučaj i s transfobijom.

Deo presude Vrhovnog suda

Deo presude Vrhovnog suda

Razloga za slavlje zasigurno ima mnogo, a među njima se nalazi i onaj da sada, aktivisti i aktivistkinje, građani i građanke, ali i oni koji taj status tek pokušavaju ostvariti, imaju slobodnije ruke za bavljenje i drugim važnim pitanjima za LGBT zajednicu.

Izvor: Libela

Romkinje lezbejke se suprotstavljaju diskriminaciji

Kategorija: Vesti / Datum: jun 25, 2015

Uprkos trudu i nastojanju Evropske Unije da poboljša položaj pripadnika/ca romske populacije u Evropi, Romkinje ostaju na margini kako društva u celini, tako i svoje zajednice, u kojoj vlada mišljenje da je uloga žene da voli muškarca i da rađa decu. Organizacija Rromnjako Ilo uz podršku fondacije Mama Cash radi na skretanju pažnje na višestruku diskriminaciju sa kojom se suočavaju LBT Romkinje


Fondacija Mama Cash je o feminističkom aktivizmu u okviru romskih zajednica u Srbiji i istočnoj Evropi razgovarala sa Vesnom Cerimović, Danicom Jovanović i Mirom Đin. „U sistemu koji ne poštuje ljudska, a samim tim i LBT prava, LBT Romkinje su diskriminisane na tri nivoa – romska nacionalnost, bivanje ženom i pripadnost LBT populaciji.“

Romska LBT organizacija Rromnjako Ilo

Romska LBT organizacija Rromnjako Ilo

I pored diskriminacije na rasnoj osnovi i izolacije koju trpe pripadnici/e romske populacije u celoj Evropi, Romkinje trpe pritisak očuvanja zajednice kroz striktne uloge i prisiljavanje na brak u preranom uzrastu. „Mnoge organizacije se zalažu za veća prava ali niko se ne protivi negativnim tradicionalnim i kulturološkim pojavama koje loše utiču na žene u romskim zajednicama. Organizacije se slažu oko toga da su preuranjeni brakovi problem. Slažu se i vlasti koje uvode legislativu po tom pitanju ali ništa konkretno ne preduzimaju da sprovedu postojeće zakone.“

Suprotstavljanje štetnim kulturološkim praksama

Ne samo da se ovim pitanjem niko ozbiljno ne bavi već pojava preranog i prinudnog braka još uvek uživa aktivnu podršku. Lideri romskih organizacija koji podržavaju ovu pojavu koja je ne samo negativna već i ilegalna, još uvek primaju finansijsku podršku: „Tome treba dodati i to da donatori često ne postavljaju kriterijume kad su po sredi pitanja ljudskih prava uključujući i ženska prava“, a pravo na slobodni izbor partnera drži se u heteroseksualnim okvirima.

Diskusije o bilo kakvoj ženskoj seksualnosti su retke i van mejnstrima. „Seksualnost Romkinja je nešto o čemu one ne misle, ne pričaju i nemaju od koga o tome da čuju.“ Upravo ova praksa ćutanja navela je ljude iz organizacije Rromnjako Ilo da započnu sa radionicama za Romkinje koje se tiču njihove seksualnosti, ne samo kako bi stekli uvid u njihovo seksualno zdravlje i prava, već i kako bi ih podstakli da razmišljaju i govore o svojim iskustvima i željama kad je seksualnost po sredi.

Dajući Romkinjama slobodan i siguran prostor za ove diskusije, ljudi iz organizacije Rromnjako Ilo žele da podignu svest i postignu solidarnost među ovim ženama. „Ako bi 20 žena koje su nekad mrzele lezbejke, sada pile kafu sa njima, bio bi to uspeh. Kada postoji solidarnost, opresija nestaje. To želimo da postignemo.“

Stvaranje efekta koncentričnih krugova

Iako je promena ličnih stavova važan prvi korak, činjenica je da time veći, sistemski problemi ostaju netaknuti. „Čak i veliki broj žena koje su u mogućnosti da učestvuju na radionicama, i da nauče o svojim pravima, u praksi nemaju pristup tim pravima zbog institucionalizovanog rasizma, šovinizma, nasilja i fašizma.“

Radionice imaju smisla zbog toga što kreiraju efekat koncentričnih krugova. Mnoge učesnice akcije organizacije Rromnjako Ilo kasnije žele da preuzmu odgovornost i urade nešto. „Predlažu rešavanje problema unutar zajednice, kako bi postale važne ne samo drugim ženama, već i sebi samima.“

„Učenje žena da se razvedu i jure druge žene“

Naravno, to rešavanje problema nije laka stvar. „Ne samo da romska zajednica smatra ovaj projekat učenjem žena da se razvode od muškaraca i jure druge žene, već organizaciju i feminističke grupe odbacuju iz rasističkih razloga. Untar pokreta, organizaciju tretiraju kao male sestre koje imaju još da uče i nikako ne mogu da doprinesu programu.“

Za sve to vreme, Rromnjako Ilo se muči da nađe finansijsku podršku i na lokalnom i na nacionalnom nivou, pa je dobijaju sa međunarodne strane, što često ugrožava i samu egzistenciju organizacije. Teško je biti romska, ženska i LBT organizacija. I sama njena egzistencija po sebi je uspeh.

Izvor: Mama Cash
Prevod: D.B.

Kratka priča Ive Hlavač: Pristojan život

Kategorija: LezKULTura, LezPismo / Datum: jun 24, 2015

Iva Hlavač
PRISTOJAN ŽIVOT

Pristojan zivot 13 cela

Čovjek debelih obraza stišće mi ruku i govori kako mu je žao. Jedna ruka mu je na mome ramenu, a drugom uporno gnječi moje prste. Govori kako je moj muž bio dobar čovjek.

− Bio je stvarno dobar čovjek − kaže − svima će nam nedostajati. Onda se zagleda u mene i čeka da nešto kažem. Kao da sam obavezna nešto reći. Nešto uobičajeno za ovakve situacije. I ja kažem nešto uobičajeno, ne znam točno što, iscijedim neku rečenicu, uvijek sam bila dobra u tome da kažem ono što se traži od mene. On se polako odmakne i vidim ga kako nekoliko minuta poslije natače vino u čašu i grabi sendviče s pladnja, jedan po jedan, trpa ih u svoja velika usta i preživa tako da mu obrazi postanu još deblji. Svi oni imaju samo riječi hvale za mog muža, svima će im nedostajati, svi oni u svojim crnim odjelima, crnim haljinama, crnim cipelama, sve je crno crno crno. I moja kćerka je u crnom i njezin muž i dvoje djece, moja unučad. On joj drži ruku oko struka, ona mu stavlja glavu na rame, blijeda. Kako su samo lijepi u svoj toj tuzi, svi gledaju u njih, kako su samo lijepi. Prolazim od kuhinje do stola, stavljam nove sendviče na pladnjeve. Oni se prazne velikom brzinom. Karmine služe za nahraniti sve ove crne trbuhe, sve one koji su došli reći kako je on bio krasan čovjek, kako je bio dobar, svima je žao. Kako su samo divni, prokleto divni. Nitko mi više ništa ne govori, pričaju međusobno, tiho, da ne poremete tugu. Da ne poremete svu tu tugu, koja je obavezna, koja mora biti prisutna. On je bio tako divan čovjek. Hodam od kuhinje do dnevne sobe, sudoper se puni čašama i pladnjevima, razgovori postaju sve glasniji. Želim im reći idite, želim reći znate gdje su vrata, gotovo je, želim nešto reći. Možda, mislim, ako odu, možda ću onda osjetiti nešto, možda ću osjetiti barem tračak žaljenja, možda je to zbog umora, mislim, sva ta napetost u mome tijelu, koja je daleko od tuge. Ali znam da nije tako, bit će isto i kada odu, to olakšanje u meni. On je bio tako divan čovjek.

Otvoreni lijes pružao je pogled na njegovo blijedo lice, koje se smješilo. Umro je u snu, sa svojih sedamdeset i četiri godine. Možete li to vjerovati, u snu. Imao je pristojnu smrt, pristojan pokop, pristojan život. Četrdeset i pet godina pristojnog braka, svakog jutra kava, dobro jutro, jutarnji poljubac, svake večeri – kakav ti je bio dan, svake noći − zagrljaj. Pristojan život. Kako je on imao dobar posao, ja sam ostala kod kuće. Udala sam se sa dvadeset godina i nisam završila višu školu za učitelje u koju sam krenula. Tako smo se dogovorili. Zatrudnila sam, poslije sam podvezala jajnike, to smo se isto dogovorili. Pristojan život. Jedna kćerka, dvoje unučadi poslije, izleti, ručkovi, suđe, veš, kolači, kakav ti je bio dan. Jedna je stvar, međutim, stršala iz svega toga, nikada izrečena, pometena pod tepih kao malo prašine, ali prisutna. Prvo između nas troje, onda samo između mene i njega, a sada je samo ja znam, njih dvoje su je odnijeli sa sobom, neizrečenu. I možda mi je zbog toga sada žao. On je bio jedini koji je još to znao, a sada ni njega nema, sada sam sama i čini mi se kao da se nikada nije niti dogodilo.

Prozor je bio prljav, ali jasno sam ga vidjela, njegovo izobličeno lice prije trideset godina, gotovo zastrašujuće. Trenutak prije sam joj dodirnula koljeno, nagnula se i… Bože, kako je imala meke usne, koljeno. I trajalo je duže, ne morate vjerovati, trajalo je duže od svih tih četrdeset i nešto godina s njim. Nitko nikada nije to spominjao. Ona se odselila, zajedno s mužem, u neki drugi grad. On je dobio bolji posao. Bolje da ne znam, bolje za nas obje da prešuti koji je to bio grad, ulica, kuća, tako je nešto rekla. Dodirnula mi je obraz. Kosa joj se omotala oko lica, bila je to vjetrovita jesen, bez kiše, samo šarena i vjetrovita. Ali mogla sam vidjeti, iza te njene kose, bilo joj je žao, mogla sam vidjeti u njezinim očima, tren prije nego će početi plakati. Ali nisam vidjela suze, jer se taman bila okrenula i otišla. Nakon nekoliko godina, dok smo on i ja doručkovali, pročitala sam u novinama osmrtnicu, poslije sam saznala da je bio rak u pitanju. Dugo sam još gledala – poslijednji pozdrav – pisalo je, to i još nešto. Nije se smješila na toj slici, crnobijeloj slici. A imala je najljepši osmjeh, ako baš želite znati. On je pio kavu, a ja sam još dugo gledala u tu sliku. Nisam ništa rekla, nije ni on, a znam da je vidio, znam da je pročitao. Nisam otišla na sprovod, samo sam izrezala tu sliku i stavila je u novčanik. I bilo je to jedino što sam imala. Nekoliko dana sam bila kao zombi, on ništa nije pitao, pustio me. Onda sam se ponovno vratila na staro. I to je bilo sve, postojala sam, to je bio moj život. Možete reći da nije bio neki, ali onaj trenutak, one usne, bilo je to dovoljno, za mene je to bilo dovoljno.

Gej brak da, abortus ne

Kategorija: Feminizam, Istopolna partnerstva / Datum: jun 24, 2015

Poslednjih decenija prisustvujemo prihvatanju homoseksualnosti kao ključnom pokazatelju modernosti. Bilo je divno gledati promenu stavova uprkos predrasudama, šikaniranju homoseksualaca i zatvaranju njihovih mesta okupljanja. Mnogi heteroseksualci i dalje sebi čestitaju na specijalnoj sposobnosti koja im je omogućila da prihvate postojanje homoseksualaca. To se događa na indvidualnom i nacionalnom nivou. Blagi bože, Irska nisu samo Anđelin pepeo i momačke večeri u Temple Baru: ljudi su glasali za istopolni brak! Padobranom su se spustili u 21. vek preko duginih boja transvestizma i uvažavanja drugog. Irska se suprotstavila svom sve malobrojnijem sveštenstvu i prosto rekla „da“.

Foto: Peter Muhly/AFP/Getty Images

Foto: Peter Muhly/AFP/Getty Images

U Engleskoj su se crkva i torijevci okilavili od akrobacija u vezi sa istopolnim brakom. Engleska crkva ne može da se modernizuje, jer se plaši svoje pastve u mnogim afričkim zemljama. Kameron je morao da uposli svoje „zadnje klupe“ koje su, kao i mnogi među nama, mislile da gej brak može da dovede do legalizacije zajednica ljudi sa kozama ili svojom braćom. Ali klima se menjala. Pre nekoliko godina me je neko pitao kom najhomoseksualnijem događaju sam prisustvovala. Rekla sam da je to partijska konferencija torijevaca, jer sam prethodnih pet dana provela sa ministrima koji su se preslišavali ko još nije „izašao iz ormana“ i tračarila sa pomoćnim osobljem i delegatima koji su svi bili “autovani”, ponosni i stopostotni torijevci.

Kad je Kameron izjavio: „Ne podržavam homoseksualni brak uprkos tome što sam konzervativac; podržavam ga zato što sam konzervativac“, bio je sasvim u pravu: to je razlog zašto ga ja ne podržavam. Brak je suštinski konzervativna institucija. Ali shvatam da je on mehanizam promene, i ako ljudi žele da stupe u vrlo posedničko stanje serijalne monogamije/monotonije, treba im to omogućiti. Zato rezultati glasanja u Irskoj nisu dirnuli samo najtvrdokornije ljude.

Ali posle žurke dolazi trežnjenje: heteroseksualna podrška gej braku ne košta ništa i, što je još važnije, isto važi i za većinu političara. Možda će vas koštati nekoliko ekstravagantnih svadbenih poklona, ali to je sve. Od kada smo utvrdili da je neko homoseksualac zbog onoga što jeste, a ne zbog onoga što čini, gej identitet je postao najudobnija od svih potrošačkih ludačkih košulja. Gej venčanja su podjednako besmislena kao i sva druga. Ali boriću se za vaše pravo na ceremoniju venčanja i svadbu. I svadbenu tortu.

Posle masovnog glasanja za gej brak u Irskoj, ljudi su počeli da se pitaju: dobro, Irska sada ima gej brak, a kada će legalizovati abortus? Amnesti upravo vodi sjajnu kampanju o tom pitanju, koje nam otkriva poremećaje do kojih je došlo u matrici liberalnog mišljenja. Ispostavilo se da je ljudima lakše da prihvate istopolni brak nego reproduktivna prava žena. I rešenje ovog problema ne ide kao po loju. Isti “kulturni ratovi“ vode se i u Americi, odakle je i potekao ovaj izraz. I tamo se neki republikanski senatori zalažu za istopolni brak, ali su i dalje nepokolebljivi borci protiv abortusa.

To nikako ne znači da žene nemaju abortuse. Kada sam pre trideset godina prvi put došla u Dablin, ženama su ispod stola doturani engleski brojevi telefona. Irska bukvalno izvozi svoje nerešeno pitanje abortusa. Samo što su tada Irkinje u Englesku stizale brodom, a sada, podjednako blede i uplašene – zvanično ih je 4.000 godišnje – letovima Rejanera. Bilo je nekoliko medijski pokrivenih slučajeva, kao što je slučaj Savite Halapanavar, koja je umrla zato što je (kako je Amnestiju rekla Alison Begas iz centra Dublin Well Woman) doktor izjavio da „ne umire dovoljno“ za hitnu intervenciju. Život žene se još uvek smatra manje vrednim od života fetusa, koji ne može da preživi samostalno. Silovanoj četrnaestogodišnjoj devojčici koja abortira još uvek preti mogućnost zatvora.

Nema potrebe da nabrajam sve argumente u prilog ženskoj slobodi izbora. I homoseksualnost je nekada shvatana kao zlo, ali tu su se stvari promenile nabolje. Na ovom mestu sam 1993. godine objavila svoju priču o abortusu. To nije bila ispovest ni priznanje. Bila je to činjenica iz mog života, iz života mnogih žena, i ja zbog nje ne osećam nikakvu krivicu. Tada je bilo potrebno da se to javno kaže. Političari se i dalje, iako većina ljudi podržava pravo žene na izbor, zalažu za postojeće zakone, „savetovanje“ žena i rasprave o dužini trajanja trudnoće u trenutku pobačaja. Kao da ima ikakvog smisla pregovarati o osnovnom pravu žene da kontroliše svoje telo.

To uspeva zato što se abortus predstavlja kao ozbiljno moralno pitanje. Tako je bila predstavljana i homoseksualnost – kao naprosto loša – ali tu je došlo do promene. Ranije je između žena i homoseksualaca postojalo prećutno razumevanje onih koji podjednako stradaju. To zajedništvo je sada razbijeno. Politika identiteta dobija bitke, ali gubi rat.

Liberalni pogled na svet kaže da je homseksualna ljubav divna i da žene imaju pravo na slobodan seks. Brak je sve to povezao u sistem u kojem reproduktivno pravo žene ostaje pretnja tom sistemu. Recimo otvoreno: lakše je prodati veliku istopolnu svadbu, nego olakšanje koje mnoge žene osete posle prekida neželjene trudnoće.

Dakle, pokazatelj modernosti koji nam govori dokle smo stigli kao društvo nije „prihvatanje“ ili “neprihvatanje” homoseksualnosti: taj pokazatelj ostaje autonomija ženskog tela. Kulturni ratovi na tom polju, u Irskoj i u Americi, biće dobijeni kada ljudi na vlasti „prihvate“ da je moja materica samo moja. Ili tvoja.

Suzanne Moore, The Guardian, 10.06.2015.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 23.06.2015.

Poziv na radionicu: Lezbejska ljubav je pravda VI

Kategorija: Vesti / Datum: jun 23, 2015

U subotu 4. jula u prostorijama Labrisa održaće se šesta radionica na temu lezbejskih partnerskih odnosa u okviru ciklusa iskustveno-kreativno-edukativnih radionica pod nazivom „Lezbejska ljubav je pravda“


Tema radionice: Lezbejski seks

CorinneSinistrWsdm

Da li i na koje načine pričamo o seksu? Da li je to ponekad i dalje tabu tema među lezbejkama? Dođite na radionicu u subotu da progovorimo i na ovu važnu temu i prekinemo ćutanje o – koliko nam je važan seks i koliko utiče na razvoj našeg odnosa, a koliko je posledica generalne dinamike sa našim devojkama? Koje su nam seksualne fantazije? Da li masturbiramo? Kakve probleme i zadrške imamo, a šta su nam najveće radosti i uživanja u seksu?

Hajde da zajedno budemo hrabre, probamo nešto da izgovorimo i da čujemo druge! Mi vas sa radošću iščekujemo!

„Lezbejska ljubav je pravda“ je ciklus radionica koji se u periodu od januara do avgusta 2015. godine organizuje u Labrisu, a na temu lezbejskih partnerskih odnosa.

Neke od tema o kojima razgovamo su: kako se upoznajemo, kako održavamo veze na daljinu, po čemu je lezbejska ljubav različita, iskazivanje emocija u odnosu, raskidi, odnosi sa bivšim devojkama, lezbejski seks, emotivna zavisnost, kontrola i nasilje u odnosima, kako se nosimo sa autovanjem, samopovredjivanje, autonomija
unutar odnosa, naša prijateljstva kada smo u odnosu….

Radionice su namenjene svim ženama koje imaju iskustvo lezbejskih odnosa ili teže istim.

Radionice facilitiraju:

Dragana Garić i Tijana Popivoda

Mesto održavanja:

prostorije organizacije Labris

Vreme održavanja prve radionice:

Subota, 4. jul od 12 do 15.00 h

Prijave poslati na:

jelena.vasiljevic@labris.org.rs

Putni troškovi nažalost neće biti refundirani.