Mesečne arhive: mart 2015

Žene kidaju pank: All female punk band Replicunts

Kategorija: Intervju, LezKULTura / Datum: mart 30, 2015

Replicunts je queer punk bend koji čine: Katarina Vlašić – gitara i vokal, Barbara Ismailović – bas i vokal i Sanja Rakić na bubnjevima. Osnovane su 2012. godine u Beogradu i iza sebe imaju poveću listu koncerata


Prošle godine izdale su svoj prvi single You lie, you die s kojim su osvajile top lestvice muzičkih portala. „Pjesma uz prodoran vokal odiše jakim i direktnim tekstom upućujući da nema prljavih igrica s njima. Odlično je zastupljen omjer dionica gitare i bass gitare, te bubnja koji uz gitaru daje onaj tipičan ritam i tempo punk žanra. Osjeća se sličnost s likom i djelom Joan Jett, no lijep prevrat koji im daje njihov žig je na sredini tj. pred kraj pjesme gdje se stišava glavna dionica i lagano uz bass dionicu ulaze u solažu, te se vraćaju na glavnu temu.“ (queer.hr)

Itervjuisala: Kristina Kastelec

10997293_425876730912675_685873369645766886_o

Kako ste se počele baviti muzikom? Kako ste došle na ideju da osnujete all female punk bend? Odakle potreba za tim? Da li ste pre bile u nekom bendu?

Kattie Chaos: Muzikom sam počela da se bavim u osnovnoj školi, kada sam prvi put čula Džimija Hendriksa. All female punk bend Replicunts je nastao spontano, nije namerno ženski, sudbinski je tako ispalo. Ja sam ranije svirala u bendu Kontuzija.

Barbara: Počela sam sa klavirom u osnovnoj školi. Pred kraj iste, sam počela da učim da sviram gitaru, a kada smo moj muž i ja osnovali naš prvi bend, 2003. prešla sam na bas i od tada traje ljubav između četvorožičanog instrumenta i mene. Moj prvi bend Incomplete je i dalje aktivan i sviramo već 10 godina. Posle par godina sam osetila potrebu da imam još jedan bend i tako se desio Replicunts. Na samom početku nam namera nije bila da pravimo all girl bend, jednostavno smo Kaća i ja želele zajedno da zasviramo a Sanja je došla kao najbolja moguća varijanta!

Sanja: Počela sam još u osnovnoj školi kad sam kupila i prvu akustičnu gitaru, bubnjeve sam tek malo kasnije naučila da sviram. Tada sam već počela da se interesujem za punk i grunge muziku, uz Nirvanu i Grindej i ostale slične bendove.

Na ideju za all female bendove sam došla tako što sam otkrila tada bendove poput L7, Bikini Kill i Babes in toyland i ceo taj Grrrl riot projekat, dopala mi se ideja kako skroz ženski bendovi mogu da pokidaju i muzički i sa svom energijom koju prenose sa bine.

Sada već davne 2000. godine osnovala sam prvi ženski bend Leash a malo posle još jedan ženski bend Plump i eto od tada do danas ne odustajem od sviranja sa ženama.

Ko piše tekstove? Da li zajedno radite na tome?

Kattie Chaos: Tekstove uglavnom pišemo Barbie i ja. Mada konačnu formu pesme tek dobiju na probama, gde sve tri zapravo utičemo i na tekstove i na aranžmane. Moram da spomenem da za naš prvi hit, pesmu You lie, you die, tekst je većinski formulisala moja kuma Milena.

Barbara: Često se dešava da nemamo nikakav tekst kada krećemo da uvežbavamo pesmu i da reči same dođu. Naravno, kasnije ih oblikujemo u jednu smislenu celinu.

8. marta je bila premijera vašeg prvog spota, za pesmu You lie, you die. Odakle je potekla pesma koja tematizuje lezbejsku egzistenciju? Zašto baš taj dan? Šta znači za vas 8. mart?

Kattie Chaos: Pesma govori generalno o prevarama, lažima, izdajama i posledicama takvih postupaka. S obzirom na to da smo pank bend, malo provokacije u ekranizaciji pesme je moralo da padne. Osmi mart za mene lično, znači isto što i sedmi, šesti, četrnaesti… Iskreno, što ne znači da ne poštujem. Femix je organizovao žurku povodom proslave 8. marta i mi smo bile počasni gosti, te je to ujedno i bila prilika da javno predstavimo spot.

Barbara: Svaki dan je borba za prave vrednosti!

Sanja: Kao što Kattie kaže pesma govori o prevarama, ali izabrali smo da to budu dve devojke jer smo bend koji prezire bilo kakav vid mržnje najviše prema LGBT populaciji.
Taj dan je bio idealan za premijeru ovakvog spota. Za mene je 8. mart samo podsetnik kako su se žene izborile za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost. Tako da nam je bila velika čast da povodom ovog događaja sviramo i podržimo organizaciju Femix.

Da li sarađujete sa drugim punk bendovima? Kako je stanje na našoj sceni? S obzirom na to da scenom dominiraju muškarci, da li nailazite na diskriminaciju od strane drugih izvođača/publike? Upućuju li vam komentare tipa: žene ne znaju (da žive) punk!

Kattie Chaos: Sarađujemo sa bendovima u globalu, nažalost, malo je pank bendova. Stanje na našoj sceni, uprkos stanju u zemlji i nije toliko loše. Ima tu dobrih bendova, dosta raznih dešavanja. Ne želim da pričam o onoj negativnoj strani. To već i vrapci znaju. Meni je krivo što ta pank scena nije malo razvijenija i ujedinjenija, ali kao što rekoh nije ni loše. Što se tiče diskriminacije, nisam baš stekla takav utisak. Sigurno da je negde ima, ali ne zato što žene ne znaju (da žive) pank, već zato što su generalno od pamtiveka u manjini, kad posmatramo kroz rok end rol. Uvek ima predrasuda, ali uspele smo da ih pobijemo, dobrom svirkom.

Barbara: Sarađujemo sa dosta bendova i do sada su sve saradnje bile sjajne. Da, istina je da scenom dominiraju bendovi sa muškim članovima, ali ni u jednom trenutku nismo osetile da ne pripadamo tu, niti se bilo ko od naših kolega ponašao neprofesionalno i nedrugarski. Nadam se da će tako i ostati. Što se tiče stanja na sceni, ja bih samo dodala, pored Kaćinog odgovora, da nam fali mladih ljudi na svirkama. Ima jako dobrih bendova, ali i jako loših uslova za njih. Tako da, apelujem na organizatore i vlasnike klubova da imaju u vidu koliko bendovi krvi i znoja ulazu i da ih na najbolji način ispoštuju!

Sanja: Imamo saradnju sa dosta bendova ne samo iz Beograda nego i iz cele Srbije, sad polako širimo saradnju i van Srbije. Stanje na sceni… hm… pa ok je, uvek može bolje, što kaze Kattie fali nam to što nismo ujedinjeni nego svako za sebe, ima i malo hejta među bendovima ali dobro u suštini scena je raznolika, za svakog po nešto.

Jeste to je istina da scenom dominiraju muškarci i da nema puno bendova sa ženskim članovima, pošto sam ja na sceni od neke 2000. godine i mogu da uporedim tad i sad, definitivno sad ima više zena koje se bave muzikom i malo više all female bendova koji se uglavnom raspadnu i ne opstanu duže od godinu dana.

Na sceni do sad nismo osetile direktnu diskriminaciju od strane drugih bendova. Publika u većini slučajeva samo bude pozitivno oduševljena kad završimo svirku, a pre toga nas onako malo gledaju sa nevericom da devojke cepaju punk. Komentari posle naše svirke, da sumiram u jedan, ŽENE KIDAJU PUNK.

Koliko je bilo teško probiti se kao jedan od retkih ženskih bendova? Ima li u vašem panku aktivizma? Kako gledate na aktivistički angažman?

Kattie Chaos: Nije bilo teško probiti se kao ženski bend, upravo zbog toga što smo sve tri odavno na sceni. Slažem se da je malo ženskih bendova, pogotovo dobrih i ozbiljnih. Mislim da je nama upravo to baš i prednost. Nikakvog direktnog aktivizma nema u našem panku. Tu smo da pozitivnom i jakom energijom uveselimo ljude i da ih malo rasteretimo od teške borbe za preživljavanjem.

Barbara: Kao što smo već rekle, dugo se bavimo muzikom, samim tim poznajemo dosta ljudi na sceni, pa je svakako lakše organizovati svirku ili neku drugu saradnju. A verujem da posedujemo i određeni kvalitet koji nam pomaže da idemo napred. Podržavamo svaki aktivizam koji se bori za određene vrednosti u društvu. U našem panku postoji doza istog, ali trenutno on nije toliko izražen.

Sanja: U punk kulturi uvek ima aktivizma. Mi kao bend ćemo uvek podržati aktivistički angažman vezan najviše za rasizam, lgbt diskriminaciju, seksizam…

Nastupaćete na ovogodišnjem Egzitu. Kako je došlo do toga? Da li ste uzbuđene?

Kattie Chaos: Jako sam uzbuđena povodom nastupa na Egzitu! To će nam biti prva velika bina sa dobrim ozvučenjem, stoga jedva čekam. Prošle godine smo nastupale u Novom Sadu na To be punk festivalu, pa smo jel’te ostavile dobar utisak, te je logično i usledio poziv za Egzit.

Barbara: Ja sam više fan malih, intimnijih prostora, ali svakako je sjajno što smo dobile priliku da učestvujemo na tako jednom festivalu kao što je Egzit. Svakom bendu je potrebno da prođe različite prostore i ozvučenja, radi daljeg usavršavanja.

Sanja:

Da jako sam uzbuđena što ćemo svirati na ovogodišnjem Egzit festivalu. To će nam biti prvi put da sviramo na velikoj bini sa dobrim ozvučenjem. Sledeći korak nam je da pokušamo da sviramo na Pank rok holideju u Sloveniji, sledeće godine bi trebalo da krenemo na turneju po Francuskoj sa francuskim bendom Lunch sa kojima smo išle u februaru na turneju po Rumuniji i Srbiji i stvorili smo jako dobru saradnju sa njima. Naravno pre svega najbitnije nam je sad da snimimo naš prvi album, najverovatnije ulazimo u studio sredinom ili krajem aprila.

Ne izjašnjavate se politički i ideološki, ali mnogi vas smatraju feministkinjama. Da li mislite da postojanje vašeg benda na neki način doprinosi feminističkom pokretu i daje primer ženama koje pokušavaju da se probiju na sceni?

Kattie Chaos: Ko hoće da se probije na muzičkoj sceni, probiće se uz trud, rad i kvalitet. Nebitan je pol. Ja samo mogu da dam podršku svim mladim ljudima u nameri da se bave muzikom i da im poručim da ne odustaju lako od svojih ciljeva.

Barbara: Svakako da nam je drago ako imamo bilo kakav uticaj na devojke/žene da počnu da se bave muzikom. Na sceni postoje žene koje su uspešne, talentovane i lepo grade svoj muzički put. Bitno je da se odbace izgovori, i da se uloži trud, rad i posvećenost, koji se, verujem, skoro uvek isplati! Mi svakako imamo političke i ideološke stavove, ali ih ne izražavamo toliko kroz našu muziku. Desi se da se kroz neki tekst provuče veoma mali detalj aktivizma, ali to nam nije primarno u ovom trentku. Ono što je bitno da znate, da je Replicunts bend koji ne podržava nasilje, rasnu, rodnu ili bilo koju drugu diskriminaciju! Druženje i pivo, thank you very much.

Sanja: Ja lično za sebe mogu da kažem da sam feministkinja, loud and proud. Naravno da je naše postojanje pokazatelj da žene znaju da sviraju i to jako dobro. Mi smo bend koji fenomenalno funkcioniše i muzički i kao prijatelji, kao jedna skladna porodica.

Sutra predstavljanje javnih politika u Narodnoj skupštini

Kategorija: Vesti / Datum: mart 26, 2015

zaglavljelogos1

Organizacije Labris i Forum za etničke odnose, u saradnji sa Odborom za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije, u petak, 27. marta 2015. u 11 časova u zgradi Narodne skupštine, organizuju okrugli sto na kome će biti predstavljene javne politike u oblasti zaštite prava i poboljšanja kvaliteta života LGBT građana i građanki


Tokom prethodne godine, organizacije civilnog društva za zaštitu ljudskih prava iz Srbije, izradile su javne politike u oblasti: Pristup pravdi i vladavina prava; Bezbednost, prevencija nasilja i borba protiv nasilja; Zabrana diskriminacije; Obrazovanje i socio-ekonomska stabilnost; LGBT kultura i identiteti.

Na okruglom stolu, 27. marta 2015. biće predstavljene združeno politike iz oblasti : Pristup pravdi i vladavina prava kao i bezbednost, prevencija nasilja i borba protiv nasilja. Poseban akcenat će biti stavljen na pitanje položaja i bezbednosti trans zajednice u Srbiji.

Politike će predstaviti: Danilo Ćurčić, YUCOM – Komitet pravnika za ljudska prava, Jovana Stopić – Beogradski centar za ljudska prava, Tijana Vojinović – Centar za evroatlanske studije, Jelena Vidić – Gejten LGBT.

Skup će otvoriti Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije, a uvodnu reč će dati Mladen Antonijević Priljeva iz Foruma za etničke odnose i Dragana Todorović iz organizacije Labris.

Javne politike nastale su sa ciljem identifikacije ključni problema i potreba LGBT populacije u Srbiji i predstavljaju ponuđena rešenja na neke od gorućih problema.

Okrugli sto na kome će biti predstavljene politike iz oblasti zabrane diskriminacije i obrazovanja i socio-ekonomske stabilnosti biće organizovan 9. aprila 2015. u zgradi Narodne skupštine Republike Srbije.

Javne politike su deo projekta „LGBT put do institucija – premošćavanje jaza“ koje zajedno sa partnerskim organizacijama, sprovode Labris i Forum za etničke odnose, a koji ima za cilj uspostavljanje održive i trajne saradnje između LGBT organizacija i institucija relevantnih za zaštitu ljudskih prava.

Istorija Labrisa: Očajnički tražeći sestrinstvo, 1997.

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: mart 26, 2015

Godina treća, 1997.

Početkom 1997. godine štampamo treći broj Labris novina. Jedna od osnivačica Labrisa i Labris novina, Maja, otišla je iz grupe krajem 1995. i nastavila samostalni lezbejski aktivizam. Redakciji se priključuje E.L. Novine sada imaju obimniji sadržaj i vizuelno su drugačije: tekstovi su složeni u rubrike, tu su fotografije… Odustale smo od pravljenja kolaža i tehnički deo smo uredile uz Bobaninu pomoć, članice Labrisa. Tema broja bila je Lezbejke sa porodicom. Ovaj broj je specifičan po tome što se u njemu nalazi intervju sa majkom jedne lezbejke – prva zabeležena priča u SRJ. Pored ove rubrike, tu su još izveštaji sa svetskih konferencija na kojima su učestvovale prestavnice Labrisa, prezentacija nekih od svetskih lezbejskih organizacija, lezbejsko zdravlje sa tekstovima o lezbejskim pacijentkinjama i njihovim pravima i preventivni lezbejski seks. Rubirka kultura podrazumeva preglede iz filmske umetnosti i književnosti. Jednim tekstom obeležena je godišnjica smrti Gordane Stošić, pesnikinje, profesorke i feministkinje.
Ovaj broj Labris novina ima dvadeset šest strana.
Grupa i dalje funkcioniše po ustaljenom principu: radionice, sastanci…

Ljiljana-Zivkovic00

piše: Ljiljana Živković

Opet se postavlja pitanje radnog prostora koji bi nam, po Jeleninom i mom mišljenju, omogućio kvalitetniji i sadržajniji rad. Bile smo svesne da na grupu dolaze devojke sa različitim potrebama, da se sa godinama nekakvog aktivizma ili angažovanja proširuje znanje, sa samim tim i ideje, i potreba za njihovom realizacijom. Na razumevanje nailazimo samo kod lezbejki koje žive u inostranstvu, a privremeno su u Beogradu. Jelena sve ređe dolazi na grupu, a ja počinjem sa svojim malim protestima u vezi sa Jelenom i pokušavam da usaglasim sopstvene potrebe sa mogućnostima.

Krajem iste godine izlazi prvi dvobroj Labris novina (broj 4-5). Redakciji se pridružuje i Rada. Zajedno biramo tekstove, jedne ih pišu, druge prevode. Pored rubrika Konferencije, Organizacije u svetu, Zdravlje, Kultura, tu su još i Biografije, Pravo, Mediji. Ovaj broj ima dvadeset osam strana.

Za Labris je ova godina u znaku učešća na Prvoj lezbejskoj konferenciji, na prostoru ex-Jugoslavije, pod nazivom Lezbejska prava su ljudska prava (Pravica lezbijk so človekove pravice), održanoj od 25. do 30. juna 1997. godine na Pohorju u Sloveniji, u organizaciji Kasandre – feminističko-lezbejske grupe iz Ljubljane, a u saradnji sa Labrisom. Konferenciji su prisustvovale lezbejke iz ex-Jugoslavije: Beograda, Novog Sada, Zagreba, Splita, Skoplja, Maribora i Ljubljane, kao i gošće iz Italije i Belgije. Na Pohorju je bilo nas petnaest iz Beograda i Novog Sada. Utisci sa ove konferencije se prepričavaju i dan-danas.

Prva lezbejska regionalna konferencija održana je u Pohorju od 25. do 30. juna 1997. godine Foto: Jasna Klančišar

Prva lezbejska regionalna konferencija održana je u Pohorju od 25. do 30. juna 1997. godine Foto: Jasna Klančišar

Drugi veliki događaj te 1997. godine za nas feminstkinje, lezbejke i naše prijateljice, bio je formiranje Prvog feministkičkog pozorišta, Put 5a. Žene iz ove male ekipe su nam obogatile predvečerja predstavama, Arijadna i Šaputave devojke.

Moji mali protesti i dalje traju – imam potrebu za jasno definisanom organizacijom grupe. Pokrećem anketu aktivnosti u grupi, kojom se svaka članica izjašnjava o svojim interesovanjima. Predlažem formiranje Radne grupe, sastavljene od članica zainteresovanih za pokretanje i realizaciju projekata. U grupu ulazimo nas četiri. Predlažem da napravimo mesečni program za dane kojima se okupljamo – tematske večeri (radionice, film, sastanak, slobodno veče) – na osnovu kojih bi svaka od nas mogla unapred da odluči da li će tog dana prisustvovati ili ne. Ni ove ideje nisu zaživele, bar ne u ovoj godini.

Kao i svake godine, i ovu završavamo/započinjemo žurkom za doček Nove godine u organizaciji Labrisa.

Na ovogodišnjem FEST-u prikazan je jedan lezbejski film Skok.

Predstavljen Godišnji izveštaj Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji za 2014. godinu

Kategorija: Vesti / Datum: mart 25, 2015

U Domu Narodne skupštine predstavljen je Godišnji izveštaj Gej strejt alijanse o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji za 2014. godinu


Prisutnima se obratio potpredsednik Narodne skupštine mr Igor Bečić koji je rekao da je Narodna skupština postavila zakonodavni okvir i osnovala nezavisna tela čime je zagarantovana zaštita ljudskih prava i prava najugroženijih kategorija stanovništva.

Ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović navela je da svaka različitost, pa i po pitanju seksualne orijentacije i rodnog identiteta, ne sme da bude povod za diskriminaciju ističući da to pitanje prevazilazi okvir manjinske zajednice i utiče na sve nas.

Ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović poručio je da MUP neće dozvoliti ugrožavanje ljudskih prava i sloboda nijedne manjinske grupe našeg društva i da Srbija ne sme biti plodno tle za širenje mržnje prema osobama drugačije seksualne orijentacije. Stefanović je posebno istakao da je MUP obezbedio uslove za nesmetano održavanje Parade ponosa 2014. godine.

GSAizvestaj2014 (1)Predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Meho Omerović ukazao je na značaj međusektorske saradnje i jačanja svesti ljudi o položaju i pravima LGBT zajednice u Srbiji. Napredak u borbi protiv diskriminacije je vidljiv, naveo je Omerović, ali je dodao da je potrebno da društvo uloži dodatne napore u bori protiv govora mržnje i ohrabri žrtve nasilja da se obraćaju nadležnim institucijama radi zaštite.

Prisutnima su se obratili i ambasador Velike Britanije u Beogradu Nj.E. Denis Kif i šef političkog odeljenja Delegacije EU u Srbiji Luka Bjankoni koji su ukazali da diskriminacija LGBT populacije postoji u zemljama Evropske unije, ali da države treba da sankcionišu svaki vid nasilja prema pripadnicima najugroženijih manjinskih grupa. Oni su pohvalili reformsku politiku Vlade Srbije i izrazili uverenje da će se i dalje raditi na unapređenju položaja LGBT populacije.

Najvažnije zaključke Izveštaja predstavili su predsednik GSA Lazar Pavlović, izvršna direktorka GSA Mirjana Bogdanović i advokat GSA Aleksandar Olenik.

U Izveštaju se, između ostalog, navodi da su u 2014. godini zabeleženi pomaci u oblasti zaštite ljudskih prava LGBT osoba, među kojima se izdvaja uspešno održavanje Parade ponosa. Zabeležen je i napredak u odnosu političkih faktora i državnih institucija prema LGBT zajednici.

Iako u 2014. godine nije zabeležen porast nasilja i diskriminacije prema LGBT osobama u odnosu na 2013, povećan je broj slučajeva nasilja u porodici i partnerskog nasilja u istopolnim vezama.

U Izveštaju se ocenjuje da je obrazovni sistem, koji treba da ima krucijalnu ulogu u povećanju tolerancije i prihvatanja različitosti, i dalje inertan, a da je medijska slika o LGBT populaciji vidljivo poboljšana u prethodnih nekoliko godina.

Prema izveštaju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, LGBT populacija je grupa prema kojoj je najizraženija socijalna distanca većinskog dela društva, navodi se u Izveštaju.

Prezentaciji Izveštaja prisustvovali su predstavnici Narodne skupštine, izvršne vlasti, međunarodnih organizacija i civilnog društva i medija.

Izvor: Narodna skupština Republike Srbije

Zašto osnovnoškolci nisu premladi da bi učili o različitosti

Kategorija: Diskriminacija u udžbenicima, Edukacija / Datum: mart 24, 2015

Eli Barns, predsednica organizacije Educate & Celebrate (Obrazuj i slavi), govori o svom iskustvu u obrazovanju dece u osnovnim školama i predstavlja kratak film koji pokazuje kako njihova kampanja PRIDE in Primary Education funkcioniše


Deca se ne rađaju kao rasisti, seksisti i homofobi; ovo je činjenica koju pominjem na svakom treningu i svakom sastanku!

Mladi ljudi uče negativno ponašanje vrlo rano kroz spoljne uticaje, i stoga je naš zadatak kao edukatora da obezbedimo da se svi ovi diskriminatorni sadržaji i shvatanja dovode u pitanje i brišu. Moramo da stvorimo siguran prostor za sve u našim školskim zajednicama kako bismo bili sigurni da LGBT+ učenici/e, nastavnici/e, nisu maltretirani ili diskriminisani.

Finale-Tiverton-and-Brownmead-smaller

Kada sam počela sa LGBT+ inkluzivim radom pre 10 godina, brzo sam shvatila da moji učenici/e nisu srž problema, već da smo to mi sami: odrasli, nastavnici/e koji jednostavno ne govore o LGBT+ osobama, porodicama i istoriji u okviru nastavnog programa. Čim sam počela da govorim o poznatim LGBT osobama, ruke su počele da se dižu, učenici/e su želeli da sa mnom porazgovaraju o LGBT članovima/icama svojih porodica. To je jedan od razloga zbog kog sam osnovala Educate & Celebrate, organizaciju koja se bori protiv homofobije, bifobije i transfobije, kako bi sve škole postale LGBT+ frendli.

Naši resursi u okviru PONOSa u osnovnoškolskom obrazovanju omogućavaju našim učenicima/ama da istražuju diverzitet i različitost kroz upotrebu ilustrovanih knjiga, YouTube linkova, videa, pesama i MP3 fajlova koji se mogu preuzeti.

Mi ohrabrujemo mlade da nam se pridruže na putu ka institucionalnoj promeni priznavanjem postojanja diskriminacije na osnovu rase, sposobnosti, roda, seksualne orijentacije, rodnog identitata i uverenja.

Ključ u razvijanju naših obrazovnih i pedagoških resursa nije kreiranje novih časova i metoda rada, već korišćenje već postojećih okvira, kako bi postali dostupniji nastavnicima i učenicima, kao i razbijanje mita o tome da mi držimo „gej časove“.

Da razjasnim: ne postoji nešto što se zove „gej čas“, samo inkluzivni časovi. Na primer, „Tango Makes Three“ koristimo kao jednu od osnovnih sredstava kada je čitanje u pitanju. To je priča o dva pingvina mužjaka u njujorškom zoološkom vrtu, koji su izlegli jaje, podigli svoju bebu i dali joj ime Tango. Reakcije dece na ovu knjigu bile su sledeće:

„Sviđa mi se ova knjiga zato što nam pokazuje da roditelji ne moraju da budu samo muškarci i žene.“

Neke reakcije nisu uopšte bile usmerene na LGBT sadržaj: „Mislim da kada gospodin Gremzi bude smatrao da je Tango dovoljno porastao da živi sam u divljini, da će ga osloboditi.“

Meni je to utopija: učionica, škola, zajednica, svet u kom nije nikakva posebna stvar čitati knjigu o drugačijim porodicama, i pritom ne morati da opravdavaš postojanje LGBT+ osoba.

Nedavno smo primili kritike da osnovne škole nisu prikladno okruženje za LGBT+ inkluzivan rad. Ove optužbe i zablude samo potvrđuju kontinuiranu potrebu za daljim obrazovanjem u našim školama i zajednicama o lezbejkama, gej, biseksualnim i trans osobama, posebno uzimajući u obzir Equality Act 2010 i Ofsted briefing kriterijume, kojih se sve škole moraju pridržavati.

Stoga, kada priznanje odato našem radu stigne u nedavnom izveštaju Ofsted, tada znamo da naš rad utiče na institucionalnu promenu.

Pozitivan uticaj rada nastavnika u osnovnoj školi Allens Croft, jednoj od naših partnerskih škola, istaknut je tokom njihove inspekcije u februaru 2015: „Učenici/e četvrtog razreda pokazali/e su odličan uticaj školskog pristupa inkluziji i vrednostima zajednice kroz diskusije o knjizi „My Princess Boy“, i konceptu bezuslovnog prijateljstva. Učenici/e su pokazali iskrenu empatiju kroz način na koji su razgovarali, na primer, o važnosti toga da „budemo iskreni i lepi“.

Jedan učenik je rekao, „Svi smo ljudi, svi smo jedinstveni.“

Pogledajte kako učenici i nastavnici koriste PRIDE u osnovnom obrazovanju u Birmingemu:

Izvor: transserbia.org

Kako nastavnici mogu da pruže podršku transrodnim učenicima

Kategorija: Diskriminacija u udžbenicima, Edukacija / Datum: mart 24, 2015

Istraživanje pokazuje da 90 % zaposlenih u osnovnoj i srednjoj školi nije prošlo obuku za pružanje podrške LGBT učenicima. Nastavnica Eli Džordž istražuje kako da svoju učionicu učinite sigurnom i inkluzivnom


Dok u prosečnoj srednjoj školi ima dovoljno lezbejki, homoseksualaca, biseksualaca i transrodnih učenika (LGBT) da se formiraju dva puna razreda, prema izveštaju organizacije Stounvol 90 % nastavnika i vannastavnog kadra u osnovnim i srednjim školama prijavilo je da nije prošlo nikakvu obuku za pružanje podrške LGBT učenicima.

Stvaranjem bezbednog okruženja za transrodne učenike šalje se poruka prihvaćenosti u školama. Fotografija: Alamy

Stvaranjem bezbednog okruženja za transrodne učenike šalje se poruka prihvaćenosti u školama. Fotografija: Alamy

Mnogi nastavnici mogu da imaju problema jer ne znaju kako najbolje da pruže podršku učenicima, posebno jer ne postoje nikakvi propisi.

Nastavnici mogu da koriste ove relativno jednostavne tehnike da bi obezbedili osnovni nivo prihvaćenosti i brige za transrodne učenike u razredu:

Preispitajte svoje pretpostavke

Često ćete čuti zaposlene da kažu: „U našoj školi nema transrodnih đaka“, nesvesni činjenice da se mnogi transrodni učenici nisu autovali. Nastavnici nisu posebno obavešteni o učenicima koji rano ulaze u proces promene pola – u slučajevima kada se prepisuju blokatori pubertetskih promena, koji sprečavaju hormone da razviju sekundarne polne karakteristike. Ostali učenici možda ne žele da se autuju ili to rade pojedinačno. Ipak, zbog nedostatka informacija po pitanju transrodnosti i identiteta mnogi učenici ne mogu da nađu pravi jezik kojim bi ispoljili svoja osećanja.

Važno je da nastavnici stvore bezbedno okruženje za transrodne učenike, bez obzira na to da li smo svesni trans osoba u našim školama. Ovo omogućava učenicima koji se preispituju da istražuju svoju rodnost i šalje poruku svim učenicima da su prihvaćeni.

Odbacite raspored sedenja dečak-devojčica

Učenici često prijavljuju da je najstresnija situacija raspored sedenja dečak-devojčica. Za učenike koji se ne uklapaju u dvojni sistem rodnosti (koji se ne osećaju ni kao muško ni kao žensko) ovakva grupisanja potpuno negiraju njihov rod. Kao što jedanaestogodišnjakinja Sem kaže: „Svaki put kada nam kažu nešto poput „po dva dečaka, dve devojčice u grupi“ znam da to znači da moram da se pretvaram da sam devojčica ili ću imati problema. To me samo podseća na to da niko ne vidi ko sam zaista.“

Jednom kada upoznate svoj razred, raspoređivanje učenika prema sposobnostima, ciljevima ili trenutnim ocenama ili da bi se uticalo na ponašanje, prilično je lak posao. Do tada, zamolite učenike da sede pored nekoga koga ne poznaju, po datumu rođenja ili po abecednom redu. Raspored sedenja takođe može da se koristi da bi se smanjilo nasilje, uključujući i transfobno nasilje, tako što bi ranjivi učenici sedeli pored saosećajnih vršnjaka.

Prepoznajte transfobiju i borite se protiv nje

Mnoge škole su danas stručne u borbi protiv sveprisutne mikroagresije „to je tako gej!“ Sa druge strane manje smo obučeni za borbu protiv transfobije ili čak za prepoznavanje iste. Najčešće se učenici obraćaju jedni drugima u pogrešnom rodu kao vid „zadirkivanja“. Tipičnije za dečake, ovo ima korene u uzgrednoj mizoginiji i može biti pogubno za mlade trans učenike.

Poruke iz medija se brzo upijaju i učenici su često izloženi transfobiji a da toga nisu ni svesni. Uz popularne emisije, kao što je RuPolova „Drag Race“ i šturim izveštavanjima medija o poznatim transrodnim ličnostima, kao što je di džej Stefani Herst, učenicima se šalje poruka da je takvo ponašanje prihvatljivo, čak smešno.

Ključna stvar je obrazovati učenike zbog čega je to štetno. Shvatila sam da je najjednostavniji način i najefikasniji: pretpostavite da je u pitanju neznanje, a ne netrpeljivost i objasnite zašto je to uvredljivo. Ja obično započnem rečima: „Znam da verovatno ne mislite tako, ali…“

i završim „tako da, potrudite se da tačno izrazite svoje mišljenje.“ Kada ste jednom objasnili, usvojite politiku nulte tolerancije na transfobiju u budućnosti. Kao i sa svim oblicima upravljanja ponašanjem, ključ je u istrajnosti: borite se svaki put. Neće biti potrebno mnogo vremena da shvate poruku da ne dozvoljavate transfobne opaske u razredu i tako ćete stvoriti bezbednije okruženje za transrodne učenike.

Koliko je važno ime?

Važno je poštovati učenikov izbor imena. Trans učenicima ovo šalje važnu poruku da bez sumnje prihvatate njihov identitet. U trans zajednici, nečije ime pri rođenju je poznato kao „mrtvo ime“ i ne bi trebalo da se koristi.

Korisno je ažurirati i voditi evidenciju o rasporedu sedenja za nastavnike na zameni. Neki programi za evidenciju vam omogućavaju da izlistate omiljena imena učenika i, kako mnoge mlade trans osobe nisu u mogućnosti da zakonski promene ime, izuzetno je važno da to koristite gde god možete.

Obezbedite bezbedne prostorije za trans učenike

Odlazak u toalet može biti stresan za trans učenike. Jedna studija pokazuje da su toaleti, kao retke prostorije koje nisu pod nadzorom osoblja, glavna mesta za vršenje nasilja. Dok bi siledžije trebalo uvek privesti na razgovor, još jedan način da se učenicima obezbedi siguran pristup toaletu je da ih pustite iz učionice dok se njihovi drugovi raspakuju.

Pominjanje transrodnih osoba na času može pomoći transrodnim, kao i cisrodnim učenicima da pronađu uzore. Na časovima informatike, na primer, mogu da se pozabave radom pionirke Lin Konvej, a nastavnici engleskog mogu da iskoriste rad Dženet Mok za lekcije iz dokumentarne proze. Časovi drame i medija mogu da se bave ulogama Laverne Koks. Biblioteke bi možda želele da nabave knjige sa transrodnim likovima.

Vidljiva mesta se takođe mogu iskoristiti: učenici mogu da naprave sopstvene plakate ili da odstampaju neke sa sajta Rainbow Teaching. Omladinske trans organizacije često imaju prigodan materijal koji će ukazivati na to da je vaša učionica sigurno mesto na kom su svi prihvaćeni.

Eli Džordž piše pod pseudonimom.

Izvor: The Guardian

Poziv na radionicu: Lezbejska ljubav je pravda III

Kategorija: Vesti / Datum: mart 16, 2015

U subotu 28. marta u prostorijama Labrisa održaće se treća radionica na temu lezbejskih partnerskih odnosa u okviru ciklusa iskustveno-kreativno-edukativnih radionica pod nazivom „Lezbejska ljubav je pravda“


Tema radionice: Coming out – razlike i izazovi kada smo u partnerskom odnosu

fotkaza3radionicuNa ovoj radionici ćemo razmenjivati iskustva naših autovanja, izlazaka u svet sa našom egzistencijom, a u kontektstu partnerskih odnosa. Kako razrešavamo situacije kada je jedna out, a druga ne? Kako i da li se autujemo kao par? Da li i na koji način pravimo dogovore oko toga? Na koje načine ovo pitanje utiče na tok našeg odnosa? Koji su izazovi i rizici koje imamo u odnosu na spoljni svet? Da li i na koje načine nas naš partnerski odnos čini vidljivijim ka spolja sa našom lezbejskom egzistencijom?

Dođite da zajedno odgovorimo na ova pitanja, da podržimo i osnažimo jedna drugu i usput se i radujemo, smejemo i provedemo zajedno.

LEZBEJSKA LJUBAV JE PRAVDA je ciklus radionica koji se u periodu od januara do avgusta 2015. godine organizuje u Labrisu, a na temu lezbejskih partnerskih odnosa. Neke od tema o kojima ćemo razgovarati su: kako se upoznajemo, kako održavamo veze na daljinu, po čemu je lezbejska ljubav različita, iskazivanje emocija u odnosu, raskidi, odnosi sa bivšim devojkama, lezbejski seks, emotivna zavisnost, kontrola i nasilje u odnosima, kako se nosimo sa autovanjem, samopovredjivanje, autonomija unutar odnosa, naša prijateljstva kada smo u odnosu...

Radionice su namenjene svim ženama koje imaju iskustvo lezbejskih odnosa ili teže istim.

Radionice facilitiraju:

Dragana Garić i Tijana Popivoda

Mesto održavanja:

prostorije organizacije Labris

Vreme održavanja prve radionice:

Subota, 28. mart od 12 do 15.30 h

Prijave poslati na:

jelena.vasiljevic@labris.org.rs

Putni troškovi nažalost neće biti refundirani.

Istorija Labrisa: Očajnički tražeći sestrinstvo, 1996.

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: mart 13, 2015

Godina druga, 1996.

Broj aktivnih članica Labrisa i onih koje dolaze samo da nas upoznaju, stalno varira. U takvoj atmosferi teško je napraviti stalni koncept rada grupe. Lezbejke dolaze da bi se družile, da bi pričale o sebi, da bi upoznale druge lezbejke, da bi se politički angažovale, da bi pomogle sebi ili drugima. Okupljamo se svakog petka od dvadeset časova. U programu rada za ’96. su:

  • Radionice – raste broj članica koje se angažuju u organizovanju i držanju radionica;
  • Sastanci grupe – razmenjuju se informacije o radu grupe ili o dešavanjima na svetskoj lezbejskoj sceni;
  • Izdavačka delatnost – obuhvata štampanje Labris novina, pamfleta i knjiga;
  • Učešće na svetskim konferencijama, manifestacijama, skupovima;
  • Lezbejske studije;
  • Saradnja sa medijima – medijske kampanje koje je Labris pokretao bile su vezane za 27. jun, Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca, druge su se sprovodile u saradnji sa beogradskim feminističkim pokretom, vezane za značajne datume iz istorije feminističkog pokreta i osnovnih ljudskih prava;
  • Organizovanje zabava;
  • Video projekcije dokumentarnih i igranih filmova ženskog i lezbejskog ostvarenja.
Ljiljana-Zivkovic00

piše: Ljiljana Živković

Najstarija među nama je ušla u šestu deceniju, a najmlađa ima sedamnaest godina. Sve smo ravnopravne i svaka ima pravo na inicijativu. Od tridesetak lezbejki koje prisustvuju radionicama, sastancima ili žurkama, samo nas tri imamo iskustva rada u nevladinoj, nehijerarhijskoj grupi. Treba napraviti novi jezik, drugačije odnose od onih koji nas u patrijarhalnom svetu okružuju. Neke žene su zbunjene jer im niko ništa ne naređuje i ništa ne traži od njih; druge, kao ja, recimo smo ljute jer većina njih nema inicijativu. Mnoge lezbejke imaju otpor prema radionicima i ne žele da budu „slučajevi“. S druge strane, neke od njih vole da razmenjuju lična iskustva sa drugim lezbejkama što im pomaže u ličnom sazrevanju i jačanju identiteta. Neke od njih dolaze samo da bi (sa)znale da nisu same.

Nekolicinu nas još od prethodne godine zanima ideja o pokretanju SOS telefona za lezbejke. Pišemo projekat. Jedan od najvećih problema sa kojim se suočavamo jeste prostor. Iz Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja selimo se u prostorije ženskih studija. Arhiva nam je rasuta na više mesta. Koristimo tehničku opremu već navedenih grupa. Jelena se seli s jednog kompjutera na drugi, ja pokušavam da sredim arhivu, sva pošta stiže na Lepinu kućnu adresu. Imamo potrebu za sopstvenom sobom. Želimo da napravimo Infoteku i da uvedemo različite programe u rad grupe. Jelena i ja nemamo strpljenja, Lepa čeka neko bolje vreme, a ostalima je svejedno. I te godine, kao i prethodnih, neke članice odlaze u inostranstvo.

zene_komete
Ove godine dajemo više intervjua za novine, nego prethodnih. Nezadovoljne smo jer novinari odustaju od prvobitnih dogovora. Uz tekstove prilažu pornografske fotografije žena, stavljaju nam reči u usta. Jednom rečju, pridržavaju se nekog svog koncepta sa kojim nismo upoznate. Razrađujemo taktiku saradnje sa medijima. Zahvaljujući intervjuima, veliki broj lezbejki je došao u Labris. Za novine je, pored Jelene i mene, intervjue uglavnom davala Lepa. Velikoj većini članica Labrisa ona je bila prva kontakt osoba. Nakon objavljivanja intervjua, žene su je zvale telefonom, dolazile na njenu kućnu adresu ili je tražile u Ženskom centru. Svaka od njih je imala neku svoju razrađenu taktiku. Kasnije, kad su nam pričale o tome, to su bile šaljive priče, ali njihova osećanja, u trenucima kad su mislile da su jedine koje vole žene, ili kad su nailazile na bilo kakvu informaciju o lezbejstvu, ili kada su smišljale taktike za ulazak u lezbejsku grupu, nimalo nisu bila šaljiva. Svaka od nas ima svoju ličnu priču i one su različite, a u suštini ipak iste. Kada smo pričale jedne drugima o sebi, nekad smo se smejale, a nekad smo bile tužne.

Svakoj od nas Labris je bio sigurno mesto. Tu smo skidale stare „kože“ i uskakale u one komotnije. Bile smo svesne da smo svakodnevno izložene negiranju našeg postojanja u svim društvenim aspektima. Labris nam je bio baza, mesto na kom „punimo baterije“. Svaka od nas je trabalo da izvuče iz grupe nešto pozitivno za sebe – ono što bi nas učinilo pravednijima prema sebi, jačim i samosvesnijim. Neke od nas su razumele pesmu Adrijen Rič, lezbejske teoretičarke i pesnikinje:

Pravila pucaju kao termometar,
živa se prosipa preko iscrtanih sistema,
mi smo u zemlji bez jezika,
bez zakona, jurimo zebru i gavrana
kroz klance neispitane od zore,
šta god zajedno radimo čista je invencija,
mape koje su nam dali zastarele su
već godinama…
vozimo kroz pustinju pitajući se
da li će biti dovoljno vode,
halucinacije se preobražavaju u obična sela,
muzika sa radija dolazi jasno –
ni Kavaljer s ružom, ni Sumrak bogova,
već ženski tihi glas koji peva stare pesme
novim rečima, tihim kontrabasom, flautomkoje
sviraju žene izvan granica.

Labris objavljuje drugu Šteficinu zbirku pesama, zelenu knjigu, pod nazivom Žene komete. Početkom novembra predlažem osnivanje lezbejskog savetovališta. Kao glavni problem isprečilo se pitanje radnog prostora i nemotivisanost ostalih članica za ovakav vid angažovanja. Ovo je još jedna od ideja koja je ostala ono što je i na početku bila: samo ideja. U leto na skupu Žena u crnom u Novom Sadu, proslavljeno je prvo lezbejsko venčanje kod nas.

Na ovogodišnjem FEST-u prikazana su dva lezbejska filma, Dok pada noć i Poljubac leptira.