Mesečne arhive: februar 2015

Moj kratki izlet u lezbejski spid dejting

Kategorija: LezKULTura / Datum: februar 27, 2015

Imam trideset i jednu godinu i nikad nisam izašla sa momkom. Dobro, ne zapravo. Najbliže toj situaciji našla sam se u srednjoj školi, kada sam na sastanak pozvala momka sa spojenom obrvom koji je radio u prodavnici ploča samo zato što je nosio zastarelu odeću i što je, kad sam mu ušla u radnju, slušao ploču Cheap Suit Serenaders. Naš „sastanak“ bio je jedva nešto više od ispijanja viskija u javnosti; završio se tako što smo oboje pijani zaspali na njegovom duplom dušeku.

moj-kratki-izlet-u-lezbejski-spid-dejting-body-image-1424353015

Moje drugo najbliže iskustvo „sastanku“ bilo je sa čovekom koga sam upoznala nešto ranije iste večeri. U jedan noću me je odveo da mi pokaže vodopad iz špice za Tvin Piks. Dok smo iz mraka naše izolovane pozicije posmatrali osvetljeni, neprekinuti slap, on je izjavio da bi u tom trenutku mogao lako da me ubije i izvuče se nekažnjeno. Otišla sam kod njega kući i ostala s njim dve godine.

Kada su u pitanju izlasci sa ženama, u tome imam još manje iskustva. A kad kažem „manje iskustva“ mislim „apsolutno nimalo iskustva“. Ali k vragu, želim to — spremna sam, sa trideset i nešto godina u igri, da istražim biseksualnost koja mi je zaveštana rođenjem. Kad je prijateljica predložila da isprobam lezbejski spid dejting, pomislila sam, Nek ide život. Ako ništa drugo, to je dobra prilika da nadoknadim svo propušteno vreme.

Od samog starta sve je bilo u znaku neugodne konfuzije. Mejlom prepunim uzvičnika organizator događaja mi je preporučio da se to veče obučem „elegantno opušteno“, poznato još i kao „totalni oksimoron“. Nisam imala pojma kako da odaberem prikladnu odeću — želela sam da izgledam kao da im pripadam, ali ne toliko da izgledam kao pandur na tajnom zadatku. Odlučila sam se za košulju zakopčanu do grla i preteranu količinu šminke. Želela sam da se osiguram sa svih strana.

Veče se odigralo u zamračenom holivudskom baru, na mestu u koje, u normalnim okolnostima, nogom ne bih kročila. Kasnije sam od jedne od učesnica čula da bar navodno drži glumica Eva Longorija. (Kažem „navodno“ zato što ne mogu da se nateram da guglujem, pošto me ne zanima.)

Čim sam stigla, greškom sam zalutala na sprat, gde sam se zatekla u društvu zadriglih belih muškaraca koji su pričali, pretpostavljam, o tome kako je lepo vladati svetom dok grickate kanapee. Čula sam jednog kako kaže drugom: „Znaš, utorkom je dole spid dejting za lezbejke“. Njegov drugar je, čim je to čuo, prasnuo u histerični smeh. Osetila sam kako sam pocrvenela kao bulka, kao u nekom tinejdžerskom filmu, dok sam bežala nazad niz stepenice i u željeni zagrljaj mog novog sestrinstva.

Čim sam se prijavila, dobila sam pločicu sa imenom, broj (kandidat br. 10, srećo!) i parče papira na kojem je trebalo da se izjasnim o svom izboru. Ako mi se neka žena dopadne toliko da želim s njom da izađem, trebalo je da zaokružim reč „izlazak“. Ako nije, ali i dalje mogu da istrpim njeno postojanje, trebalo je da zaokružim „prijateljstvo“. Ako ne uradim nijedno, to praktično znači da dotičnu smatrate žešćim gaborom.

Podela na muškobanjaste i ženstvene učesnice videla se iz aviona, svaka je žena organski gravitirala svom jatu. Bila sam obučena više muškobanjasto nego ženstveno, ali nisam prišla svojoj grupi — iskreno, nisam znala kojoj zapravo pripadam, ako ijednoj. Umesto toga, nervozno sam počela da buljim u telefon. Osećala sam se kao da sam ponovo u srednjoj školi.

Sama u ćošku, napisala sam mejl tipu u koga sam zaljubljena do ušiju kao idiot. Sanjarila sam o njegovom maturskom prstenu, kako se trljamo jedno o drugo preko farmerki na uobičajenom mestu za peting i o svim onim drugim glupostima o kojima bi tinejdžerke srnećih očiju u dokolenicama trebalo da maštaju. Ali kako ću se dokopati mufa ako sam toliko luda za dečacima, mila majko? Morala sam da se skoncentrišem.

Dve žene zdesna pričale su o Superboulu. Jedna ga je propustila jer se „tako dobro provodila na obroncima“. Druga je obožavala sportove — „i da gleda, i da učestvuje“. Brzo sam shvatila da imam isto toliko zajedničkog s njima kao i sa pripadnicima agresivnog pola. Biće ovo mučenje, već sam videla.

Ljubiteljica sporta završila je razgovor sa skijašicom i usredsredila se na mene. Zvala se, recimo, Dijana. Radila je u računovodstvu, ali je mrzela svoj posao – u duši je bila „poslovna osoba“. Prestala je da priča sa mnom u pola rečenice kako bi ošacovala bolje obučenu, razdraganu ženu. „San Dijego je stvarno strava“, rekla je svojoj novoj družbenici. „Obožavam taj grad.“ Potom je saopštila da smatra kako „Long Bič ima najbolje klubove“. Bila sam srećna što je odlučila da me škartira.

Oko mene se razgovaralo bez ikakvog reda i smisla. Deset minuta posle zakazanog vremena za početak događaja, žene su i dalje pričale među sobom. Nisam prirodno druželjubiva — ako to već niste sami zaključili — i nisam nameravala tako lako da se podam svim ovim neznankama. Plaćala sam novac za probijanje leda, za ime Boga!

Konačno, veče je počelo. Junfer mi je skinula Sandra, koja mi je rekla da je već bila na spid dejtingu, ali „strejt“ usmerenja. Njeni pokreti bili su ukočeni i vojnički; ličila je na muškobanjastu verziju Elen Dedženeris. U odeljku za „beleške“ na svom papiru uz njeno ime sam stavila jedno „ne odgovara“. Nisam zapamtila ništa o čemu smo pričali sem o samom činu spid dejtinga.

Usledila je vrtoglava kavalkada dama — Eleonora, medicinska sestra bez karaktera sa Filipina; Dženi, iz Kolumbusa u Ohaju (videlo se); Džesika, koja se bavila „disruptivnim tehnologijama“. Nikad pre našeg razgovora nisam čula za disruptivne tehnologije — srećom, detaljno mi je objasnila o čemu se radi uz minimum kontakta očima. Izgledala je pristojno, ali nesnosno. Nisam imala želju da budem njena fundamentalna promena u životu.

Džesika II (već mi ponestaje lažnih imena) bila je nutricionista čija su dva zuba bila izoštrena tako da liče na vampirske. Rebeka je bila satelitski inženjer koja je napisala scenario o dejtingu. Mindi je radila u banci, ali je u slobodno vreme pisala „zajebanu mračnu poeziju“. Megi je bila finansijski menadžer (bojim se da je to jedina karakteristika koja ju je na bilo koji način definisala).

Džesika III bila je socijalna radnica koja je, kada sam joj rekla da sam pisac, smesta pretpostavila da ću napisati nešto sarkastično o našoj večeri (izvini, srećo). Kad bi mogla da bira neko drugo zanimanje u alternativnom univerzumu, rekla mi je, bila bi rabin ili naučnica. Ja sam rekla da bih i dalje bila pisac, ali uspešniji.
I tako dalje, i tako dalje. Dva sata kasnije, bili smo gotovi. Bolela su me usta. Bolela me je glava. A opet, svi oko mene su i dalje imali želju da se druže. Opsednute time da pronađu mesto gde će nešto prezalogajiti, nisu mogle da prestanu da pričaju o tome. Nisu mogle da prestanu da pričaju uopšte. Nisam bila u elementu; provevši veći deo dana pre toga u potpunoj, ispraznoj tišini, moja usta nisu bila naviknuta na ovoliko priče. Otišla sam dok su i dalje raspravljale o tome gde će jesti, nimalo bliže ljubavi ili kunilingusu nego kad sam došla.

Naučila sam, međutim, veoma važnu lekciju: ono što je zajedničko za sve nas ljude — gej, strejt, trans i ostale — jeste banalnost razgovora koje vodimo sa potencijalnim seksualnim partnerima. Nije me bilo briga kako te žene zarađuju za život. A opet sam im postavila to pitanje najmanje dvadeset puta.

Suviše sam veliki mizantrop da bih izlazila sa finansijskim menadžerom; od same pomisli na to da slušam njene anegdote sa posla poželim da nabijem sebi pištolj u usta. Suviše sam kruta, suviše teška, suviše osuđujem druge — to su glavne kritike koje su na moj račun uputili moji „hejteri“. Ove kritike mojih kritika krajnje su validne. Nema ničeg suštinski lošeg u tome ako ste finansijski menadžer. Nešto je, međutim, loše u tome kad nekog bez potrebe osuđujete. U grupi oko mene ljudi nisu našli ništa loše jedni u drugima. K vragu, nastavili su da pričaju dugo nakon što je prestala njihova obaveza da pričaju. Za problem koji sam imala sama sam bila kriva.

Dok sam se vozila podzemnom kući, proučavala sam svoje okruženje. Svi — muško, žensko —izgledali su bezveze. Odrastao čovek stajao je ispred mene sa rancem na leđima na kojem je markerom ispisao: „Disko ubica“. Zureći u njega, shvatila sam da ću, ukoliko ne prestanem da budem govno od čoveka koje samo osuđuje druge, bez obzira na pol za kojim žudim, biti jebena. Figurativno, naravno. Ne i bukvalno.

Izvor: VICE

Priča devojke koju su roditelji prisilno lečili na psihijatriji

Kategorija: LezKULTura, PFLAG / Datum: februar 26, 2015

Svetska i hrvatska premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Bolesno“ reditelja Hrvoja Mabića dupkom je napunila dvoranu Kaptol centra i izazvala snažne reakcije publike koja od početka odjavne špice nije prestajala tapšati


Film „Bolesno“ nastavlja se na prethodni Mabićev film „Četvrti majmun“, premijerno prikazan i nagrađen na prošlogodišnjem ZagrebDoxu, u kojem je dokumentaristički prikazan jedan od najmračnijih slučajeva hrvatskog zdravstvenog sistema – Psihijatrijska bolnica Lopača nedaleko od Rijeke, u kojoj su godinama prisilno hospitalizovani i neadekvatno tretirani maloletni pacijenti.

foto_201

Anu Dragičević roditelji su kao maloletnu smestili u bolnicu Lopaču, u kojoj su je pokušali „lečiti“ od homoseksualnosti, uz snažne medikamente i različite psihičke torture. Film se bavi onim što se događa nakon Aninog izlaska iz zloglasne bolnice i prati njen odnos s devojkom Martinom koja joj daje podršku u oporavku.

Jednog leta Ana dogovara venčanje sa svojom devojkom Martinom u Amsterdamu. Ona je u Martini našla ono za čim je čeznula: devojku koja je ne smatra ‘ludom’ i veruje u njen oporavak. Martina zna da su Anina teška psihička stanja posledica traume prouzrokovane roditeljima i psihijatricom, a uverena je da će joj biti savršena partnerka kada prođe kroz svoj traumatičan period.

U „Četvrtom majmunu“ Ana Dragičević bila je tek jedna od protagonistkinja, no Mabić se njenoj priči potpuno posvećuje u svom novom filmu, prateći iz zapanjujuće blizine njenu borbu s traumama koje je izazvao petogodišnji prisilan boravak u bolnici.

Nakon što na početku filma na ekranu pročitamo slavnu rečenicu Vilijama Foknera „Prošlost ne umire, jer nije ni prošla“ iz romana „Rekvijem za opaticu“ biva posve jasno da će narednih devedeset minuta ovog mučnog filma biti nabijeno upravo gorkim plodovima prošlosti.

Anina retrospekcija repetitivna je i ovijena oko stalnih motiva i emocija straha, klaustrofobije, želje za smrću, osvetom, pokušajima da izgradi novi početak i identitet osobe koja veruje u ljude.

„Bolesno“ je, kako i sam film sugeriše, priča o dugoj i mukotrpnoj borbi s psihičkom traumom, stalnom plesanju na rubu, između želje za prolaskom kroz traumu i nemoći nošenja s bolom koji dolazi od najbližih. Mračan je to i dirljiv film u kojem vidimo kako zloglasne metode prisilnog „lečenja“ homoseksualnosti nisu relikt davne prošlosti, već nešto što se brutalnošću pojedinaca, u čijim se rukama nalazila moć, odvijalo u neposrednoj blizini Rijeke, grada koji se smatra jednim od najliberalnijih u Hrvatskoj.

Iako je najpre dovršio film „Četvrti majmun“, Mabić nam je otkrio kako su njegovi prioriteti na početku bili postavljeni drugačije.

„U cijelu priču ušao sam s intencijom da snimim film o Ani Dragičević, ali kako sam ispočetka htio biti siguran da cijela priča drži vodu, morao sam istraživati te otkrio da je postojalo još pacijenata koji su protiv svoje volje držani u Lopači. Već tada sam počeo snimati Anu, ali kako je ona bila u stanju teškog posttraumatskog šoka, u pauzama sam snimao i ostale pacijente, liječnike i cijeli kontekst. Vrlo brzo shvatio da imam dva filma – jedan istraživački, koji otkriva što se sve godinama događalo u toj bolnici, i drugi, izrazito intimistički, a bavi se Anom koja liječeći se od snažne traume upoznaje djevojku i ulazi s njom u vezu’, rekao nam je Hrvoje Mabić.

Mabićevo bavljenje bolnicom Lopača trajalo je pet godina.

„Prva i najteža stvar bila je zapravo uspostaviti odnos povjerenja s Anom. Ona je bila u teškom stanju kada sam počeo snimati oba filma i stalno je tražila načine da makne ljude od sebe, da se udalji. Plesali smo ispočetka na rubu, no s vremenom se između nas stvorilo povjerenje. Barijera su bila i njezina stanja. Vrlo često se događalo da sa snimateljskom ekipom doputujem u Rijeku i troškovi su bili veliki, ali Ana je vrlo često bila prisiljena uzimati pauze u snimanju. S druge strane, morali smo i željeli poštovati Anin ritam i limite, pa se dogodilo da smo u jednom trenutku ostali bez budžeta i bili prisiljeni snimati u potpuno gerilskim uvjetima’, kaže Mabić.

Mabić je posve ogolio intimu svoje protagonistkinje, a kako bi dramaturški prokrvio mučnu i komornu atmosferu, služi se godišnjim dobima i prizorima prirode koji dosledno prate Anina psihološka stanja.

„U periodu u kojemu sam radio na filmu ponovno sam, nakon mnogo godina, čitao ‘Zapise iz podzemlja’ Dostojevskog, u kojima on piše pismo bratu i ima sličnu muku da ispriča priču koja je jako hermetična i teška, pa je shvatio da će u nju morati unijeti malo poezije. I sam sam u početku zamislio film jako komornim; u njemu dominiraju krupni i bliži planovi dviju osoba koje na vidjelo iz glave izvlače svoje monologe i stanja. Odlučio sam da neću prikazivati druge osobe, osim njih dvije i Aninog psihoterapeuta s leđa. Morao sam uz sve to dati Anin ambivalentan odnos prema prirodi, a ona je istovremeno prekrasna i zlokobna, prijeteća’, kaže režiser.

„Bolesno“ je, bez sumnje, najkompleksniji film jednog od ponajboljih domaćih dokumentarista srednje generacije. Kao producent i reditelj hvaljenog dokumentarnog serijala „Direkt“, Mabić za sobom ima plodonosno iskustvo u radu s diskriminisanim grupama.

„Istina, do sada sam se bavio nijansiranjem psiholoških tema, ali i ljudima koji su iz različitih razloga u društvu i zajednici ‘obilježeni’ ili marginalizirani. Negdje u tom ključu se nalazi i najnoviji projekt na kojemu radim – televizijski serijal od trideset portreta ljudi koji su doživjeli neko izrazito traumatično iskustvo, iz kojega su na koncu izašli vrijednosno bolji. Priče se tematski kreću od mladih ljudi koji su oboljeli od teških i smrtonosnih bolesti do žene u 70-im godinama koja je preživjela logor u Jasenovcu. U pitanju je cijeli dijapazon zlostavljanih žena, ljudi koji su izgubili bližnje, do gej i lezbijskih priča. Pripremam i film koji je još u fazi razvoja scenarija i bavit će se prostorom u kojemu se prelomila cijela hrvatska povijest – od NDH do našeg zadnjeg rata“, najavljuje autor, a filmom „Bolesno“ postavio je neka važna pitanja o uvek aktualnim temama naličja ‘bolesnog’ i ‘zdravog’ koji se obrću u njegovoj radnji.

Izvor: lori.hr

Poziv za učestvovanje u radionici: „Od MARGINE ka CENTRU i obrnuto“

Kategorija: Vesti / Datum: februar 25, 2015

Grupa „Hajde da…“ poziva vas na radionicu „Od MARGINE ka CENTRU i obrnuto“ koja se kroz praksu fizičkog, plesnog, dramskog i dokumentarnog teatra, bavi pitanjima kao što su: Šta je to što nas spaja, a šta nas razdvaja? Šta znači za tebe život na margini?


Grupa „Hajde da…“ ima višegodišnje iskustvo u radu sa različitim grupama učesnika. Ono što je najviše inspirisalo u radu je mogućnost povezivanja osoba iz različitih delova društva.

ka centru

U periodu od 12. do 16. marta 2015. grupa „Hajde da…“organizuje radionicu koja će se, koristeći praksu fizičkog, plesnog, dramskog i dokumentarnog teatra, baviti pitanjima kao što su: Šta je to što nas spaja, a šta nas razdvaja? Šta znači za tebe život na margini? Da li te drugi vide onako kako bi volelo/la? Da li je umetnost prostor u kome možeš da postigneš jednaka prava? Radionica će biti organizovana u Kulturnom centru REX (Jevrejska 16, Beograd). Vremensko trajanje tokom dana je u proseku 5 sati (sa jednom do dve pauze, uz osveženje). Radnim danima ćemo raditi od 16:30 h.

Radionica je namenjene osobama (starijim od 18 godina) iz Beograda i bliže okoline, koji sebe doživljavaju kao pripadnike/ce neke marginalizovane grupe, odnosno čiji je utisak da nemaju ista prava kao većina stanovništva u Srbiji. Mogu se prijaviti osobe koje ranije nisu učestvovale u sličnim radionicama, kao i one koje bi želele da steknu novo i drugačije pozorišno iskustvo.

Radionicu će voditi Boris Čakširan, koji već dugi niz godina kao pozorišni stvaralac koristi pozorišnu umetnost u cilju društvenog delovanja.

Organizatori nisu u mogućnosti da obezbede personalne asistente. Ukoliko bude zainteresovanih korisnika/ca kolica da se uključe u radionicu, po dogovoru će biti organizovan prevoz do prostora za rad i nazad. Ukoliko se budu prijavile gluve i nagluve osobe, biće obezbeđen prevod na srpski znakovni jezik. Za osobe koje žive van Beograda nismo u mogućnosti da pokrijemo troškove puta, smeštaja i hrane.

Kako je broj polaznika ograničen, važno je da se zainteresovane osobe prijave na vreme. To mogu da učine tako što će popunjen upitnik za učesnike/ce poslati na e-mail marko@hajdeda.org.rs

Krajnji rok za prijave je 3. mart 2015. u 13 h.

Radionicu realizuje Grupa „Hajde da…“ u saradnji sa Kulturnim centrom REX, a finansijski ju je podržao Prince Claus Fund.

Brazil u borbi sa stigmatizacijom žena uličnim plesom

Kategorija: Feminizam / Datum: februar 25, 2015

Rio de Žaniero – Sezona karnevala se u Brazilu bliži kraju a pre nedelju dana su na stotine ljudi noseći feminističke transparente učestvovali u velikoj uličnoj žurci koja je za cilj imala stvaranje ironijske distance prema društvenoj stigmi žena i njihove seksualne prošlosti


Muškarci, deca, starije osobe pored naravno mnogih žena uz zvuke flamenga su igrajući ulicama branili seksualne slobode i protestvovali protiv svih vrsta predrasuda i nasilja.

Ovu žurku je organizovala grupa koja sebe naziva „Mulheres Rodadas“ što bi u slobodnom prevodu značilo „Iskusne žene“.

BrazilCarnivalMachismo-0f8fb

Učesnici žurke okupili su se u parku Rio de Žaneiro da bi ukazali na postojanje duplih standarda kada se govori o ženama i njihovom broju seksualnih partnera u prošlosti dok se za muškarce nikada ne govori isto.

Glavna organizatorka Renata Karvaljo, kaže da se ideja za ovaj vid protesta rodila kada je u decembru na društvenoj mreži Facebook osnovana stranica „Nezaslužujem ženu koja je iskusna“ od strane grupe „Mladi desničari“ na kojoj su ljudi postavljali slike koje su imale za cilj da sramote i stigmatizuju žene. Tada je ona sa još nekoliko prijateljica odlučila da organizuje ovaj događaj.

„Šale mogu biti vrlo politizovane. Ne zanima me karneval u kojem je žena samo figura. Ples je po definiciji transgresivan a akcenat stavljamo na ukidanje rodnih uloga. Neke su grupe odlučile da se predstave igrom sa feminstičkim značenjem i da preispitaju rodne uloge i ulogu žene u društvu. To je u svemu najbitnije. Zabavljajući se mi dekonstruišemo ovu glupavu i zastarelu ideju i podstičemo muškarce da razmisle dvaput pre nego što upotebe slične fraze“, rekla je Renata i dodaje da je pomoć za organizaciju ovog događaja stigla od velikog broja ljudi koji su pomogli njegovu realizaciju.

„Priključili su nam se dizajnerke, muzičarke, producentkinje, fotografkinje i drugi učesnici i učesnice karnevala. Nijedan cent donacija nije bio uključen i sve se finansiralo iz naših džepova pa smo zbog toga strahovali od posledica jer je dvanaest hiljada ljudi potvrdilo svoje prisustvo na događaju“, objasnila je novinarima Renata.

Ljudi različitih starosnih dobi pristizali su iz svih krajeva Brazila da podrže događaj a pažnju je mogao skrenuti i jedan zanimljiv vremešni par. Obučeni u kostime žabe i princa sa transparentima „iskusan žabac“ i „iskusna princeza“. To je kako kažu Flor(64) i Ivo (70) bio njihov način da ismeju fantaziju žapca i princeze i da se pobune protiv mačističistih stavova i rodnog nasilja koje je i danas prisutno u društvu.

„Današnje generacije treba da stave tačku ovim zastarelim teorijama koje štete ženama. Ovakvi festivaltivali su bez svake sumlje prilika da se ovakve teme pobeđuju dobrim raspoloženjem“, kaže Ivo.

Mnoge su žene nosile turbane ukrašene voćem na vrhu po ugledu na legendarnu igračicu sambe Karmen Mirandu dok su neke šminakle svoje obrve i nosile kostime u stilu čuvene slikarke Fride Kalo. Bilo je takođe i zabavnih kostima u stilu feminističke američke ikone Rosie D’ Riveter uz prateće transparente „We can do it“ („Mi možemo“).

Bilo je takodđe i mnogo poznatih brazilskih ličnosti od kojih je i jedna i novinarka Renana Lessa u pratnji petogodišnje ćerke Alise:

„Svake godine idemo na karneval obučene u različite kostime. Ovo je šaljiv način da se ukaže na predrasude i nasilje. Alisi se jako sviđa karneval“.

Ovaj je događaj bio prilika da se podigne svest o napadima i uznemiravanjima koje žene doživljavaju tokom karnevala. (prim. stranci idu od žene do žene i na silu skupljaju poljupce). UN Women se takođe priključio događaju deleći promotivni materijal o upustvima za prijavu nasilja koje su žene doživele za vreme karnevala.

Izvori: AP, O Globo.

Prevela: Radica Hura

Prvo je stiglo jedno pismo

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: februar 23, 2015

Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Bilo je poslato na desetak adresa u Beogradu, nekoliko feministkinja i gejeva dobilo je to pismo. U to vreme otvarao se gej-lezbejski Roza Klub u Ljubjani, i one/i su pitale/i hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan Roza Klub u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, koji je takođe dobio pismo, i rekao: „Hajde i mi da se okupimo.“ Zbog pisma iz Roza Kluba. Dejan je telefonirao gej poznanicima i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret desio se u poslastičarnici hotela Moskva. Nisam nikada saznala zašto baš tu, ali neki gej muškarci su pričali kako su tamo ranije tradicionalno odlazili na kafu. Ja sam onda već imala iskustvo okupljanja u feminističkoj grupi Žene i društvo, dakle nije mi bilo neobično da sedimo zajedno zbog nekog političkog i ličnog razloga.

Piše: Lepa Mlađenović

Piše: Lepa Mlađenović

Ali ovo je bilo drugačije. U grupi je bilo puno muškaraca i malo žena, samo nekoliko nas. Prvo smo se malo gledali/e, kako ko izgleda, da li nam se smeši. Većina nas se nikada pre nije srela na jednom mestu – toliko nas u našem gradu! Ah, kako je to bilo uzbudljivo, nismo jedine/i! Viđala sam ih na slikama, u knjigama, u Njujorku, ali ne i u Beogradu. Da, to su važne kote u mapama naše žudnje! U istoriji grada! U udžbenicima o društvenim pokretima. Prvi put: četiri lezbejke se dogovaraju na javnom mestu.

Tako je počelo – nakon nekoliko okupljanja u kafeima, prešli/e smo u stanove. Nakon toga nam je trebalo ime i cilj, kako ćemo se zvati i šta želimo da radimo. Na jednom od tih prvih sastanaka, Boris Liler je rekao: „ARKADIJA, zemlja ljubavi i slobode…“ . Od svih predloženih imena ovo je imalo najviše podstaknutih fantazija, pa je onda dobilo i najviše glasova. Pored toga u Francuskoj je već početkom veka postojao jedan časopis istog imena koji je između ostalog štampao tekstove LGBT tematike. Dakle, naše ime već je bilo deo evropske LGBT istorije.

Klikni za veću rezoluciju

Klikni za veću rezoluciju

Sledeće dve godine prošle su u dogovorima, susretima, međunarodnim konferencijama i pripremama za statut Arkadije. Kada je počeo rat u bivšoj domovini, i neke/i od nas odmah su krenule/i sa anti-ratnim aktivizmom, tako da okupljanja Arkadije nisu bila česta, ali je zato jedna od tema bila nacionalizam. Nekoliko nas (Dejan, Boris i ja) bili smo sasvim sigurni da Arkadija ne sme biti nacionalistička, i da grupa treba da promoviše ljudska prava svih diskriminisanih grupa.

Arkadija se prve četiri godine selila iz jednog u drugi prostor, i na kraju smestila se u Centar za ženske studije. Tako smo 1994. štampale/i prvi mali bilten Arkadija, i krajem godine još jedan. Te godine broj lezbejki je počeo da se uvećava. Iskustvo ženskog pokreta, organizovanja, rada na emocijama kroz radionice, bilo je od ključne važnosti za razvoj grupe. Žene Arkadije bile su aktivne, spremne za saradnju: ženski pokret je doneo metode rada i principe koji su olakšavali procese udruživanja. Tako je 1995. jedan deo lezbejki poželeo da se odvoji od gej muškaraca iz Arkadije. Lezbejke su tada već uveliko bile aktivne u organizaciji kroz logistiku – oba biltena pripremala je Jelica Teodosijević, ono malo para za štampanje došlo je od feministkinja lezbejki, a sve radionice vodile su lezbejke iz ženskog pokreta. I tako su autonomne i spremne lezbejke Arkadije odlučile da se samoorganizuju.

Ljiljana Živković krenula je da nas organizuje, Jelena Labris je našla ime za grupu, i mi smo počele da se viđamo svakog petka kao Labriskinje. Labris je bilo ime već u istoriji lezbejskog međunarodnog pokreta. Bilo nam je važno da smo snažne i samostalne, a labris je baš to i označavao: žene koje koriste jednu stranu sekire da kopaju zemlju, dakle da seju, grade i hrane sebe i druge, a drugu stranu sekire da se odbrane od neprijatelja. Na taj način nisu bile zavisne od muškaraca ni u ratu ni u miru.

Tako je nastao Labris, tokom teških godina Miloševićevog totalitarnog režima. Okupljale smo se i dalje u prostorima Centra za ženske studije i Autonomnog ženskog centra, ponekad i u Ženama u crnom. Tih godina bilo je nejasno šta su nevladine organizacije, i da li će uopšte jedna lezbejska organizacija moći da se registruje, s obzirom na to da je kasnije odbijeno registrovanje Džentlmen-a, koji je u Pančevu 1997. hteo da pokrene Dejan Nebrigić.

Jedan deo feministiknja iz grupe bile su aktivne u anti-ratnom pokretu. Nekoliko njih već su bile napustile zemlju neprijatljesku lezbejkama, i krenule ka Berlinu, Londonu, Australiji, SAD, itd. Lezbejska prava nisu bila deo programa ni novoosnovanih organizacija za ljudska prava, a kamoli države. Dakle, kao i mnoge druge hrabre lezbejke u svetu, u državama u kojima je biti lezbejka opsano po život, Labriskinje su radile i organizovale se.

Pokretačice i liderke Labrisa bile su i deo ženskog pokreta, tako da smo bile upoznate sa osnovnim principima organizovanja. Isto tako i pojmovi ženskih ljudskih prava i borbe već su bili usvojene vrednosti. Naš aktivizam je podrazumevao solidarnost sa svim grupama koje su diskriminisane. Tako su lezbejke bile na demonstracijana povodom Međunarodnom danu protiv fašizma, 9. novembra, zatim na protestima protiv diskriminacije Romkinja i Roma, na akcijama povodom 50 godina Međunarodne deklaracije ljudskih prava 1998, na akcijama povodom 8. marta – Međunarodnog dana žena, potpisivale peticije za prava žena, Albanki i Hrvatica, za prava žena sa invaliditetom, za prava dece i žena koje su izložene muškom nasilju tokom kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama… ponekad zajedno sa našim gej drugarima, zatim prigovaračima savesti i drugim anti-militaristima/kinjama.

A u međuvremenu smo radile na svojim životima kroz redovne radionice. Ko smo mi u homofobičnom svetu? Šta nas plaši, odakle naši strahovi i sramote? Šta želimo znati o sebi i drugim lezbejkama? Želje, snovi, erotika lezbejske žudnje… sve su to bile teme o kojima smo razmenjivale iskustva. Pretvarati doživljaje u reči za mnoge je bilo jako teško, uravo zato što su lezbejke stigle iz sveta bez mapa i bez jezika kako je davno rekla Edrijen Rič. Upravo zato nam je bilo tako jako važno da razgovaramo, jer mnoge od rečenica koje smo izgovorile u Labrisu, nikada i nigde pre toga nismo se usudile reći.

A onda 2000. godine Labriskinje su se registrovale, iznajmile svoj prostor za rad i organizovanje. Nakon velike žurke GOTOV JE, još jedna Lezbejska nedelja, sa sestricama lezbejkama iz Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Kakva radost! Gotovo je sa režimom, mislile smo mi. Usvajamo evropske standarde – nadale smo se. Ljudska prava postaju uslov razvoja društva – kakve lepe želje. Nagoveštava se nacrt za novi ustav, za anti-diskriminacioni zakon, za zakon o ravnopravnosti polova. Ali već sledeće godine bilo je suviše rano. Naš pokušaj da organizujemo Dan ponosa lezbejki i gej muškaraca završio se napadom oko hiljadu fašistički orijentisanih muškaraca na sve učesnike/e i prolaznike/ce i simpatizere/ke parade Ponosa. Udarci, batine, šipke, kamenje, krv, strah, jaja u kosi, trka, bežanje. Bile smo hrabre, i mnogo smo naučile tog dana, 30. juna 2001. u Beogradu na Trgu Republike.

Petnaest godina Labrisa je petnaest godina ponosa i rada, aktivizma i ljubavi za žene koje vole žene. Mi dolazimo punih ruku, rekla je Džoan Nestl: Vi, moje lezbejske drugarice dale ste mi svet u kome moje reči mogu da žive, gde je moja ljubav ljubljena suncem, gde se moj bes pretvara u viziju mogućnosti i akciju. Ovo su teška ali neminovna vremena. Ovo su vremena u kojima jesmo. Dolazimo punih ruku.

2005.
Beograd

Labris ove godine obeležava 20 godina rada

Kategorija: 20 godina Labrisa / Datum: februar 23, 2015

Labris će serijom tekstova na sajtu obeležiti 20 godina rada. Svake nedelje moći ćete da čitate jedan tekst iz arhive labrisovog aktivizma. U rubrikama Vremeplov: dogodilo se na današnji dan, Da li se sećate? i Dostignuća na fb, tw i instangram stranicama objavljivaćemo zanimljivosti iz rada Labrisa koje ćemo ilustrovati fotografijama iz arhive.

Seriju započinjemo tekstom Lepe Mlađenović: Kako je počelo organizovanje lezbejki i homoseksualaca u Beogradu, koji je izašao u knjizi Petnaest godina lezbejskog i gej aktivizma u Srbiji i Crnoj Gori 1990-2005. koju možete u celosti preuzeti OVDE.

Ministar Dačić postupio po preporuci Poverenice

Kategorija: Vesti / Datum: februar 21, 2015

Ministar Dačić se sastao sa delegacijom organizacije Labris koja je protiv njega podnela pritužbu Povereniku, i u direktnom razgovoru saznao sa kakvim se problemima u Srbiji suočavaju LGBT osobe i kako na njih utiču izjave najviših zvaničnika o njihovim pravima.


Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić postupio je po preporuci poverenice Nevene Petrušić povodom diskriminatornih izjava o LGBT zajednici. U službenim prostorijama Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, ministar Dačić se sastao sa delegacijom organizacije Labris koja je protiv njega podnela pritužbu Povereniku, i u direktnom razgovoru saznao sa kakvim se problemima u Srbiji suočavaju LGBT osobe i kako na njih utiču izjave najviših zvaničnika o njihovim pravima.

540b4c71320024543f33aec82da1495c_L

On je takođe rekao i da će kao ministar spoljnih poslova i predsedavajući OEBS-a doprinositi većem poštovanju ljudskih prava, smanjenju diskriminacije i povećanju tolerancije prema LGBT populaciji i svim drugim manjinskim grupama.

Predstavnica Labrisa Jovanka Todorović ocenila je da je ovaj sastanak vrlo važan i veoma pozitivan događaj za naše društvo. Prema njenim rečima, cilj ovog događaja bio je da se iznesu svakodnevni problemi sa kojima se suočavaju predstavncii LGBT zajednice i da se zajednički stremi rešenjima.

Poverenica Nevena Petrušić ocenila je da ohrabruje činjenica da je jedan od najviših zvaničnika Srbije postupio po preporuci koju mu je uputio nezavisni državni organ čiji je osnovni zadatak sprečavanje svih oblika diskriminacije i zaštita ravnopravnosti. Prema njenim rečima, ovaj čin predstavlja važnu poruku celokupnoj javnosti o neophodnosti poštovanja različitosti i uvažavanju ljudskih prava svih građana i građanki Srbije, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju, nacionalnu ili versku pripadnost ili bilo koje drugo lično svojstvo.

Prenete sa sajta Poverenice za zaštitu ravnopravnosti

Konkurs Sterijinog pozorja: Olga Dimitrijević napisala najbolji dramski tekst

Kategorija: Vesti / Datum: februar 20, 2015

Na konkurs Sterijinog pozorja za originalni domaći dramski tekst u 2014. godini stiglo je 85 radova


Žiri u sastavu Ana Tasić, Miloš Latinović i Nikita Milivojević, pročitao je sve tekstove i doneo jednoglasnu odluku da za nagradu predloži tekst “ Kako je dobro videti te opet“, čij je autor potpisan pod šifrom „Oktobar”.

olga-3-stupca_524564S0

Nakon odluke žirija i uvida u razrešenje šifri, utvrđeno je da je autorka nagrađenog teksta Olga Dimitrijević, dramska spisateljica iz Beograda.

Žiri je u donošenju odluke bio vođen sledećim kriterijumima: da je tekst superiorno napisan u pogledu zapleta, likova, razvoja dramske radnje, da je značajan danas, za savremenu publiku, ali i da istovremeno ima i važan univerzalni smisao. Takođe, žiriju je bilo važno da tekst bude specifičan, ali i slojevit, da ima šire društvene, poetske, filozofske dimenzije, da se konkretne i pojedinačne teme i likovi koji se u tekstu tretiraju mogu iščitati iz različitih uglova.

Nagrada autorki pobedničkog teksta biće uručena 29. marta, na Dan Sterijinog pozorja.

Izvor: Blic