Mesečne arhive: januar 2015

Podrška za Zaštitnika građana

Kategorija: Vesti / Datum: januar 30, 2015

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava podržava rad Zaštitnika građana i nastojanje da izvršava svoju kontrolnu funkciju i obaveze koje mu Ustav i zakoni nalažu.
Povodom nastavka opstrukcije postupka kontrole u vezi sa incidentom na Paradi ponosa, prenosimo tekst Jelke Jovanović, kolumnistkinje Nezavisnih novina koja pojašnjava da Zaštitnik građana i postoji da bi štitio građane od bahate vlasti i kontrolisao rad svih organa vlasti, civilnih i vojnih. I ukoliko to ne radi i sistematski i povodom incidenata – sam krši zakone države Srbije i njen Ustav. Kao što ih krše oni koji ga ometaju


Punih pet meseci senka mlađeg brata nadvija se nad premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem. Vrapci već znaju da je 28. septembra lane u vreme održavanja „Parade ponosa“ u strogom centru Beograda Žandarmerija pretukla Andreja Vučića i Predraga Malog, brata aktuelnog gradonačelnika Beograda.

Foto: Medija centar

Foto: Medija centar

Njih su dvojica bila u društvu dvojice pripadnika elitne vojne jedinice „Korba“, koja po specijalnim ovlašćenjima obezbeđuje najviše vojne, ali povremeno i državne funkcionere. Navodno su odbili da se legitimišu, a kada su žandarmi, koji su obezbeđivali učesnike „Prajda“, insistirali na tome, napali su ih. Iz tog se izrodila grdna frka kad se pojavila dodatna žandarmerija, a posebno kada je jednom od pripadnika „Kobri“ ispao pištolj „glok“ sa metkom u cevi. Snimak krvavog Andreja Vučića otišao je u svet, tim pre što je to bio jedini incident tokom „Prajda“.
Pripadnici odreda niške žandarmerije, koji su učestvovali u incidentu, hitno su suspendovani zbog prekomerne upotrebe sile, a protiv njih je podneta i krivična prijava. Snimak koji je na licu mesta napravila ekipa Televizije N1, prilično je pomogao u tome, a stvarne dokaze kriju snimci sa bezbednosnih kamera dve okolne banke.

Paralelno sa pretkrivičnim postupkom kontrolu je pokrenuo i zaštitnik građana Saša Janković, koji se priključio prijavi protiv žandarma, ali namerava da rasvetli i ulogu vojnih službenika u jednom strogo civilnom poslu, a još više ulogu Vojnobezbednosne agencije, koja je u ovom i još jednom zanimljivom slučaju poznatom kao „špijuniranje u Kraun plazi“, pretekla policiju u istrazi. I, kako se ispostavlja, neovlašćeno uzimala dokazni materijal. Na primer, snimke kamera one dve banke. Kao i kameru iz onog hotela.

Bilo kako bilo, priča o premijerovom mlađem bratu davno je prevazišla povod i pretvorila se u pravi mali rat između ombudsmana i vlasti, ali o tome nešto kasnije. Najintrigantnije pitanje koje je već mesecima u fokusu javnosti jeste u kojem svojstvu su „Kobre“ pravile društvo Vučiću mlađem i Malom? Ministarstvo odbrane i VBA odbijaju da odgovore na to pitanje, kao što odbijaju da odgovore na još niz interesantnih pitanja i Jankoviću dostave dokumentaciju kako bi okončao zakonom i Ustavom utvrđenu obavezu kontrole rada MO i VBA.

Tokom 150 dana nejasnoća u javnost su plasirane različite verzije, počev od toga da su se četvorica muškaraca (Andrej Vučić, Predrag Mali i pripadnici „Kobri“ S.S. i S.J.) neformalno družila, pa do najnovije za koju je zaslužan ministar odbrane Bratislav Gašić lično. Kako je kazao u parlamentu, brat premijera Vučića imao je vojno obezbeđenje, jer je sa predsednikom Vlade trebalo da ide na porodični ručak kod roditelja!

„Što je greh što su se našli na ulici“, pita ministar, uz dodatno objašnjenje da je lično potpisao odluku da pripadnici specijalne vojne jedinice „Kobre“ štite predsednika Vlade Aleksandra Vučića.

E, sad, iako nije baš u skladu sa zakonom i bezbednosnim pravilima, to da ‘Kobre’ obezbeđuju premijera nije neka novina; obezbeđivali su i ranije funkcionere koji su bili na meti raznih kriminalnih grupa, a nisu imali poverenja u policiju. Osim što su čuvali ministre/ministarke i predsednika, primerice, ‘Kobre’ su štitile i njihovu decu zbog mogućih otmica i ucena. Nesumnjivo da je odluka o dodeli ‘Kobri’ premijeru rukovođena tim istim razlozima, tim pre što su pripadnici ove jedinice najobučeniji za te zadatke. A kako kaže premijer, veruje im i tako je najjeftinije.

Za braću, međutim, „Kobre“ nisu i ne mogu biti nadležne, posebno kad braća ne žive u istom domaćinstvu kao što je to slučaj sa A. Vučićem i A. Vučićem.

U međuvremenu – između verzije o neformalnom druženju i one o obezbeđivanju, procurila je i jedna za laike najzamršenija: S.S. i S.J. su bili prethodnica prethodnice obezbeđenja premijera, ma šta to značilo. Kao i vest da obaveštajci VBA, iako nisu ovlašćeni da sprovode istrage o incidentima u koje su umešana civilna lica, to rade.

Zbog odbijanja MO i VBA da sarađuju u ovom slučaju, zaštitnik je odustao i odranije zakazane sistematske kontrole u kojoj je trebalo da rasvetli saznanja o tzv. nezakonitom prikupljanju podataka. U javnosti je to, čini se ispravno, prevedno kao nezakonito prisluškivanje političkih lidera opozicije i sindikalaca, ali o čemu je stvarno reč neće se znati sve dok sveobuhvatna kontrola ne bude sprovedena.

Zbog insisitiranja na rasvetljavanju uloge dvojice „Kobri“, ali i VBA, Janković se našao ne na vetrometini, već usred unakrsne vatre, a najviše verbalnih projektila na njega je ispalio ministar Gašić. Poslednjih dana se umešao i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović kao podrška ministru vojnom; nepotrebna, pošto MUP i Bezbednosno-informativna agencija dobro sarađuju sa zaštitnikom. U sukob se umešao i parlament, odnosno predsednik skupštinskog Odbora za bezbednost Momir Stojanović i zakazao javnu sednicu tog tela na kojoj će se razmatrati slučaj “Andrej Vučić“. U vreme nastajanja ovog teksta sednica je bila u toku, ali se još ne znaju njeni zaključci. Indikativna je, međutim, Stojanovićeva tvrdnja da su MO i VBA dostavili svu dokumentaciju Odboru. Navodno, istu onu koju ne daju ombudsmanu, a uz to Janković nije ni pozvan na sednicu, iako je on i otvorio čitavu priču. A sednica je javna. Plus, parlement je jedini koji sudi o radu ombudsmana, postavlja ga i razrešava.

Šta se sve zaista događalo, posebno sa prekoračenjem ovlašćenja VBA, znaće se kada Ministarstvo i ta agencija odgovore na brojna ombudsmanova pitanja. (Zainteresovani ih mogu naći na sajtu www.ombudsman.rs, kao i kompletnu prepisku, ali i zakonski osnov kontrole). Ako odgovore. I kada bude okončana istraga. Do tada se javnost može zabavljati kvizom u kojem je glavno pitanje znaju li najviši funkcioneri Srbije šta koja grana vlasti radi i za šta su sami nadležni, a za šta nezavisne institucije? Ako je suditi po ponašanju Gašića, Stefanovića i Stojanovića, nemaju pojma. Nije previše bitno čak ni to što se ne libe ličnih uvreda, pa i opasnih insinuacija i optužbi tipa da ombudsman podriva bezbednosni sistem; u ovom trenutku, a posebno dugoročno, najvažnije je to što ne poznaju zakone koje treba da sprovode i štite i Ustav nad kojim su se zakleli da će svoj posao raditi valjano. Oni, naprosto, ne znaju da zaštitnik građana i postoji da bi štitio građane od bahate vlasti i kontrolisao rad svih organa vlasti, civilnih i vojnih. I ukoliko to ne radi i sistematski i povodom incidenata – sam krši zakone države Srbije i njen Ustav. Kao što ih krše oni koji ga ometaju.

Da je dara prevršila meru u slučaju „Andrej Vučić“, pre nekoliko dana pokazao je i sam premijer, tvrdnjom da je ombudsman morao da dobije dokumenta o incidentu i „ako je tačno da Janković nije dobio dokumenta, da je neko kriv za to“. Doduše, i on se sakrio iza tužilaštva koje sprovodi istragu i suda koji treba da da konačnu reč. „Kakav god da bude sud suda, ja ću to apsolutno prihvatiti… Osudiću i reći: ‘Svoga brata volim najviše na svetu, ali izgleda da si ti kriv Andrej… Zakoni su jači i od tebe i od mene, od svakog drugog u ovoj zemlji, ali nadam se i od zaštitnika građana’.“

Priča, dakle, još nema kraj. Nastavljaju je i građani, koji su, ako je suditi po komentarima koji se objavljuju na medijskim portalima, na strani ombudsmana. Čak i pripomažu svojim pitanjima, a jedno od najduhovotijih je: „Da li je i Mali bio pozvan na ručak“

Pročitajte još tekst Dejana Ilića na Peščaniku Nezreli za vlast

Digitalna baza ljubavi

Kategorija: Handy dyke, Kolumna / Datum: januar 28, 2015

piše: Anđela Tomić


Oh čudnog li naslova za jednu lezbejsku ljubavnu priču, reći će neke, ali uveriću vas da je naslov više nego adekvatan za ono što sledi.

ehh-630-woman-laptop-coffee-istock-630w
Bio je septembar, neki dosadan i tmuran dan. Isto takve su bile i moje emocije. Već dve godine sam bila sama. Posle jedne duge veze i bolnog, mučnog raskida uspela sam da nađem mir. Nekako baš taj dan sam odlučila da ostanem sama do kraja života. Razmišljala sam prosto matematički, ili bolje rečeno statistički. Lezbejki ima 5 % populacije. Od toga recimo da je samo 1 % žena koje osciluju slično meni, i onda od tih 1 % samo 1 % je taj potpuni sklad i mir. Čista ljubav. To je užasno mali procenat, i posmatrajući brojke, shvatila sam da je možda bolje da počnem da igram Loto.

Život kao život, uvek kada odlučute jedno, on vam donese nešto sasvim drugo i pokaže novi put i kaže „e neće moći baš kako si ti zamislila“. Sedela sam na poslu, ispred računara, na pauzi, i rešila da odem na čuveni lezbejski chat, gde sam inače bila manje više redovna godinama. Kad su vam misli teške, ili imate potrebu da proćaskate sa sebi sličnima, nekim ko iole može da vas razume, onda je to idealno mesto. Otvorila sam stranicu i pogledala listu imena. Uglavnom ista ekipa žena, ali bio je tu i jedan novi nadimak. Pomislila sam, vidi ti „JaSamTa“. Eh, tebe sam čekala!

Klik. „Gde si ti do sada, sto godina te nema?“ Taj predivni ženski mozak, da ne kažem lezbejski, slojevit, mudar, isprepleten emocijama i znanjem, idejama, borbom za identitet i prihvatanje. Pričala sam sa hiljadama žena na chatu, ali ova žena me je posebno, jako posebno pomerila. To se oseti posle nekoliko rečenica. Oseti se hemija, oseti se bliskost i veliko razumevanje. Razgovor je išao tako, da mi je ubrzo dala svoju email adresu… i tako smo započele prepisku, van vremena i prostora. Pisma su bila nekada duga, nekada kratka, ali uvek puna lepih reči, divnih misli, i dubokih osećanja. Velika razmena, iskrena. Upoznavale smo se svi više i otvarale jedna drugoj vrata, čak i ona koja su dugo bila zatvorena. Ne znam ni sama kako, ali uspela je da prodre pored svih mojih sistema zaštite i da zađe u prostorije moje duše gde niko nikada nije ulazio. Upalila je sve moje prekidače, baš sve.

Ona je na drugom kontinentu, u drugoj vremenskoj zoni, ali malo po malo, počele smo da se čujemo telefonom, i skype-om. Zaljubljivalje smo se svaki dan sve više. Njen glas, oh, predivan… Osećala sam da ne želim ikada da prestanem da slušam tu melodiju. Naši razgovori su postali redovni, svaki dan, nekoliko puta, nekoliko sati. Svaki sekund mi je zaokupljivala misli, dušu, a srce je postajalo njeno sve više i više, velikom brzinom. Ritam koji smo uspostavile menjao je tempo, i razmene je bilo sve više.

Jednoga dana, dok sam bila na poslu, dobila sam od nje ljubavno pismo, takvo kakvo nikada nisam dobila u životu svom. Čitala sam skamenjena od bujice emocija, nisam mogla da se pomerim, drhtala sam. Bila sam disfunkcionalna pola sata sigurno, i ceo taj dan pogubljena, kao drogirana. Ljubav. Pokušala sam da uzvratim onako kako umem. Posle posla sam otrčala do parka, ponela stativ i kameru, i napravila joj video spot. Shvatila sam da to više nije zaljubljenost, da smo počele toliko da se uklapamo jedna u drugu, da su nam dani potpuno zajednički, vreme i distanca nisu bili nikakva prepreka. Totalna ljubav, ona koja se dešava jednom u životu.

Pisanje je postalo kao disanje, reči, reči su se valjale kroz grudi, kroz srce, kroz tela. Čitavi vikendi provedeni na skype-u. Prolazili su meseci u divnom deljenju. Rasla sam, letela kao nikada. Nikada mi nijedna žena nije pružila toliko fantastičnih emocija, toliko lepih reči, misli, ideja, kreacije. Rasla sam neviđenom brzinom. Dogovorile smo se da se vidimo za Novu godinu, da ona dođe i da provedemo praznike „in vivo“. Beskrajna radost!

Nikada u životu nisam imala situaciju da se zaljubim preko interneta, i da tek kasnije upoznam tu osobu. Burna osećanja. Razmišljala o njenim mirisima, o dodirima, o svemu. Nisam želela da ništa izgubim od onoga što smo izgradile, a puno smo toga napravile. Taj sekund prvog dodira, toplinu i energiju prvog zagrljaja, slast i nežnost prvog poljupca, neću nikada zaboraviti. Utopile smo se jedna u drugu istog momenta. Ljubav je otvorila svoja vrata još jače. Nestajale smo u strasti, gubile kontakt sa prostorom i vremenom, i postojale samo nas dve. Dala sam joj se, skroz, svakim svojim najmanjim delićem. Uživala sam. Deset savršenih dana mog života ostaće trajni izvor radosti dok god sam živa.

Ostala su pisma, ostala su sećanja na mirise, ostale su slike. I danas, kao nekada žene koje su pisma ljubavna čuvale u posebnim kutijama, i svremena na vreme otvarale, onjusile i pročitale nekoliko redova… i probudile emocije, iste one koje su osetile kad su pismo i dobile, tako i ja, danas otvorim, svoju digitalnu bazu, pročitam nekoliko redova i pustim se da opet poletim, da treperim, da osetim kako me ljubav njena prožima svuda.

Sve velike ljubavi prolaze kroz teške periode kako bi ojačale i dokazale da su upravo one te, velike, najveće. Iako je sada daleko, osećam je bližom nego ikada. I dalje, ne prođe ni sekund, a da mi nije u mislima. Možda se i nama zvezde osmehnu, i ponovo nas spoje, da zauvek sijamo sjajem ljubavi.

Sećanje na lezbejke žrtve holokausta

Kategorija: Uncategorized, Vesti / Datum: januar 28, 2015

Neke ljude su nacisti progonili zbog onog što su činili, druge zbog onog što nisu hteli da čine, neke zbog onog što su bili, a druge samo zato što su postojali.

– John Conway

U holokaustu, genocidu počinjenom za vreme Drugog svetskog rata u režiji Adolfa Hitlera na teritoriji nemačkog Trećeg Rajha i drugim područjima pod njegovom okupacijom, ubijeno je 6 miliona Jevreja i Jevrejki (zapravo 2/3 tadašnjeg jevrejskog stanovništva Evrope).

1389.3 Holocaust B

No oni za koje se smatralo da žive „život nedostojan života“ (lebensunwertes Leben), pa ih se stoga treba i rešiti, uključivali su i Rome i Romkinje, slovenske narode, mentalno bolesne osobe, invalidne osobe, prostitutke, alkoholičare i alkoholičarke, Jehovine svedoke i svedokinje te gejeve.

Otprilike 100.000 gejeva bilo je uhapšeno u razdoblju nacizma, između 1933. i 1945., a 50.000 ih je osuđeno. Pretpostavlja se da je pet do petnaest hiljada završilo u koncentracionim logorima, od čega dve trećine nije preživelo. Bili su najniži na logorskoj lestvici i svako se nad njima imao pravo iskaljivati. Bili su prisiljavani na najteže radne zadatke (kako bi se izlečili od te svoje boleštine) i podvrgavani raznim eksperimentima i operacijama. Svedoci pričaju da su baš za gejeve bila rezervisana najgora mučenja.

A lezbejke? Da, bilo je i njih. Koliko, ne zna se. O njima gotovo da i nema zapisa. Jer one nisu završavale u tzv. logorima smrti zato što su bile lezbejke, već su razlozi njihovog osuđivanja bili sasvim druge prirode. Nacisti, naime, nisu smatrali da bi žene mogle biti seksualna bića, pa ženska homoseksualnost nije predstavljala toliku opasnost za naciju i nije podlegala zloglasnom paragrafu 175. Krivičnog zakona, kojim su muški seksualni odnosi bili sankcionirani još od 1871. (i koji se u doba nacizma koristio i za progon muškaraca koji bi samo i pogledali nekog drugog muškarca, a bilo je, verovale ili ne, i „uspešno“ dokazanih homoseksualnih pomisli). Padali su predlozi da se članak 175. proširi i na žensku homoseksualnost, ali ženino lezbejstvo, smatrala je većina „stručnjaka“, ne predstavlja joj prepreku da bude dobra žena i majka, jer ona „ne prestaje u potpunosti s normalnim seksualnim odnosima, već ostaje kao i pre korisna u smislu populacijske politike“. Ženu je, dakle, jednostavnije naterati da se povinuje opšteprihvaćenom heteroseksualnom ponašanju. Osim toga, rekoše ti stručnjaci, „praktikovanje ovog poroka ne utiče toliko negativno na žensku psihu koliko na mušku“.

Nacisti, naime, nisu smatrali da bi žene mogle biti seksualna bića, pa ženska homoseksualnost nije predstavljala toliku opasnost za naciju i nije podlegala zloglasnom paragrafu 175. Krivičnog zakona, kojim su muški seksualni odnosi bili sankcionirani još od 1871.

Dakle, nacisti su oterali malobrojne žene s pozicija moći, ukinuli ili asimilirali ženske i feminističke organizacije i ženama ograničili radijus kretanja i življenja na sferu porodice: nacistički ideal žene približavao se starom nemačkom „3 K“ – deca, kuhinja i crkva (Kinder, Küche, Kirche).

29013

No to što lezbejke nisu (službeno) bile zatvarane zbog svoje seksualnosti ne znači da je lezbejstvo bilo dozvoljeno ili barem tolerisano, niti da lezbejke nisu umirale u logorima. Ipak su bile smatrane pretnjom državnim vrednostima jer se mislilo da će iskvariti heteroseksualne žene. Stoga je represija bila neskrivena: prema Zakonu o zaštiti mladih od opscenih publikacija zabranjeni su lezbejski časopisi; lezbejski barovi i klubovi su zatvoreni (čime je zatrta lezbejska supkultura), a od 1936. godine lezbejke su zatvarane najpre u psihijatrijske klinike kako bi se „izlečile“, a potom slane i u logore.

Lezbejke uglavnom nisu evidentirane u logorskim dokumentima, stoga se o njihovim sudbinama malo zna. Kako je već rečeno, u velikoj većini slučajeva uzrok za njihovu internaciju nije bila homoseksualnost, nego jevrejsko poreklo, „asocijalno ponašanje“ (što se moglo odnositi na bilo kakvo ponašanje koje je bilo suprotno nacističkoj ideologiji), komunizam, prostitucija i slično.

Za razliku od gejeva, lezbejke uglavnom nisu nosile ružičasti trougao na odeći i nisu bile tretirane gore od drugih zatvorenica zbog različitog seksualnog identiteta. One su češće bile označene crnim trokutom, koji se inače dodeljivao i beskućnicima, alkoholičarima, prostitutkama, ponekad i Romima i Sintima, uglavnom svima koji su bili smatrani asocijalnima i na taj način pretnjom društvu – pretnjom koju su lezbejke predstavljale zato što se nisu povinovale nacističkom idealu žene. Ponekad su nosile i crveni (kao političke zatvorenice) ili zeleni trougao (kao kriminalke).

Kako je ružičasti trougao, koji je označavao osobe uhapšene zbog njihove stvarne ili navodne homoseksualnosti, bio rezerviran za muškarce, lezbejke nisu predstavljale zasebnu kategoriju zatvorenica; i u ovom se aspektu opet potvrđuje lezbejska nevidljivost. Stoga, usprkos malobrojnim i kontradiktornim (a možda i ne uvek najtačnijim) podacima, pokušajmo na ovaj dan sećanja na žrtve holokausta (27. januar) dati vidljivost barem nekima od njih, prisetiti ih se ili se upoznati s lezbejkama koje su skončale život u nacističkim logorima smrti nezavisno od razloga. Pokušajmo strahotama holokausta dati ljudsko lice ili barem ime.

Henny Schermann bila je Jevrejka, prodavačica i lezbejka iz Frankfurta, rođena 1912. godine. Uhapšena je 1940. je u lezbejskom baru i deportovana u ženski koncentracioni logor Ravensbrück, severno od Berlina. Ubijena je dve godine kasnije u plinskoj komori u Bernbergu, umobolnici čiji je sastavni deo činio i tzv. centar za eutanaziju.

Henny

Na pozadini fotografije načinjene pri hapšenju, uz pogrešno upisano ime (Jenny Sara Schermann), datum i mesto rođenja, piše i bračni status (neudata) i zanimanje te opaska da je dotična „jevrejka bez državljanstva“ razvratna lezbejka te da izbegava ime Sara (koje je svim ženama zakonski moralo da se doda, kako bi se odmah znalo da se radi o Jevrejkama).

Činjenica da je Henny bila Jevrejka bila bi (i verovatno jeste bila) dovoljna da bude osuđena na smrt u konc-logoru. No podaci zapisani na fotografiji, interes koji je za nju pokazao lekar eugeničar u Ravensbrücku i deportacija u psihijatrijsku bolnicu Bernburg pokazuju da su nacističke vlasti vodile određenu evidenciju lezbejki i radile represiju nad njima. Isto tako, lezbejstvo je barem posredno (ili dodatno) moglo biti razlog hapšenja i deportacije.

ROLLEI

U istoj raciji lezbejskog bara uhapšena je još jedna Jevrejka, Mary Punjer. U njenim dokumentima stoji da je vrlo aktivna lezbejka. Maryna sudbina paralelna je onoj Henny: takođe je ubijena u istoj plinskoj komori početkom 1942.

Tridesetog novembra 1940. u logor Ravensbrück dovedene su Elli Smula (26), koja nije bila Jevrejka, i Margarete Rosenberg (30). Kao razlog njihovog hapšenja u logorskim je dokumentima navedeno njihovo lezbejstvo, no trouglovi koje su nosile bili su crveni – kategorizovane su kao političke zatvorenice. O njima ništa drugo ne znamo.

Felice_LillyFelice Schragenheim, novinarka, Jevrejka, možda najpoznatija lezbejka žrtva nacističkog progona, imala je samo 22 godine kada je umrla, verovatno za vreme marša iz koncentracionih logora Gross-Rosen u današnjoj Poljskoj do nemačkog Bergen-Belsena. O njenoj ljubavnoj vezi s Nemicom Lilly Wust, ženom nacističkog vojnika, objavljena je knjiga Aimée & Jaguar, koju je prema sećanjima same Lilly Wust napisala Erica Fischer. Knjiga je kasnije ekranizovana pod istim nazivom, a o Felice i Lilly snimljen je i dokumentarac Love Story: Berlin 1942.

Burbot Hahm, predsednica lezbejskog kluba Violetta uhapšena je zbog zavođenja maloletne osobe. Prvo je bačena u zatvor, a zatim deportovana u konc-logor, iz kojeg je izašla napola paralizirana.

Hilde Radusch osuđena je jer je bila komunistkinja.

Else, konobarica iz Potsdama takođe je bila internirana u Ravensbrücku, a kasnije u Flossenburgu, kao „asocijalna“. U Flossenburgu je 1943. „radila“ u bordelu. Verovatno su je u Ravensbrücku prisilili na prostituciju, jer su ženama obećavali slobodu ako se određeno vreme budu prostituisale u logorskom bordelu. Lezbejke su posebno slali tamo, da ih vrate na pravi put. No Elsi se nakon toga zameo svaki trag; verovatno nije dočekala kraj rata.

Berlinku Elsu Conrad, napola Jevrejku, vlasnicu ženskog kluba Monbijou i lezbejsku aktivistkinju, denuncirao je poznanik. Završila je u zatvoru 1935. jer je „vređala vladu Trećeg Rajha“ (navodno je rekla da je Hitler imao romansu sa svojim zamenikom, Rudolfom Hessom). Pre isteka kazne prebačena je u ženski logor Moringen jer se u javnosti predstavljala kao arijka te zbog vređanja Hitlera. U evidenciji jasno stoji da je lezbejka.

Homomonument Amsterdam

Koliko ih je bilo takvih, lezbejki koje su imale ime i prezime, koje su volele, radile, smejale se, plakale, čitale, pisale, plesale, uživale u životu koji se netko usudio nazvati nevrednim, pa stoga i izlišnim, i koje su završile svoje živote na stravične načine.

To što ih nisu uhapsili, evidentirali ili ubili zato što su lezbejke ne umanjuje njihovo lezbejstvo, niti njihovu ljudskost.

Zato što su postojale, zato što su i one bile žrtve nacističkog progona drukčijih – zato ih se sećamo i zato ih se moramo sećati; zato je na ovom mestu i ova mini „Dvorana imena“.

 

Izvor: lori.hr

IVANA I TEA: U Danskoj smo rezervisale vikinšku spermu i sad čekamo dete

Kategorija: Istopolna partnerstva / Datum: januar 27, 2015

Dalmatinka Ivana i Slavonka Tea u vezi su gotovo petnaest godina. Zaposlene su, situirane, zdrave, i sada žele decu. U Hrvatskoj banke sperme nema, a da je i ima, Zakon o medicinski potpomognutoj oplodnji kaže da donori dece ne mogu ostati anonimni, već ih, jednako kao i donorke jajnih ćelija, deca imaju pravo upoznati kada napune 18 godina


Za razliku od Hrvatske u kojoj na postupak potpomognute oplodnje mogu samo bračni i vanbračni hetero parovi, kao i žene bez partnera koje leče neplodnost, u Danskoj mogu svi, i niko ih ništa ne pita. Spermu donora odabranih preko interneta dostavljaju u 80 zemalja, i to u klinike i na kućni prag.

U paketu koji stigne na kućnu adresu, na dan usklađen sa ženinom ovulacijom, nalazi se sve – od doze sperme, preko rukavica, “šprica” i ostalog, kućni set koji putuje u suvom ledu, i sa kojim je partneru ili partnerki lako rukovati, i partnerku oploditi u kućnim uslovima. Cena – od 130 do 500 eura, ne računajući trošak dostave, zavisno od doze, kvaliteta sperme, da li je donor izabrao anonimnost ili nije.

– Mi smo, jer dostave u Hrvatsku nema, po “našeg” muškarca otišle u Arhus. Pratile smo moj ciklus, i pre ovulacije otišle do klinike kako bismo podignule rezervisanu odabranu spermu u Cryosu. Ljubazno osoblje zamoli vas da popunite jednostavan formular, i nakon plaćanja, gotovinom ili karticom, vaš je paket, sa spermom u suvom ledu koja se mora upotrijebiti najkasnije u roku od 48 sati, i setom za kućnu upotrebu, spreman – izjavila je Tea.

Uskoro će otkriti da li su se ona i njena partnerka iz Danske nedavno vratile same ili sa još jednim članom, čijeg su oca odabrale na stranicama Cryosa. Kako sada stvari stoje, čini im se da će ih ove godine u kući biti troje.

Izvor: telegraf.rs

„Priznala sam sebi i porodici da sam lezbejka u 46. godini života“

Kategorija: LezKULTura, PFLAG / Datum: januar 26, 2015

Provela sam 25 godina u heteroseksualnom braku, pre nego što sam priznala da sam gej u svojoj 46 godini života. Nakon toliko godina, toliko ljubavnih udaraca, sreće, tuge, usamljenosti – pitala sam se kakve reči ohrabrenja mogu uputiti samoj sebi i onima koji su slični meni? I evo šta mi je palo na pamet


Engleskinja Gejl Anderson je u 46. godini života priznala sebi, suprugu i svojoj deci da je lezbejka. Kakvog je to uticaja imalo na sve njih, a pre svega na nju samu, pročitajte u priči koju je ona napisala.

„Kada je u pitanju seksualnost, ne postoji u pravu si ili nisi u pravu. To je jednostavno nešto što svako od nas oseća ili ne oseća, to je naš izbor i naše pravo. Ništa manje i ništa više od toga.

Uvek sam bila osoba kojoj je logika jača strana. Još od svog detinjstva, koristila sam logiku da definišem sebe i svoj život. Već sa 12 godina, znala sam da mi se sviđaju devojke. Znala sam takođe da sam katolkinja, da potičem iz srednje klase i da su u mojoj engleskoj, konzervativnoj provinciji tada bile šezdesete. Nije bilo homoseksualaca u mom kraju… bar ne onih koji su to javno priznali. Tada nisam imala hrabrosti da izađem na kraj sama sa sobom. Došla je do izražaja moja logična strana – logika mi je govorila da u tom momentu to nije pametno.

Foto: flickr.com/mescon

Foto: flickr.com/mescon

I udala sam se za divnog, toplog, duhovitog čoveka – čoveka slobodnog duha. Zajedno smo išli na planinarenja, putovali svetom, pre nego što smo se skućili u domu prepunom knjiga, u kom smo dobili dvoje dece. Svi koji su nas znali, doživljavali su nas kao savršenu porodicu. Jedini problem je bio u tome, što sam ja duboko u sebi klizila u ono svoje ja koje sam potisnula još u ranoj mladosti.

Suočavanje sa činjenicom da ste gej, bez obzira na vaše godine ili okolnosti, nije lako. Jednom samo dođete do tačke kada ne možete da se oduprete glasovima u glavi, koji vam govore priznaj već jednom ono što jesi. Ne postoji psiholog ili dovoljna količina crnog vina koja može zaustaviti te glasove. Vi znate šta treba da uradite, ali kao što odlažete sređivanje stana ili početak dijete, tako odlažete i to suočavanje.

Prvi korak je da priznate sebi. Kada to kažem, mislim da zaista prihvatite sebe takvim kakvi jeste. To je mnogo više od tajni i fantazija koje se muvaju po vašoj glavi. To je mnogo više od gledanja sapunice kada nema nikog kod kuće. To je ono kada gledaš sebe u ogledalu pravo u oči i kažeš naglas ja sam lezbejka. Verujte, te tri reči su ključne. Jednom kada ih izgovorite, onda više nema nazad.

Život je čudo, zar ne? Bila sam u braku sve te godine zbog ljubavi. Ljubavi prema mom mužu i deci. Onda sam ih zbog ljubavi i ostavila. Priča zbog koje mi se to desilo će vam delovati možda poznato. Zaljubila sam se u koleginicu. Ona je 10 godina mlađa od mene i bila je relativno nova u firmi. Za mene je to bila ljubav na prvi pogled. Osetila sam u trenutku kao da me je grom udario. Naša veza, ma koliko da je bila ispunjena strastima, bila je okidač za moj novi život. Znala sam da moram da budem sa njom, što je značilo da sebi i mojoj porodici moram da priznam da sam lezbejka.

Odgovorno tvrdim da je to priznavanje porodici bila najstresnija stvar koju sam iskusila u životu. Moja mama jednostavno nije umela da me podrži. Moja devojka je bila preterano optimistična i ali i naivna, nadajući se da ćemo prilično lako prebroditi sve te probleme i osnovati novu porodicu. Bila sam sama, potpuno sama, do guše u krivici, šokirana i povređena. Tako da sam pokušala za dobro moje majke, muža i dece (zanimljivo, nikako ne za svoje), da probam da idem nazad. Tri puta sam se vraćala svom hodam kao zombi životu u porodičnoj kući. Jednostavno, to nije uspevalo, ma koliko se ja trudila.

U takvim trenucima, ne postoji boljeg leka od razgovora sa dobrim prijateljima. Oni najbolji su sa vama kada je najteže. Zato valjda i jesu najbolji. Njihovo prihvatanje i podrška je uglavnom sve što mi je trebalo u tom teškom trenutku. Sećam se njihove reakcije kada sam teškom mukom otvarala usta i priznavala im ono što sam već priznala sebi i porodici: Da, pretpostavljali smo to. Hajde sada da platiš drugu turu. Zbog toga ih volim najviše na svetu.

Moji najbliži prijatelji su skoro dan i noć bili uz mene kada mi je bilo najgore. Kada je moj muž bio povređen i ljut, kada nije hteo da priča sa mnom, oni su bili tu. Govorili su mi: Mala, nisi nikog ubila, ne ideš u zatvor.

Nerazumevanje sa porodicom sam krila od svoje partnerke. Njene prethodne partnerke nisu imale muževe i nisam želela da je opterećujem svojim porodičnim nevoljama. Uostalom, znala sam da će je takve priče oneraspoložiti, a želela sam da vreme koje provodimo zajedno bude lepo. Realno, ona nije mogla mnogo da mi pomogne – dala mi je svu svoju ljubav, šta bih mogla više tražiti od nje, razmišljala sam.

I taman kada su me prijatelji podigli sa dna, taman kada sam sve slomljene deliće sebe sakupila i kada sam bila spremna da hodam uzdignute glave – moja partnerka me je ostavila.

Ponovo sam bila sama i nije mi ostalo ništa drugo nego da nastavim dalje. Počela sam da izlazim više nego pre. Zamišljala sam sebe kao deo velike šarene familije u duginim bojama, gde me svi vole i misle da sam divna. Međutim, naravno da nije bilo tako.

Živela sam u gradu u kome su postojala samo dva gej bara. Ipak, bolje i to nego nijedan. Devojke u tim barovima su stvarno bile divne, ali problem je bio u tome što se ja jednostavno nisam uklapala u to društvo.

Bilo je vreme da pronađem svoju fotografiju na kojoj nije bilo mog supruga i da na internetu napravim profil pod svojim imenom. Ono što je usledilo, jesu dve godine neverovatnih avantura. Volela bih kada bih vam mogla reći više, ali one najpikantnije detalje čuvam za svoju knjigu. Putem interneta sam upoznala neke divne ljude, čula neverovatne priče. Tako sam npr. upoznala ženu koja je bila veganka i koja je momentalno otišla sa sastanka, uvređena što nosim kožne cipele; ženu koja nosi crno iz protesta zbog nepravde koja se dešava svim ženama na svetu; umetnicu koja je htela da za nju igram gola na livadi; naučnicu koja me je vodila na umetničku izložbu u Milano za vikend; neverovatno zgodnu i prefinjenu devojku koju je bivša partnerka ostavila zbog jedne glumice iz serije Očajne domaćice.

Laknulo mi je kada sam saznala da postoji toliko različitih tipova lezbejki. Nije to bila nikakva vesela familija ispod duginih boja. Neke su me oduševljavale, neke su me plašile. Nekima sam ja bila zanimljiva, neke su gledale u svoj sat i jedva čekale da popiju kafu i odu. Sve u svemu, olakšanje je najbolja reč koja opisuje moj osećaj nakon tih par godina susreta sa ženama putem interneta.

Da budem iskrena, tada mi se dešavalo nešto na šta me niko nikad nije upozorio – druga adolescencija. Kao tinejdžerka sam bila heteroseksualni adolescent, a u svojim četrdesetim, dešavao mi se isti takav samo lezbejski period. U razgovoru sa drugim lezbejkama, i to onim koje su takođe u zrelom dobu života priznale sebi homoseksualnu sklonost, saznala sam da je to česta pojava. Izgleda da mi u godinama kada priznamo sebi sklonost ka istom polu, uglavnom počnemo da se ponašamo kao tinejdžerke.

Kada se setim tog pomalo divljeg perioda, svog popijenog vina, muvanje nekih žena koje baš i nisu htele da ih muvam i svog tog hedonizma sa onima koje su htele da se muvamo, znam da mi je bila potrebna kontrola. Na moju sreću kontrola je bila odmah tu iza ćoška, spremna da me uzme za ruku.

Voleli ih ili ne, The Beatles su bili 100% u pravu u pesmi All You Need is Love. Ako su prijatelji lepak koji drži naše deliće u jednom komadu, ljubav je gorivo koje nam omogućava da se vozimo po autoputu koji se zove život. Da naravno, pričam o onom trenutku kada osetimo leptire u stomaku, kada nam se znoje šake, kada sve dolazi na svoje mesto. Pronalaženje ljubavi nije lako, ali je nešto najlepše što nam se može desiti u životu… i znam da ne otkrivam toplu vodu kada to pričam.

Pre pet godina sam se preko jednog sajta za upoznavanje srela sa jednom posebnom ženom. Naš prvi sastanak nije mnogo obećavao. Kasnije mi je pričala da nisam zatvarala usta i da ju je to malo nerviralo, dok sam ja tada mislila da sam divno flertovala i bila šarmantna. Ipak, nije odustala od mene, jer su joj instinkti rekli da je to blebetanje samo deo moje fasade koja krije nežnu i ranjivu ženu. Neka su joj živi ti instinkti još sto godina, kažem ja sada.

Ona je unela stil, mirnoću i kontinuitet u moj život. Ona ume da me nasmeje, da me natera da mislim van šablona, ali i da me natera da se zaustavim i pomirišem ruže… ako razumete šta hoću da kažem. Kao 10 % britanskih parova, mi smo onaj par koji je zajedno, ali ne živimo zajedno. Deo vremena provodimo u Edinburgu gde ona živi, a deo u idiličnom seocetu gde sam ja. Konačno, nakon mnogo decenija, mogu reći da sam pronašla svoju srodnu dušu.

Druga najvažnija osoba u mom životu je moja ćerka. Tokom celog mog teškog perioda, ona je bila uz mene. Ona je oduvek bila mnogo zrelija nego što su njeni vršnjaci i nikada nije prestajala da me podržava u odluci da prihvatim svoju seksualnost. Uspela je da izgura sve ona okrutna dobacivanja u školi, kao i to što u jednom periodu života nisam bila tu da joj čitam priče za spavanje. Nikada nije otkazala dogovor da me vidi u jednom od mojih milion iznajmljenih stanova. Pre par godina smo imali jedan srceparajući “Beti Midler” momenat na plaži. Obe smo plakale, suze i šminka su se slivale niz naše obraze i ona mi je tada rekla da sam ja najhrabrija osoba koju je upoznala i da sam njen heroj. Oh, koliko je nedvosmisleno da je ona moje dete, moja krv. Ona je upoznala moju partnerku i sada provodi vreme sa nama, skoro da živimo zajedno, idemo u kupovinu zajedno. Mi smo bukvalno prava porodica i ćerka mi je baš pre neki dan rekla kako je predivan osećaj kada imaš dve mame.

Moj život je i dalje pun borbi i izazova. Mnogo je stvari koje se moraju srediti, popraviti, napraviti. Moram da popravim mostove sa mojim sinom i suprugom. Ali ako me je moj put nečemu naučio, to je da su strpljenje i dobra karma ključne stvari. I da idemo napred – i samo napred.“ zaključuje svoju ispovest Gejl Anderson.

Izvor: GUARDIAN

Mama, ja sam lezbejka

Kategorija: PFLAG / Datum: januar 23, 2015

Piše: Hainsia Olindi

Bio je to divan dan. Na meni je kecelja. Pečem kolače. Duga kosa mi raskošno pada preko ramena. Uvijek našminkana, miris irisa i jasmina se miješa u zraku sa čokoladom, šećerom, vanilijom. Želim reći svojoj majci da sam lezbejka. Nisam sigurna kako se to uopšte može reći nekome, na koji način da joj kažem, onako usputno ili sa velikom najavom? Jesam li mogla pozvati još nekoga da bude svečanije ili opuštenije? Nisam sigurna. Nikako se ne mogu odlučiti. Pa svakako pravim kolače i skuhat ću nam kafe, a zapravo bi trebala servirati vino da sve bude nekako ležerno. Hej mama, ja sam lezbejka! Ili mama, mama pogodi šta sam i stavim jezik između dva prsta i simuliram lizanje vagine, možda bi joj trebala reći nešto onako usputno pa spomenuti kako volim djevojke više od muškaraca… Zašto bi joj išta rekla na kraju krajeva? Ipak nešto me tjera da joj kažem. Da joj sve ispričam. I najvažnije da čujem nju šta ona ima reći meni na kraju. Na kraju priče.

sta_je_PFLAG_grupa

Ona je sjedila za stolom držeći cigaretu u ruci i promatrajući me kao neku egzotičnu životinju u zološkom vrtu. Ipak je njena kćer sad drugačija od one kćeri prije samo par minuta. To je samo faza rekla je konačno. Faza ili hir, a zapravo ti samo treba da upoznaš pravog muškarca. Sad si mlada i prirodno je da eksperimentiraš sa svojim seksualnim životom. Kasnije ćeš se uozbiljiti i vidjet ćeš kako sam bila upravu. Razgovarale smo, izgrlile se, poljubile i rastale. Ta žena me nije uopšte čula, vidjela i doživjela. Ona je odmah napravila svoju verziju mene kao lezbejke i išla u tom pravcu, a tamo povela i mene, povela me prema svom uvjerenju kako je sve samo faza, igra i zabava, a onda naglasila da samo trebam pravog muškarca. U prevodu: Kćeri, tebi treba dobar kurac. Da, da za lezbejku dajte jedno pola kile kurca, a meni kilo orgazma kao da smo u restoranu. Navela me da razmišljam kako moja lezbejka nije stvarna. Ja kao lezbejka nisam stvarna. Stvarnost koju možemo prihvatiti je da sam u fazi, igri, flertu, seksu, eksperimentu, ali nikako ni u jednom slučaju lezbejka. Prava seljačka lezbejka koja se loži na sise i vagine, lizanje klitorisa i štovanje pičke u centru mog seksualnog obreda i religije. Nisam takva u njenim očima i to je sasvim uredu, njen pogled na život i na vlastitu kćer je njeno pravo. U njenom pogledu i sličnim pogledima lezbejka je samo ženska u zabludi, zaluđena žena koja nije naišla na dobar kurac i to je to. Pravi kurac bi izliječio njene nervoze i napetost, pjevala bi ona sretna kurcu ujutro i navečer kao sve ženske koje su normalne i prave cure, žene bogati, žene za kurca. On liječi lezbejku, pravi djecu, diže se prije muškarca koji ga nosi sa sobom. To vam je čaroban štapić.

Možda je ona upravu. Možda sam cijelo vrijeme bila na pogrešnom mjestu. Ženska se zajebala, treba, riba, mačka, lutka i uvijek ona mala. Uvijek smo male kraj naših dječaka, mi ostajemo male čak i kad nabijemo 100 kila, pojedemo oval mesa i salijemo litru vina, mi smo uvijek male kraj njih velikih. Zanimljivo nijedna žena ga ne zove Veliki mi nikad nismo upotrijebile taj nadimak za naše momke.

I ja nisam lezbejka, ja sam samo imala loš kurac u svom životu. Ljudi vole to reći: Lezbejku sprči a pedera ubij! to je krajnja logika. Lezbejku ćeš lako penetrirati, ući u nju, razvaliti je i izliječiti, a pedera jednostavno ubij on ne može roditi dijete i ne može ga napraviti, a njoj možeš dati sina u stomak. Napuniti je kako treba tako vole oni pričati. I to se dešavalo. Žene širom svijeta ubijaju nuspojave seksualnog užitka i svode momka na razinu vibratora, jedan dobar komad mesa i ništa više. Taj komad mesa više ne može ni da pravi novo meso svojom voljom, ubije se sve to, spriječi se razmnožavanje otrova, tablete, spirale, abortusi i sva ostala čarolija je postala dostupna nekada očajnim ženama koje su molile kurac da ih ne napuni, a sada mogu kako žele i upravo je to ono što boli na kraju dana. Nikako ne mogu biti lezbejka pored ovakve ljepote. Nisam rekla mami kako je bilo pravih muškaraca u mom životu. Jeste li primjetili kako ljudska civilizacija i dalje naziv Pička koristi za uvredu? Čak i šaljemo ljude u pičku kad pređu sve granice, otići u pičku materinu i popušiti kurac je vrhunsko poniženje i najraširenija uvreda koja postoji.

Mogla bi cijelu noć razmišljati o lezbejki kroz istoriju. Lezbejka je samo pola žene, ona je izdala ženu u sebi kojoj biološki treba muškarac radi razmnožavanja. Mama mi je i to spomenula. – Kako misliš imati djecu? To je tako jednostavno. Spavat ću s nekim, uzet ću spermu, kupit ću spermu, zamrznut ću je… Mnogo je načina! To je druga nedozvoljena stvar. Abortus je odbijanje plodova sperme, a ovo je još gore. Tek tako kupiti, zamrznuti, uzeti spermu bez pitanja muškarca je nedopustivo. Sve su to laži. Lagali su sve lezbejke na ovom svijetu stotinama godina. I danas im lažu. Danas im pričaju kako zapravo više nisu lezbejke, kako su sve umislile, kako su začarane, prevarene, opijene i na kraju dana svakoj lezbejki treba samo pravi muškarac. Na kraju dana naše društvo za nju ima lijek i bez puno dodatne priče samo se naruči: Za lezbejku jedan kurac, molim lijepo.

Izvor: lgbt.ba

Makedonska LGBT zajednica pita Vladu: Ko je ovde ugrožen? Tradicionalni brak ili naš život?

Kategorija: Vesti / Datum: januar 21, 2015

Danas se nastavlja sednica Skupštine Makedonije koja je počela juče a na kojoj će poslanici i poslanice izglasavati ustavnu izmenu kojom se brak definiše kao zajednica jedne žene i jednog muškarca. U međuvremenu, Javno tužilaštvo još nije razrešilo napade na LGBTI Support centar koji cu počeli pre dve godine i tri meseca. Da podsetimo, poslednji napad dogodio se pre dva meseca


U četvrtak, 22. januara sa početkom u 10 h Nacionalna mreža protiv homofobije i transfobije organizovaće protest ispred kancelarije Javnog tužilaštva.

Cilj protesta je usmeravanje pažnje javnosti na realne probleme sa kojima se suočavaju građani i građanke u Makedoniji usled nejednakog pristupa pravdi, posebno za ljude drugačije seksualne orijentacije i rodnog identiteta.

Makedonski aktivistki i aktivistkinje ispred Javnog tužilaštva na protestu u decembru 2014.

Aktivistki i aktivistkinje ispred Javnog tužilaštva na protestu u decembru 2014.
Foto: V. Dzambaski, CC BY-NC-SA.

Makedonski Parlament danas raspravlja o paketu ustavnih amandmana, uključujući i amandam o definisanju braka (amandam XXXIII). Nacionalna mreža protiv homofobije i transfobije ukazuje na stvarne probleme kao što su nasilje i diskriminacija LGBT zajednice kao i na ćutanje institucija. Vlada Makedonije umesto da spreči transfobične i homofobične napade i stane na put diskriminaciji, odobrava diskriminaciju LGBT zajednice i podstiče usvajanje amandmana koji brak definiše kao zajednicu jedne žene i jednog muškarca.

Nacionalna mreža protiv homofobije i transfobije upućuje pitanje Vladi i Parlamentu: ko je zaista ugrožen? Brak kao institucija koja je zakonom zagarantovana ili LGBT zajednica koja svakodnevno živi u stalnom strahu od nasilja i nesankcionisanja nasilnika? Da li je marginalizovan brak koji je zaštićen Zakonom o porodici i Zakonom o sprečavanju i zaštiti od diskriminacije ili je to LGBT zajednica koja praktično ne postoji pred zakonom?

Nacionalna mreža protiv homofobije i transfobije sutra organizuje protest ispred kancelarije Javnog tuzilaštva i pita KO JE OVDE UGROŽEN: TRADICIONALNI BRAK ILI NAŠ ŽIVOT?!

Vlada je navela u obrazloženju potrebe za amandmanom XXXIII da je brak kao zajednica ugrožen usled izazova „modernih vremena“ koja nameću imperativ njegovog postepenog marginalizovanja. NMHF pita na osnovu čega Vlada tvrdi da je brak ugrožen?

Prošlo je više od dve godine od prvog napada na LGBT support centar, a počinioci nisu pronađeni. Nisu pronađeni ni počinioci brojnih napada na aktiviste i aktivistkinje kao ni odgovorni za napad na kafe bar „Damar“. Javno tužilaštvo nije pokrenulo postupak ni za jedan od ovih slučajeva kao ni za brojne slučajeve govora mržnje u javnom diskursu.
Marginalizacija i deinstitucionalizacija braka je nerealna, a nasilje nad LGBT osobama je realnost!

Pravda za sve! Drugačije! Jednake! Slobodne!

Prevela i priredila: Dragoslava Barzut

Poziv na radionicu: Lezbejska ljubav je pravda

Kategorija: Vesti / Datum: januar 19, 2015

U subotu 24. januara u prostorijama Labrisa održaće se prva radionica na temu lezbejskih partnerskih odnosa u okviru ciklusa iskustveno-kreativno-edukativnih radionica pod nazivom „Lezbejska ljubav je pravda“


2853_4336674329357_1933656179_n

Fotka nastala na radionicama lezbejski partnerski odnosi i coming out u Sarajevu, 2012.

Sa radošću vas pozivamo da uzmete učešće u radionicama koje će se u periodu od januara do avgusta organizovati u Labrisu, a na temu lezbejskih partnerskih odnosa. Neke od tema o kojima ćemo razgovarati su: kako se upoznajemo, kako održavamo veze na daljinu, po čemu je lezbejska ljubav različita, iskazivanje emocija u odnosu, raskidi, odnosi sa bivšim devojkama, lezbejski seks, emotivna zavisnost, kontrola i nasilje u odnosima, kako se nosimo sa autovanjem, samopovređivanje, autonomija unutar odnosa, naša prijateljstva kada smo u odnosu itd.

Na prvoj uvodnoj radionici ćemo se upoznati kroz istorije naših odnosa, naše snove i žudnje odnosa kakve želimo, govorićemo o fazama lezbejskih parterskih odnosa i imati kreativan deo gde ćemo zajedno učestvovati u izradi velikog banera kojeg ćemo kasnije moći nositi na različite javne ulicne akcije, unutar i van zemlje, poput osmomartvoskog marša, prajda i dr. Baner će biti izrađen ručno sa simbolikom da i one lezbejke koje ne idu na ulične akcije iz bilo kog razloga na neki način budu sa nama koje idemo. Baner ostaje u Labrisu i može se dijeliti sa svim lezbejkama koje žele da ga nose na proteste ma gdje se nalazile.

Radionice su namenjene svim ženama koje imaju iskustvo lezbejskih odnosa ili teže istim.

HINT: lezbejske ruke.

Radionice facilitiraju:

Dragana Garić i Tijana Popivoda

Mesto održavanja:

prostorije organizacije Labris

Vreme održavanja prve radionice:

Subota, 24. januar od 12 do 15.30 h

Prijave poslati na:

jelena.vasiljevic@labris.org.rs

Putni troškovi nažalost neće biti refundirani.