Mesečne arhive: decembar 2014

Džuvljarke: Priča o nevidljivim ženama

Kategorija: Intervju, LezKULTura / Datum: decembar 29, 2014

Knjiga Džuvljarke – lezbejska egzistencija Romkinja je prva takva studija, kulturno-antropološki dokument, kao i skup potresnih priča o teškoćama i jedinstvenoj snazi nevidljivih, višestruko diskriminisanih žena koje su kroz nju dobile glas


Autor: Miloš Belčević

Vera Kurtić, aktivistkinja organizacije Ženski prostor iz Niša, osnovane 1998. godine sa ciljem osnaživanja žena iz marginalizovanih društvenih grupa i promovisanja feminističkih i antifašističkih vrednosti, autorka je prve studije o lezbejkama pripadnicama romske populacije, pod nazivom Džuvljarke – Lezbejska egzistencija Romkinja. Ova knjiga je istovremeno skup 15 potresnih životnih priča, jedinstveni kulturno-antropološki dokument i delo koje nas budi i osvetljava teške životne izazove naših sugrađanki, kao i njihovu jedinstvenu snagu.

Imao sam čast i zadovoljstvo da sa Verom razgovaram o njenoj knjizi, aktivizmu i životu Romkinja lezbejki u Srbiji.

U nazivu knjige koristiš izraz džuvljarke, što je pogrdan naziv za lezbejke, žene koje vole žene. Zašto je ovaj naziv bitan i kakva mu nova značenja pridodaješ prisvajanjem u ovom novom kontekstu?

Znaš, i džuvljarke kao naziv nije nešto što se često može čuti. Dakle, nevidljive smo u jeziku, u ovom slučaju i u romskom.
Ja sam za izraz čula kada sma se autovala nekom tipu, Romu, i on je upotrebio taj izraz. Ipak, mnogi Romi i Romkinje me i dalje pitaju šta je to iako je sasvim logično ako govore romski. To znači da moramo da stvaramo nov jezik, i da rečima dajemo nova značenja, pozitivna, neka koja neće da ranjavanju kada budu izrečene.

Rod, pol, seksualna orijentacija, nacionalna i etnička pripadnost, klasa… Ovo su neke od kategorija koje bitno utiču na naš identitet i iskustvo, a često smo, na osnovu njih grubo diskriminisani. Koliko je teška lezbejska egzistencija Romkinja, žena koje su neretko trostruko ili četvorostruko diskriminisane u svom okruženju?

Dovoljno je teška i kada se uzme u obzir svako svojstvo pojedinačno. Kada se to iskombinuje, ne znaš šta te više pogađa. To je taj začarani krug koji se spominje kada se govori o položaju Roma i Romkinja- ne možeš da ideš u školu jer si siromašan/a, imaš svoj udeo u preživljavanju porodice, nemaš uslove za učenje i nema ko da ti pokazuje domaći i od tebe se i ne očekuje da završiš školu, ako nisi završio/la školu ne možeš da dobiješ posao, onda ne možeš da priuštiš pristojne uslove stanovanja i ugroženo ti je zdravlje, a ne možeš da se lečiš jer nemaš dokumenta, para, vremena i jer se baviš preživljavanjem…

Foto: Befem

Foto: Befem

Devojke iz siromašnih romskih porodica napuštaju školu vrlo rano, prosek je oko 5. razreda. Onda ostaju kod kuće a kuća i geto u kome žive je njihov čitav svet. Sve ostale sfere su im nedostupne. Jedino očekivanje, i lično i društveno jeste udaja. To je i nada da će se nešto promeniti, da će biti drugačije, ali se obično ne menja ništa.

I teško je kada imaš drugačiju seksualnu orijentaciju od heteroseksualne, a nemaš sve mogućnosti koje, recimo, lezbejke sa boljim materijalnim statusom i iz većinskog naroda imaju, mogućnost da makar malo pobegneš od očiju koje te stalno prate i budeš svoja, i nemaš modele koje možeš da slediš jer je neko već prošao/la kroz to isto i utabao/la puteve preživaljavanja.

Sistem treba ljude na margini da bi podsećao one koji nisu da mogu da budu ako se ne drže pravila, a marginalne grupe imaju svoju ulogu u održavanju tog sistema na osnovu predrasuda koje neguju, i eto, egzistencija Romkinja lezbejki može da bude jedna od onih egzistencija kada neko razmišlja o nepravdama i onda bude srećan/a što nije sve to.

Romkinje lezbejke su diskriminisane ne samo u okvirima romske zajednice, okvirima srpskog patrijarhalnog društva, već i u okvirima LGBT populacije – od strane belih žena lezbejki. Koliko je ovaj problem čest i težak i kako bi se mogao prevazići?

Zapanjujući je rasizam kod LGBT osoba, to se pokazalo i kroz lične priče žena sa kojima sam pričala, i ono što čitam na raznim LGBT forumima na internetu, i to što Roma, a posebno Romkinja, nema na LGBT mestima.

Fasciniralo me je koliko su svi unutar marginalizovanih zajednica upućeni jedni na druge, posebno u malim sredinama, i kakvi odnosi postoje unutar tih interakcija. Ali, dešava se da zbog razlika u naciji, rasi i klasi lezbejke u nekom gradu mogu da žive u potpuno različitim univerzumima. Osim seksualne orijentacije, nemaju dodirnih tačaka i nemaju kontakta. Često je nezamislivo je da se ”bele” lezbejke druže sa Romkinjama, pogotovu ako su iz srednje ili više klase.

Ipak me najviše boli arogantan stav u onim tzv. aktivističkim krugovima, koji čine žene koje nemaju ništa zajedničko sa ženama u čije ime pričaju, potiču iz potpuno različitih uslova, ali smatraju da znaju sve i da zato mogu da pomognu i onima sa potpuno drugačijim životnim iskustvima od njihovih. A onda kada nema novaca za taj njihov rad, tada nema ni brige ni podrške.

To je odlika liberalnog pravca civilnog društva. To u feminizmu predstavlja opasnost da se sve dosadašnje tekovine ženske borbe uzmu olako i odvuku ih u potpuno pogrešnom pravcu, koji ne može da šteti sistemu i koji neće doneti istinske promene.

I sam položaj Romkinja je postao, na neki način, popularna tema jer donosi mogućnost za projekte, i to rade najčešće oni koji težak položaj ciljne grupe inače ne dotiče. Ali to što će jedna mala grupa žena posle neke od aktivnosti na projektu te vrste da dobije sertifikat (sa kojim posle neće moći da urade ništa) neće promeniti mnogo ili uopšte njihove živote, a pogotovu neće promeniti princip da postoje ugnjetavani i oni koji iz toga izvlače korist. Naravno, do sada Romkinje lezbejke nisu bile tema kojom bi se bavile.

Ipak se bojim se da će se zahtevi koji su sada ili će tek biti upućeni državi za unapređenje položaja LGBT osoba, odnositi isključivo na one koji će to moći da ostvare i da iskorite. Do samih Romkinja će promene doći najsporije, kao i do LGBT osoba koje imaju neki invaliditet ili do onih jako siromašnih.

Solidarnost može i treba biti opšta

U romskoj kulturi najteža kazna za Rome i Romkinje je udaljavanje od zajednice, kažeš u knjizi. A Romkinje lezbejke su u teškom položaju ne samo jer je u Srbiji položaj LGBT osoba krajnje nezavidan, zbog rastućeg rasizma prema Romima i Romkinjama, zatvorenosti romskih zajednica, te krajnjeg negiranja njihovog postojanja. Ipak, tvoja knjiga im daje glas, i ona je hrabar i veliki korak. Koliko veruješ u snagu ovog glasa? Koliko je bio bitan za tvoje sagovornice, kao i za tebe lično?

To je glas koji je morao da bude pušten. Čekao je dugo u meni, barem onaj deo koji se tiče moje lične priče, priliku da se kaže. Takođe, neprocenjivo je i kada sretneš još neku osobu koja ima iste probleme kao i ti, ista razmišljanja. Onda se obe jačamo, i to zbog sebe i jedna zbog druge

Mislim da je, ma kako to otrcano može da zvuči, ovaj tekst, u stvari, poziv na solidarnost. Na stvaranje zajednice, jer time što sada znamo da nas ima, znamo i da možemo da podelimo svoja lična iskustva i razmišljanja. A onda, nije jedino sa čim da se povežemo seksualna orijentacija. Solidarnost može i treba biti opšta.

Svaki život je priča za sebe, ali kada bi od 15 priča koje knjiga obuhvata morala da izdvojiš jednu, koja možda najbolje ilustruje romsku lezbejsku egzistenciju u Srbiji u ovom trenutku, koju bi nam priču predstavila?

Time što sam započela citate pričom devojaka iz Beograda koje su izbačene iz kuće u kojoj su živele u romskom naselju predviđenom za rušenje, već sam im dala posebno mesto kao ilustraciji onoga sa čim se Romkinje lezbejke suočavaju. To što one pričaju o svom životu je i narativ o siromaštvu, nasilju nad ženama u porodici, rasizmu, homofobiji, nerazumevanju, uskraćivanju prilika… a to su samo dve žene koje žele da se vole i da žive kao i svi drugi, da imaju svoj mir, posao i krov nad glavom.

Takođe puno razmišljam o tome na šta sve pristajemo kada smo drugačije i drugačiji, kakve ustupke i kompromise pravimo na račun svojih osećanja i dostojanstva i zašto dolazi do toga. Devojka koja odlazi na kafu kod svoje devojke i onda sede ispred zgrade jer ne može da uđe kod nje, zato što je Romkinja, ima tamnu boju kože i zato što se to ne toleriše ali se toleriše da neko bude rasista i/ili homofob. Koliko je takvih životnih situacija o kojima ljudi iz većine i ne razmišljaju. Dakle, nevidljivost ne samo egzistencije Romkina lezbejki, kao svesti da one postoje, nego i nevidljivost disrkiminacije koja se upisuje nad dušama i telima tih žena je ključna odlika života koje živimo.

Od nevidljivosti počinje i sve ostalo, svi tvoji problemi su nebitni jer niko ne razume niti želi da razume da imaš probleme. Mnogo puta sam čula od onih koji ne uključuju mozak, da Romi ili LGBT osobe imaju sva prava kao i drugi. Zamisli onda koliko je nevidljivo, sklonjeno i od samih rubova svesti kako izgleda biti maginalizovana osoba unutar marginalizovanih grupa.

Ti si aktivistkinja organizacije Ženski prostor iz Niša i realizovali ste sjajne akcije i projekte. Koji projekti su bili posebno korisni za zajednicu, na koje projekte si posebno ponosna ili koji vaši projekti su ti posebno dragi?

Počele smo kao reakcija na to da zbog svih mogućnih razlika koje imamo od većine, ne možemo nigde da se smestimo, da nađemo gde pripadamo. Onda smo shvatile da i ne moramo da pripadamo, da je naša odlika upravo to, marginalizacija i višestruka marginalizacija.

Neki rezultati našeg rada su nemerljivi jer podrška ne može da bude izmerena. Isto kao što je važno da znaš da nisi jedina Romkinja lezbejka na svetu važno nam je bilo i da širimo znanje o tome da nismo jedine Romkinje koje studiraju, ili da imaš pravo da se usprotiviš porodici i zajednici, da imaš pravo da ne želiš da se udaš i pored toga što je brak već ugovoren ili da budeš sa osobom koju voliš čak i ako se tvoja/njegova/njena porodica ne slaže sa tim. Bavile smo se takvim stvarima i mislimo da je to najvrednije u našem radu.

Bilo nam je važno i da ne prihvatimo da menjamo samo svest žena sa kojima radimo nego da menjamo svest okruženja u kome, kao marginalizovane žene, živimo.

Lično sam posebno ponosna na Romsku žensku mrežu koju smo osnovale sa još par organizacija i pojediniki. Posle 10 godina postojanja imamo 27 organizacija i inicijatava, što uopšte nije malo.

Ženski prostor je i prva organizacija u Nišu koja je okupila LGBT osobe, imale smo udeo u iniciranju svih aktivnosti koje su u Nišu nakon toga sprovedene ili se upravo sprovode.

Imaš li u planu neke nove knjige, projekte ili aktivnosti?

U ovoj temi, volela bih da više mogu da radim na povezivanju Romkinja lezbejki i to ne samo u Srbiji. Možda je i ovo početak neke velike mreže, videćemo.

Hvala ti mnogo na izdvojenom vremenu za razgovor, i srećno sa svim planovima!

Izvor: iSerbia

Intervju sa Džudit Batler (1993): Rod kao performans

Kategorija: Feminizam, Intervju / Datum: decembar 22, 2014

Šta god vi činili u svojim seksualnim odnosima sa ženama, to je ostajalo među ženama. Tu nije bilo ni traga heteroseksualnosti, ranije, kada je još postojao tabu penetracije. Odnedavno su se počela postavljati pitanja o odnosu dominacije i potčinjavanja, sadomazohizmu, pornografiji, egzibicionizmu, dildu, i najrazličitijim fetišima. Pitanje je: da li su te prakse heteroseksualne, ili mogu postati gej?


*Radical Philosophy: Za početak bismo Vas zamolili da nam objasnite položaj svog dela unutar veoma raznolikog domena studija roda. Mnogo ljudi povezuje Vaše novije tekstove sa onim što danas zovemo kvir (queer) teorijom. Pojava gej i lezbejskih studija kao posebne discipline kompromitovala je, u neku ruku, veze koje je to delo imalo s feminizmom. Kako Vi sebe prvenstveno vidite — kao feministkinju, kvir teoretičarku, ili uopšte ne želite da odaberete nijednu od tih opcija?

img_resumen_3752Za sebe bih pre rekla da sam teoretičarka feminizma, radije nego kvir, ili gej, ili lezbejska teoretičarka. Prvenstveno sam posvećena feminizmu. Nevolja s rodom predstavlja kritiku nametnute, kompulzivne heteroseksualnosti unutar feminizma, to delo je namenjeno prvenstveno feministkinjama. Kada je taj tekst pisan, koliko ja znam, nisu postojale gej i lezbejske studije, kako sam ja to razumela. Kako bilo, u trenutku objavljivanja knjige, u SAD se održavala Druga godišnja konferencija o gej i lezbejskim studijama (The Second Annual Conference of Lesbian and Gay Studies), tako da je knjiga zbog toga bila primljena na način koji ja nisam mogla predvideti. Sećam se da mi je na jednoj večeri čovek koji je sedeo do mene, predstavljajući se, rekao da se bavi kvir teorijom. Ja sam ga tada upitala: „Šta je kvir teorija?“ Pogledao me je jako čudno — očigledno je bio uveren da i ja pripadam krugu tih teoretičara. Ali jedino što sam ja u tom trenutku znala bilo je da je Tereza de Lauretis jedan od brojeva feminističkog časopisa Differences naslovila „Kvir teorija“ (Queer Theory). Mislila sam da je u pitanju termin koji je ona sama skovala. Ni u jednom momentu mi nije palo na pamet da moj rad pripada domenu kvir teorije. Ja s tim imam određenih problema. Naime, smatram da u okviru te teorije postoji izvesna doza antifeminizma. Dalje, postoje predstavnici kvir teorije koji smatraju da analiza seksualnosti treba da bude potpuno odvojena od analize roda – ja se s tim ni malo ne slažem. Izdavačka kuća Routledge je nedavno objavila novi Gay and Lesbian Reader sa nizom uvodnih članaka koji upravo to tvrde. Smatram to razdvajanje velikom greškom. Ketrin Mekinon (Catharine MacKinnon) bazira svoj rad na jednom toliko redukovanom kauzalnom odnosu između seksualnosti i roda koji zastupa ekstremnu verziju feminizma protiv koje se moralo pobuniti. Kako bilo, mislim da je pogrešno boriti se protiv te verzije koristeći se kvir teorijom koja se potpuno odvaja od feminizma.

*Da li biste nam mogli reći nešto više o razlici između pola i roda? Da li je odbacujete u celosti, ili odbacujete samo neke njene interpretacije? Čini se da ste odnedavno promenili svoj stav po tom pitanju.

Jedna od interpretacija moje knjige Nevolja s rodom jeste da pol ne postoji, da postoji jedino rod, a rod je performativan. Ljudi onda pretpostave da je rod, budući performativan, potpuno slobodan. Mnogi smatraju da je telesnost u tom smislu prenebregnuta ili negirana, čak i dezavuisana. (Neretko se u tekst učitava i somatofobija. Zanimljivo je kad vaš tekst posmatraju s patološkog aspekta.) Zbog svega toga mi je bilo veoma bitno da se, pišući Tela koja nešto znače, vratim na kategoriju pola i problem materijalnosti i preispitam način na koji se to pol može konstruisati kao norma. Sad, ja to uzimam kao pretpostavku Lakanove psihoanalize – to da je pol norma. Nisam htela u svakom slučaju da se ograničavam samo na Lakanovo viđenje. Htela sam da vidim na koji to način norma u stvari materijalizuje telo, na koji način možemo shvatiti materijalnost tela ne samo kao nešto utvrđeno normom, već i nešto čemu norma udiše život, nešto što ta norma uokviruje. Promenila sam taktiku. Mislim da sam u Nevolji s rodom suviše brzo prešla preko kategorije pola. U knjizi Tela koja nešto znače detaljnije razmatram tu kategoriju, pokušavajući istovremeno da jasno identifikujem tačku prinude u samom stvaranju pola.

*Veliki broj čitalaca je lepo prihvatio Nevolju s rodom jer im se svidela ideja o rodu kao vrsti pozorišne improvizacije, mestu u kom je moguće manje-više slobodno usvajati i analizirati različite identitete. Oni su želeli da nastave s glumljenjem roda kako bi podrili njegove dominantne oblike. Kako bilo, na početku knjige Tela koja nešto znače kažete da osoba, naravno, ne može da konstruiše i dekonstruiše razne identitete kad hoće i kako hoće. Nije jasno do koje se mere držite opcija ponuđenih u Nevolji s rodom koje se odnose na mogućnost pribegavanja transgresivnim performansama — kao što je „drag“, na primer — u cilju decentriranja ili destabilizacije kategorija roda, nije jasno ni do koje mere Vi još uvek verujete u tu mogućnost.

Problem je u tome što sam ja drag dala kao primer performativnosti, ali su ga čitaoci shvatili kao njenu paradigmu. Treba biti oprezan s primerima. Interesantno je da je ta voluntaristička interpretacija, ta želja za korenitim i teatralnim ponovnim stvaranjem tela, očigledno postoji u javnoj sferi. Postoji želja za potpunom fantazmatičnom transfiguracijom tela. Ali to nije tačno, ja ne mislim da drag predstavlja paradigmu subverzije roda. Ne mislim da bi „život roda“ (gender life) postao ekspanzivniji ili manje restriktivan ako bismo svi postali drag. Drag ima svoja ograničenja. Štaviše, knjigu zaključujem konstatacijom da je i drag na neki način melanholičan.

Važno je shvatiti performativnost, koja nije isto što i performans, služeći se užim konceptom resignifikacije, preoznačavanja. I dalje mislim na subverzivno ponavljanje (repetition), koje u Nevolji s rodom predstavlja posebnu kategoriju, s tim što ovog puta, umesto da stavim akcenat na nekakvu parodiju, skrećem pažnju na složene mehanizme delovanja resignifikacije unutar političkog diskursa. Pretpostavljam da moja nova knjiga neće biti onoliko prihvaćena ili popularna koliko je to bila prethodna, ali svesno sam pišući kontrirala popularnosti koju imam. Naum mi je bio da postanem manje popularna, zbog toga što sam smatrala da je popularizacija Nevolje s rodom (ma koliko je bilo interesantno, s kulturološkog aspekta, posmatrati u šta se sve delo upetljava i koji su fenomeni iz spoljašnjeg sveta samo čekali da budu upetljani u delo) – na kraju za posledicu imala potpuno pogrešnu interpretaciju onog što sam ja htela da kažem!

*Možda je najbolje da odmah raščistimo s tom nedoumicom: šta Vi u stvari podrazumevate pod performativnošću kada rod opisujete kao performans? Šta bi, na primer, bio ontološki status performativnosti? I kako se sve to uklapa u Fukoov diskurs o regulativnim normama na koji se naslanjate? Da li je performativnost generička kategorija unutar koje regulativne norme predstavljaju istorijski određene instance, ili nešto drugo? Da li nam nudite neku vrstu pragmatizama?

Kao prvo, važno je napraviti razliku između performansa i performativnosti: prvo pretpostavlja subjekt, dok drugo poriče sam pojam subjekta. Pokušala sam razjasniti taj problem na početku poglavlja „Critically Queer“ iz Tela koja nešto znače. Polazim od Fukoove premise da moć delom deluje kroz diskurs, a delom deluje na stvaranju i destabilizaciji subjekata. Ali, zamislimo li se nad načinom na koji bi diskurs mogao stvoriti subjekt, to znači da već govorimo o metafori ili tropi stvaranja. To je tačka gde je korisno okrenuti se konceptu performativnosti – ili, preciznije, performativnom govornom činu, pri čemu mislim na one govorne činove kroz koji se oživljava ono o čemu se govori. To je trenutak u kom diskurs postaje produktivan i to na jedan veoma specifičan način. Znači, ja posmatram performativnost kao onaj aspekt diskursa koji je sposoban da proizvede ono što imenuje. Onda nastavljam i, kroz Deridino čitanje Ostina (Austin), tvrdim da se ta produkcija uvek odvija kroz neku vrstu ponavljanja i recitovanja. Tako da, ako želite ontologiju performativnosti, mislim da je diskurs medij posredstvom kog se uspostavljaju ontološki efekti. Performativnost je diskurzivan most koja proizvodi ontološke efekte. Tako nekako.

Telo u pitanju

*A šta se dešava sa telom? Vi tela vidite kao nešto što se na silu proizvodi kroz određene diskurse. Nekome bi se moglo učiniti da u svojoj knjizi niste posvetili adekvatnu pažnju biološkim ograničenjima tela. Uzmimo na primer žensku sposobnost začeća. Muška tela nemaju tu sposobnost — zašto? Postoje određena ograničenja koja potiču od samog tela na koja Vi, kako se čini, ne obraćate pažnju. Zar ne bi trebalo da govorite i o ograničenjima unutar samog diskursa, kao što govorite o „diskurzivnoj ograničenosti pola“?

To je tačno, ali zar svi već ne govore o tome? O tome već postoji jako mnogo radova.

*Da, ali ako Vi o tome sami ne kažete ništa, ljudi će misliti da ne prihvatate nikakva ograničenja.

Jeste, to bi mogla biti jedna od negativnih reakcija, ali ja za izazivanje te reakcije imam dobre taktičke razloge. Uzmimo Vaš primer – trudnoću. Neko bi mogao da kaže: neka tela idu na neke ginekološke preglede, a druga ne, nije li tako? Da, to je činjenica. Pa ipak, pitanje koje bi u stvari trebalo da postavimo jeste: do koje je mere telo definisano svojom sposobnošću da ostane u drugom stanju? Zašto je baš trudnoća ono po čemu se to telo definiše? Mogli biste mi odgovoriti da se to dešava zato što osobe određenog pola idu kod ginekologa da bi obavile određene preglede koji utvrđuju mogućnost začeća, neko bi mogao reći da je odlazak kod ginekologa sama produkcija „pola“ – u svakom slučaju, fenomen začeća je taj koji centrira ovde čitavu institucionalnu praksu.

Meni se čini da je poenta u tome da – iako su ženska tela, uopšteno govoreći, viđena kao ona koja su sposobna za začeće – postoje i ona ženska tela koja nemaju tu sposobnost, devojčice, na primer, postoje starije žene koje takođe ne mogu začeti, postoje žene koje, nezavisno od godišta, ne mogu da ostanu u drugom stanju, ali čak i kada bi mogle ostati u drugom stanju, to svakako ne bi bila glavna karakteristika njihovih tela, ili njihovog postojanja kao žena. Ono što se tim pitanjem želi postići jeste uspostavljanje problematike začeća ključnim za određivanje tela kroz pol (sexing of the body). Ali nisam sigurna da je to, ili treba da bude, apsolutno važno ili primarno u polnom određivanju tela. Ako je to tako, to je nametanje norme, a ne neutralan opis bioloških ograničenja.

Ja ne poričem postojanje određenih bioloških razlika. Ali se uvek pitam pod kojim uslovima, diskurzivnim i institucionalnim, određene biološke razlike – koje uopšte ne moraju biti nužne, imajući u vidu anomalije tela koja postoje – postaju glavne karakteristike pola. U tom se slučaju ja i dalje slažem sa Monik Vitig koja kritikuje „pol“ kao političku kategoriju. I dalje verujem u kritiku kategorije pola i kritiku načina na koje su ga ograničavale neme institucije prinudne reprodukcije.

Reč je o praktičnom problemu. Ako ste u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim i ne možete zatrudneti iz nekih bioloških razloga, ili možda to i ne želite, zbog društvenih ste razloga – šta god se pod tim podrazumevalo – prinuđeni da se borite s normom koja određuje vaš pol. Sredina u kojoj se nalazite bi trebalo da bude prilično zdrava (i politički osvešćena) kako bi vam pomogla da ublažite eventualni osećaj neostvarenosti, gubitka, osiromašenosti ili neprilagođenosti — potrebno je jedno kolektivno nastojanje da bi se promislila ta dominantna norma. Zašto ne postoji mogućnost da žena koja želi da učestvuje u podizanju deteta, ali ne i da prolazi kroz trudnoću, ili ona koja ne želi nijednu od te dve stvari, živi svoj rod bez implicitnog osećaja neostvarenosti ili neprilagođenosti? Kada ljudi postave pitanje: „Nisu li to biološke razlike?“, oni u stvari nemaju u vidu materijalnost tela. Ono što oni u stvari pitaju jeste da li je društvena institucija reprodukcije najvažnija odrednica za razmišljanje o rodu ili ne. U tom slučaju reč je o diskurzivnom nametanju norme.

Heteroseksualna komedija

*To nas dovodi do pitanja heteroseksualnosti.

Ne razumem se baš najbolje u heteroseksualnost.

*Ne brinite, govorićemo o teoriji. Izjavili ste da jedna od stvari koju gej ili lezbejski par može pružiti heteroseksualnom paru jeste spoznaja heteroseksualnosti kao nametnutog sistema i kao neizbežne komedije. Možete li pojasniti u čemu se ogleda ta neizbežnost komedije? Ako heteroseksualnost razumemo kao repetitivan performans, zašto taj performans uvek omane? Šta je to što ga tera da omane, šta je ograničava na to da uvek bude samo kopija sebe same, kopija nečega što nikad neće postati u potpunosti?

Možda tu treba obratiti pažnju na odnos između anksioznosti i repetitivnosti. Mislim da je jedan od razloga zbog kojih heteroseksualnost treba da preispita sebe samu, da se ritualno reprodukuje na svim nivoima, jeste da ona mora da nadiđe izvesni konstituitivni smisao sopstvene slabosti. Performansa ovde treba da bude razmotrena kao ritualna reprodukcija, u smislu onog što ja sada zovem „performativnošću“.

*Ali šta stvara tu slabost?

Zašto je slaba? To je jako zanimljiv način postojanja. Mislim, kako to – kao što se Frojd zapitao u Tri eseja o teoriji seksualnosti – da imamo to polimorfno, ili u najmanju ruku biseksualno biće, koje stvara svoju seksualnost tako da ona uvek bude usmerena isključivo na članove suprotnog pola, i želi da sa tom osobom stupi u neku vrstu genitalnog seksa?

*Znači dajete psihoanalitički odgovor. Mi smo mislili da će Vaš odgovor biti više fukoovski. Da li se to što ste rekli može primeniti na sve društvene kategorije?

Ne, to se može primeniti na sve seksualne pozicije. Nije samo heteroseksualna norma ta koja je nekonzistentna. Sve su seksualne norme takve. Mislim daje svaka seksualna pozicija u suštini komična. Ako kažeš: „Mogu da želim samo X“ ono što ti radiš, čineći svoju želju ekskluzivnom, jeste stvaranje čitavog mita pozicija koje su nezamislive sa stanovišta tvog identiteta. Sada, držim da se jedan od suštinskih aspekata komedije pojavljuje kada zapravo dođeš do toga da zauzimaš poziciju koju si upravo proglasio nezamislivom. To je smešno. Puno je autosubverzivnosti.

9781136807176_p0_v1_s260x420U toku rasprave o homoseksualcima u američkoj vojsci na televiziji jedan je senator ustao i, smejući se, rekao: „Moram priznati da ne znam mnogo o homoseksualnosti. Šta više, mislim da o njoj znam manje nego o bilo čemu drugom!“ I to je bilo javno priznanje njegove neobaveštenosti o homoseksualnosti. Zatim se odmah bacio na homofobične komentare iz kojih se moglo zaključiti da on homoseksualce vidi kao ljude koji imaju seksualne odnose isključivo u javnim toaletima, ljude koji su mršavi, isključivo muškarci itd. Ono što je kod njega prisutno jeste veoma agresivan i opsesivan odnos prema homoseksualnosti, o kojoj, naravno, ne zna ništa. U tom trenutku ti shvataš da je ta osoba koja tvrdi da nema veze sa homoseksualnošću njome preokupirana. Ne mislim da su takvi istupi nebitni. Neko se ne bi složio sa mnom govoreći: „Neki su ljudi jednostavno ravnodušni. Neki heteroseksualci s ravnodušnošću gledaju na homoseksualnost. Nije im bitno ono što drugi rade. Uopšte nisam razmišljao o tome, niti me nervira niti me interesuje. Ja sam po tom pitanju seksualno neutralan.“ Ne verujem u to. Mislim da stvaranje seksualne pozicije, ili ponavljanje, recitovanje seksualne pozicije, uvek podrazumeva i to da se bude progonjenim od strane onog što se isključuje. Što je pozicija čvršća, to je avet strasnija i, na neki način, opasnija. Ne znam da li je to fukoovska tačka gledišta. Mislim da je više psihoanalitička, ali to mi i nije toliko bitno.

*Da li to važi i za odnos homoseksualca prema heteroseksualnosti?

Da, naravno.

*Iako, pretpostavljam, na drugačiji način…

Da, tu postoji drugačiji, komplikovaniji problem. Kada je jedna žena iz publike nakon mog govora rekla: „Preživela sam lezbejski feminizam i još uvek me privlače žene“, pomislila sam da je to zaista sjajna rečenica, jer je jedan od problema predstavljalo pomirenje normativnih zahteva koji su potekli iz nekih lezbejskih feminističkih krugova i radikalno specifične lezbejske seksualnosti. (Naravno, to ne važi za sve lezbejke feministkinje, ali za neke da). Šta god vi činili u svojim seksualnim odnosima sa ženama, to je ostajalo među ženama. Tu nije bilo ni traga heteroseksualnosti, ranije, kada je još postojao tabu penetracije. Odnedavno su se počela postavljati pitanja o odnosu dominacije i potčinjavanja, sadomazohizmu, pornografiji, egzibicionizmu, dildu, i najrazličitijim fetišima. Pitanje je: da li su te prakse heteroseksualne, ili mogu postati gej? Ako mogu, da li mogu postati radikalno i nepovratno gej? Sve zbog toga što mi sebi ne smemo da dozvolimo da izgleda kao da pozajmljujemo ili oponašamo stvari iz heteroseksualne kulture.

Mislim da se moje hegelstvo ogleda u sledećem stavu: koliko je definisana pozicijama koje ima, osoba je definisana i onim što nije. Tu postoji konstitutivan međusobni odnos. Lezbejke od sebe prave krhku političku zajednicu jer insistiraju na radikalnoj nesvodivosti svojih želja. Ne mislim da iko od nas ima nesvodivo različite želje. Moglo bi se reći da se na gej i lezbejskoj sceni manifestuju određene heteroseksualne strukture, ali to ne znači da heteroseksualnost pruža potporu homoseksualnosti. Ako ništa drugo, radi se o ponovnom zauzimanju teritorije, reteritorijalizaciji unutar homoseksualnosti od strane heteroseksualnosti.

*Interesantno je da se ovde osvrćete na Hegela. U kojoj meri svoj rad ocenjujete kao „dijalektičan“? Mnogi ljudi koji koriste Fukoa i Deridu na način na koji Vi to radite opiru se pojmu dijalektike.

Ne znam da li mu se opirem. Svakako mislim da mu je potrebno i nešto dodati. Rekla bih da u konstrukciji svake binarnosti – ako uzmemo muško i žensko, na primer – ono što je interesantno nije samo to što je muški element pretpostavljen ženskom, i „biva“ žensko u hegelovskom smislu, ili je žensko pretpostavljeno i „biva“ muško, već to što dolazi do stvaranja polja u kome imamo samo te dve međusobno isključujuće i međusobno definišuće mogućnosti. Postoji niz isključenja koja nastaju tokom stvaranja svake binarnosti, i ta isključenja nikad ne mogu doći do inteligentnog diskursa. Tu dolazi do stvaranja pojma odbojnosti. Pobornik sam Deridinog mišljenja da se svaka dijalektička opozicija proizvodi kroz mit isključivanja i da je ono što je van dijalektike – što nije negacija – ne može biti sadržano u dijalektici. To stvara uslove za veoma važno kritičko razmišljanje o granicama dijalektičke opozicije.

*Kad smo već kod binarnosti, interesantno je to da su diskusije o lezbejskoj seksualnosti igrale veoma važnu ulogu u feminističkom pristupu seksualnosti od 70-ih godina do danas. Amber Holibo (Amber Hollibaugh) kaže da su u jednom trenutku sve feministkinje pokušavale imati seks na način na koji su mislile da to čine lezbejke. Na kraju su, kao odgovor na puritanstvo koje su neke feministkinje počele zagovarati nakon toga, upravo lezbejske diskusije bile te koje su uvele novi seksualni radikalizam. Tokom čitave feminističke diskusije o seksualnosti, diskusije koje su se ticale lezbejske seksualnosti oduvek su predstavljale avangardni način razmišljanja o seksu.

Da, romantizovanje lezbejstva je jedna od posledica heteroseksualne krivice, koja je usko vezana za fenomen o kom govorim. Ako ono što je radikalno lezbejsko ovde nije ni na koji način vezano s heteroseksualnošću, onda je heteroseksualnost konstruisana kao fenomen koji može jedino vezivati ili povređivati. Kada se ona pojavi unutar lezbejstva, to predstavlja izneveravanje lezbejstva. A za heteroseksualnu ili biseksualnu ženu, ta opozicija učvršćuje osećaj krivice. Ovo nas je sprečavalo da mislimo dalje od komedije heteroseksualnosti – njenom smešnom i kompulzivnom karakteru – jer bi to, na neki način značilo, da je ona i kod nas prisutna. S druge strane, mislim da je to osiromašilo i našu analizu lezbejstva i biseksualnosti. Ova logika funkcioniše i na način koji od biseksualnosti pravi izdajničku i licemernu poziciju. Takvo razmišljanje o tome je užasno moralizatorsko i neplodno.

*Vi ste baš prešli dug put, kada se ima u vidu da ste pre desetak godina učestvovali u pisanju knjige Protiv sadomazohizma

To nisam bila ja! To je neko drugi pisao pod mojim imenom!

*To niste bili Vi?

U redu, bila sam ja, ali se odričem toga. Bila sam jako mlada! Imala sam osećaj krivice zbog feminizma. Taj je esej veoma ambivalentan po pitanju preklapanja seksualnosti i moći, jer tada još nisam znala kako da razmišljam o toj ambivalenciji na način koji ne bi bio moralizatorski.

Psihoanaliza i simbolika

*Možda bi sad trebalo da se vratimo na psihoanalizu. Nevolja s rodom daje veoma strogu kritiku psihoanalitičke perspektive polnih razlika. Pa ipak, psihoanaliza i dalje ima veoma važnu ulogu u Vašem radu. Koliko Vam ona pomaže u teoretizaciji roda?

Verovatno sam Vas ranije navela na pogrešan zaključak. Ja se, u stvari, ne slažem s Frojdovim postulatima o primarnoj biseksualnosti ili polimorfnosti, iako smatram da je svaki seksualni dogovor poseban, nikako obavezujući. Zamerke koje ja imam na Frojdovo shvatanje biseksualnosti je što je to, zapravo, heteroseksualnost. Postoji ženska strana koja želi muški objekt, i muška strana koja želi ženski. Odlično, imamo dve heteroseksualne želje koje smo resili da nazovemo biseksualnošću. Zato odbacujem to shvatanje.

Isto tako mislim daje polimorfnost čista fantazija: od trenutka kada dođete na ovaj svet već ste uključeni u njega na raznorazne načine. Ja se tu zaustavljam – to je trenutak u kome bih se ja udaljila i od strukturalističke psihoanalize i od one psihoanalize koja se bavi više razvojnim odnosima sa objektom. Jer od tog trenutka oni počinju da govore: „Ti si potčinjen zakonima polnih razlika od trenutka kada dođeš na svet.“ I taj zakon postaje nepromenjiv. Mogu se uspostaviti različiti odnosi s njim, ali sam zakon ostaje nepromenjiv. Postoji još i razvojna putanja, odvajanje od majke itd, koja vodi do određene vrste formiranja objekata, ili formiranja veza. Na tom stupnju ja želim da odvojim te modele, jer smatram da je to trenutak u kome dolazi do nanovog uspostavljanja neke vrste heteroseksualne norme.

Mislim da u Lakanovoj analizi edipovske faze, ili scene s Edipom, postoji veoma snažan heteroseksualizujući imperativ. Takođe mislim da je u teoriji formiranja objekata i u teoriji objektnih odnosa lezbejstvo skoro uvek viđeno kao neka vrsta fuzije, s čim se ja ne mogu složiti. S druge strane, psihoanalitička perspektiva nudi i jako mnogo korisnih stvari. To je najbolji način na koji možemo pokušati da shvatimo proces zauzimanja seksualnih pozicija. To je najbolji uvid u psihu – i psihičko potčinjavanje — koji nam je na raspolaganju. Mislim da niko ne može imati uvid u formiranje seksualnosti bez pomoći psihoanalize. Ali, isto tako mislim da su psihoanalitičke nauke deo formiranja seksualnosti, i da se kao takve sve više i više potvrđuju. Slažem se s Fukoom po tom pitanju. One se ne ograničavaju na izveštavanje o životu deteta, one su postale deo stvaranja tog života.

*Pređimo sad na Vašu kritiku tripartitne Lakanove podele na imaginarno, simboličko i realno. Ono što je nama bilo zanimljivo je to da ste Vi kritikovali Lakanovu podelu na imaginarno i simboličko tvrdeći da je uloga falusa u pravljenju te podele jednaka ulozi slike tela u stadijumu ogledala. Znači, ulazak u simboličko je jednostavno produžetak imaginarnog, dok je ono što sledbenici Lakana zovu simboličkim i proglašavaju zakonom oca jednostavno hegemonsko imaginarno.

Tačno.

*Imamo dva problema s tim. Prvi se ogleda u tome što je imaginarno uvek dato kao simboličko, po našem shvatanju Lakana, tako da je ulazak u simboličko jednostavno tačka u kojoj simbolički karakter imaginarnog postaje jasan. Drugi problem: iako Vaša kritika zbacuje falus sa trona psihičkog apsolutizma koji on ima u lakanovskoj simbolici, s druge strane, ono što Vi nazivate „heteroseksualnom matricom“ zamenjuje njegovo mesto. Znači, iako falus sad više nije kralj na osnovu nekog psihičkog zakona, pojavljuje se njegov fukoovski istorijski ekvivalent koji je jednako apsolutan. On može biti istorijski ili društveni proizvod, ali ga Vi tretirate kao nešto apsolutno u ovom trenutku.

Odlično pitanje. Slede odgovori. Prvi odgovor: iako se slažem s idejom po kojoj se svako biće koje ima sposobnost govora rađa u određenom simboličkom poretku koji je već dat, smatram da je način na koji pobornici Lakana opisuju taj sistem, i status njegove „uvek-već-prisutnosti“ („always-already-thereness“) suviše statičan. Simboličko se neprestano stvara, reprodukuje i verovatno izmešta. Po tom se pitanju slažem sa Deridom i njegovim stavovima iz poglavlja „Struktura, znak i igra“ iz dela Pisanje i razlika. Struktura postaje struktura jedino onda kada počne da ponavlja svoju strukturnost. Ponavljanje je način na koji se struktura učvršćuje, ali ona isto tako podrazumeva i mogućnost da se ta struktura i izmesti, da ispadne iz šina. Znači, mislim da je simboličko nešto što je uvek-već-prisutno, ali je isto tako i u stalnom procesu stvaranja i modifikovanja. Ona ne može postojati bez ritualne proizvodnje putem koje se uvek iznova uspostavlja. A iznova se uspostavlja kroz imaginarnu idealizaciju koja se iskazuje kao simboličko, neophodno i nepromenjivo. Simboličko se iskazuje kao nepromenjivo datih idealizacija.

*A otkuda potiče to — iskazivanje kao nepromenjivo?

To nam Lakan predstavlja kao stadijum ogledala. Kada govorimo o delovanju imaginarnog, govorimo o pogrešnom prepoznavanju putem kog idealizovana verzija osobe postaje osoba.

*Znači, Vi verujete u tu fazu ogledala?

Da. Veruj u fazu ogledala! Mislim da predstavlja alegoriju jednog idealizujućeg kretanja koje neprestano pogrešno predstavlja i idealizme ego. I mislim da upravo falus predstavlja primer jedne takve idealizacije. Sad, ako je to tačno i ako je stadijum ogledala deo imaginarnog, onda falus nije ništa drugo do imaginarna i nedostižna idealizacija muškosti. Simboličko se reprodukuje tako što uzima imaginarne projekcije i ustanovljava ih kao zakone. Taj je pristup tipičniji za Frojda nego za Lakana. Ali, to mi ne smeta. Ja sam verovatno bliža Frojdu nego Lakanu. Frojdov je rad slobodniji i kompleksniji.

*I ne toliko autoritaran?

Pa, on bar ponekad slegne ramenima i kaže: „Nemam pojma šta radim!“ Dopušta preispitivanje modela. Što se Vaše druge tačke tiče – heteroseksualne matrice – mislim da ste u pravu što se tiče Nevolje s rodom. Heteroseksualna matrica je postala neka vrsta totalizujuće simbolike i zato sam u Telima koja nešto znače promenila taj termin u heteroseksualnu hegemoniju, zbog toga što taj termin ostavlja mogućnost za to da je ta matrica otvorena za reartikulaciju, što je čini u neku ruku fleksibilnom. Znači, ja u Telima koja nešto znače više i ne koristim termin heteroseksualna matrica.

*Pretpostavljam da zavisnost koherentnih rodova od kompulsivnog heteroseksualnog okvira ne može postati univerzalna, s antropološke tačke gledišta?

Pa, u neku ruku se može tvrditi da su pozicije roda unutar kulture na neki način povezane s pozicijama unutar reproduktivnih odnosa. Ipak, rizično bi bilo tvrditi da ti reproduktivni odnosi imaju veze sa nametnutom heteroseksualnošću, jer postoje i kulture u kojima je reproduktivni odnos prisutan, ali heteroseksualnost nije obavezna.

Nametnuta heteroseksualnostje vezana sa jednim posebnim pojmom roda: postoji određeno viđenje rodne koherentnosti pomoću kojeg ono što osoba oseća, način na koji se ponaša, kao i način na koji se ona seksualno izražava, predstavlja artikulaciju i usavršavanje roda. To je poseban vid kauzalnosti i identiteta koji se uspostavljaju kao rodna koherentnost koja je vezana za nametnutu heteroseksualnost. Ne radi se o jednom rodu, ili svim rodovima, već o toj posebnoj vrsti koherentnog roda.

*To nas, iz psihoanalitičke perspektive, dovodi do Lakanovog pojma „realnog“. Neko kao Žižek bi na to Vaše pozivanje na fluidnost imaginarnih identifikacija koje slabe fiksiranosti Lakanovog simboličkog mogao odgovoriti da je „realno“ glavni princip nametnute konstrukcije te vrste koherentnog roda. Kako biste Vi odgovorili na to?

To me plaši. On želi da to postane permanentno, a mi smo ta permanentna spoljašnjost. To je kao kad bismo imali dečake i devojčice, i onda imamo još i permanentnu spoljašnjost. To je nemoguće. Svaki dan na ulici viđamo gomilu sveta koji predstavljaju „spoljašnjost“ devojčica i dečaka koje Žižek naziva nemogućim realnim. Strašno je živeti u svetu s etiketom nemogućeg realnog – biti definisan kao traumatičan, nezamisliv, psihotičan – biti prognan iz društva i smatran nemogućim za život i neopisivim. To me brine. To što on radi jeste učvršćivanje tih binarnosti kao apsolutno neophodnih. On čitav domen društvenog života koji nije u potpunosti prilagođen rodnim normama predstavlja psihotičnim i nemogućim za život.

*Vi u Žižekovom tumačenju Lakana vidite moralizatorsko nametanje?

Razlika između psihoze i društvene i seksualne pozicioniranosti koje se u našem društvu smatraju odbojnim ili nezamislivim veoma je nejasna. Strukturna rigidnost simboličkog u Žižekovom delu rizikuje stvaranje domena psihoze koji bi istovremeno bio i društveni domen. Jedan od problema homoseksualnosti jeste to da je neki ljudi i vide kao psihozu. Mnogi ljudi misle da bi ono što su oni kao ego, bez obzira kakve imaju imaginarne centre, bilo potpuno uništeno ako bi ušli u homoseksualni odnos. Oni bi radije umrli, nego ušli u homoseksualnu vezu. Za njih, homoseksualnost sobom nosi potencijalno psihotično razgrađivanje subjekta. Kako razlikovati fobično odbacivanje homoseksualnosti od onog što Žižek naziva realnim – gde je realno ono što stoji van simboličkog pakta i subjektu preti psihozom u okviru simboličkog dogovora?

Lezbejski falus

*Možete li nam reći šta podrazumevate pod „lezbejskim falusom“? Pretpostavljam daje to neka vrsta borbe protiv hegemonije samog falusa.

Mislim da je to pomalo smešno. Neki su ljudi zabrinuti zbog toga!

*Neki su to shvatili doslovno, pa kažu: „A da, znam na šta misli — imam tri komada u fioci“.

Da, to je ta nesretna bukvalizacija! Ne bih to ni isključivala, ali me brine mogućnost da lezbejski falus bude sveden na pojam dilda. To bi uništilo njegovu spekulativnu moć.

Dakle, šta to u stvari znači? Kao prvo, to izgleda kontradiktorno većini onih koji govore o falusu do te mere u kojoj „posedovanje“ falusa i „bivanje“ falusom u lakanovskim okvirima odgovaraju muškoj i ženskoj poziciji. Kod lezbejki su koncepti „posedovanja“ i „bivanja“ međusobno povezani (iako bi Lakan, naravno, rekao da takva relacija ne postoji). Reći da lezbejka poseduje falus ili da jeste falus, samo po sebi znači raskinuti sa pretpostavljenim poistovećem muškosti sa „posedovanjem“ i ženskosti sa „bivanjem“, a time i odnos unutar koga je taj poredak zamišljen.

Kako bilo, ja sam htela da uradim više od toga. Htela sam da pokažem da „posedovati“ i „imati“ ne moraju biti međusobno isključive pozicije, kao i da postoji jako mnogo identifikacijskih mogućnosti unutar homoseksualnosti i heteroseksualnosti i biseksualnosti, koje se ne mogu jednostavno svesti unutar tog naročitog okvira. Naravno, lezbejski falus predstavlja šalu utoliko što, kod Lakana, posedovanje falusa istovremeno znači i kontrolisati označitelja. To znači napisati i imenovati, autorizovati i naznačiti. Ja taj lezbejski falus, u određenom smislu, koristim kako bih ponudila svoju kritiku Lakanovog okvira. To je siguran model lezbejskog autorstva. To je parodija.

*Da li postoji i ženski heteroseksualni falus?

Da, ali on postoji već duže vreme. Ženski heteroseksualni falus je predstavljala falusna majka. Način na koji on obično funkcioniše jeste da žena koja ga ima preobraća se u falusnu majku i postaje potpuno zastrašujuća.

*Da li ga je moguće imati a ne biti majka?

Ovo je pravo pitanje: zašto svaka žena za koju se kaže da ima falus obavezno mora biti zastrašujuća i represivna majka? Šta bi značilo eventualno razgraničavanje između heteroseksualne žene koja ima falus i falusne majke? To je veoma bitno.

Transgresivnost i rekuperacija: kvir politika

*Sada bismo mogli preći na politiku kvir teorije, ili, preciznije, na ideju transgresivne repeticije i subverzivne reinskripcije, tema kojih smo se već dotakli govoreći o dragu. Alan Sinfild (Sinfieldjje pomenuo da je problem navodnih subverzivnih reprezentacija roda to što su uvek mogu integrisati u dominantni poredak. Dominantni poredak će uvek naći način da ih ospori i učvrsti svoju poziciju. S druge strane, Džonatan Dolimor (Jonathan Dollimore) tvrdi da one ne moraju uvek biti integrativne (recuperable), ali da bilo kakvo kvir čitanje ili subverzivni performans, ili bilo kakav izazov usmeren ka dominantnoj predstavi o rodu, mogu se održati kao takvi samo — kolektivno. Transgresivne će reinskripcije doneti neku promenu samo unutar kritičke subkulture. Kako reagujete na te stavove o granicima kvir politike reprezentacije?

Mislim daje Sinfild u pravu kada kaže da je svaki pokušaj subverzije potencijalno integrativan, da se može neutralisati. To se ne može sprečiti. Ne možeš planirati ili uračunati subverziju. Rekla bih, čak, da je subverzija sasvim neuračunljiv efekat. To upravo nju i čini subverzivnom. Sto se tiče načina na koji neki izazov postaje čitljiv ili mišljenja da li iskazivanje zahteva izvesnu kolektivnost – i to mi se čini tačnim. Ipak, ja isto tako smatram da subverzivne prakse treba da nadjačaju sposobnost čitanja, da dovedu u pitanje konvencije čitanja, i da zahtevaju iznalaženje novih mogućnosti čitanja. Daću Vam jedan primer: kada je gej i lezbejska aktivistička grupa Act Up prvi put organizovala manifestaciju Die-in (Umiranje) na ulicama Njujorka, situacija je bila veoma dramatična. U Americi je još od ranije postojala tradicija pretvaranja ulice u pozornicu, izražavanja protesta, postojala je ta tradicija građanske neposlušnosti, tipične za pokrete za borbu za ljudska prava, koja se svodila na leganje na zemlju koje bi primoralo policiju da vas nosi ako želi da vas ukloni s ulice: ljudi su se pravili da su mrtvi. Sva su ta iskustva i konvencije bili inkorporirani u Die-in-u: odjednom bi svi zajedno „umrli“. Odlazili bi na ulicu i legali; oko njihovih bi tela bile iscrtavane bele linije, nalik na one kojima je policija obeležavala položaj žrtve na mestu zločina. Simbolika je je bila prilično šokantna. Postupak se mogao tumačiti budući da se bazirao na konvencijama prethodnih protesta, ali je ipak bio i inovativan. Nagoveštavao je novu vrstu građanske neposlušnosti. Bio je veoma izražajan. Naterao je ljude da zastanu i da moraju da čitaju šta se događa.

Nastala je konfuzija. Prolaznici isprva nisu shvatali zašto se ti ljudi prave mrtvi. Da li su zaista umirali? Da li su zaista imali AIDS? Možda jesu, možda nisu. Možda su bili HIV pozitivni, možda ne. Niko nije imao sigurne odgovore na ta pitanja. Postupak je sobom doneo jako mnogo pitanja, ali ne i instrumente za pronalaženje odgovora. Ono što mene brine jesu postupci koji se mogu odmah pročitati. Mislim da su oni integrativni. Oni koji stavljaju na muke našu sposobnost da čitamo, oni oko čijeg značenja nikad nismo potpuno sigurni, ili nas teraju da preispitamo način na koji čitamo javne signale – njih smatram veoma bitnima.

Kiss-in manifestacije, ili „ljubljenja“, koje je Queer Nation organizovala po raznim tržnim centrima bili su veoma šokantni. Organizovani su Kiss-in-ovi pred Vrhovnim sudom, mislim da je to bila prva manifestacija te vrste, kada se diskutovalo o gej statutu (pozvali su i mene, ali nisam otišla jer nisam želela ni sa kim da se ljubim). Te manifestacije funkcionišu neko vreme, ali se brzo pretvaraju u opšta mesta. Kada ih ljudi pročitaju, ili kada se ponove previše puta, postaju okamenjene trope, što se i desilo. Postaju predvidive. A kada postanu predvidive, tj. kada ih možete čitati i pre nego što se dese, ili znate šta će se sledeće desiti – stvar jednostavno nema više nikakvog efekta.

*Znači, one su najsubverzivnije onda kada se i sama potkultura muči s njima? Kada grupa lezbejki, na primer, razbije ekran i pokuša da iščupa film iz projektora dok drugi govore: „Da, to je zaista zanimljiv način preispitivanja ženske seksualnosti; pogledajte kako razgrađuje heteroseksualno tumačenje tako što stavlja lezbejski par u drugačiji scenario itd“?

Upravo to. Neki misle da nam je potrebna osnova sa koje treba da delujemo. Da nam za zajedničku akciju treba zajednička osnova. Mislim da treba da se koncentrišemo na oslobađanje od osnove, kada istovremeno stojimo na dve različite pozicije, ili ne znamo gde tačno stojimo, ili imamo estetsku praksu koja destabilizuje tu osnovu. Tu počinje otpor integraciji. To je poput probijanja u novi niz paradigmi.

*U kakvom su odnosu ta simbolička politika i druge, tradicionalnije, političke prakse? Pretpostavljam da je njihova funkcija u neku ruku povezana sa ulogom sredstava masovne komunikacije u političkim sistemima naprednih kapitalističkih društava, u kojima reprezentacije imaju ulogu koja je drugačija od one koju imaju drugde.

Slažem se s Vama.

*Pa ipak, veoma bitna karakteristika te uloge ogleda se u činjenici da domen reprezentacije često ostaje potpuno odsečen od efikasne političke akcije. Moglo bi se reći da je razlog zbog koga je politika reprezentacije toliko integrativna, leži upravo u činjenici da ona ostaje u domenu reprezentacije — ona je samo dodatak u procesu transformisanja društvenih odnosa u državu, kreiranja novih institucija, ili promene zakona. Šta Vi mislite?

Kao prvo, mislim da mediji nisu jednoslojni. Niti su jednoslojni, niti deluju uvek s namerom da potčine. Nekada stvore slike nad kojima nemaju nikakvu kontrolu. Takvi nepredvidivi efekti mogu nastati iz centra konzervativnih medija, a da niko nema pojma šta se dešava. Dominantni mediji mogu biti iskorišteni. Politici estetike reprezentacije pripada jedno veoma važno mesto. Ali to nije isto što i boriti se za promenu zakona, uspostavljati jake veze s političkim liderima, organizovati jake lobije. Ili činiti ono što su pionirski pokreti činili u nastojanju da zbace zakone protiv homoseksualaca.

Nekada sam bila član gerilske pozorišne trupe LIPS -LIPS nije značilo ništa, to mi se i sviđalo – danas razmatram mogućnost priključivanja organizaciji The International Gay and Lesbian Human Rights Commission. Ne postoji ništa što bi me sprečilo da radim jedno ili drugo. To za mene nije pitanje izbora. Neki ljudi su potpuno posvećeni radu u zdravstvenom sektoru, programima za borbu protiv AIDS-a, što znači da većinu svog vremena provode na sednicama saveta farmaceutskih kompanija, telefonirajući, lobirajući ili organizujući ulične manifestacije. Fukoovac u meni smatra da ne postoji samo jedna pozicija za vođenje efikasne borbe. Mora postojati više pozicija i one ne moraju biti u međusobnoj suprotnosti.

Demokratija puštena s lanca

*Da li mislite da uspeh te vrste seksualne politike zavisi od njene povezanosti sa širim liberalno-levičarskim koalicijama? Ili ih Vi smatrate pre nezavisnim, možda više defanzivnim, kao deo odvojene sfere koja će morati da se promeni zbog toga što većina, mejnstrim, gleda na njen program s podozrevanjem i odbojnošću?

Mislim da ne bih mogla gej arenu proglasiti fundamentalističkom, a onda nastaviti da govorim o problemima rasizma ili feminizma, na primer, u kontekstu gej pokreta. Ja sebe smatram progresivnom Jevrejkom koja je protiv cionizma. Mislim da je to jevrejsko poreklo uticalo na moje formiranje više nego bilo šta drugo — možda zbog toga i ne mogu da pišem o njemu. Veoma sam nesretna i sram me je onoga što radi Izrael, moj doprinos u tom domenu nema previše veze s činjenicom da sam gej. Možda je povezan s činjenicom da sam žena, ali svakako mnogo više veze imaju sa mojim antirasističkim stavovima.

Ne mislim da države treba da budu formirane na rasnoj osnovi. To Izrael stavlja na nivo Južnoafričke Republike. Mogu napraviti tu analogiju, kao što mogu govoriti o ekonomskim i vojnim dogovorima između tih zemalja. Zbog toga se smatram odvojenom od jevrejske levice. Nedavno sam bila u Nemačkoj. Trebalo je da govorim o rodu, ali sam na kraju govorila o rasi. Počela sam pisati o rasizmu i odgovornosti za nemačku štampu. (U toku je bila debata o njihovom odnosu s Turcima, kao novim Jevrejima, i nemačkom osećaju krivice i tome kako je ona povezana s odgovornošću).

To je za mene bio sasvim novi prostor. Veoma je važno pronaći način za rešavanje nesuglasica. Nepostojanje zajedničke osnove predstavlja veliki problem za levicu. Došlo je do stvaranja novih formi politika identiteta, a da pri tome nije stvoren i rečnik koji bi ih povezao. Na žalost, postoje ljudi iz američke Nove levice, uglavnom belci koji se osećaju pomalo zapostavljenima, koji samo čekaju da ponude osnovu. Znam da su mnogi ljudi bili zabrinuti, jer su smatrali da će Studije kulture biti upotrebljene kao neka vrsta paravana za tu vrstu pregrupisavanja u akademskim redovima. Ali sve zavisi od onoga o čemu se govori. Američke i britanske studije kulture međusobno su veoma različite. Uglavnom su na određenoj distanci od globalnih političkih analiza Stjuarta Hola (Stuart Hall).

*Možda bismo mogli na brzinu da se vratimo na Vaše tumačenje Fukoa. U svojim stavovima implicirate postojanje razlike između permisivnih (enabling) i regresivnih praksi i interpelacija (to ste, s druge strane, eksplicitno rekli na predavanju u ICA) — iako, razume se, neke prakse istovremeno mogu biti i permisivne i regresivne. Pitanje koje iz toga sledi jeste: koji je kriterijum za pravljenje razlike? Po kojoj se osnovi neke norme prihvataju a neke odbacuju?

Problem je u tome što teoretska osnova pretpostavlja da mi živimo van tih normi, da ih možemo posmatrati i primenjivati po određenim standardima koji nisu svojstveni za praksu koju analiziramo. Ono što mene brine jeste ona forma racionalnog imperijalizma koja misli da ima pristup principima izvučenim iz određenih praksi, da bi ih kasnije primenila u drugačijoj praksi. Habermasovsko pribegavanje normativnim osnovama nije ništa drugo do izvlačenje značajnog niza normi iz praksi – tj. apstrakcija i dekontekstualizacija – a potom aplikacija tih istih normi na univerzalnom planu. To mi pada u oči kao cirkularno i politički pogrešno. Postoji veoma problematična cirkularnost u takvom shvatanju normativnosti.

Kada koristim izraz „permisivan“, priznajem da u mom radu postoji normativna usmerenost, ali ne bih volela da se u njemu vidi i neka normativna osnova. Ako želim da opišem neke od načina stvaranja roda kao restriktivne ili okrutne, to znači da ja možda imam malo ekspanzivnije i složenije poglede na ono što bi rod mogao biti. Ja to govorim bez ikakve želje da nagađam kakav će on postati, ili da propišem idealnu normu za to. Ja sam za pokretanje različitih vrsta praksi, bilo da se tiču roda ili pola, koje bi predstavljale prostor za nadmetanje i reartikulaciju. Meni bi to bilo dovoljno. Ja to vidim kao deo kulture demokratije.

*Odbijanje racionalnog uključivanja rezultata sukoba?

Da, i otvaranje novih prostora za demokratsko sukobljavanje, ili, što je još logičnije, za sukobljavanje u vezi sa rodom.

*Ali zar i sam pojam demokratskog sukobljavanja ne implicira neku vrstu norme koja se tiče jednakosti ulaska u sukob? To je, pretpostavljani, haber-masovska poenta.

Osim što habermasovci teže na nametnu ekskluzivističku normu u konstruisanju pojma subjekta čiji bi se „ulazak“ računao.

*Recite nam za kraj kako vidite budućnost feminizma?

Ketrin Mekinon je postala tako moćan portparol feminizma na internacionalnom nivou, da mislim da će feminizam morati da počne da stvara neke snažne alternative za ono što ona govori i radi – alternative koje će priznavati njene intelektualne sposobnosti i koje neće biti usmerene na to da je demonizuju, zbog toga što smatram da je ona na sebe već navukla bes antifeminista, i treba paziti da taj animozitet ne postane još izraženiji. Naravno, paradigma viktimizacije, pridavanje preteranog značaja pornografiji, kulturološki intenzitet i univerzalnost „prava“ – za sve te pojave neophodno je imati snažnu feminističku kontrapoziciju. Ono što nam treba jeste jedan dinamični i širi pojam moći koji će biti posvećen teškoćama kulturnih transfera, kao i potrebi za reartikulacijom univerzalnosti u smeru koji neće biti imperijalistički. To je težak zadatak, i nije više dovoljno tražiti spas u jednostavnim i parališućim modelima strukturne represije. Ali čak i u slučaju suprotstavljanja dominantnoj koncepciji moći unutar feminizma, ja uvek ostajem njegov deo. I taj paradoks treba resiti, jer ne postoji savršeno suprotstavljanje moći, već samo remodeliranje pojmova iz resursa koji nikada nisu sasvim pročišćeni.

London, oktobar 1993.

Iz: Radical Philosophy 67 (1994)

QT magazin (1-2)

Ni jedna žena manje, ni jedna mrtva više!

Kategorija: Vesti / Datum: decembar 21, 2014

Saopštenje za javnost

Beograd, 19. 12. 2014. – Mreže Žene protiv nasilja zahteva od nadležnih državnih organa da preispitaju odgovornost i preduzmu odgovarajuće sankcije prema zaposlenim u institucijama koji nisu reagovali na odgovarajući način na prijavu muškog nasilja prema ženama, imajući u vidu da su njihovi propusti u radu doveli do ubistva žena.

Foto: Autonomni Ženski Centar

Foto: Autonomni Ženski Centar

S obzirom na to da se trend ubistava žena od strane njihovih partnera ili članova porodice nastavlja, zahtevamo preduzimanje sistemskih mera kako bi se otkrili i prevenirali rizici i posledice. Mere minimalno uključuju obavezu nadležnih državnih organa da po službenoj dužnosti proveravaju bezbednosne rizike i izrađuju bezbednosni plan za žene, kao i uvođenje hitnih mera zaštite.

Podsećamo da je Republika Srbija preuzela obavezu da s dužnom pažnjom spreči, istraži, kazni i obezbedi nadoknadu za dela nasilja obuhvaćena Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Ova se odredba odnosi na sve nadležne državne organe, zvaničnike, službenike, ustanove i druge aktere. Ukoliko nisu u stanju to da obezbede, resorni ministri treba da podnesu ostavke, zbog neispunjavanja zakonom predviđenih obaveza kojima se garantuju pravo na život građankama Republike Srbije.

Na međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama odgovorni da obezbede efikasnu zaštitu žena od nasilja obećali su da će država s posebnom pažnjom i hitnošću raditi na suzbijanju i sprečavanju nasilja prema ženama. Nažalost, kampanja nije ni završila, a već beležimo nove slučajeve ubistava žena: Dragana Ćirić (18) – 8. decembra (Zaječar), Andrea Lajčak (38) – 10. decembra (Čoka), Zdenka Sljuka (40) – 12. decembra (Novi Sad). Počinioci ubistava bili su poznati nadležnim državnim institucijama, žene su se obraćale institucijama za pomoć, ali one nisu učinile ništa ili su činile nedovoljno da zaštite ove žene.

Ženske organizacije članice Mreže Žene protiv nasilja ne žele da tolerišu lažna obećanja. Nasilje prema ženama je zločin, a država je dužna da zločin spreči. Tražimo da to bez odlaganja i (u)čini.

U ime Mreže Žene protiv nasilja
Vedrana Lacmanović i Aleksandra Nestorov

Pionirski poduhvat Policije i LABRIS-a

Kategorija: Vesti / Datum: decembar 18, 2014

120 policajaca bez predrasuda

Bolje razumevanje situacije u kojima se nalaze LGBT osobe, njihovih specifičnih potreba ali i prava sada imaju policijski službenici/e u 27 policijskih stanica u Srbiji. Obuka je i ohrabrenje za LGBT žrtve da nasilje i maltretiranje koje trpe sa puno poverenja prijave policiji. MUP već opredelio osobe za podršku LGBT zajednici na nacionalnom i lokalnom nivou.

Foto: Medija centar

Foto: Medija centar

Beograd, 18. Decembar 2014. – Na današnjoj konferenciji za štapu održanoj u Media centru u Beogradu, organizacija LABRIS je predstavila rezultate obuke pod nazivom “Istopolna orjentacija i rodni identitet u radu policijskih službenika/ca”. Pored predstavnica organizacije, govorili su i gospodin Aleksandar Vasilijević, Načelnik Odeljenja za organizaciju, prevenciju i rad policije u zajednici- Uprava policije MUP i gospođa Ana Zrnić, predstavnica Uprave kriminalističke policije i polaznica obuke.

Vasilijević je u ime MUP-a istakao: “Ovo je pionirski poduhvat kada je u pitanju širenje policijske obuke kod ovako značajnih pitanja odnosa policijskih službenika prema LGBT zajednici i ostvarivanju njihovih prava, ali i pune saradnje sa zajednicom sa ciljem osiguravanja bezbednosti. Svi se pitaju zašto je baš sada organizovana obuka, ali podsećam vas da je MUP počeo saradnju sa manjiskim grupama još 2006 godine. LABRIS je sada uspeo da okupi slIčne NGO, postigne konsenzus oko ove teme i sa te pozicije nastupi ka MUP-u i pristupi realizaciji ovog značajnog poduhvata. Etika rada naših službenika u zaštiti prava gradjana i gradjanki za nas je pitanje od izuzetnog značaja, ali suštinski doprinos boljem položaju LGBT osoba i njihovom efikasnom ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava. Ministarstvo je na nacionalnom i lokalnom nivou već opredelilo kontakt osobe za saradnju u pružanju pomoći LGBT zajednici. Na kraju, u ime Uprave policije želim da istaknem ogromno zadovoljstvo za izuzetno odgovoran pristup LABRIS-a i nadam se da ćemo saradnju nastaviti i sledeće godine.” – rekao je na kraju Vasilijević.

Obuka je imala za cilj pre svega smanjenje nasilja i homofobije, ali i obezbeđivanje uslova da policijske službe budu mesto poverenja u kome će se LGBT osobe osećati zaštićeno od nasilja, zlostavljanja I diskriminacije. Obuci, koja je trajala od 20. oktobra do 20. novembra, prisustvovalo je 120 policijskih službenika iz 27 policijskih uprava u Srbiji. Policijski službenici/e su u okviru programa dvodnevnog treninga bili upoznati sa terminologijom i pravima koja štite LGBT osobe, ali i da prepoznaju društvene mehanizme homofobije, uobičajene predrasude o osobama koje nisu heteroseksualne orijentacije. Završni deo programa obuke predstavlja i simulacija mogućih stvarnih situacija.

U ime polaznika obuke, obratila se Ana Zrnić, predstavnica Uprave kriminalističke policije: “Naglasila bih da tema seminara nije bila na temu da li je homoseksulanost nešto dobro ili loše – već da postoji i da se problemi sa kojima se suočava ovaj deo našeg društva bolje razumeju i lakše prihvate. Tokom ovog prvog ciklusa obuke mi smo informisani ne samo o ljudskim pravima, već i kroz šta prolaze, sa čim se sve suočavaju i kako se osećaju LGBT osobe u svakodnevnom životu. Radionica “Živa bibiloteka” u kojoj je učestovli homoseksulani parovi ili pojedinci je bila posebno značajna za nas jer su ljudi pričali svoja iskustva, sa kakvim se preprekama i problemima suočavaju ali i da policajci pitaju sve što ih zanima u direktnoj komunikaciji. To nam je posebno pomoglo da se razumemo sa ljudske ali i sa profesionalne strane.”

Obuke su organizovane i realizovane u saradnji sa Ministarstvom unutrasnjih poslova, Uprava policije, a uz podršku Ambasade Kraljevine Holandije.

U makedonskom gradu Tetovo održan prvi javni LGBT event

Kategorija: Vesti / Datum: decembar 13, 2014

Pod nazivom „LGBT Rights=Human Rights“ u Tetovu je održan prvi javni LGBT događaj u organizaciji LGBT Junajted Tetovo


Organizacija LGBT Junajted Tetovo predstavila je fotografije koje su rezultat dvogodišnjeg rada aktivista i aktivistkinja ove organizacije. Fotografije treba da pokažu kako u stvari žive LGBT ljudi u svakodnevnom životu u Tetovu. Na samom otvaranju izložbe govorio je presednik organizacije Bekim Asani sa puno emocija o aktivizmu i uslovima u kojima radi organizacija. „Teško je biti gej, lezbejka i trans osoba na ovim prostorima“, rekao je Asani.

Foto: LGBT Junajted Tetovo

Foto: LGBT junajted Tetovo

Od momenta kada su organizatori najavili izložbu počele su pretnje na fb profilu organizacije, mnoge su upućene i aktivistima ove organizacije. Međutim, otvaranje izložbe proteklo je bez incidenta. Organizatori su istakli da je policija bila vrlo korektna prilikom prijave događaja kao i na samom događaju u prostorijama gde je izložba organizovana.

Mentalno zdravlje i naša četiri zida

Kategorija: 10. decembar Dan ljudskih prava, Edukacija / Datum: decembar 11, 2014

piše: Ksenija Forca

Ksenija-Forca1
Dugogodišnja aktivistkinja u feminističkim i kvir grupama. Završila komunikologiju. Teorijski je zanimaju koncepti kvira, levog kvir feminizma kao i feministički i antipsihijatrijski pristup mentalnom zdravlju.


 

Ali bez stida. Gotovo je sa stidom. – Anja Mulenbelt

Ovaj tekst je posvećen biseksualnim ženama i lezbejkama, kao i svim osobama koje su bar jednom u životu doživele panični napad, fobije ili dug period svog života vodile bitku sa osećanjima potištenosti, besmisla tj. depresijom. Tekst je pisan iz ličnog iskustva. Iako je to lično iskustvo sakriveno u tekstu, rečenice sam pažljivo odmeravala, prvenstveno iz straha da ću se previše izložiti i reći nešto o sebi što „ne sme“ da se vidi. Otuda i citat na početku kako bih i sebe i druge podsećala da stid nije jedino moguće osećanje vezano uz neuroze i da je u redu da govorim o tome. Iako tekst nije napisan kao ispovest, mnoge od iskustava koje opisujem sam preživela i tek sada, nakon sedam godina borbe sa različitim neurozama mogu o njima da govorim na novi način. Inspiracija i podrška za ovaj tekst je stigla neočekivano od neformalne grupe lezbejki i biseksualnih žena V(j)eštice na čemu sam im beskrajno zahvalna. Pokušala sam i da nađem odgovor na pitanje koje mi se pojavilo nakon razgovora sa devojkama: kako je moguće da skoro svaka lezbejka i biseksualna žena koju sam upoznala ima „probleme“ sa mentalnim zdravljem?

mentalno_zdravlje_01

Veza mentalnog zdravlja1 i seksualne orijentacije može nekog da navede na krivi put. Nisu sve lezbejke i biseksualne žene izložene problemima sa mentalnim zdravljem niti je lezbejstvo ili biseksualnost neka vrsta mentalnog poremećaja. Važno je da naglasim da su homofobija i pritisak društva to što lezbejke i biseksualne žene ostavlja u ranjivoj poziciji, narušavajući kvalitet naših života.

Moja bojazan je da poruka ovog teksta ne bude da je problem neuroza lični problem svake od nas i da je rešenje da se „izlečimo“. Neuroze su simptom prevelikog opterećenja i pritisaka koje trpimo u životu u društvu i potrebno je uložiti napor kako bi se sagledala i razumela struktura odnosa moći koji nas drže na margini. Uvek postoji opasnost da time što pišem o tome kako da pomognemo sebi, zapravo govorim da su neuroze nešto negativno što po svaku cenu treba da iskorenimo iz sebe i da je u nama problem. U „borbi“ sa ovim problemima, za mene je bilo važno da ih razumem i da zapravo prestanem da se borim sa njima. Taj govor „drugog“ i skrivenog u nama je govor naše istine koja je potiskivana previše dugo i traži način da bude viđena. Ovaj tekst je napisan u službi razumevanja i izlaženja iz ćutnje. Idealno bi bilo da živimo u svetu u kome bi se ovi neartikulisani impulsi koje definišemo kao neuroze tretirali kao podsetnici da pogledamo u sebe i slušamo koja to nepravda „vrišti“ u nama. Još važnije je da problem neuroza izmestimo sa ličnog u društveni plan. Ovi problemi se često percipiraju kao problemi pojedinke i pojedinca, a kada ih izmestimo u ravan društva onda govorimo o potlačenim lezbejkama i biseksualnim ženama koje taj sistem ne tretira na način koji je u našem najboljem psihološkom, društvenom i ekonomskom interesu2. No, živimo u društvu u kome smo, kada su naši zdravstveni problemi takvi da nismo funkcionalne da privređujemo i preživimo, ostavljene same sebi i viđene kao višak od koga niko ne profitira. Naprotiv, na nas se mora trošiti dodatni novac i osmisliti mehanizmi da bi nas se sakrilo, isključilo, izlečilo i, u nekim slučajevima, reintegrisalo. To su dodatni pritisci koje doživljavamo i ovaj tekst opisuje strategije hodanja kroz lavirint procesa isceljenja i suočavanje sa preprekama koje su u njemu postavljene.

Teme mentalno zdravlje i seksualnost su svaka za sebe kompleksne i može se o njima govoriti i pisati iz različitih perspektiva. Možemo sagledavati pojedince ili celo društvo, možemo se baviti psihologijom pojedinke, odnosima između pojedinaca, odnosima formalnih i neformalnih institucija prema pojedinkama, i na koncu sagledati ove odnose kroz vekove unazad, tražeći odgovore na pitanja zašto je to tako i da li može drugačije? Pred svim tim važnim aspektima izabrala sam onaj koji smatram urgentnim i koji vodi ka prekidanju tišine i validiranju osećanja i doživljaja lezbejki i biseksualnih žena i deljenje sopstvenog iskustva i borbe kao pokazatelja da a) nismo same, b) možemo da doprinesemo promeni. Ovde pominjem samo deliće velikog skupa koji utiču na naše mentalno zdravlje, ostavljam prostor da se upišu slična iskustva i da se čuju i drugi glasovi.

Zdravlje kao osnovno ljudsko pravo ili „Srećan 10. decembar!“

Iako se zdravlje načelno tiče svakog pojedinca i pojedinke ponaosob, ono i te kako predstavlja društveno, ekonomsko i političko pitanje. Loše zdravstveno stanje nije samo posledica bolesti po sebi već je kombinacija biološko-psiholoških faktora, prirodne i životne sredine i društveno-ekonomskih faktora. Ekonomske promene na globalnom nivou utiču na zdravlje ljudi kao i na dostupnost zdravstvenih i svih drugih socijalnih službi.3

Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje kao stanje potpunog fizičkog, psihičkog i društvenog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i iznemoglosti.4 Psihičko tj. mentalno zdravlje je posebno definisano kao stanje blagostanja u kome svaka individua ima mogućnost da realizuje sopstveni potencijal, da se suočava sa normalnom količinom stresa u životu, da bude produktivna i kreativna i doprinese zajednici u kojoj živi.

Akademska zajednica je pružila dokaze da je zdravlje individua direktno povezano sa političkim, društvenim i ekonomskim dinamikama društva. Pored genetike, osobnih predispozicija i ponašanja pojedinke na kvalitet života i zdravlje utiču i siromaštvo, socijalna isključenost, nezaposlenost, loši uslovi stanovanja, nasilje i diskriminacija.

Istraživanje iz 2010. koje je sproveo Nacionalni institut za mentalno zdravlje u Americi pokazuje da oko 45.9 miliona odraslih osoba iznad 18 godina imaju neki oblik psihičkog poremećaja, tj. narušenog mentalnog zdravlja.5 Seksualna orijentacija, sama po sebi, nije psihički poremećaj. Svetska zdravstvena organizacija je skinula homoseksualnost sa liste bolesti još davne 1970. godine, a Američko društvo psihologa 1975. godine. Međutim, istraživanja koja se tiču mentalnog zdravlja LGBTIQ osoba pokazuju da je, usled homofobije i socijalne stigme, rizik da osobe iz ove grupacije budu depresivne ili anksiozne povećan u odnosu na heteroseksualne osobe. Komparativna istraživanja pokazuju da osobe iz grupe homoseksualne orijentacije u većem broju potvrdno odgovaraju na pitanja da li su imali stanja depresije ili paničnih napada u prethodnih 12 meseci, a ovaj broj je još veći ako se posebno fokusiramo na lezbejke i biseksualne žene.6 Lezbejke i biseksualne žene ne mogu biti svedene samo na seksualnu orijentaciju, niti se ličnost može u praksi odvojiti na sastavne delove i posebno tretirati. Nismo različite osobe kada smo na poslu, kod kuće, u društvu sa prijateljicama ili u interakciji sa partnerkom. Mi imamo različite uloge, ali u tim ulogama koristimo resurse i kapacitete celokupnog bića.

Teorije ličnosti7 se razlikuju od modaliteta i teorije. Pojam ličnosti i definicija ličnosti je često ostavljena psihologiji i psiholozima, iako sama definicija ovog pojma ukazuje na to ko će se baviti pojedincem i da li ćemo govoriti o psihičkim problemima kao: neurološkim, psihološkim, genetičkim ili društvenim problemima. From je pisao o tome da je ličnost suma društvenih i ekonomskih struktura u kojima je osoba rođena, neki teoretičari su fokus stavljali ne na definiciju ličnosti već na ponašanje osobe u određenoj društvenoj situaciji, Frojd8 je definisao tri strukturna dela psihe itd. Za mene su najprihvatljivija ona stanovišta koja su mi pomagala da razumem kako društvene norme i dinamike utiču na određena psihička stanja i one koje su mi služile da razumem da je ličnost komplikovan set interakcija unutar nas samih i u direktnoj je vezi, oblikuje se, normira i razvija u skladu sa interakcijama spolja.

Seksualnost je sastavni deo svake ličnosti i boji „privatne“ i „javne“ izbore svake od nas. Iako se seksualnost definiše kao spoj seksualnog ponašanja i identiteta, ona ne ostaje samo u četiri zida i našim krevetima. Nije svedena isključivo na seksualni odnos i dobija značenje kroz jezik, kulturu i vrednosti određenog društva. Seksualnost je usko povezana sa načinima na koje sebe doživljavamo, sa osećanjima, sa onim kako se identifikujemo, sa praksama i načinom života i zavisi od kulture i vremena u kome živimo.
Kada živimo lezbejsku ili biseksualnu egzistenciju, znamo da naša seksualna orijentacija nije jedan dodatak koji je malo drugačiji od većinskog, već usled određenih društvenih i političkih okolnosti, utiče na apsolutno svaki domen našeg života, kao i kod heteroseksualnih osoba.

Žene čiji životi nisu heteroseksualni, često imaju probleme koji nisu vidljivi i ne mogu da se poistovete sa iskustvom žena čija je orijentacija heteroseksualna. Ni jedno iskustvo ne može biti svedeno na drugo a poređenja nisu put kojim možemo pomoći jedne drugima. No, za one koje se bave aktivizmom, teorijom i ljudskim pravima, svakako je važno da razumeju marginalizovanu egzistenciju i opterećenja koja ona nosi.

U društvu u kojem živimo, ne govorimo često o mentalnom zdravlju i ako govorimo ne vezujemo uzroke problema sa mentalnim zdravljem za društvene i ekonomske okolnosti u kojima osoba živi. Često je krivica za stanja neuroza „svaljena“ na osobu koja ih doživljava. Osobe koje iskuse ove probleme dugo čekaju da se obrate za pomoć. Okolina tumači ponašanja vezana za neuroze kao deo „ličnosti“ i u skladu sa tim donose različite sudove i odbacuju osobe oko sebe koje manifestuju određena „neobična“ ponašanja.

Problemi sa mentalnim zdravljem su stigmatizovani u svakom društvu, kao i lezbejska i biseksualna egzistencija usled čega osobe nose dupli teret. Kada potraže pomoć u institucijama, lezbejke i biseksualne žene se unutar zdravstvenog sistema susreću sa stručnjacima/stručnjakinjama koji nemaju dovoljno razvijen senzibilitet vezan za sprecifičnost njihove egzistencije. Sa druge strane mi same nemamo dovoljno znanja o važnosti našeg mentalnog zdravlja i kako pritisak okoline i homofobija mogu negativno uticati i narušiti kvalitet našeg života.

Ono što je alarmantno jeste to što se o mentalnom zdravlju žena različite seksualne orijentacije od heteroseksualne posebno ćuti. Psihička napetost lezbejki i biseksualnih žena je pojačana drugim krizama vezanim za egzistenciju koje svima zvuče poznato: nezaposlenost ili strah od gubitka posla, drugi problemi vezani za finansijsku situaciju i sl. LGBTIQ populacija je pogođena svim problemima koji u jednom društvu postoje, ali postoji i specifičnost o kojoj je važno da vodimo računa. Upravo te društvene okolnosti i specifičnosti kao i njihovu vezu i uticaj na mentalno zdravlje želim ovde da opišem.

Različiti aspekti lezbejske i biseksualne egzistencije

Dvostruki život ili happy end kao horor film

Krenimo redom, od momenta kada dečaci i devojčice postaju svesne svog identiteta i da su drugačije, LGBTIQ osobe doživljavaju jednu vrstu rascepa koja prvi put počinje da razara sliku o sebi i o svetu i utiče na mentalno zdravlje. Mnoge lezbejke kažu da već u 3 godini imaju svest o sebi da nisu iste kao i druge osobe. Kasnije, najčešće oko 6 godine, javlja se stid i svest da nešto „nije kako treba“. U osnovnoj i srednjoj školi, na fakultetu i u profesionalnom životu/javnoj sferi, u zavisnosti od sredine, više ili manje krijemo svoje želje. U homofobičnim društvima stepen rascepljenosti koju osećamo i potreba da sakrijemo neprihvatljiv deo je naravno veća i veoma traumatična. Činjenica je da se LGBTIQ osobe upuštaju u heteronormativne odnose zbog pritiska okoline ili su im ti odnosi nametnuti. Često sa ismevanjem čujemo da je neko „oženjen gej“ ili „udata lezbejka“. No frustracija je prevelika i usled toga dvostruki život i skrivanje postaju jedina opcija.

… Nisam to želela, udali su me silom jer su primetili da se nešto dešava sa mnom… Bračni život mi je počeo pakleno… Na pomisao da treba da me dodirne sam dobijala napade panike…9

Drugi/e uspeju da oko sebe izgrade mrežu podrške pred kojom mogu biti otvoreni, ali i dalje u većini sfera u životu odigravaju uloge koje su im pripisane. Većina devojaka se nalazi upravo u ovoj situaciji, posebno u zemljama bivše Jugoslavije. Postoje LGBTIQ organizacije koje nam omogućavaju da se sretnemo sa sličnim osobama i razmenimo iskustva. Međutim primarne porodice ostaju neuralgične tačke. Uglavnom od roditelja krijemo da imamo partnerke, a imajući u vidu siromaštvo i nezaposlenost, stepen ekonomske zavisnosti od primarne porodice je i dalje visok. Autovanje roditeljima ne nosi samo strah od odbacivanja zbog seksualne orijentacije, već sasvim realan strah od ostajanje bez kuće i „gubljenja tla pod nogama“. Osećaj pripadanja primarnoj porodici i sigurnosti koju taj osećaj prouzrokuje kasnije u životu, kod LGBTIQ osoba je uglavnom duboko narušen.

Sa ovim strahovima LGBTIQ populacija živi ceo svoj život i to se pokazalo kao put u depresiju, panične napade, različite fobije i strahove itd. Kada još imamo u vidu da živimo u sredini koja nije podržavajuća i različitost vidi kao pretnju i nešto što se treba ukloniti, internalizovanu homofobiju svake od nas, ako se još suočimo sa problemima vezanim za mentalno zdravlje, postajemo dvostruko same i skrivene.

„Od kolevke pa do groba…“ ili (ne)dostupnost formalnih i neformalnih institucija i zajednica

Ova dostupnost se u slučaju svih onih koje su različite danas ne odnosi samo na finansijske mogućnosti da koriste usluge određenih zdravstvenih ustanova ili upišu određene škole nakon završenog osnovnog obrazovanja. Tema javno dostupnih zdravstvenih i obrazovnih institucija nije specifična ni za jednu seksualnu orijentaciju već za društvene, političke i ekonomske promene.

Dostupnost o kojoj govorimo specifično u odnosu na lezbejke i biseksualne žene se odnosi i na mogućnosti da se bude celokupno biće u zajednici tokom školovanja ili da se sa doktorkom podele životne okolnosti kako bi se dobila adekvatna zaštita i nega.

Prvi impuls nakon osvešćene sopstvene različitosti često je pokušaj da je sakrijemo tj. da se pokažemo da smo kao i drugi/e i u tom smislu da zadovoljimo potrebu pripadanja određenoj zajednici. Naša seksualna orijentacija i iskustvo su pretpostavljeni, i to uvek kao dominantno heteroseksualni. Lezbejke i biseksualne žene prvo moraju da se osnaže da progovore da bi objasnile sebe i svoju različitost. Kao žene nemamo diskurs koji je dominantan i nije patrijarhalan ili heteronormativan. Mi unutar pokreta ili teorije izmišljamo reči ili preoznačavamo stare i pogrdne pojmove, ali ne uspevamo da napravimo proboj u akademski ili javni diskurs zato što u većini slučajeva za to nemamo dovoljno moći.

Opterećene problemima i pritiscima, imamo određeni psihički zamor, često viši od prosečnog. Zbog homofobije na koju smo naišle u mnogim institucijama i straha koji ona izaziva u nama, potrebno nam je duže vremena da se odlučimo i potražimo npr. zdravstvenu pomoć. Potrebno nam je više vremena da završimo škole koje smo započele. Strah nas je da policiji prijavimo nasilje koje smo doživele, a zbog nasilja i ucena unutar primarne porodice gotovo se nikada ne obraćamo socijalnim radnicima i radnicima za pomoć. Često nas nema na mestima odlučivanja ili u političkim partijama.

Kada nismo prihvaćene u zavisnosti od konteksta i mogućnosti, tražimo različite načine da smanjimo ili suzbijemo frustraciju. Lezbejke su jedna drugoj najčešće zamena za primarnu porodicu pa su i partnerski i prijateljski odnosi opterećeni dodatnim očekivanjima. LGBTIQ organizacije predstavljaju mesta koja želimo da doživimo sigurnim i svojim, pa takođe imamo velika očekivanja od osoba koje rade i volontiraju u tim organizacijama. Nedostupnost besplatne i adekvatne psihoterapijske podrške predstavlja problem cele populacije i posebno otežava već tešku situaciju nezaposlenih i mladih lezbejki.

Jedan broj osoba koje su različite i marginalizovane odluče da svoje iskustvo podele kao neku vrstu doprinosa drugima i društvu. Kada smo u aktivizmu konstantno smo suočene sa društvenim problemima koji nas marginalizuju zato što na njima radimo. Potpuno smo identifikovane sa onim što radimo i aktivizam nikada nije posao koji ima neko određeno radno vreme. Kao lezbejke i biseksualne žene aktivistkinje autujemo se nekoliko puta dnevno potpuno nepoznatim ljudima, rizikujući ponekad sopstvene živote.

Ako ste na bilo koji način povezani sa aktivizmom za socijalnu pravdu, verovatno ste čuli za takozvani „aktivistički burnout“, osećanje čistog psihičkog, a ponekad i fizičkog umora kao posledice večite napetosti. Za aktivistkinje kao što sam ja, ovo osećanje uveličava se ispod površine uvek prisutnih hemijski sila izvan moje kontrole – moj „burnout“ je povezan sa mojom depresijom i anksioznošću.10

Pored lezbejskog i queer aktivizma, lezbejke i biseksualne žene možete sresti u svakom feminističkom, pacifističkom, antifašističkom i levičarskom pokretu. U ovim pokretima se susrećemo sa još jednim problemom pored stalne napetosti izazvane različitim društvenim problemima na koje pokušavamo da utičemo. Naša borba vezana za lezbejsku i biseksualnu egzistenciju je politička borba i kada nas drugovi i drugarice iz drugih pokreta opomenu da za tu borbu nije vreme, da ona krnji snagu neke druge borbe ili da nije politička, dobijamo još jednu poruku da ćutimo i da se krijemo. Kako mi nikada ne možemo znati ništa o iskustvu koje nismo same doživele, drugovima i drugaricama iz aktivističkih i teorijskih pokreta koje ne dele naše iskustvo, često nije sasvim jasno o kom specifičnom iskustvu lezbejske ili biseksualne egzistencije mi govorimo ako i kada se uopšte osnažimo da o njemu govorimo. Pretpostavlja se da smo iste kao i drugi, samo imamo neki dodatak. Kao što muškarci nemaju iskustveno znanje o tome kako patrijarhalni mehanizmi kontrolišu i disciplinuju tzv. žene, tako heteroseksualnim osobama nije vidljivo kako heteroseksizam i „prisilna heteroseksualnost“11 kontrolišu i disciplinuju lezbejke i biseksualne žene.

Nasilje i porodica

O vezi između mentalnog zdravlja i nasilja postoje brojna istraživanja u svetu. Feminističke i ženske organizacije jasno dovode u vezu nasilje nad ženama i njihovo pisho-fizičko stanje i posebno se u feminističkim pokretima učimo da brinemo o sebi i jedna o drugoj. Zato je svaki čin solidarnosti sa drugom ženom početak kraja patrijarhata.

Parent and Baby's Hands and Feet

Istraživanje o zdravlju žena i porodičnom nasilju nad ženama koje je Autonomni ženski centar sproveo u Beogradu 2003. godine uz podršku Svetske zdravstvene organizacije, pokazuje da su žene koje su doživele neki oblik nasilja razmišljale o samoubistvu tri do pet puta češće nego žene koje nisu imale takvo iskustvo. Skoro polovina žena koje su iskusile fizičko i seksualno nasilje je pokušalo da izvrši samoubistvo.12

Istraživanja koja sprovode LGBTIQ organizacije širom sveta, pa i kod nas, pokazuju visok stepen nasilja koje lezbejke i biseksualne žene dožive u toku života. Za neke od nas je to svakodnevno, druge su iskustvo nasilja doživele nekoliko puta u životu, za neke je to fizičko nasilje za druge psihičko itd. Ta iskustva su rane ili, u boljem slučaju, ožiljci koje nosimo sa sobom i oni boje svako naše sledeće iskustvo. Postajemo zastrašene ili besne ili i jedno i drugo i imamo poteškoće da se suočimo sa svakodnevnim obavezama i stresom.

Svaka lezbejka je sasvim sigurno doživela neku vrstu nasilja na javnim skupovima, strah od izloženosti i nastupa u javnom prostoru ili u medijima, pretnje i dobacivanja na ulici itd. Ne zaboravimo to da kada je jedna osoba prebijena ili ubijena zbog toga što je različita, poruka je poslata celoj toj grupaciji da je se želi odstraniti. U tom smislu, svaki ubijeni romski dečak ili silovana lezbejka jesu poruke zajednici da će različitost biti kažnjena. Kada policija i sud ove slučajeve procesuiraju tako da nije jasna poruka da ubijanje i pozivanje na smrt LGBTIQ ili romske populacije mora biti sankcionisano, mi gubimo poverenje u ove institucije kao i osećaj sigurnosti da ćemo biti zaštićene/i.

Posebna tema o kojoj ćutimo jeste nasilje u partnerskim odnosima između dve žene. Upravo zato što smo se prvenstveno zalagale da postanemo vidljive i izađemo iz tišine, tome smo podredile problem partnerskog nasilja koji nas najintimnije razara i utiče na naš kvalitet života. Primarna porodica i institucije su nažalost mesta gde kao lezbejke i biseksualne žene doživljavamo prve i najveće izdaje i traume. To su odnosi u kojima se nadamo da ćemo dobiti podršku kada doživimo nepravdu, a zapravo za nas postaju izvori nasilja i isključivanja. Kada se to ponovi i u vezama sa partnerkama koje smo izabrale naš organizam doživljava neku vrstu kolapsa. Tlo pod nogama je zaista izmaknuto i jako je važno da znamo da je taj osećaj takav zato što nam bazične potrebe za sigurnošću i pripadanjem sistematski narušavane. Naše neuroze su zapravo „normalne“ reakcije na „nenormalno“ homofobično društvo u kome živimo.

O sekundarnoj porodici se gotovo ni ne misli u Srbiji. Kao lezbejke smo naučene da se pomirimo sa tim da ćemo morati da prođemo komplikovane procedure ako želimo da imamo decu. Naravno da različita seksualna orijentacija od heteroseksualne ne isključuje potrebu za sekundarnom porodicom. U Švedskoj je lezbejskim parovima (državljankama Švedske) omogućena inseminacija o trošku države, u Danskoj je ta inseminacija omogućena i strankinjama o njihovom trošku. U Srbiji eventualno postoji mogućnost usvajanje dece ukoliko se prijavimo kao „neudate“, no već unapred znamo da nećemo imati prednost i najverovatnije ćemo morati da krijemo seksualnu orijentaciju ukoliko uopšte želimo da dođemo na listu za usvajanje dece. Možemo da pravimo različite dogovore sa drugarima ili gej prijateljima o doniranju sperme, s obzirom na to da banka spreme po zakonu ne postoji u Srbiji. Međutim, zakonski nije uređen odnos između donatora i para ili pojedinke koji koriste tu uslugu, te je stvaranje roditeljskih odnosa otežano. Lezbejke koje su već majke pored navedenih negativnih poruka dodaje se i ta da su loše majke zato što su lezbejke. Deca iz lezbejskih porodica su izložena različitim vrstama isključivanja, u školi, kod lekara, na igralištu i sl.

Koraci u prevazilaženju homofobije i pritisaka koji nam stvaraju probleme sa zdravljem

Ključan događaj za lezbejke i biseksualne žene je prihvatanje sebe i svojih izbora kao jednako vrednih i validnih u heteroseksualnom svetu. Davanje vrednosti sopstvenom iskustvu osnažuje svaku od nas da prestane da se stidi i krije. Već ovaj čin smanjuje psihičku napetost i otvara mogućnost da tragamo za podrškom.

mentalno_zdravlje_02

Veliko olakšanje za svaku od nas jesu činovi govorenja i „objavljivanja“ seksualne orijentacije okolini. Najvažniji čin autovanja je svakako vezan za primarnu porodicu. Tada moramo da budemo posebno pažljive prema sebi i da damo sebi vreme da se osnažimo da otvoreno razgovaramo sa roditeljima o sebi i sopstvenim izborima. Reći roditeljima po svaku cenu nije dobar put ni za jednu od nas. Ako su naši roditelji nasilni ili kontrolišući, možda je važnije da prvo razgovaramo sa prijateljima i prijateljicama, aktivistkinjama i aktivistima iz LGBTIQ organizacija, psihoterapeutom i drugim savetodavnim radnicama ili radnicima koji nisu homofobični. Neke lezbejke i biseksualne žene nikada neće biti u mogućnosti, zbog svoje bezbednosti, da roditeljima saopšte svoju seksualnu orijentaciju i to je u redu.13

U svim ovim procesima doživljavamo različite stepene psihičke napetosti i dobro je da konsultujemo stručna lica koja mogu da nam pomognu. U Srbiji postoji SOS telefon za lezbejke i biseksualne žene14 na kojem možemo dobiti adekvatne informacije i trenutnu pomoć u izazovnim situacijama. Veliki broj psihoterapeuta je obučeno da pomogne osobama čija je seksualna orijentacija drugačija od heteroseksualne. Ukoliko imate suicidalne misli, panične napade, osećate se potišteno i nesigurno, imate fobije i strahove, obratite se LGBTIQ organizacijama koje vas mogu uputiti na adekvatne psihijatre i psihoterapeute. Nije sramota tražiti pomoć.

Važno je da vodimo računa o kvalitetu svog života s obzirom na pritisak i povećan rizik da nam bude narušeno mentalno zdravlje. Na kvalitet psihičkog života utiče hrana koju jedemo, način života, stres vezan za posao koji obavljamo, vreme koje odvojimo za negu i brigu o telu kroz sport, zabavu, druženje, odmor, spavanje itd. Istraživanja pokazuju da sport pozitivno utiče na psihičko zdravlje, a joga se posebno preporučuje osobama koje su izložene stresnom životu. Ukoliko ste depresivne, preporučuju se sportovi koji su dinamičniji i pomažu da se višak energije, posebno nagomilan bes koji je u osnovi depresivnih stanja, transformiše. Naša psihička stanja utiču na naša tela i obrnuto. Nije slučajno da LGBTIQ organizacije osnivaju lezbejske i gej sportske grupe.

mentalno_zdravlje_00

Kao što je blagotvorno da otvoreno govorimo o svojoj lezbejskoj i biseksualnoj egzistenciji, tako je jedan od koraka ka isceljenju da otvoreno govorimo o iskustvima paničnih napada, depresije i drugih smetnji koje osećamo vezano za mentalno blagostanje. Uvidi da nismo same u našim unutrašnjim svetovima, da delimo strahove i fobije, da je naše stanje uzrokovano političkim, ekonomskim i društvenim promenama, pomažu nam da izađemo iz izolacije i da pravimo zajednice otpora. Zaista, neće svi razumeti naše situacije, neki će nam se podsmevati ili tražiti od nas da se ponašamo u skladu sa njihovim očekivanjima. Ipak, kada prestanemo da se krijemo, osvajamo pravo da ravnopravno postojimo sa svim onim što jesmo. Kada osvajamo to pravo, pregovaramo i doprinosimo okolini da prihvati različitost i da ta različitost postane jednako vredna. Ne zaboravite da, iako nas zakoni ne štite u svakoj situaciji, niko nema pravo da nas vređa, isključuje, otpusti sa posla, bude nasilan, zato što imamo problema sa mentalnim zdravljem.

Najvažnije je da znamo da problem koji osećamo da postoji nije neko naše lično ludilo ili hir. Dobro je da otvoreno govorimo o poteškoćama da funkcionišemo sa depresijom, fobijama, anksiozama, o sopstvenim iskustvima i psihičkim stanjima i preprekama na koje nailazimo. Taj govor može da bude sasvim nejasan i neartikulisan, baš kao što su misli i emocije koje ne uspevamo da kontrolišemo u toku paničnog napada. Kada živimo sa neurozama, moramo da se podsećamo da prihvatimo i poštujemo sebe, da verujemo sebi i u sebe, da se osnažimo i negujemo samopoštovanje. Imamo pravo, i na neki način i odgovornost, da osnivamo alternativne feminističke i druge zajednice bazirane na politikama prijateljstva koje će nas podržati i u kojima ćemo transformisati naša životna iskustva u strategije borbe protiv socijalne nejednakosti i nepravde.


kforca@gmail.com
Lektura i korektura: Dragoslava Barzut
Komentarima i predlozima tekstu doprinele: Dragana Garić, Dragoslava Barzut, Elzana Poturak, Andrija Danailov, Milica Kljajić, Minja Pavlović i sve lezbejke i biseksualne žene sa kojima sam vodila razgovore i koje su me osnažile da progovorim


1. [U tekstu koristim termin mentalno zdravlje radi lakšeg snalaženja i konkretizacije onoga što se pod tim terminom podrazumeva. Mislim da je posebna i važna tema, a u koju sada neću dublje ulaziti, konstrukcija zdravlja i konstrukcija granica između bolesti i zdravlja, normalnog i nenormalnog. Ostavljam definicije neuroza osobama koje su neuroze i klasifikovale kao psihičke poremećaje. Sve tehnike i pomoć koju sam koristila u svojoj borbi sa depresijom i anksioznošću sam našla popisane na jednom mestu u knjizi Dr. Edmuda Borna, Priručnik za prevazilaženje anksioznosti i fobija u izdanju Magone iz Novog Sada.]

2. [Više o analizi diskursa i prepoznavanju diskurzivnih praksi radi promene videti u Uvod u socijalni konstrukcionizam, Vivijen Ber, Beograd, 2001., izdavačka kuća Zepter]

3. [Zdravlje nije samo medicinsko, već i političko pitanje, Milica Batričević, http://www.bilten.org/?p=3167, (Decembar, 2014)]

4. [http://www.who.int/features/factfiles/mental_health/en/, (Decembar, 2014)]

5. [www.nimh.nih.gov/health/publications/about-nimh/index.shtml (Decembar, 2014)]

6. [Mental Health Issues among Gay, Lesbian, Bisexual, and Transgender (GLBT) People, Meyer, I. (2003). Prejudice, social stress, and mental health in lesbian, gay, and bisexual populations: Conceptual issues and research evidence. Psychological Bulletin, 129, 674-697.]

7. [Više o socijalnoj konstrukciji ličnosti videti u Uvod u socijalni konstrukcionizam, Vivijen Ber, Beograd, 2001, izdavačka kuća Zepter]

8. [Sigmund Frojd je dvadesetih godina ovog veka u teoriji definisao tri strukturna dela psihe: super ego, ego i id. U ovoj podeli, id je vezan za neorganizovane instinkte, kreativnost, unutrašnji emotivni život jedne osobe, ego bi bio pragmatičan deo koji nas funkcionalno organizuje i pravi vezu između ida i super ega koji je čuvar morala i kritizirajući deo unutar nas samih. Sasvim je jasno da ovi entiteti ne mogu biti nezavisni i da utiču jedan na drugi ili jedan bude dominantniju u zavisnosti od konteksta i interakcije sa okolinom.]

9. [Džuvljarke, Lezbejska egzistencija Romkinja, Vera Kurtić, Beograd, 2014, Ženski prostor, str. 63.]

1. [Kada se aktivistički „burnout“ pretvori u anksioznost i depresiju, Loren Renkin, http://labris.org.rs/kada-se-aktivisticki-burnout-pretvori-u-anksioznost-i-depresiju/, (Decembar, 2014)]

11. [Videti više u Prisilna heteroseksualnost i lezbijska egzistencija, Adrien Rič, Zagreb, 2002, Kontra ]

12. [Nasilje u partnerskim odnosima i zdravlje, Stanislava Otašević, Beograd, 2003, Autonomni ženski centar, str. 36.]
13. [Više o procesima autovanja videti u Lične priče lezbejki o coming out-u, Uredila Ljiljana Živković, Beograd, 2006, Labris organizacija za lezbejska ljudska prava]

14. [http://www.transserbia.org/lgbt-sos]

LABRIS obeležio Međunarodni dan ljudskih prava

Kategorija: Vesti / Datum: decembar 11, 2014

Devetnaest zahvalnica za 19-ti rođendan

Pored predstavnika Vlade, Ambasada i istaknutih pojedinaca, među zaslužnima ove godine i Uprava policije


Beograd, 10. decembar 2014. – Organizacija sa najdužim „stažom“ u zastupanju prava LGBT osoba u Srbiji, sinoć je, uz pristustvo aktivista i predstavnika institucija iz zemlje i inostranstva, dodelom zahvalnica obeležila Međunarodni dan ljudskih prava i 19 godina uspešnog aktivizma.

Zarko Sunderic

Žarko Šunderić Menadžer Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva sa aktivistkinjama Labrisa Draganom Todorović i Jovankom Todorović na dodeli zahvalnica

Međunarodni dan ljudskih prava se obeležava širom sveta svakog 10. decembra još od 1950. godine, na dan kada potpisana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, a kojom je, po prvi put u istoriji čovečanstva, priznato pravo svih ljudi na život, slobodu i jednakost. Organizacija LABRIS je pre tačno 19 godina odabrala baš ovaj datum kao dan osnivanja ali i kao datum koji na najbolji način simbolizuje osnovne principe za koje se već skoro dve decenije uporno zalaže.

Zahvalnice su dodeljene organizacijama i pojednicima koji su svojim radom i zalaganjem u Srbiji tokom 2014. godine doprineli unapređenju položaja osoba orijentacije drugačije od heteroseksualne.

Dobitnici su:

1. Ministarstvo unutrašnjih poslova, Uprava policije
2. Policijska uprava za grad Beograd, Uprava policije – odeljenje za Javni red i mir
3. Ambasada Federalne Republike Nemačke
4. Ambasada Kraljevine Norveške
5. USAID misija u Srbiji
6. Terry Reintke, Poslanica Evropskog parlamenta
7. Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, Skupštine Republike Srbije
8. Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije
9. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti
10. Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, Vlade Republike Srbije
11. Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost – CRTA
12. Gej i lezbejski Viktori Institut iz Sjedinjenih Američkih Država
13. Lezbejska i gej federacija Nemačke
14. Neformalna grupai „Vještice“
15. dr Dušica Žigić Marković, psihijatrica ustanove „Dr Dragiša Mišević“
16. Dragana Ilić i Biljana Popović, iz Centra za psihoterapiju i edukaciju „Prostori“
17. Kristina Kastelec
18. Alex Cooper
19. Marija Šabanović, osnivačica sportske grupe FemSlam

Jedan od dobitnika zahvalnice, gospodin Žarko Šunderić, Menadžer Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva tim povodom je rekao:

„Socijalno uključivanje je osnovno ljudsko pravo – da budemo ravnopravni/e i da imamo priliku na pristojan život, bez obzira na to ko smo ili odakle smo. To znači da svi imamo pravo da težimo boljem i da stvorimo život kakav želimo za sebe i druge. To je „priča“ o sabiranju potencijala u društvu, sabiranju razlika među ljudima, tih malih snaga koje zajedno čine društvo i zbog kojih ono postaje bogatije, sadržajnije i lepše. Vođeni tom idejom, mi smo pružili podršku velikom broju organizacija u sprovođenju inicijativa koje imaju za cilj unapređivanje ljudskih prava u Srbiji. LABRIS je organizacija sa kojom uspešno i kontinuirano sarađujemo na uspostavljanju poštovanja različitosti i saradnje unutar sistema.”

Rodjendan

Aktivistkinje Labrisa Jelena Vasiljević i Aleksandra Gavrilović

Povodom 19 godina aktivnosti LABRISA u Srbiji, Jelena Vasiljević, koordinatorka ove organizacije se osvrnula na najznačajnije doprinose ove organizacije, poput sistemskih promena kojima je istopolna orijentacija isključena sa liste bolesti i kojima je je LGBT osobama dozvoljeno da daju krv, sve do izrade predloga Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, učešća u izradi Strategije borbe protiv diskriminacije, sve do osnivanja i niza aktivnosti PFLAG grupe.

„Izuzetno smo ponosne na naš dosadašnji rad u Srbiji, a koji za cilj ima pre svega osnaživanje žena drugačije orijentacije od heterseksualne, ali i na sve naše aktivnosti usmerene ka poboljšanju prava i položaja LGBT osoba u Srbiji. Saradnja koju smo ostvarile sa najznačanijim organizacijama civilnog društva, nezavisnim državnim institucijama i brojnim pojedincima, saradnicima i podržavaocima, omogućila nam je da ostvarimo konkretne i merljive rezulate ali i dala nadu za ravnopravniju budućnost LGBT osoba“ – rekla je na kraju Jelena.

Intervju: Društvo me primorava da budem izdržavano lice

Kategorija: 10. decembar Dan ljudskih prava, Intervju / Datum: decembar 10, 2014

Društvo mora da shvati da postoje osobe sa invaliditetom koje su LGBT. One su dvostruko izložene diskriminaciji i gotovo da nemaju osnovna prava za život. Mi moramo da se borimo, da obezbedimo ista prava svakom pojedincu i pojedinki manjine, bez obzira koja manjina to bila


Svaka od nas ima pregršt identiteta koji su međusobno isprepleteni u svakodnevnom radu, poslu koji obavljamo, komunikaciju koju vodimo, u našim ljubavnim relacijama, prijateljstvima, u porodici, datoj i stečenoj… Svi identiteti koje nosimo su manje ili više vidljivi, od onih koji su gotovo neprimetni pa sve do onih očiglednih. U zavisnosti od nečijih predrasuda vezanih za naše identitetske manifestacije u javnom ili privatnom prostoru možemo se naći izložene neprijatnostima ili povredama prava. Zato smo našu sagovornicu najpre pitale koliko se oseća izloženom kao lezbejka a koliko kao osoba sa invaliditetom? Kroz koje sve sitaucije moraš da prođeš zbog ova dva identiteta?

Neke identitete ne možes da sakriješ. Tako je i sa fizičkim invaliditetom. Ja sam vremenom naučila da prihvatim sebe, uvek sam bila to što jesam, moj identitet osobe sa invaliditetom nije stečen, imam ga od rođenja. Međutim, prihvatanje je uvek proces. Posebno kada sam shvatila, osvestila sebi da volim žene.

Ja kao lezbejka mogu da sakrijem svoj identitet, ali kao osoba sa invaliditetom to ne mogu. Možda meni nije bilo toliko teško to hendlanje sa identitetima, jer ja sam oduvek bila drugačija u svom okruženju. Zato je i moj proces prihvatanja sebe kao lezbejke bio lak i kratak. Štaviše i radostan.

Situacije kroz koje prolazim su različite, zavisi u kakvom sam okruženju. Kao osoba sa invaliditetom sam izloženija. Međutim, s obzirom na moj stil, outfit, i lezbejski identitet nije sakriveniji.

Koliko su ljudi u tvom okruženju osetljivi na potrebe osobe sa invaliditetom?

Sa godinama naučimo da biramo svoje okruženje. Okružena sam ljudima koji su senzitivni za sve moje identitete. Imala sam sreću da rastem u porodici gde sam ja jednostavno bila ja, a samim tim nekako daš do znanja i samom okruženju kako da se ophodi ili kako da te prihvati.

Ali ovo ne znači da je šire okruženje senzibilisano za osobe sa invaliditetom.

Lezbejke su jedna od najnevidljivijih grupacija u Srbiji, čak su nevidljive i u akronimu LGBT. Koliko su ti dostupni lezbejski kulturni i društveni sadržaji u Srbiji kao osobi sa invaliditetom?

Kao aktivistkinja obično idem na događaje koje organuzuju žene aktivistkinje, feministkinje.
Uvek sam imala i imam podršku ostalih aktivistkinja kada je u pitanju prevoz, mesto da se odmorim. Događaji se skoro uvek dešavaju na nekoliko mesta u gradu, koje su ako mogu da kažem donegde prilagođene ako imaš manji invaliditet. Ali i dalje, da naglasim, u 21. veku osobe koje su u kolicima nemaju prilaze i uslove za to.

Navešcu skorašnji primer, nije povezan sa LGBT događajima, mada na neki način i jeste. Htela sam da idem na koncert Morrisseya. Pošto je organizator u zadnjem trenutku premenio lokaciju koncerta, mogle su da se kupe samo karte za parter i vip. Kako se u parteru stoji, a ja to ne mogu da iznesem, nije postojala mogućnost da odem na koncert.

Koliko je lezbejska zajednica u Srbiji osetljiva na potrebe osoba sa invaliditetom? Kako objašnjavaš to da jedna manjinska grupacija diskriminiše drugu po nekom drugom osnovu?

Ako govorimo samo o lezbeskoj zajednici, a izuzmemo feminizam (govorim o lezbejskoj sceni koja nije povezana sa aktivizmom) mogu da kažem da nije osetljiva. I da se to stanje ne poboljšava. E sada gde je tu problem, zašto je to tako, ko je tu „krivac“ to je malo kompleksna tema, pa eto nek bude to neki predlog Labrisu da se time pozabavi. Kada je takva situacija u samoj lezbejskoj zajednici, onda nema šta da govorimo o ostalim manjinskim grupacijama.

Kako to objašnjavam? Živimo u patrijahalnom društvu, gde od samog rođenja kao žena, nemaš jednaka prava, suvišno je onda da tražimo razlog za to zašto se ta diskriminacija kasnije preslikava na svim drugim poljima i u svim manjinskim grupacijama. Pritom, ne mislim da diskriminacija dolazi samo od strane muškaraca. Ovde se podrazumeva i sama lezbejska zajednica, koja preslikava taj model.

Pre nekoliko dana istraživanje povodom obeležavanja 3. decembra, dana osoba sa invaliditetom, pokazalo je da je u Srbiji najniža stopa zaposlenosti upravo kod ove grupacije, uprkos tome što je 2013. godine donet Zakon o zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Koja je verovatnoća da na razgovoru za posao „prođeš“ kao lezbejka i osoba sa invaliditetom?

tee-corinne-3

Foto: Tee Corinne
*Tee consistently and conscientiously included women of color, overweight women, older women, and women with disabilities as her subjects.

Nikakva. U mom slučaju dodaj na to i strankinja (strankinja iz ex Jugoslavije), onda su šanse ravne nuli. Možda se čini da je lakše s obzirom da smo nekada živeli u istoj državi, razumemo i govorimo slične jezike. Ali u praksi je drugačije.

Za sve ove godine koliko živim u Srbiji, da sam heteroseksualne orijentacije, ja bih dobila državljanstvo. Prepreka zvana „strankinja“ tada bi bila uklonjena. Ostao bi samo invaliditet. Ovako ja sam bez ikakvog statusa. Turistkinja. Moja diploma nije priznata u originalnoj formi, zdravstveno nisam osigurana, ne mogu ovde da se lečim, naravno mogu privatno, ali opet to je začarani krug, kako da se lečiš privatno ako nemaš posao. Sve one male beneficije koje mogu da koristim kao osoba sa invaliditetom u zemlji gde sam rođena, ostaju neiskorišćene, jer godinama ne živim tamo.

Iako nisam pobornica braka kao institucije, zbog ovih razloga potreban nam je zakon za istopolno partnerstvo. Ulažeš, gradiš svoju porodicu, koja zakonski, na papiru nigde ne postoji, i to ne možeš da dokažeš. Ispostavlja se da sam ja svih ovih godina, ovde, samo gošća. Da ne pominjem i ejdžizam, jer ne spadam u grupu do 30 godina. Društvo me primorava da budem izdržavano lice, od strane svoje partnerke.

Misliš li da je danas situacija drugačija u odnosu na raniji period kada nismo imale zakone niti razne vidove edukacija koje danas imamo? Čini li ti se da ima pomaka u nekom pravcu?

Pogledajmo to ovako. Neko bi rekao da imamo sva prava kao i ostali. Ali… Čekamo jedan dan u godini da bi nam dozvolili prajd. I tada smo, kao neka atrakcija u svim medijima. Gde smo ostatak godine? Isto je sa pravima i potrebama osoba sa invaliditetom. Dođe 3. ili 10. decembar, pa nas se sete.

Iz ličnog primera, govorim kao aktivistkinja, od 2011. kada je na Lezbejskoj nedelji bila radionica o dvostrukoj diskriminaciji, u kojoj su učestvovale i lezbejke sa invaliditetom, ništa se nije desilo, organizovalo na ovoj temi. Nijedna radionica. Spontano dolazimo i do odgovora na pitanje vezano za manjinju unutar manjine. Koliko LGBT osoba sa invaliditetom postoje konkretno samo u Srbiji? Ili na Balkanu? Ja poznajem jedno 5-6. Kako te osobe da se osnaže, kako da prihvate sebe kao LGBT osobe, ako nemaju ova druga prava? Nisu sve osobe sa invaliditetom samostalne. Onda je process sutovanje teži, skoro nemoguć jer živimo u društvo koje je duboko homofobično. Mora se o ovom problemu pisati, moraju se edukovati novinari/ke, društvo mora da shvati da postoje osobe sa invaliditetom koje su LGBT. One su dvostruko izložene diskriminaciji gotovo bez osnovnih prava za život. Ne vidim tu neku svetlu budućnost. Izuzetaka ima, ali mi moramo da se borimo, da obezbedimo ista prava svakom pojedincu i pojedinki manjine, bez obzira koja manjina to bila.
Koji god odgovor da dam, čini mi se da ću da pogrešim. Pomaka ima u smislu da se dosta ljudi osvestilo. I to su samo pojedinačni slučajevi.
Instutucijalno to je samo na papiru.

Alex