Mesečne arhive: novembar 2014

U pol’ 9 kod Sabe: Mi pjevamo naša iskustva!

Kategorija: Intervju, LezKULTura / Datum: novembar 13, 2014

Pred subotnji koncert benda „U pol’ devet kod Sabe“ prenosimo intervju sa klavijaturistkinjom Anom Opalić iz štampanog broja Labris novina iz 2012. godine

upoldevetkodsabe

„U pol’ 9 kod Sabe“ osmočlani je bend osnovan pre tri godine u jednom zagrebačkom stanu, basistkinje benda – Sabe. Odatle i naizgled neobično ime ovog benda čiji smart indie pop okuplja sve više ljudi na koncertima klubova kao što su Sax, Kset, Purgeraj, Tvornica, Medika te festivala poput Cest is d’best, VOX, L-fest… A nadamo se da ćemo uskoro moći da ih slušamo i u Beogradu.

Duhovite i melodične songove žanrovski određene na granici indie popa i cabareta pišu klavijaturistkinja Ana Opalić, pevačica Martina i basistkinja Saba. Na ostalim instrumentima nalaze se: Goran (gitara i ukulele), Marieta (saksofon), Olga (akustična gitara), Zrinka (bubnjevi) i još jedna Ana (violina)

Bend koji od svojih prvih dana ima epitet aktivističkog, spoj je različitih marginalnih/manjinskih pozicija i kao takav odlučio je opevati do sada neispričane priče. „U pol’9 kod Sabe“ tako već potpisuje neke od underground himni zagrebačke feminističko-queer scene. Akustični aktivizam smatraju kičmom bendovske koncepcije.

1. Čini se da je danas rok trajanja bendova znatno smanjen u odnosu na prethodne decenije što ne čudi jer se sve oko nas rapidno transformiše. Koliko dugo ste svirale pre nego ste ozvaničile bend?

Jako kratko zapravo. Osnovale smo bend u proljeće 2009. Već nakon nekoliko tjedana napravile smo prve stvari, jer smo zaključile da je to puno zabavnije nego svirati obrade. Čim smo imale prve snimke sa probe pustile smo ih svojim frendicama, među ostalima i Gabrijeli Ivanov iz Vox feminae festivala koja nas je odmah pozvala da nastupimo na Vox 2009. izdanju. Prva stvar koju je čula bila je Ljudska priroda i jako joj se svidjela.

Bend se zapravo i održao zahvaljujući tom našem prvom nastupu. Naime, tada su se naše ambicije tu negdje i zaustavljale. Mislile smo, ajde odsviraćemo taj jedan nastup, onako iz fore, za našu ekipu i to je to. Međutim reakcije publike su bile iznenađujuće pozitivne i mi smo skužile da imamo nešto vrijedno i da bi zaista bila šteta ne nastaviti sa sviranjem/stvaranjem.

2. Kako doživaljavate sebe i muziku vašeg sastava „U pol’9 kod Sabe“?

Ja osobno doživljavam pjesme i sav taj angažman oko benda prije svega kao aktivizam, a onda naravno i kao gušt skladanja, sviranja i druženja. Kada kažem aktivizam, mislim na tu vidljivost lezbijske scene/priče.

Pjevamo do sada još neispjevane pjesme, bez da se cenzuriramo i jako sam ponosna na nas zbog toga. Osim toga, svi volimo svirati, sve smo nekako negdje imale neku priču sa glazbom. Ja do te 2009. nisam svirala klavir… a sigurno jedno desetak godina i bilo je, na trenutke čudno, ali jako lijepo vratiti se sviranju. Goran inače svira u grupi Radost. Njih ste više puta imali prilike čuti u Beogradu. Oni su pak pjesnici koji sviraju.

3. Koju publiku imate u vidu kada pišete i komponujete pesme?

Martina kaže da ona uvijek prvo misli na svoje frendice i ekipu, kada piše pjesme. Naše pjesme uvijek dolaze iz nekog proživljenog iskustva. Inspiracija je tu, samo treba pogledati oko sebe! Oko nas…. A pjesme su posvećene svim „open minded“ ljudima koji su raspoloženi za malo veselja.

saba-2

4. Koliko se angažman u bendu „U pol’ 9 kod Sabe“ poklapa sa aktivističkim radom? Vidite li sebe ujedno i kao aktivistkinje? Kako biste odvojile te dve stvari, i da li biste ih uopšte razdvajale?

Akustični aktivizam – to je za mene naša svirka! I ne bih to nipošto razdvajala. Mi pjevamo naša iskustva, bez cenzure i znam da to našoj publici znači, kao i nama.

5. Gde crpite inspiraciju?

Posvuda… u prometu, šetnjama, stresu, svakodnevnici, snovima, ljubavi…

6. Šta se trenutno dešava „U pol 9 kod Sabe“?

Trenutno smo u studiju, snimamo još 3 stvari. U decembru nastupamo u Purgeraju sa bratskom grupom Radost. Nakon toga ćemo uzeti malu pauzu od nastupanja i posvetiti se radu na novim pjesmama. Možda snimiti novi spot. Znam da negdje na proljeće nastupamo na Rdečim Zorama u Ljubljani i tome se jako radujemo.

7. Čime se bavite kada ne svirate muziku?

Pa, svatko tu dolazi iz nekog skroz drugog backgrounda. Osim što šljakaju u prosvjeti, na televiziji, NGO sektoru, studiraju ili rade kao freelanceri… ljudi u bendu pišu poeziju, glume, prevode, igraju košarku, uče arapski, šetaju pse, plaćaju parkirne kazne, putuju, vole se, prekidaju, opet se zaljubljuju… itd.

Intervjuisala: Dragoslava Barzut

Kvir turističke destinacije: 10 najboljih u svetu

Kategorija: LezKULTura / Datum: novembar 12, 2014

1. Kopenhagen, Danska

Domovina Lego kocki i nordijske huhinje, Danska je malo manje poznata po tome što je 1998. napravila istorijski čin priznavši istopolni brak, i tako postala prva zemlja u svetu koja isti priznaje. A u srcu Danske je njena opuštena, starinskom kaldrmom pokrivena prestonica, Kopenhagen.

kpenhagen

Najstariji gej bar u Evropi nalazi se u Kopenhagenu, Centralhjornet. Počeo je sa radom 1950-ih; tu je i hipsterska četvrt Vesterbro, koja je ujednoi kvart crvenih fenjera. Jedna od najtolerantnijih zajednica Evrope, Kopenhagen ima živu modnu scenu koja često gazi po ivicama prihvatljivog, briljantne koktel barove, sjajne gej frendli butike i vrhunski smeštaj, a kalendar je nakrcan lgbt događajima u naj-gej-frendli mestu na svetu!

Sa 105.6m, City Hall Tower je najviša zgrada u Kopenhagenu pruža savršen pogled na grad. Ove 2014. godine jedan od gradskih trgova preimenovan je u Trg Duge u čast jednakosti svih ljudi na svetu. (visitcopenhagen.com).

2. Novi Zeland

Zemlja dugih belih oznaka poznata je po toleranciji i inkluzivnim politikama prema LGBT zajednici. Godine 1998. Novi Zeland je bio prva zemlja gde su se koristile oznake „gay/lesbian friendly“ referišući na lokale, firme i stambene lokalitete, što se danas praktikuje širom sveta. Od suptropskog severa do glečerima prekrivenog juga, zemlja nudi neviđeni broj LGBT frendli prebivališta.

Od priznavanja istopolnog braka 2013. godine, Novi Zeland se ljubiteljima Pacifika i manje progresivne Australije aktivno reklamira kao LGBT frendli destinacija. Omiljeni događaj u queer kalendaru je Gej-Ski nedelja u Kvinstaunu koja je deo Zimskog Prajda.

novi zeland2

Zimski prajd dešava se u julu ili avgustu – zima na južnoj hemisferi je onda kad je na našoj, severnoj, leto. (gayskiweekqt.com).

3. Toronto, Kanada

Toronto nastavlja da bude meka za LGBT turiste iz Severne Amerike, a Kanada je najprogresivnija nacija kad je posredi odnos prema LGBT populaciji.

Tzv. Selo u Torontu, locirano u LGBT frendli enklavi Toronta, prepuno je galerija, pozorišta i LGBT frendli lokala. Tu se dešava proslava Nedelje ponosa, Parada ponosa, Lezbejski marš, a odskora će se nakon decenija cvetanja LGBT subkulture tu naći i prvi LGBT frendli sportski centar.

toronto

Međutim, ako dolazite ovde na zabavu za Noć veštica, zaboravite kostime kostura i veštica i dođite u punom dragu ili obučeni kao Ledi Gaga. (churchwellesleyvillage.ca).

4. Palm Springs, SAD

Oko 100 milja jugoistočno od Los Anđelesa nalazi se raj za ljubitelje sunca gde sunce sja skoro cele godine, gde se sve što je queer ohrabruje i podržava.

Palm Springs pruža LGBT turistima brojne mogućnosti za zabavu napolju, odličan šoping i hranu, i najbolje bazene na svetu.

palmsprings

Palm Springs nudi najveći broj isključivo muških ili ženskih smeštaja na svetu (od kojih su mnoga otvorena i za nudiste). Spakujte zaštitu od sunca i krenite, momci i devojke, iskoristite najviše moguće od njegove vreline! Za momke – jedan od najstarijih polu nudističkih smeštaja u Palm Springsu je Escape Resort sređen u stilu 1950-ih, (escapepalmsprings.com), a za devojke preporučujemo španski kolonijalni hotel Kazita Lakita (casitaslaquita.com).

5. Sitges, Španija

Priobalni grad Sitges nalazi se 35 km jugozapadno od Barselone i tu se nalazi najstariji gej disko klub u Španiji, otvoren 1980-ih godina. Sada je deo evropske „Velike četvorke“ destinacija za kvir turiste. Dugačke peščane plaže na kojima odeća nije obavezna omiljene su među momcima, ali šaroliki kalendar događaja nudi zabavu celoj LGBT zajednici.

sitges

U „Velikoj četvorci“ su takođe Mikonos, Gran Kanaria i Ibica, što su i glavna stajališta svih gej krstarenja Mediteranom. (za više informacija – gaywelcome.com).

6. Berlin, Nemačka

Berlin je mesto gde se može okusiti svaki fetiš o kome sanjate. Ovde se da videti divlja strana Nemačke, a Berlin se diči živopisnom istorijom koja je bila otvorena za kvir osobe još od zlatnih 1920-ih. Distrikt Šenberg (gde se dešava Prajd), Krojcberg i Prenclauerberg nude brojnne klubove, barove i restorane koji su gej frendli. Pošto grad nikad ne spava, žurka se nikada ne završava.

berlin

Avanturistima preporučujemo Uskršnju nedelju fetiša i festival kože i BDSM-a Folsom Europe. (folsomeurope.info).

7. Skiatos i Mikonos, Grčka

Od kada je Džeki Onazis počela da obilazi Grčko ostrvo Mikonos 1970-ih, gej muškarci su navalili na ostrvo belo okrečenih kuća i cvetnih dvorišta, tražeći glamur i poznato Mediteransko sunce. Za manje hedonistički nastrojene LGBT turiste, raj mogu pružiti i peščane plaže, kristalno čista voda i autentično grčko iskustvo Skiatosa.

mikonos

Hotel Elysium, sređen u stilu tzv. butik hotela idealno je gej frendli mesto za sve one koji su bacili oko na Mikonos. (elysiumhotel.com).

8. Nju Jork, SAD

Kasnih 1960-ih u Grinič Vilidžu odigrala se Stounvolska pobuna, koja je sinonim za nastanak modernog pokreta za gej prava. Neverovatno inkluzivne zajednice Vest Vilidža, Čelzija i naselja poznatog kao Paklena Kuhinja na Menhetnu nude brojne mogućnosti gej frendli smeštaja.

Nju Jork je prepun LGBT znamenitosti kao što je Kristofer Strit, srednja škola Harvi Milk osnovana za LGBT ljude, Lezbejski arhiv i, naravno, Brodvej i Pozorišni distrikt.

njujork

A ukoliko u Velikoj Jabuci planirate i da se venčate, pogledajte stranicu bit.ly/NYsamesex.

9. Rejkjavik, Island

Najsevernija prestonica na svetu, Rejkjavik je često opisan kao jedno od najprijateljskijih mesta i najinkluzivnijih zajednica na planeti. Sledeće godine Rejkjavik će održati svoj 17. Gay Pride marš, što će reći da je to jedan od najstarijih u Evropi, ali i 11. Bears on Ice festival koji slavi grubu mušku homoseksualnost. Island je takođe domovina nekih od najprogresivnijih zakona na svetu. Istopolnim parovima su 2006. godine bez ograničenja postala dostupna sva prava kao i heteroseksualnim.

island

Razgledajte vodopade, divlje vulkane ili uživajte u geotermalnim lagunama – to je san svakog ljubitelja dobre avanture. Da biste otišli na Bears on Ice festival, morate se registrovati (bearsonice.org).

10. Montevideo, Urugvaj

Ulazak ove destinacije na listu 10 najboljih kontroverzan je shodno broju konzervativaca u latinoameričkim zemljama. Međutim Urugvaj, najmanja južnoamerička nacija, najprogresivnija je od svih. Urugvaj je 2013. godine postao prva latinoamerička nacija koja priznaje istopolni brak, a homoseksualnost je dekriminalizovana još daleke 1934.

montevideo

Opuštena atmosfera glavnog grada Montevidea, savršena je za odmor uporedivši je recimo sa gužvama i užurbanošću Buenos Airesa. Iako su progresivni kad je po sredi zaštita prava LGBT osoba, ne preporučuje se preterano pokazivanje nežnosti u javnosti, van mesta namenjenih LGBT osobama.

Priredila: D.B.
Izvor

Autovala sam se u malom gradu i sve se promenilo u trenutku

Kategorija: LezKULTura, PFLAG / Datum: novembar 10, 2014

Nikad nisam ni mogla da pretpostavm ko će biti moja prva ljubav, Aleksandra, i kako će se to završiti. Međutim, kada se neko kao Tim Kuk, lider Epl korporacije autuje, verujem da će sve manje osoba poput nas dve mrzeti sebe


piše Rebecca Shaw

Imala sam 19 godina i živela sam u Tuvumbi, malom gradu u jugoistočnom Kvinslendu, Australija. Iako Tuvumba ima relativno brojnu populaciju, uvek je imala atmosferu malog grada. Većinu čini starija populacija koja zastupa religiozne i konzervativne vrednosti.

Foto:  4.bp.blogspot.com via creative commons

Foto: 4.bp.blogspot.com via creative commons

Moj prvi pokušaj studiranja upravo je bio propao. Radila sam glamurozni posao čistačice u Grand Central restoranu i razmišljala o tome šta zapravo želim od života. Svakog dana sam sve više mrzela ljudski rod. Mrzela sam kako se zaposleni u fast fudu tretiraju, i sa kako ponižavajućim uslovima rada smo morali da se nosimo. Mrzela sam kako nas javnost doživljava, kao glupe, bezvredne i nevidljive – puku poslugu. (Mala digresija, obratite pažnju kako vaš partner/ka tretira konobare i čistače, to dobro pokazuje nivo empatije i način na koji će jednom tretirati i vas.)

Sa svakim novim danom bila sam sve bliže pucanju. Noseći đubre do prese dole liftom, i presovanje kesa u smrdljivom prostoru za otpatke (što je bio jedini zabavan deo posla) katkad bih poželela da ostanem satima zaglavljena u liftu. Radije bih vreme provodila u liftu sa kesama đubreta po vrućini karakterističnoj za leto u Kvinslendu nego da budem izložena još jednoj osobi koja će da me pogleda kao pseće govno na svojoj cipeli dok odnosim ostatke njene Kentaki Frajd piletine.

A sve to, promenilo se u trenutku kada je došla ona.

Aleksandra. Ime sam primetila na sjajnom novom bedžu zakačenom na njenu majicu. Primetila sam je u trenutku kad je počela da radi na odeljenju za sendviče, pa sam počela da prolazim tuda sto puta dnevno. Do sad sam poznavala većinu zaposlenih i upoznavala se sa svim novim radnicima, jer mi je posao bio lakši ukoliko sam im simpatična. Isto sam rešila da uradim i sa Aleksandrom. Ovog puta je bilo drugačije jer sam se plašila da započnem konverzaciju. Stoga sam nastavila dan uobičajeno, povremeno joj upućujući pogled. Bila je mojih godina, nasmejana, skakutava, vesela, predivna!

Tako sam rutinski činila narednih nekoliko dana sve dok me menadžer nije zamolio da odem do odeljenja za sendviče i pitam ih za plastične poslužavnike. Aleksandra je bila sama kad sam došla tamo. Izblza sam videla da joj je lice pokriveno svetlim pegicama. Predstavila sam joj se.

Tada sam živela sa roditeljima i nisam bila autovana. U atmosferi malog grada u Tuvumbi, stanovništvo se lako prepuštalo maloumnlju i karakteristično provincijskim uskim pogledima na svet, pa i homofobiji ali sam, zahvaljujući internetu postajala sve opuštenija u svojoj koži, identifikujući se kao lezbejka. Počela sam ozbiljno da razmišljam o autovanju porodici, ali i o izlascima – da najzad osetim ono što su moji prijatelji godinama doživljavali. Ranije nisam imala prilike da se otvorim. Do tad sam imala samo jednog autovanog gej drugara. Nisam poznavala niti jednu jedinu lezbejku.

Ipak, u načinu na koji me je Aleksandra gledala bilo je nečeg posebnog. Nekako sam znala da je to nešto što nikad pre nisam okusila.. Usta su mi se sušila, a srce lupalo dok sam odlazila.
U narednim nedeljama posao mi je lakše padao. Trudila sam se da izgledam kul, trošeći minimalnu platu na sendviče kod nje, umesto da ponesem ručak od kuće. Trudila sam se da je nasmejem, što je bilo relativo lako jer je ona stalno radosna (a i ja imam smisla za humor). Uzela bih hranu i sela tako da može da me vidi. Zavalila bih se i slušala muziku, čitala novine ili knjigu za koju sam mislila da će je impresionirati. Nisam imala pojma šta radim ali je izgledalo kao da funkcioniše. Stalno me je pitala koju muziku slušam i izgledalo je da se slažemo – obema nam se dopadala PJ Harvey. Pitala me je da li bih volela da ručamo zajedno i znajući da to znači da bi promenila smenu, bila sam presrećna a osetila sam i leptiriće u stomaku.

Nakon toga, kuckale smo porukice jedna drugoj, zvale jedna drugu telefonom i doručkovale zajedno pre početka smene. Bila je pametna, zabavna i izgledala je kao neko ko se ne uklapa u ovaj grad ili porodicu iz koje potiče. Želela je da pobegne. Sve je izgledalo drugačije nego sa ranijim prijateljstvima. Videla sam da idemo ka nečemu, videla sam to i u njenim očima, i u njenom osmehu kad god bih s drugog kraja restorana pogledala njeno lice. Mislila sam samo o njoj. Kad bismo zajedno čitale novine, ruke bi nam se dodirnule i o tome bih mislila ceo dan.

Jednog petka popodne me pozvala da uveče zajedno izađemo u pab. Tuvumba nije veliko mesto i ja sam bila u većini pabova. Ne i u ovom. Bio je to zapušteni stari pab gde mi se činilo da su glavna klijentela 80-godišnji rasisti. Naravno da sam pristala, misleći da hoće da idemo tamo gde nas niko neće videti. Odvezle smo se do paba pevajući pesme PJ Harvey u toku vožnje. Rekla mi je da jednom mesečno, baš tu noć u baš tom pabu postoji „gej veče“. Dakle, to je bilo to. Dokaz. Moj stomak je bio neviđeno napet.

Parkirala je iza paba na prašnjavi parking bez osvetljenja. Izašla je i došla na moju stranu automobila. Uhvatila me za zglob da ne odšetam, nagla se ka meni i poljubila me. Moj prvi poljubac sa ženom, stvar koju sam neuspešno pokušavala da zamislim ceo život. Nežni pritisak njenih usana na moje bio je trenutak kad je moje telo eksplodiralo kao onaj vulkan od bikarbone i sirćeta koji smo svi kao deca pravili na časovima hemije. To je bilo to, bila sam gotova!

Ušle smo u pab i dinamika između nas bila je potpuno drugačija nego kad smo izašle iz auta. Unutra je bilo dosta ljudi koji su izgledali opuštno igrajući bilijar i sedeći za svojim stolivima. Ipak, ja sam mogla da se fokusiram samo na nju, bila sam slepa za ostatak sveta. Isto je važilo i za nju. Nežno smo se dodirivale, flertovale i birale pesme na džuboksu. Igrale smo bilijar, pile, smejale se i stiskale se jedna uz drugu kad god smo mogle da uradimo to neopaženo. Bila je to do tad, najlepša noć u mom životu.

Bile smo opuštene, znajući da su nam i ostali naklonjeni. Smešno je to. U svojoj velikoj i tako mi dragoj familiji, koliko znam, ja sam jedina queer osoba. Uvek sam imala više strejt prijatelja nego gej prijatelja. U strejt društvu se osećam potpuno prijatno, posebno sa onim divnima koje sam izabrala za prijatelje. I da, u retkim prilikama kad sam u gej baru ili na prajdu, osećaj je zaista drugačiji. I to veoma lep. Teško je to objasniti ali kao da vam padne kamen sa srca. Nakratko, telo se opusti i svaka ćelija zna da je bezbedna. I više od toga, prihvaćena. Neću biti osuđivana, pod pretpostavkom da sam strejt, propitivana, udarana, niti imato onaj osećaj da je drugima neprijatno.

Euforija je učinila da vreme proleti dok je napolju noć padala sve dublje. Sedele smo za stolom, pile i pričale, govorila mi je o tetovaži na ruci koju želi da uradi. Uhvatila me za ruku i vrhovima mojih prstiju dirala delove svog tela koje je htela, ne skidajući pogled sa mojih očiju. Išle smo do kulminacije. Taj trenutak mi se urezao u pamćenje i nakon njega sve se promenilo.

Vrata su se otvorila i uletela je grupa pijanih mladića. Brzo sam shvatila da nisu bili svesni da je u pabu „gej veče“. Nažalost, bili su Aleksandrini prijatelji i znali su ko je ona. Oborila je lice, brzo se odmakla od mene i otišla da ih pozdravi. Predstavila me je kao „prijateljicu sa posla“ i znala sam da to neće dobro da se završi. Činilo mi se da su to njeni prijatelji iz škole jer nisu bili slični njoj, bar ne onakvoj kakvu sam je poznavala. To nisu bili ni ljudi sa kojima bih se ja družila. Pitali su nas šta radimo tamo, pa im je odgovorila da smo svratili na piće pre odlaska u klub u centru grada, nekoliko blokova odatle. Kakva kul koincidencija, i oni su hteli isto to! To smo i uradili. Kao pripita grupa otišli smo u noćni klub u jednoj od glavnih ulica Tuvumbe.

Od momenta kada su njeni drugari ušli u pub bila je potpuno isključena za mene. Bila sam strankinja koja je samo ušetala u njihovo društvo. Želela sam šansu da razgovaram sa njom, da joj kažem da razumem da ne želi da znaju za nas, da razumem da se plaši… Ipak, zatekla sam sebe kako stojim na balkonu paba, sa tekilom u ruci, kao 40 godina stara žena zarobljena u devetnaestogodišnjem telu. Gledala sam je kako odlazi na drugi kraj paba sa jednom bitangom i očiglednim rasistom koji je vozio seljački frizirani Holden. Gledala sam je kako se njemu smeši onako kako sam mislila da to čini samo za mene. Gledala sam je kako sa mnom pravi kratke kontakte očima, u kojima je njena tuga potpuno reflektovala moju, sve dok nije navukla zavesu za mene. Sedela sam sa njenim prijateljima dok ju je taj tip, Bred, vodio da razgovaraju na tišem mestu, a svaki protekli sekund ispunjavao je moj stomak sve većom težinom. Gledala sam kako se drže za ruke i kako ona čini sve što može da me ne gleda. Videla sam i kako ju je prebacio na krilo i gurnuo joj jezik skroz do grla.

Dalje više nisam mogla da sedim tu. Protrčala pored njih i sjurila se niz stepenice. Više nisam bila tu, nisam bila nigde. Plakala sam na ulici dok je milion Bredova i Aleksandri prolazilo pored mene. Tražila sam razumevanje koje niko nije mogao da mi pruži, pa sam umesto toga, potražila taksi. I dok je jedan ulazio u krivinu, ona je iza mene vikala moje ime. Bila je bleda, njene pegice jednako su bile vidljive na njenoj koži kao kad sam je prvi put videla. Izgledala je prestravljeno i uništeno. U njenom pogledu mogla sam da vidim strah. Rekla mi je nekoliko reči dok sam otvarala vrata taksija. Rekla je „Ne želim…“ dok sam ja ulazila u taksi. Oborila je ruke. Izgledala je prazno i kroz suze je rekla da joj je žao. Ušla sam u taksi i dok je odlazio, nisam ni pogledala nazad.

Sada imam 32 godine. I dalje osećam sve one emocije koje sam osećala te noći. Nakon godina potiskivanja osećanja, najzad se otvaram nekome. Iako i dalje osećam strah. Ne morate mnogo da se trudite da biste videli uticaj homofobije na društvo i to kako su kvir i transosobe tretirane, vređane, diskriminisane i kako se nad njima vrši nasilje. Ali kao što ova priča pokazuje, homofobija takođe lomi srce.

Znam da je Aleksandra ostala u Tuvumbi i udala se za muškarca (nije Bred). Ako hoću da budem optimistična, mislim da bi se to svakako desilo jer je to želela i tako je srećna. Međutim, nisam često optimistična, kad se setim izraza njenog lica. Ipak, nadam se da grešim. Nikad nisam bila besna na nju… I kako bih mogla biti? Naučena je da je ono što radi sa mnom pogrešno, da je roditelji zbog toga neće voleti. Kada mislim o tome sad, tužna sam zbog nas obe.

Aleksandra i ja nismo imale šanse da istražimo zajedničku budućnost. Nismo imale šanse da okusimo uzbuđenje tipične veze kakvu možete imati sa 19 godina. I svaki put kad se neko kao Tim Kuk, lider Epl korporacije autuje, i to javno, osetim da je svet bliži razumevanju ljudi kao što smo Aleksandra i ja. I to je prelepa stvar.

*Aleksandrino ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti.

 


Izvor: The Guardian
Prevod: D.B.

Letonski ministar spoljnih poslova: ‘Ponosno objavljujem da sam gej’

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 7, 2014

Letonski ministar spoljnih poslova Edgars Rinkevics u četvrtak je javno obznanio da je gej i tako postao prvi istočnoevropski političar koji je izišao „iz ormara“


Vest su preneli brojni svetski mediji, a Washington Post njegov je čin proglasio „ogromnim korakom napred za gej prava u Istočnoj Europi“.

Foto: Wikimedia via creative commons

Foto: Wikimedia via creative commons

Rinkevics je jedan od najpopularnijih letonskih političara, međutim vrlo se malo znalo o njegovom privatnom životu jer je dugo odbijao govoriti o tome. Objavu je odlučio da podeli sa svetom putem Twittera, kratkom porukom: „Ponosno objavljujem da sam gej… srećno svima…“.

rinkevics_twitter

Ako su neki i sumnjali u autentičnost te objave, Rinkevicsov portparol je te sumnje otklonio potvrdivši njenu istinitost.

Rinkevicsevo autovanje važan je korak za Letoniju koja je još 2005. ustavom zabranila istopolne brakove, nakon što je u Rigi održana prva Parada ponosa. Ove je godine pak letonski EU zastupnik Robert Zile citirao amandman nacionalnog ustava kao opravdanje da glasa protiv izveštavanja o evropskoj strategiji LGBT prava.

Rinkevics je najavio i kako će se založiti za priznavanje istopolnih zajednica u svojoj zemlji: „Znam da će to izazvati histeriju, ali ponosan sam što sam gej“, poručio je.

Izvor: Washington post

Festival tolerancije u Beogradu

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 6, 2014

Festival tolerancije će se prvi put održati u Beogradu od 13. do 15. novembra 2014. godine, a do sada je održan u Zagrebu, Rijeci, Sarajevu, Beču i na Cetinju


Program festivala se sastoji od tri celine, filmskog, izložbenog i obrazovnog programa, kao i nagradnog konkursa za najbolji tvit na temu tolerancije.

U okviru filmskog programa biće prikazano 12 dugometražnih, dokumentarnih i kratkih filmova na temu borbe protiv fašizma i diskriminacije. Svečano otvaranje festivala je u četvrtak, 13. novembra  od 19 časova u Domu omladine Beograda, kada će premijerno biti prikazan izraelski film „U potrazi za mađioničarem”.

FestTolerancijeLOGO

Važan deo festivala čini obrazovni program, namenjen srednjoškolcima, studentima i mladima. U četvrtak, 13. novembra u 11 časova u sali Amerikana Doma omladine Beograda, predavanje o Holokaustu održaće Branko Lustig, višegodišnji logoraš i dobitnik dva Oskara. On će govoriti o ličnom iskustvu iz koncentracionih logora,  kao i o važnosti tolerancije, međusobnog uvažavanja i prihvatanja različitosti. Dan kasnije u isto vreme na istom mestu, Mirko Ilić, poznati grafički dizajner iz Njujorka i dobitnik brojnih nagrada, govoriće o simbolima mržnje i neofašističkoj ikonografiji prisutnoj u javnim prostorima. Tema predavanja je problem neznanja, prećutkivanja i nemara javnosti u opažanju simbola i grafičkog govora mržnje skinheadsa, neonacističkih grupa i ekstremnih navijača koje u poslednje vreme jačaju.

U okviru izložbenog programa, beogradskoj publici biće prikazani originalni plakati sa Velike antimasonske izložbe koju su okupacione vlasti organizovale 1941. godine u Beogradu. Cilj izložbe bio je produbljivanje već rasplamsale mržnje prema Jevrejima. Otvaranje izložbe održaće se u petak, 14. novembra od 18 časova u Ustanovi kulture Parobrod. Poslednjeg dana festivala, 15. novembra, od 17 časova u galeriji O3on biće otvorena izložba „Ništa ni o čemu“  umetnika Srđana Ćešića, kojom će autor predstaviti svoj kritički pogled na našu političku i širu društvenu stvarnost. U okviru izložbe biće prikazane  ilustracije, fotomontaže, tekstovi i video radovi nastali kao deo aktivnosti na društvenim mrežama.

U toku je i nagradni konkurs za najbolji tvit na temu tolerancije. Korisnici društvene mreže Twitter mogu učestvovati na konkursu korišćenjem hashtag-a #TolerancijaJe.

Svi festivalski programi su besplatni.

Više informacija o festivalu možete naći na sajtu beograd.festivaloftolerance.com

Preuzmite program festivala.

Fontana neravnopravnosti ili o tome kako žene pišaju

Kategorija: Feminizam / Datum: novembar 6, 2014

U zemlji Srbiji, društveno neodgovorne kompanije jedino i treba da se plaše toga kako će javnost reagovati na njihove mizogine propuste. Kao i dokle će onaj obespravljeni deo društva, u ovom slučaju žene, ćutati na svaku besmislenu seksističku i mizoginu reklamu kojom oni dolaze do profita


piše: Cyber Wanderlust

Pre dva dana javio mi je prijatelj na Twitteru da se pojavila jedna reklama u okviru kampanje za nove tarifne pakete VIP Srbija. Otišla sam da pogledam o čemu se radi, i našla se na stranici gde se reklamira tarifa za „mlađe od 30“. Stranica prikazuje ovu fotografiju:

selection_523

Ispod fotografije stoji jedan steretipni moto upućen „mladim klijentima“ (do 30. godina) koji kaže: „Neke stvari radiš samo kad si mlad“, i podnaslov: „Samo za mlađe od 30: Mega; Giga, i Ultra tarife“. A onda sitnijim slovima dodaju: „Ne prihvataš stereotipe, prihvataš opklade i obaraš rekorde?”

Na fotografiji vidimo tri mlade privlačne i doterane žene u haljinama, strereotipno sa dugim kosama, u visokim štiklama, kako se, natrćene nad pisoarom (namenjenim muškarcima), spuštenih gaćica, osmehuju jedna drugoj. Jedna od njih krije svoje lice kosom, gledajući u pravcu druge dve žene koje su okrenute ka nama koji ih gledamo. Fotografija daje utisak da je posmatrač/ica fotografije ušla u intimu ovih mladih žena, budući da nijedna od njih ne gleda u nas niti komunicira nekakav izraz slobode i opuštenosti u polu-privatnom prostoru. Ove mlade žene dakle jednostavno pokušavaju da piške u muškarcima namenjene pisoare.

Radi se, naravno, o potpuno neistinitoj i namontiranoj fotografiji. Ova fotografija, koja kao i mnoge druge reklame koje prikazuju žene u „voajersko-lascivnim“ situacijama, odgovara onom što se u teoriji vizuelnih komunikacija zove „Male gaze“ ili „pogled muškarca“ te je tako, sve što fotografija vizuelno komunicira, prilagođeno pretpostavljenom normativnom ukusu i pogledu belog heteroseksualnog muškarca.

Čini se da ove žene čine neku navodnu „transgresiju“ te da eto, kad niko ne gleda (osim što mi voajeri gledamo) uspevaju da piške (ili se takmiče međusobno u piškenju) u pisoare. Na to da se radi o (banalnoj) „asocijaciji“ između ove i ovako prikazane „transgresije” mladih žena u muškarcima namenjenom WC, podseća nas slogan koji ističe da se te „neke stvari“ (pišanje?) rade „samo kad si mlad“ (valjda mlada?) i da „ne prihvataš stereotipe“ (o tome da su muškarci i žene drugačije anatomski uslovljeni?) rado prihvataš „opklade“ i (međusobne ili od strane muškaraca?) „obaraš rekorde“ (u pišanju?!?!). Iz svega predstavljenog bi trebalo da zaključimo sledeće:

  1. mlade žene rade „neke stvari“ (piške stojećki!!!) koje po stereotipu rade samo mladi (primesa ejdžizma podgreva tu predrasudu da žene ne pišaju „stojećki“)
  2. mlade žene čine transgresiju jer navodno ne prihvataju stereotipe (o tome da ne mogu da piške u muškarcima namenjen pisoar?)
  3. mlade žene prihvataju opklade (sa drugim ženama ili sa muškarcima?) da se dokazuju tamo gde nisu ravnopravno date šanse ženama koje imaju drugačiju anatomiju
  4. mlade žene obaraju rekorde u pišanju u muški pisoar (ili rekorde u neobaveštenosti da su unapred osuđene na neuspeh)
  5. mlade žene se ipak stide da nas pogledaju u oči dok piške jer je piškenje žena misterija univerzuma (osim ako nije seksualizirano)

Ovakva vizuelna reprezentacija „mladih žena u tipičnoj mladalačkoj transgresiji“ proizlazi iz stereotipnog čitanja ženskog identiteta i vizuelno tako oblikuje fotografiju da ona sadrži pregršt netačnih, stereotipnih i muškom pogledu i ukusu podređenih asocijacija. Mi u ulozi posmatrača treba da razumemo da se radi o nekakvoj „borbi protiv stereotipa“, dok sve što fotografija komunicira jeste da su mlade žene nasamarene (jer je mlade žene po stereotipu lako nasamariti) dok se takmiče u pišanju a unapred su osuđene na neuspeh ili nezgodu (može se desiti da upišaju svoje noge).

Radi se, kao i mnogo puta do sada, o vizuelnoj reklamnoj prevari koja se ženama prodaje kao tobožnja „emancipacija“. Međutim, nisu prevarene samo žene na koje se scena odnosi. Prevareni su i svi posmatrači/ce ove fotografije kojima se, kroz učitane stereotipne trope apeluje na imanentnu želju za komunikacijom smisla i poretka sa okolinom. Kroz fotografiju se takođe komunicira i kakav treba da bude naš normativni vizuelni ukus. Fotografija ne bi delovala ni prijatno ni zavodljivo ni lascivno da su ove žene imale patike i farmerke na sebi, ili da se vide obične bele pamučne gaće, ili da im se kojim slučajem vidi krvavi uložak. Te slike iz ženske telesne realnosti ne pripadaju svetu muške fantazije. Ili se makar smatra da kod većine posmatrače ne bi pokrenulo seksualne fantazije. Fotografija apeluje na heteroseksualnu želju belog muškarca.

Iz kojih još razloga je ovo vešta marketinška prevara? Zašto scena pripada više svetu muške fantazije a ne ženske zbilje? Upravo uprkos tome što – žene ovako najčešće piške nad standardnim WC školjkama (a ne nad pisoarima). Zašto bi žene, ako već imaju šansu da piške u WC školjke primerene visine, uopšte želele uopšte da piške u muške pisoare? Jer je njihovo piškenje u standardne WC – stereotipno, ne-takmičarsko i sporo. Radi se o vizuelno dobro skrivenoj mizoginoj poruci: ako želite da budete ravnopravne, morate da možete da postignete sve što i muškarci. Klasična muškocentrična poruka upućena muškarcima.

Poznata je činjenica da je u sistemu WC kakav danas imamo u Srbiji (sa klasičnim WC školjkama) i u polno (ne baš i rodno) odvojenim toaletima red ispred ženskog WC uvek veći nego ispred muškog. Neretko muški toaleti imaju u ponudi i klasične WC školjke i pisoare i ta mogućnost da se (ne) piški stojećki doprinosi većoj gužvi u ženskim WC. Izum pisoara je posledica istorije društva u kojoj su muškarci dugo držali pravo na privilegije u javnim prostorima. Samim tim i uređivanje javnih prostora (ili javnih WC) bilo je prilagođeno muškarcima i više razvijano za muškarce. Uprkos tome što u Srbiji i dalje postoji tipična polna oznaka na WC koji su identični po svojoj opremi (imaju identične WC školjke i lavaboe) jer muški nemaju pisoara, negde u savremenom svetu se koriste i postavljaju i pisoari za žene.

Pisoari za žene

Pisoari za žene

U razvijenijim državama severne Evrope, žene danas i promovišu mnogo slobodniji odnos prema pišanju – u ženskim WC možete videti i pisoare koji imaju sličnu postavku poput pisoara u muškim WC pa se taj prostor za pišanje deli sa ženama na isti način na koji se deli i onaj među muškarcima. Neki od njih se separatistički zovu „Missoar“.

U tim državama se, ovakvim projektima pretpostavlja da žene imaju jednako pravo na privilegije koje su muškarci sebi do sada obezbedili, te da ne postoji nikakav poseban ženama imanentan stid od toga da pišaju u polu privatnom prostoru sa drugim ženama. Takođe, najpre se gleda praktičnost pišanja u javnim toaletima. Tako žene danas imaju i pomagala za pišanje, koja im omogućavaju da u ovim (pogotovo polu-privatnim) situacijama pišaju stojeći kao što to rade muškarci. Postoji bezbroj pomagala sa kojima žene mogu da pišaju stojećki, a pretragom dobijate razna slična rešenja koja ženama obezbeđuju tu mogućnost. Praktično rečeno, i žene mogu imati svoju „prenosnu alatku“ za situacije u kojima žele da pišaju stojeći.

1pcs-font-b-portable-b-font-female-women-urinal-camping-travel-urination-font-b-toilet-b

No sve ovo o čemu pišem je i kopirajter i dizajner koji je VIP-u prodao bedastu reklamu mogao saznati na Internetu, da se zaista bavio problemom ženskog pišanja. Nažalost, ne radi se ovde uopšte o tome kako žene pišaju. Ne radi se o ŽENAMA UOPŠTE.

Agencija koja je pravila ovu reklamu nije imala nameru da promoviše ikakvu „rodnu ravnopravnost“ ili „emancipaciju“ već je zapravo prodala mizogini i degradirajući meme sa Interneta koji se ruga ženama koje ne mogu da koriste za muškarce napravljene pisoare:

b1q55gliuaahvfj

Za većinu reklama sklopljenih na ovaj način, žene su upotrebljene jer su one „lopta u igri“ u kojoj muškarci prodaju drugim muškarcima fantazije o ženama, a ne novi tarifni paket. Kako naterati mlade muškace da kupe novi tarifni paket? Pa na poklon im ponudiš stereotipno spakovane meme-ove sa Intereneta. Oni to i te kako dobro prepoznaju. I polažu svoje pravo na svoju fantaziju o ženskom pišanju. Dokaz za takvu nameru je i postavljanje ove reklame u muškim WC.

10647015_10203871693767546_140625042033449530_n

U zemljama Balkana u kojoj svaka druga reklama odražava društveni poredak rodne neravnopravnosti, gde reklame beskrupulozno seksistički koriste žene da bi muškarcima prodale svoj proizvod, gde ne postoji stabilno ekonomsko tržište ni društveni projekt ravnopravnosti, gde su žene i dalje u većini onemogućene da participiraju u životu društva (a kamoli da o njemu odlučuju), gde su žene u medijima svedene na seksualne objekte i stereotipizirane dok ne postanu prototipi i uzori za mlade žene (kao i uputstvo muškarcima „šta je to žena“) – u tim zemljama je lako ići oportunistički i podilaziti UKUSU VEĆINE. Pretpostavlja se da tu većinu koja troši i zarađuje – čine beli heteroseksualni muškarci. Pa čak i ovi mlađi od 30. godina, koji su mahom nezaposleni. I oni će živeti od svojih fantazija, i oni će kupiti koji god proizvod im preko stereotipnih žena prodate, jer se uz proizvod ZAPRAVO obećavaju „72 device u senzualnom raju“. Sva je šteta što su te device, mahom virtuelna, nepostojeća bića.

ps. Kompanija VIP i njeni marketinški saradnici su se nakon frke koja se digla na Twitteru oko ove reklame, na sve strane raspitivali o tome kako da me kontaktiraju. Sa tri strane su me ljudi zvali da me pitaju da li bih razgovarala sa njima. U zemlji Srbiji, društveno neodgovorne kompanije jedino i treba da se plaše toga kako će javnost reagovati na njihove mizogine propuste. Kao i dokle će onaj obespravljeni deo društva, u ovom slučaju žene, ćutati na svaku besmislenu seksističku i mizoginu reklamu kojom oni dolaze do profita. Ovaj put Argeta zna zašto. Mame odobrile.

(featured image: Sophy Rickett’s 1995 series Pissing Women)

Zdravlje nije samo medicinsko, već i političko pitanje

Kategorija: Feminizam / Datum: novembar 4, 2014

Krizne godine su u Srbiji donijele institucionalno i financijsko podizanje praga dostupnosti osnovnih zdravstvenih usluga u domeni reproduktivnog zdravlja. Povlačenjem države iz uloge osiguravanja svim ženama dostupne javne zdravstvene zaštite otvaraju se prostori za privatne inicijative koje pravo na zdravstvenu skrb čine podložnim tržišnim neizvjesnostima


piše: Milica Batričević

Iako se zdravlje načelno tiče svakog pojedinca i pojedinke ponaosob, ono i te kako predstavlja društveno, ekonomsko i političko pitanje. Loše zdravstveno stanje nije samo posledica bolesti po sebi već je kombinacija biološko-psiholoških faktora, prirodne i životne sredine i društveno-ekonomskih faktora. Ekonomske promene na globalnom nivou utiču na zdravlje ljudi kao i na dostupnost zdravstvenih i svih drugih socijalnih službi. Poseban oblik zdravlja predstavlja reproduktivno zdravlje, koje prema definiciji Svetske zdravstvene organizacije (SZO) predstavlja stanje fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja u svim oblastima vezanim za reproduktivni sistem u svim životnim dobima, te i mogućnost da ljudi imaju zadovoljavajuć i bezbedan seksualni život. Ova problematika posebno se odnosi na žene. Iako Zakonom o zdravstvenoj zaštiti Srbije pravo na zaštitu imaju svi građani i građanke Republike Srbije, u praksi mnogi ostaju bez prava na korišćenje usluga javno finansiranog zdravstva.

Foto: AFP / Andrej Isaković

Foto: AFP / Andrej Isaković

Pravilnik o dopuni Pravilnika o sadržaju i obimu zdravstvene zaštite Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) usvojen 2012. godine omogućavao je da preventivni ginekološki pregled žene starije od 15 godina mogu obaviti samo jednom u tri godine. U njemu se navodi i da žene starosti od 25 do 69 godina jednom u tri godine mogu uraditi ciljani pregled radi otkrivanja raka grlića materice, dok je ciljani pregled radi otkrivanja raka dojke za žene od 45 do 69 godina bilo moguće uraditi jednom u dve godine. Nakon ovih izmena i negativne reakcije javnosti izmenama iz 2013. godine omogućen je preventivni pregled na godinu dana, dok je učestalost mogućnosti kontrolnih skrininga ostala ista.

Istraživanje koje je 2011. sproveo tim Klinike za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije na uzorku od 1.000 ispitanih žena, pokazalo je da više od polovine njih nije bilo na ginekološkom pregledu tokom poslednje dve ili više godina. Svaka peta žena u Srbiji ide na redovne preglede kod ginekologa ili ginekološkinje, a većina odlazi samo kada ima tegobe ili kada se u neposrednoj okolini, porodici ili na radnom mestu, desi da neka žena otkrije da je bolesna. Na redovnost odlaska1 na ginekološki pregled ne utiče obrazovanje žena: naprotiv, žene višeg obrazovanja takođe zanemaruju preglede. Međutim, nužno je na pregled doći kada ne postoje tegobe. Rak grlića materice, na primer, kasno daje simptome, pa se pregledi preporučuju na šest meseci do godinu dana. Protivrečne izjave same struke gde se čas tvrdi da česti pregledi nisu nužni, a čas da je prevencija neophodna, govore o tome da je medicina, kao i bilo koji drugi sistem zadovoljenja potreba u kapitalizmu u stvari politična i ideologizovana stvar.2

Ovi podaci pokazuju da se ekonomske politike i ideologije reflektuju na zakone i propise. Jedna od ključnih tačaka neoliberalne agende jeste preraspodela budžetskih sredstava smanjivanjem troškova javnih servisa. Kada su mere štednje počele da se primenjuju kako bi stabilizovale krizu državnih dugova, usledili su prepoznatljivi ishodi takvog smera kretanja ekonomske politike, a njihova meta su uglavnom ostaci države blagostanja i drugi troškovi u socijalnom sektoru. Rezovi u javnom zdravstvu utiču i na ženska reproduktivna prava. Smanjenje dostupnosti preventivnih usluga ginekoloških pregleda svakako se mora tumačiti kao povlačenje države iz regulisanja javno dostupnog zdravstva i treba analizirati koje su njegove posledice.

Primjeri povlačenja države

Takođe, poseban oblik državne uštede na zdravstvu predstavljaju rezovi u obrazovanju zdravstvenih kadrova. To se najbolje vidi na primeru skrininga raka dojki. Skrining podrazumeva pregled naizgled zdravih žena, bez prisutnih simptoma i znakova bolesti, kojim se mogu otkriti rane promene u tkivu dojke, kada je efikasno lečenje moguće, a i sam oporavak lakši. Uvođenje skrininga je trošak za zdravstveni sistem, ali se dugoročno više isplati jer su troškovi lečenja raka otkrivenog u ranoj fazi značajno manji nego u poodmaklom stadijumu. Iako je u prethodnih nekoliko godina Srbija dobila donacije od Japana i Evropske unije kako bi sprovela program skrininga raka dojke, od doniranih 53 mamografa za skrining se trenutno koristi svega 19. Za dve godine bilo je planirano da se pregleda oko milion žena starosne dobi od 50 do 69 godina, ali je u poslednjih godinu i po dana pregledano svega nešto više od 30 hiljada. Radi se o tome da zdravstvenom sistemu Srbije nedostaje medicinsko osoblje. Problem nedostatka medicinskog osoblja posledica je toga što država neće da ulaže u obrazovanje medicinskih kadrova upućivanjem na specijalizaciju, ne postoje posebne pogodnosti i zaštita na radu za zaposlene na radiologiji (kod kojih postoji opravdan strah od zračenja), kao i toga da država ne odvaja budžetska sredstava za proces reorganizacije i zapošljavanje novog osoblja za kojim se ukazuje potreba u kontekstu kvalitetnog funckionisanja sistema zdravstvene zaštite. Ovo stvara preopterećenost već postojećeg medicinskog osoblja. Posledice ovih politika su takve da žene nemaju mogućnost preventivnog pregleda.

Pored problema vezanih za reproduktivno zdravlje žena, poseban pritisak na natalitetnu atmosferu stvara se i putem akcija od kojih je najbolji primer kampanja “Bitka za bebe”, pokrenuta od strane Fonda B92 2011. godine, a koja je još uvek aktualna. Autori i autorke kampanje u pozivu objašnjavaju da su ciljna grupa bebe i za njih koriste sintagmu “najugroženiji sugrađani”. U pozivu za akciju na sajtu ne pominje se važnost iskustva žena u porodilištima i njihova ugroženost, odnosno neadekvatnih uslova koji tamo vladaju i neadekvatnog smeštaja i brige o novorođenoj deci. Sa druge strane naglašavajući “da su svi do jednog pozvani” na akciju, Fond B92 mobiliše solidarnost stanovništva i privrednih subjekata koji mogu i žele da pomognu, a time istovremeno “skidaju” socijalnu odgovornost sa države. Kupovina inkubatora i poboljšanje uslova u porodilištima potrebna je radi boljeg tretmana i majki i novorođene dece, ali ne u ovakvim uslovima. Ovakvom akcijom stvara se atmosfera “lažnog humanitarizma” koja prikriva skidanje odgovornosti sa države i prebacuje istu na narod, čineći to na univerzalni način, klasno neosetljivo, jer konačno, ko ne bi pomogao “našim najugroženijim sugrađanima”? Upravo ti ljudi koji se odazivaju na ovakvu manipulaciju predstavljaju istovremeno i “saučesnike i žrtve” kapitalizma u kojem država odustaje od ulaganja u javna dobra i javni sektor (u ovom slučaju finansiranje zdravstvenih usluga, ali i kvaliteta infrastrukture zdravstvenih usluga), a većina građana i građanki posledice toga oseća svakodnevno.

Goreopisane situacije su odraz neoliberalnog pristupa zdravlju gde se država oslanja na donacije medicinske opreme kako bi ublažila odricanje od odgovornosti za održavanje kvalitetnog zdravstvenog sistema, a sa druge strane i u slučaju kada donacije postoje, njihov prioritet nije obezbeđivanje mogućnosti pregleda kroz obrazovanje medicinskog osoblja, već ušteda novca.

Organizacija rada medicinskog osoblja

Komodifikacija zdravstvenih usluga ima uticaj na položaj i organizaciju rada zdravstvenih radnika i radnica. Zaposlenima u zdravstvu koji su navikli da upotrebnu vrednost svojih usluga isporučuju direktno korisnicima i korisnicama nije jednostavno da tranformišu svoj rad tako da podleže kriterijumima robne proizvodnje. Kao priprema za mere štednje, u zdravstvu se uvodi standardizacija te robe (rezultati su merljivi), rad se segmentizuje i boduje prema efikasnosti. Time se otvara prostor za outsourcing (prebacivanje delova internog poslovnog procesa na druge organizacije) i upravljanje produktivnošću. Ministarstvo zdravlja Srbije u oktobru 2012. godine uvodi nove mere plaćanja lekara i lekarki prema učinku. Za ovaj članak je relevantan podatak da ginekolog ili ginekološkinja treba da prime 30 žena na dan. Da bi se održao nizak broj zaposlenih koje finansira država, akcenat se stavlja na postignutu normu, sa tim da su ovi normativi postavljeni iznad onoga što bi bilo realno u takvim okolnostima. Od lekara i lekarki se traži da budu restriktivniji, prepisuju manje lekova i ređe šalju pacijente i pacijentkinje na dijagnostiku. Ako komisija RFZO ustanovi da je Pravilnik o propisivanju lekova prekršen, lekari i lekarke moraju da plate i do 200.000 dinara. Sve ovo ostavlja direktne posledice na kvalitet zdravstvenih usluga.

Prema rezultatima izveštaja merenja Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa Srbija je poslednja u Evropi po kvalitetu zdravstvene zaštite. Ovakvi rezultati oslikavaju materijalnu situaciju u kojoj se zdravstveni sistem Srbije nalazi. Država raznim merama institucionalizovano, putem Ministarstva i ostalih nadležnih tela i njihovih uredbi, ženama oduzima moć da odlučuju o svom zdravlju onemogućavajući im da odluče u svoje ime kada će i pod kojim uslovima otići kod lekara ili lekarke. Obraćanje lekarkama i lekarima zbog tegoba jeste rezultat neuspešne preventive koja bi trebalo da bude opšte mesto i uvek važeće načelo.3 To znači da sa jedne strane država aktivno učestvuje u kontrolisanju, zabranama i regulisanju određenih prava koja su striktno u vezi sa interesom kapitala, dok se sa druge strane odriče odgovornosti za brigu o prevenciji (koja treba da bude koji treba da je društveno dostupna svima), prepuštajući je pojedincu i pojedinki.

Dostupnost zdravstvene zaštite

U svetlu ovih analiza treba postaviti pitanje da li sve žene u Srbiji imaju uopšte pristup zdravstvenoj zaštiti. Čak i da su zdravstvene usluge dostupne svima koji žive u Srbiji, lečenje i prevencija podrazumevaju korišćenje lekova čiji se troškovi u potpunosti ne pokrivaju iz budžeta. Osim skoro uobičajene rodne diskriminacije koju žene trpe na tržištu rada, žene bivaju diskriminisane i po godištu, etničkoj pripadnosti, izgledu, seksualnom identitetu, pa i mestu u kojem žive (ruralne sredine). Posledicu propisivanja pravilnika kojim se ženama ograničava pristup preventivnim pregledima bez participacije vidimo u okretanju onih žena koje uopšte mogu da priušte plaćanje tih usluga privatnom zdravstvu. To je dovelo do toga da žene danas licitiraju za kupone koji će im omogućiti popust za ginekološki pregled na istim sajtovima gde mogu da se kupe vaučeri za ćevape ili dubinsko pranje vozila. Kupone za popust na usluge u privatnim ordinacijama i klinikama dobijaju uz dnevne novine ili kupovinom u određenim marketima. To kao posledicu ima i to da žene ne mogu da imaju stalnog ginekolga ili ginekološkinju, već, tražeći ekonomski najpovoljnije rešenje, svaki put menjaju klinike ili čekaju nove akcije i popuste (kao da kupuju odeću ili obuću na sniženju, a ne da se odnose prema svom zdravlju, pa time i životu) za pregled u klinici u kojoj su ranije bile pacijentkinje.

Kriza menja prioritete nacionalnih vlada podrivajući njihovu sposobnost da obezbede brigu o siromašnima, bolesnima i slabima. Oni koji stvaraju politiku prvenstveno zadovoljavaju finansijske potrebe bogatih, zdravstvene i farmaceutske industrije, kao i privatnih medicinskih ustanova. To šteti zdravlju i blagostanju žena širom sveta. Siromašne žene praktično nemaju mogućnosti lečenja na odgovarajući način. One nemaju novaca i ne mogu da slede čak ni osnovna uputstva za lečenje, kao ni pristup alternativnom lečenju, jer su i ovi načini često veoma skupi u odnosu na njihov životni standard. Dok definicija SZO reproduktivnog zdravlja podrazumeva ljude koji su u mogućnosti da imaju zadovoljavajući i bezbedan seksualni život, ostaje pitanje da li je u kontekstu mera štednja i povlačenja države iz zdravstvenog sektora to moguće. Isto tako, vlade treba da izrade zdravstvene programe koji će odgovarati konkretnim biološkim i društvenim potrebama žena. Potrebno je obrazovati žene da poznaju svoje telo, te im omogućiti da slušaju svoje potrebe i same odluče (a ne ograničeno zakonima, uredbama i pravilima koje propisuje država) kada će otići na preventivni pregled i istovremeno omogućiti zdravstvene usluge dostupne na svim nivoima zdravstvene zaštite, kao i potpuno finansijski dostupne lekove, kontraceptivna sredstva i abortus. Ovo pitanje se ne odnosi parcijalno samo na mogućnost prevencije i ostalih usluga reproduktivnog zdravlja, već i zdravlja i zdravstva uopšte, a time i kreiranja ekonomske politike.

preneto sa Bilten-a


1. [Tokom 2012. godine na nivou Srbije prema izveštajima RFZO-a kod ginekologa ili ginekološkinje na preventivnom pregledu bilo je svega 259.954 žena, dok je 216.103 ciljano otišlo na pregled zbog ranog otkrivanja raka grlića materice. Izabranog ginekologa ili ginekološkinju ima svega 1,3 miliona žena. Prema rezultatima popisa iz 2011. u Srbiji živi 3.189,716 žena starijih od 15 godina, te se može zaključiti da je je procenat onih koji idu na preglede u javno finansiranim zdravstvenim ustanovama malo veći od 8%.]

2. [U prilog tome govore poslednje preporuke Američke agencije za hranu i lekove po kojima će Papanikolau (PAPA) test biti istisnut i žene će raditi samo HPV test. Stručna javnost ističe da ne zna koji razlog osim ekonomskog bi mogao da bude uzrok ovako drastičnih promena kriterijuma vezanih za preventivne ginekološke preglede. Neki predstavnici i predstavnice medicinske javnosti postavljaju pitanje da li iza promena preporuka za testiranje stoji namera proizvođača HPV testova za većom prodajom. U mnogim zemljama gde žene izbegavaju redovne ginekološke preglede ili su im zbog siromaštva nedostupni ovi zaokreti u pogledu na preventivne ginekološke preglede mogu da donesu mnogo štete. Više od 85 % smrtnih slučajeva od raka grlića materice je u siromašnim zemljama.]

3. [Kako ne postoji seksualno obrazovanje u školama, edukacije se vrše putem javnih kampanja i obeležavanjem određenih datuma. Medicinski eksperti i ekspertkinje često teme o zdravlju i prevenciji obrađuju samo sa medicinske tačke gledišta, uz upotrebu stručne terminologije, nevodeći računa o onima kojima su emisije ili članci namenjeni, odnosno koliko će žene razumeti taj specijalistički rečnik. Neophodna je edukacija populacije na svim nivoima koja neće isključiti nijednu ženu.]

IN MEMORIAM: Miljenko Dereta

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 4, 2014

Osnivač i dugogodišnji direktor Građanskih inicijativa, Miljenko Dereta, preminuo je juče 65. godini života. Za sobom je ostavio velika dela, rezultate svoje posvećenosti i požrtvovanja, a pre svega, veliki krug prijatelja i osoba koje su ga cenile


Komemorativni skup održan je danas u 12 časova, u Centru za kulturnu dekontaminaciju (Birčaninova 21, Beograd), dok će se sahrana obaviti u petak, 7. novembra u 13 časova na Novom groblju.

Foto: B92

Foto: B92

Miljenko Dereta rođen je u Beogradu, 1950. godine. Završio je filmsku i TV režiju na Akademiji u Beogradu. Do 1990. Realizovao je na desetine programa iz oblasti kulture, nekoliko igranih TV filmova i jedan bioskopski film. U oblasti socijalnog i političkog marketinga osvojio je mnoge domaće i nekoliko nagrada širom sveta. Bio je kandidat opozicije na prvim višepartijskim izborima za Skupštinu Srbije 1990. Bio je član Građanskog saveza Srbije a potom i Predsednik Izvršnog Odbora GSS. Od samog početka bio je aktivan u antiratnom pokretu u Srbiji.

Godine 1996. sa grupom uglednih aktivista demokratske opozicije, antiratnog i nenacionalističkog pokreta osnovao je Građanske inicijative, udruženje građana za demokratiju i civilno obrazovanje, danas jednu od vodećih organizacija u Srbiji i u regionu koja se bavi obrazovanjem za aktivnu participaciju građana u procesima političkog odlučivanja. Pokrenuo je formiranje Federacije NVO Srbije (FENS) i bio je jedan od tri ko-predsedavajuća FENSa. Na čelu Građanskih inicijativa nalazio se punih 15 godina.

Bio je učesnik mnogobrojnih domaćih i međunarodnih konferencija i član Radne grupe za budućnost SR Jugoslavije (Bratislavski proces). Bio je član Saveta Vlade za EU integracije i Saveta Ministarstva za omladinu i sport, kao i predsednik upravnog odbora Balkanske mreže za razvoj civilnog društva i član Upravnog odbora Srednje i istočno evropske mreže građana.

Dereta je bio narodni poslanik u sazivu 2012-2014. Od januara 2013. godine bio je član neformalne zelene poslaničke grupe u Skupštini Srbije.

Bio je kolumnista Politike, pisao je za dnevni list Danas, kao i za mnoge druge novine.

Iza sebe je ostavio kćerku Saru i sina Relju.