Mesečne arhive: novembar 2014

Džuvljarke, Lezbejska egzistencija Romkinja

Kategorija: LezKULTura / Datum: novembar 30, 2014

dzuvljarke_vera_kurticDžuvljarke, Lezbejska egzistencija Romkinja
Autorka Vera Kurtić
Izdali: Ženski prostor / European Roma Right Center


Malo me je sramota jer nisam ni sa kim pričala o ovome, rečenica preuzeta iz svedočenja Romkinje, lezbejke, esencija je dve važne stvari o kojima ova knjiga govori: o stidu i o strahu. Romkinje, lezbejke prvi put govore o svom iskustvu žudnje prema drugim ženama, o istim socijalnim i emotivnim mapama koje su ih povezale i o meri preživljavanja u uslovima opšteg nasilja, odbijanja i nerazumevanja svega što podriva tradicijske sheme patrijarhata. Veliki je uspeh što, na prvom mestu, imamo ovu knjigu pred sobom imajuću u vidu neprohodnost koja prati rad sakupljanja priča zasnovanih na ličnom iskustvu dve manjinske identitetske grupacije ako što su Romkinje i lezbejke.

Kako autorka u uvodu ove knjige kaže: tema kojom se bavimo – egzistencija žena koje su i Romkinje i lezbejke, žena koje imaju emotivne i seksualne žudnje ka drugim ženama – a i seksualnost sama po sebi, jeste i dalje tradicionalno tabu. […] Posebno je teško biti Romkinja lezbejka u Srbiji, i to ne samo zato što je položaj i prava LGBT osoba u Srbiji u ovom trenutku tema sa toliko reakcija (od ignorisanja do nasilja), niti samo zato što se upravo dešava narastajući razisam prema Romima i Romkinjama, ili zbog zatvorenosti samih romskih zajednica, nego i zbog potpunog negiranja naših života i našeg postojanja.

U knjizi „Džuvljarke“ zabeležena su svedočanstva 15 Romkinja lezbejki koje progovaraju o svom svakodnevnom životu i problemima sa kojima se suočavaju u svojim zajednicama. U tom progovaranju jeste i vrednost ove knjige. Lezbejsko iskustvo kod Romkinja, kako možemo da vidimo iz njihovog govora, više je beg od sumorne stvarnosti i šansa za neku drugačiju stvarnost koje se plaše ali koju su prigrlile. Većina njih je prvi put u ovim intervjuima izgovorila reč lezbejka. (Ja nikada u životu za sebe nisam rekla sad što si ti sada rekla, lezbejka). Međutim, misliti reč lezbejka znači doći do odbijanja da se postane heteroseksualna. Za lezbejku to znači mnogo više od odbijanja uloge „žene“. To znači odbijanje ekonomske, ideološke i političke moći muškarca. Romska lezbejska zajednica kako kaže autorka knjige Vera Kurtić još uvek nije opredmećena zajedničkim ciljem, međutim sa ovom knjigom i ličnim pričama 15 lezbejki Romkinja stiče artikulisani glas koji će odjeknuti među njima i koji će ona poput znaka prepoznati kao svoj. Dobro je i važno što ova knjiga definište opresije nad Romkinjama i lezbejkama, što pokazuje da su Romkinje klasa (u onim delovima gde je reč o diskriminaciji unutar romske zajednice od strane muškaraca Roma sa jedne, i diskriminaciji unutar lezbejske zajednice od strane „belih“ lezbejki sa druge) što znači da su kategorije „Romkinja“ i „lezbejka“ političke i ekonomske, a ne večne.

Kao što Monik Vitig kaže, borba nije moguća za one koji su lišeni identiteta, nema unutrašnje motivacije za borbu, jer, iako se mogu jedino boriti sa drugima, prvo se moram boriti za sebe. Džuvljarke, lezbejska egzistencija Romkinja upravo je ta, osnovna i zbog toga najvažnija borba: borba za sebe i sopstveni glas.

Dragoslava Barzut

Zašto bi trebalo legalizovati istopolne zajednice

Kategorija: Istopolna partnerstva, Vesti / Datum: novembar 29, 2014

Finski parlament izglasao (109 glasova naspram 92) je juče legalizaciju istopolnog braka. Finska je tako postala 20. zemlja na svetu u kojoj se istopolni parovi mogu venčati. S obzirom na to da je u poslednje vreme aktuelna priča o Zakonu o registrovanim istopolnim zajednicama, sada je dobar trenutak da se preispitaju razlozi zbog kojih legalizacija istopolnih brakova u Srbiji pravno mora da se ostvari


Sve nordijske zemlje sada imaju bračnu jednakost. Glasanje se desilo nakon što je Parlamentu podneta peticija sa 160.000 potpisa koja je podstakla debatu o bračnoj jednakosti.

Foto: newnownext.com

Foto: newnownext.com

U Finskoj od 2002. godine postoji zakon o registrovanim partnerstvima.

Argentina, Belgija, Brazil, Kanada, Danska, Francuska, Island, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Portugalija, Južna Afrika, Španija, Švedska, Urugvaj kao i Engleska i Vels u velikoj Britaniji imaju zakon o bračnoj jednakosti koji su na snazi.

Škotska će svojim građanima/kama obezbediti punu bračnu jednakost do kraja godine a i Luskemburg početkom 2015. godine.

Zašto bi trebalo legalizovati istopolne zajednice

Bez obzira na to šta istopolni brak predstavlja za pojedinca, društveno i moralno, postoje opravdani razlozi zašto brak, zakonski definisano dozvoljava prava nekim ljudima, a opet drugima brani. Venčani parovi, to jest, heteroseksualni venčani parovi dobijaju više od 1000 prava, privilegija i beneficija, koje nevenčani partneri nemaju, kao što su zdravstveno osiguranje, roditeljstvo, imigraciona prava, socijalno osiguranje, vojne i porodične nadoknade, i transfer imovine.

Prava i beneficije koje su navedene ovde su prednosti koje mogu da priušte istopolni parovi samo kroz državne zakone. Pogledajte samo realne, pravne razloge zbog kojih bi osobama drugačije seksualne orijentacije trebalo dozvoliti pravo da se venčavaju koliko sutra.

Zdravstvena nega – Zakonski venčani supružnici se smatraju rođacima, i zato im je dozvoljeno da donose ključne zdravstvene odluke, i imaju pravo na posete u bolnici. Životni partneri/ke u istopolnim vezama ne mogu da donose ključne zaključke u ime svojih partnera/ki u slučaju života i smrti, i nekad im čak nije dozvoljeno da budu u sobi sa svojim partnerom/kom tokom kritičnog zdravstvenog stanja. Nevenčani partneri/ke nemaju prava na besplatno zdravstveno osiguranje, te moraju da plate porez za zadravstvenu negu, ako imaju sreće da budu uključeni na porodičnom planu.

Porezi – Nevenčanim parovima nije dozvoljeno da zajednički podnesu svoje porezne prijave, i zbog toga nemaju prava na podnošenje zahteva za mnoge prednosti poreskih benificija. Takođe, prenos lične imovine između nevenčanih parova može izazvati neželjene poreske posledice, koje se ne događaju kada je par zakonski venčan.

Smrt – Ako zakonski supružnik premine, muž ili žena imaju pravo na odsustvo s posla. Mogu da podnesu zahtev o nasilnoj smrti, oslanjajući se na socijalne doprinose preminulog partnera, i automatski nasleđuju svu ličnu imovinu koja je pravno vlasništvo njihovih supružnika. Nevenčani parovi to ne mogu. Osim toga, nevenčani parovi nemaju nikakva prava kada je u pitanju raspodela novca, ili neke druge planske otpremnine.

Emigracija – Oni parovi koji nemaju prava da se zakonski uzmu, nemaju pravnu mogućnost da učine to za potrebe boravka u nekoj stranoj državi, kao što ne mogu da se bave problemima spajanja porodice.

Osiguranje – Nevenčani parovi ne mogu zajedniči da kupuju imovinu, ili kola, jer su automatski primorani da plate višu stopu, koju venčani parovi uopšte ne moraju da plate. U većini slučajeva, nevenčani parovi ili njihova deca nemaju prava na pokriveno porodično zdravstveno osiguranje.

Imovina – Nevenčani parovi nemaju ista pravo kao venčani, u slučaju kupovine zajedničke imovine. Pravila koja štite venčane parove u podeli imovine posle razvoda ne važe za nevenčane parove koji poseduju zajedničku imovinu.

Bolovanje – Nevenčani parovi nemaju prava na produženo bolovanje. Ako prartnerka u istopolnoj vezi ima ozbiljan zdravstveni problem, i treba joj nega, njenoj partnerki neće biti dozvoljeno da uzme slobodne dane sa posla. U svakom slučaju, ili mora da uposli nekog da pazi na nju, ili će rizikovati svoj posao, tako što će previše vremena izostajati sa posla.

Roditeljstvo – Nevenčani parovi ne mogu da usvajaju decu, ne mogu da budu staratelji, i nemaju prava na posete. Dete u takvoj situaciji nema zagarantovanu alimentaciju, a u zakonski venčanom braku, dete bi imalo pravo na alimentaciju.

Nasledstvo – Partneri u zakonski nepriznatoj vezi automatski ne mogu da naslede imovinu preminulog partnera bez testamenta. Takođe nemaju prava da primaju mnoge nasledne zaostavštine, na koje zakonski venčani parovi imaju prava.

Selidba – U situaciji koja postoji danas, u kojoj je istopolni brak ili partnerstvo legalno u nekim državama dok druge ne garantuju legitimitet njihovog braka, ako se presele u drugu državu, koja ne priznaje njihovo partnerstvo. Heteroseksualni brak je svuda priznat.

Kuća – Nevenčani parovi koji žive na niskim primanjima, se ne priznaju kao takvi, i mogu biti odbijeni za bilo kakvu prijavu u vezi sa kupovinom kuće.

Dug – U jedinom pravnom pitanju gde je uskraćivanje bračnih prava osobama drugačije seksualne orijentacije korist jeste činjenica da partneri nisu odgovorni za dug svog partnera.

Očevidno, postoji mnogo ispravnih razloga zbog kojih bi istopolni brak kao građansko pravo trebalo legalizovati svuda. Brak se može definisati dvojako: spajanje dvoje ljudi pred Božijim očima u sveti brak i zakonski priznata zajednica koja pruža mnoga prava u očima zakona.

To je ono što je problem istopolnih brakova. Nisu u pitanju moral i verska ubeđenja. Argument da bračna jednakost produžava agoniju tradicionalnog poimanja braka pogrešan je u onom procentu u kojem u Srbiji ili bio gde drugo živi i jedna lezbejka ili gej koji svoju ljubav žele krunisati brakom, na koji god način, pa i tradicionalni.

Reč je o pravima, zakonskim pravima, koje bi trebalo da dobijamo uz državljanstvo. Uprkos društvenim i moralnim nesuglasicama LGBT građani/ke moraju imati ista prava kao i svi ostali.

Uredila: Dragoslava Barzut

Kome je lakše, buč ili fem ženama?

Kategorija: LezKULTura / Datum: novembar 26, 2014

piše: Vanessa Vitiello Urquhart


Da li je život lakši lezbejkama koje izgledaju onako kako društvo očekuje da žene izgledaju? Ili žene skraćuju kosu i oblače se kao muškarci da bi im bilo lakše? Iako je na prvi pogled logično da je buč ženama teže, priča je znatno komplikovanija. Naime, buč žene na svojoj koži osećaju više homofobije, dok fem žene češće bivaju žrtve – seksizma. Na kraju je teško reći ko nosi veći teret u svetu koji vrvi od seksizma i homofobije.

shutterstock_156229367.jpg.CROP.promo-mediumlarge

Ako nešto izdvaja LGBTIQ osobe od pripadnika ostalih marginalizovanih grupa, to je mogućnost prikrivanja, tj. provlačenja kao strejt, mnoge lezbejke imaju mogućnost da se ne izlože predrasudama na osnovu svog izgleda. Međutim, neke lezbejke nemaju tu mogućnsot ili ne žele da je imaju. Kada govorimo o kvir ženama, ništa u društvu ne privlači više predrasuda od stereotipno muževne lezbejke. Iako je pogrešna predrasuda da bučice pokušavaju da se ponašaju i izgledaju kao muškarci, istina je da one ne žele da se ponašaju i izgledaju kao druge žene.

Nemogućnost da prođu kao strejt čini bučice čestim žrtvama diskriminacije. Za njih sve može biti traumatično iskustvo – šišanje na novom mestu, kupovina odeće, pa čak i upotreba ženskog toaleta. Većina bučica ima i poneku priču o poteškoćama sa predrasudama na razgovorima za posao. (Imam je i ja, o supervizoru na prvom poslu nakon fakulteta.) Unutar lezbejske zajednice često čujem da žene vole „žene koje izgledaju kao žene“, što je izjava koja mnogo više od ličnog stava pokazuje da sve žene treba da izgledaju praktično isto. Kao da to nije dovoljno grozno čuti od homofoba!

Ipak, postoji i druga strana buč kulture koja umanjuje vrednost žena i insistira na muškim principima. Daleko od toga da kao bučica mrzim muškarce, čak naprotiv mnogi su mi simpatični. To je zato što me, izuzev otvorenih homofoba, muškarci tretiraju sa poštovanjem. Na prste mogu da prebrojim koliko puta su za mnom zviždali ili dovikivali. Bez obzira na rodni sastav grupe, moje se mišljenje ne ignoriše automatski. Nedostatak seksualne konotacije čini muško ženska prijateljstva jednostavnim za mene, a činjenica je i da muški sagovornici ne pretpostavljaju automatski da o temi razgovora ne znam ništa. Zapravo, prihvatanje ide toliko daleko da sebe moram da podsećam da kritikujem druge muškarce kad komentarišu žene seksistički, ili o njima govore kao nerazumnim i komplikovanim bićima. Što nije slučaj za femice, koje se često suočavaju sa grubim muškim komentarima, ali i sa muškim neprihvatanjem „Ja sam lezbejka!“ odgovora.

Poznajem bučice koje umeju biti velike seksistkinje baš kao što poznajem femice koje uporno pokušavaju da „isprave” bučice u njihovim preterano maskulinim ponašanjima.

Kao i svuda i u svemu, ono što je dobro u jednoj, loše je u drugoj situaciji. Buč žena na koju se viče zbog upotrebe „pogrešnog” wc-a pri ulasku u ženski, lako može da uđe i na brzaka upotrebi muški. Femica može da prođe na intervjuu za posao u homofobičnoj firmi ali kasnije mora da krije svoj identitet i privatni život u strahu da će dobiti otkaz. Međutim, vredi porazmisliti i razumeti da je odstupanje od društvenih stereotipa o ženstvenosti veoma važno.

Izvor: slate.com

Održana tribina o transfobiji u Batutu: Vreme je da se transicama vrati dostojanstvo!

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 21, 2014

U Institutu za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve transfobije, održana je tribina o problemima sa kojima se svakodnevno susreću trans osobe u Srbiji


Tribina „Trans* egzistencija, trans* diskriminacija i trans* prava u Srbiji“ održana je Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ u organizaciji udruženja Egal i Gayten-LGBT.

Foto: Egal

Foto: Egal

Tribinom je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije.

Transfobija, kao veoma česta pojava u društvu, proističe iz neprihvatanja i negiranja prava pojedine osobe na sopstvenu koncepciju rodnog i polnog identiteta i izražavanja. Ona predstavlja diskriminišući odnos prema osobama čije stvarno ili percipirano rodno izražavanje nije u skladu sa društveno propisanim polnim i rodnim ulogama, pravilima i stereotipima.

Direktor Instituta za javno zdravlje Srbije prim. dr Dragan Ilić izjavio je da mu je veliko zadovoljstvo i čast što je učesnik ovakvog skupa.

„Moram da priznam da nije uobičajeno da se ovakvi događaji organizuju na Institutu, te ovo smatram početkom onoga što ovaj Institut treba da predstavlja. U okviru Instituta nastojimo da se bavimo i trans populacijom i mi imamo podatke o problemima sa kojima se susreću svakodnevno“, rekao je prim. dr Dragan Ilić.

Kosana Beker, pomoćnica Poverenice za zaštitu ravnopravnosti istakla je da je ovaj skup pokazatelj da postoji interesovanje za teme koje se tiču trans populacije.

„To je veoma ohrabrujuće. Prava se stiču time što se rađamo, a država mora da obezbedi ostvarivanje naših prava“, rekla je Beker. Ona je dodala i da je problem komplikovana terminologija, zbog čega obični ljudi obično i ne znaju o čemu je reč.

„Zato je naš zadatak i da im tu temu približimo“, rekla je Beker i dodala da je su za četiri godine imali smo jednu pritužbu koja se odnosila na trans osobu.

Kancelarija Poverencice, kako je objasnila Beker, nema zakonsku mogućnost da predlaže zakone, ali je njihov stav da bi položaj trans osoba trebalo da bude pravno regulisan, zakaljučila je Beker.

Foto: Egal

Foto: Egal

Član Glavnog odbora SPS i LGBT aktivista Boris Milićević izjavio je da je ova tribina tek prva stanica na putu emancipacije trans osoba.

„U Srbiji je gej pokret relativno razvijen i glavne pomake je postigao kad je počeo da sarađuje sa institucijama. Moram da naglasim da u institucijama postoji mnogo više saveznika, nego što to mi pretpostavljamo“, rekao je Milićević.

On se potom osvrnuo na ubistva Vjerana Miladinovića Merlinke, Minje Kočiš i Darka Vujanovića. Napominjući da je gej pokret u Srbiji 2003. godine, kada je Merlinka ubijen, bio tek u povoju iskazao je zabrinutost činjenicom da se velika većina LGBT organizacija nije bavila slučajevima Minje i Darka.

„Kada je Minja Kočiš ubijena samo su se GSA (Gej-strejt alijansa) i Antitrafiking centar bavili time. Darko Vujanović kad je ubijen, osim Vesne Zorić i mene, praktično se niko nije bavio tim slučajem što je meni bilo poražavajuće. U budućnosti, ukoliko se ovakvi zločini ponove, moraće zajednica oštrije da reaguje, a to će tako i biti samo ukoliko se trans osobe uključe u njihov rad“, zaključio je Milićević.

Predrag Azdejković, gej aktivista i novinar govorio je o stanju u medijima kada je u pitanju trans zajednica.

„Interesantno je analizirati kako su naši mediji pratili promenu pola Andreje Pejić. Na prvi pogled deluje da su mediji politički korektni i da su čitaoci uljudni, sve dok se ne ode na društvene mreže i tamo vidi realna slika. O trans zakonu se vrlo malo pisalo, što je problematično. A najčešće se uz trans* priču pominje prostitucija i to u kontekstu skandala i senzacionalizma“, izjavio je Azdejković.

On je napomenuo da je najveći problem to što unutar LGBT zajednice postoji transfobija.

„Trans osobe moraju da se izbore za svoja prava jer ne vredi čekati da se druge osobe bore za njih“, zaključio je Azdejković.

Rajka Popović, aktivistkinja udruženja Egal, govorila je o transfobiji i diskriminaciji sa kojom se trans osobe susreću na dnevnom nivou.

„Ja se borim za svoja prava i boriću se sve dok ne budem mogla da budem ravnopravna članica ovog društva. Mislim da je krajnje vreme da se prestane sa time što se trans* osobe prikazuju kao seks radnice, kao neobrazovana, niža bića i vreme je da se transicama vrati dostojanstvo koje im se oduzima poslednjih dvadeset godina. Svako od nas ima svoje živote i svoje priče i verujem da ukoliko bi ljudi imali priliku da nas upoznaju da bi se mišljenja mnogo promenila“, rekla je Rajka Popović i sama trans osoba.

„Jedno od ponuđenih rešenja je veliki krovni zakon koji bi omogućio da se trans* osobama olakša život. Drop-in centar koji bi bio otvoren dao bi trans* zajednici težinu u društvu i predstavljao bi prelazno rešenje jer bi ponudio usluge lekara koji ne bi diskriminisali, ali bez zakona nećemo biti jednaki sa ostalim građanima. A to je ono što zaista jesmo – svi smo jednaki, svuda“, istakao je Kristijan Ranđelović, kooordinator trans programa u organizaciji Gayten-LGBT.

Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije obeležava se u svetu od novembra 1998. godine kada je ubijena Rita Hester, trans žena iz Masačuseca.

Izvor: Mondo

Dan sećanja na žrtve transfobije: Za ubistva Vjerana, Minje i Darka još niko nije odgovarao

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 20, 2014

Danas se obeležava Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije obeležava se u svetu od novembra 1998. godine kada je ubijena Rita Hester, trans* žena iz Masačuseca


U teoriji, Ustav Republike Srbije, Zakon o zabrani diskriminacije, kao i antidiskriminacioni propisi u drugim zakonima Republike Srbije garantuju jednakost svih građana i građanki i zabranjuju diskriminaciju na osnovu bilo kog ličnog svojstva. Praksa je, nažalost, drugačija. U Srbiji su poražavajuće visoki procenti ljudi koji smatraju da je nasilje nad LGBT osobama validan način da se suprotstave različitosti.

TDOR12

Činjenica da je najveći broj slučajeva transfobije zabeležen upravo u zemljama koje imaju najprogresivnije zakone o pravima LGBT osoba ne sme nikako da nam pruži olakšanje i bude demagoški most kada govorimo o žrtvama transfobije. Samo u protekloj godini prijavljeno je 238 ubistava trans* osoba. Ova cifra, koliko god strašna bila, ne predstavlja realnu sliku, jer mnogi slučajevi ostanu nedokumentovani kao zločin iz mržnje. Taj termin je tek nedavno uveden i u naš Krivični zakonik kao „otežavajuća okolnost“ pri izricanju presude počinitelju zločina.

Član 54a Krivičnog zakonika nije postojao 22. marta 2003. kada je ubijen Vjeran Miladinović. Jedanaest godina kasnije, za Merlinkino ubistvo još niko nije odgovarao. Nije postojao ni 8. januara 2009. kada je ubijena Minja Kočiš, ali se njenim ubicama, kao i ubici Darka Vujanovića (18. 6. 2013.) sudilo i sudi po izmenjenom Zakonu.

Vjeran, Minja i Darko su svojim životima platili transfobiju, ali nikako se ne smeju zanemariti oni koji i dalje vode borbu protiv transfobije i koji se svakodnevno susreću sa njenim različitim oblicima.

* Tekst preuzet iz saopštenja koje su povodom današnjeg dana priredila udruženja Egal i Gayten-LGBT.

Umrla Lesli Fajnberg, pionirka trans pokreta i autorka knjige „Stoun buč bluz“

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 18, 2014

Bila je pionirka trans* i lezbejskih pitanja, radničkih prava i intersekcionalnosti mnogo pre nego što je iko mogao definisati tu frazu. Koristila je i ženske i muške zamenice, te se identifikovala i kao transrodna osoba, i kao lezbejka


Lesli Fajnberg, koja se identifikovala kao antirasistički/a, radnički/a, sekularni/a Jevrej/ka, transrodni/a, lezbejka, žena, revolucionarni/a komunist/kinja, umrla je 15. novembra. Podlegla je od komplikacija povezanih sa više bolesti koje prenose krpelji, nakon desetina godina bolesti. Umrla je u svom domu u Syracuseu, New York, sa svojom partnerkom i suprugom s kojom je 22 godine, Mini Brus Prat. Njene poslednje reči su bile: “Pamtite me kao revolucionarnog/u komunista/kinju.”

Fajnberg je bila prva teoretičarka koja je koristila marksistički koncept “transrodnog oslobođenja”, a njen rad je ostavio uticaj na popularnu kulturu, akademsko istraživanje i političko organizovanje. Njeno istorijsko i teorijsko pisanje je široko priznato, te se izučava u SAD-u i međunarodnim akademskim krugovima. Njen uticaj na masovnu kulturu desio se prvenstveno kroz njen prvi roman iz 1993. godine, Stoun Buč Bluz, koji se i u SAD-u i van ove zemlje smatra delom koje je promenilo poimanje kompleksnosti roda. Prodat u stotine hiljada primeraka, i tajno distribuiran u zatvorima, roman je preveden na kineski, holandski, nemački, italijanski, slovenački, turski i hebrejski (prihod od prodaje ovog izdanja bio je namenjen organizaciji ASWAT Palestinian Gay Women).

Srpsko izdanje Stoun buč bluz, priredio Queer Beograd, prevela Majda Puača

Srpsko izdanje Stoun buč bluz, priredio Queer Beograd, prevela Majda Puača

U izjavi na kraju svog života, rekla je da “nikada nije bila u potrazi za opštim identitetom, ili bilo kakvim terminom koji združuje osobe koje pate od opresije kada su u pitanju njihov pol, rod i seksualnost”, te je dodala da je verovala u pravo samodeterminacije opresiranih individua, zajednica, grupa i nacija.

Preferirala je da koristi zamjenice “she/zie” i “her/hir” za sebe, ali je takođe rekla: “Stalo mi je do toga koja se zamenica koristi, ali ljudi su mi iskazivali nepoštovanje koristeći pogrešnu zamenicu, te poštovanje koristeći pravu zamenicu. Važno je da li neko koristi zamenicu kao licemer, ili kao neko ko želi pokazati poštovanje.”

Fajnberg je rođena 1. septembra 1949. godine u Kansas Cityju, Missouri, te odrasla u Buffalu, New York, u jevrejskoj porodici koja je pripadala radničkoj klasi. Kada je imala 14 godina, počela se sama izdržavati radeći u lokalnoj prodavnici, i prestala ići u srednju školu, iako je zvanično dobila diplomu. Tokom ovog perioda upoznala se sa društvenim životom u gej klubovima u Buffalu. Odselila se od svoje biološke porodice koja je bila neprijateljski raspoložena prema njenoj seksualnosti i rodnom izražavanju, i do kraja života je sa sobom nosila zakonska dokumenta koja su jasno pokazivala da oni nisu njena porodica.

Diskriminacija koju je iskusila kao transrodna osoba učinila je nemogućim dobijanje stalnog posla. Za život je zarađivala uglavnom radeći kratke i privremene poslove, uključujući i onaj u fabrici PVC cevi i u knjigoveznici, a takođe je čistila brodska skladišta i prala suđe, bila prevoditeljica i unosila medicinske podatke.

U ranim dvadesetim Fajnberg se upoznala sa Workers World Party na demonstracijama za palestinska prava na teritoriju i samoopredeljenje. Uskoro se pridružila ovoj partiji kroz njihovu okosnicu u Buffalu.

Camp-August Cover-Leslie Feinberg

Nakon što se preselila u New York, učestvovala je u brojnim masovnim organizacijama kampanja ove partije tokom mnogo godina, uključujući brojne antiratne i proradničke proteste. U 1983. i 1984. godini krenula je na nacionalnu turneju govoreći o AIDS-u kao epidemiji koja se poricala. Bila je glavna organizatorka marša protiv rasizma u Bostonu u decembru 1974. godine, kampanje protiv belih suprematističkih napada na afro-američke osobe, ali i decu školskog uzrasta u ovome gradu. Fajnberg je predvodila grupu od 10 lezbejki, uključujući nekoliko njih iz južnog Bostona, na celonoćnu akciju krečenja rasističkih grafita u južnom Bostonu.

Bila je jedna od organizatora/ki mobilizacije u Atlanti iz 1988. godine koja je preusmerila beli suprematistički Ku Klux Klan dok su pokušavali marširati avenijom Martina Luthera Kinga Juniora, na dan federalnog praznika, rođendana ovog borca za prava Afro-Amerikanaca/ki. Kada su se grupe protiv abortusa sručile u Buffalo 1992. i ponovo 1998. i 1999., nakon ubistva dr. Barnarda Slepiana, Fajnberg se vratila na posao sa organizacijom Buffalo United for Choice i njenim Rainbow Peacekeeperima, koji su organizovali treninge samoodbrane u lokalnim LGBTQ+ barovima i klubovima, kao i u ženskim klinikama.

Kao novinarka od 1974, bila je urednica stranice Political Prisoners (Politički zatvorenici) novine Workers World tokom 15 godina, te poslala izvršna urednica 1995. godine. Takođe je bila članica nacionalnog komiteta stranke.

Od 2004. do 2008. njeno pisanje o poveznicama između socijalizma i LGBT istorije, Lavender & Red, objavljena je kao dosije od 120 delova u novinama Workers World. Njena posljednja knjiga, Rainbow Solidarity in Defense of Cuba, bila je uređeno izdanje ovog dosijea.

Ona je autorika i još dve teorijske knjige: Transgender Warriors: Making History i Trans Liberation: Beyond Pink or Blue, kao i drugog romana, Drag King Dreams.

Bila je članica grupa National Writers Union, Local 1981 i Pride at Work. Primila je počasni doktorat od škole Starr King for the Ministry za svoj rad na pitanjima transrodnosti i socijalne pravde, te je primila brojne druge nagrade, uključujući književnu nagradu Lambda i književnu nagradu za najbolju gej i lezbejsku knjigu od American Library Association.

Tokom perioda kada joj bolest nije dozvoljavala da čita, piše ili priča, nastavila je da komunicira kroz umjetnost. Uzimajući prvi put kameru u ruke, stavljala je hiljade fotografija na Flickr, uključujući The Screened-In Series, seriju dokumentarnih fotografija njenog Hawley-Green komšiluka, snimljenu u potpunosti iza prozora njenog stana.

Godine 2008. dijagnostikovana joj je lajmska borelioza, kao i druge bolesti koje prenose krpelji. Prvi put je inficirana ranih 1970-tih, kada se malo znalo o ovim bolestima. Lečena je tek u poslednjih šest godina. Rekla je: “Moje iskustvo sa novim tretmanima od ovih bolesti nudi veliku nadu bolesnim ljudima koji su u ranim stadijima bolesti izazvanih krpeljima.”

Svoju je krizu zdravlja pripisivala “licemjerju, predrasudama i manjku nauke” – aktivnim predrasudama prema njenom transrodnom identitetu koje su otežavale pristup zdravstvenoj nezi, te nedostatku nauke delom plasiranom od strane mainstream medicinskih autoriteta kada su u pitanju informacije, tretman i istraživanje ove bolesti i njenih ko-infekcija. Pisala je blog o ovim problemima u Casualty of an Undeclared War.

U vreme svoje bolesti pripremala je izdanje knjige Stoun Buč Bluz povodom 20. godišnjice izdavanja. Radila je do par dana pre svoje smrti kako bi ovo izdanje pripremila za besplatan pristup, čitanje i online download. Pored teksta romana, online izdanje će imati slideshow pod nazivom This Is What Solidarity Looks Like, koji dokumentuje širinu organizacije kampanje za oslobađanje CeCe McDonald, mlade trans žene iz Minneapolisa koja je poslata u zatvor nakon što se odbranila (i ubila) neonacistu koji ju je napao. Novo izdanje posvećeno je upravo ovoj mladoj ženi. Posvećena grupa prijatelja nastavlja raditi kako bi postavili Leslino poslednje delo i umetnost online na web stranicu Lesliefeinberg.net.

Njena supruga, Mini Brus Prat, aktivistkinja i pesnikinja, je autorka knjige poezije Crime Against Nature, koja govori o gubitku starateljstva nad svojim sinovima jer je bila lezbejka. Fajnberg i Prat su se upoznale 1992. godine kada je Fajnberg prezentovala svoje istraživanje o transrodnosti u Washingtonu, D.C. Nakon veze na daljinu, dugo su živele u Jersey Cityju u New Yorku, gde su, kako bi zaštitile svoju vezu, zajedno živele do 2004., a u građansko partnerstvo stupile su 2006. Takođe su se venčale u Massachusettsu i u New Yorku 2011.

Fajnberg je naglašavala da državne vlasti nisu imale pravo da kažu ko jesu ili ko nisu njeni najbliži, nego da bi ona sama trebalo da definiše svoju izabranu porodicu, citirajući Marksa koji je rekao da je tečajna vrednost ljubavi – ljubav.

Iza Lesli ostaju Prat i proširena porodica koju je sama izabrala, kao i brojni prijatelji/ce, aktivisti/ce i drugovi/drugarie širom sveta koji nastavljaju borbu protiv opresije i za slobodu.

Preneto sa lgbt.ba

MUF: (Ne)sretne kućanice

Kategorija: Feminizam / Datum: novembar 18, 2014

piše Lea Horvat


Malo je ženskih reprezentacija u popularnoj kulturi omraženije ili češće ismijavano od domaćice. Njezini se prikazi uglavnom kreću u rasponu od isprazne zlobnice do lijepog privida, života u tragičnoj zabludi. Budući da mi je domestic bliss kao modus stilizacije identiteta jedan od najdražih, ali istovremeno i izvor dubokih ambivalencija, u ovom ću tekstu pokušati dati kulturnopovijesni pregled njegovih različitih (zlo)upotreba u popularnoj kulturi i feminističkom polju te izdvojiti neuralgične točke koje domaćicu (još uvijek) čine problematičnim i kontroverznim toposom feminističkog diskursa i popularne kulture.

U praćenju povijesnog kontinuiteta koncepta domaćice preskočit ću nekoliko stoljeća od antičkih božanstava kućnog ognjišta i obitelji te početi s odvajanjem doma od radnog mjesta u inkubacijskoj fazi kapitalizma. Od XIX. stoljeća radno se mjesto ubrzano izmješta iz manufakturne, kućne proizvodnje u koju su bili uključeni svi ukućani. U tada bujajućoj srednjoj klasi dom se rodno polarizira: “za zaposlene muškarce dom je postao utočištem od pritisaka proizvodnje, a za žene izoliranim prostorom za ekonomski omalovažene, ali zahtjevne zadaće potrošnje”.1U tadašnjim imućni(ji)m obiteljima kućanice su prije bile upraviteljice nego fizičke radnice. Percepcija kućanskih poslova kao prljavih i nedostojnih u tom je periodu dominantno klasno, a ne rodno određena – kuhinjske zadaće, čišćenje i slične djelatnosti prepuštaju se posluzi. Klasna linija demarkacije upisana je i u prostor; sve do modernističkih pokreta na početku XX. stoljeća “sramne” prostorije – kuhinja (u podrumu ili pak najudaljenija od reprezentativnog ulaza) i kupaonica – bile su dobro skrivene u domu i u arhitekturi doživljavane kao “nužno zlo”, a ne predmet ozbiljnog interesa.

Procvat nacionalizma u XIX. stoljeću također je ostavio traga na konstruktu domaćice. Nacionalni i rodni esencijalizam često se združuje na osnovi kasnije nacističke parole “Blut und Boden” (“krv i tlo”), rase i teritorija. Prevedeni u domaćinski kontekst, ti se pojmovi mogu primijeniti na sakrosanktnost obitelji (krvne veze) i doma. Ta se poveznica eksplicitno pojavljuje na lingvističkoj razini, u smještaju doma u korijen domovine (Heim(at) u njemačkom). Povezivanje fašističke ideologije s kućanicom kulminiralo je u periodu Drugoga svjetskog rata u kojem su njemačke kućanice smatrane važnom sastavnicom tzv. Heimatfronta (“kućnog” / “domovinskog” fronta) u ulozi hraniteljice, njegovateljice i čuvarice budućnosti nacije (djece). Kućanice se tako javljaju u njemačkom filmu Wunschkonzert (1940.) kao slušateljice radijske emisije s glazbenim željama i porukama za njihove sinove i supruge na frontu. Drugu, intrigantniju stranu odnosa totalitarizma i kućanice nudi film Una giornata particolare (1977.) Ettorea Scole u kojem premorena kućanica Antonietta (Sophia Loren) za vrijeme fašističke parade ostaje kod kuće obavljati kućanske poslove i tako upoznaje susjeda Gabrielea (Marcello Mastroianni), prikrivenog homoseksualca. Antonietta se od Mussolinijeve fangirl (album s njegovim slikama njezina je relikvija) pretvara u ženu svjesnu pukotina i deluzija u vlastitu životu. Transformacija se odvija uz pomoć katalizatora, drugog autsajdera, i rezultira tipičnim narativom iluzornosti života kućanice.

DSC_0063

Industrijska revolucija utjecala je i na postupni nestanak posluge iz građanskih kućanstava koja je radije tražila bolje plaćen posao u tvornicama.2Taj je proces kulminirao u razdoblju nakon Prvoga svjetskog rata i mnoge su se domaćice morale početi same snalaziti u obavljanju kućanskih poslova, uz eventualnu ograničenu pomoć kućne pomoćnice nekoliko puta tjedno. Nakon intermezza Drugoga svjetskog rata u poratnim se godinama u američkom društvu zagovara povratak žene u ulogu kućanice. Upravo je taj moment – mit o happy housewife iz 1950-ih – i danas jedna od najutjecajnijih i najperzistentnijih popularnokulturnih predodžbi o domaćicama. Američka je kućanica idealiziran topos kućevnosti, udobnosti i luksuza američkoga poslijeratnog doma. U tom se ključu razumijevaju i brojni kućanski aparati te tada sve popularniji fenomen gotovih jela i smrznute hrane, momenti koji su skratili i pojednostavili obavljanje kućanskih poslova, ali istovremeno i smanjili njihovu zahtjevnost te izazovnost, ostavljajući kućanicama sve više “praznog hoda” za dosadu i usamljenost. Uvođenje tehničkih noviteta redovito je popraćeno retorikom “pomoći” kućanici koja se prikazuje gotovo poput kakve humanitarne akcije, ostavljajući rodne asimetrije u kućanstvu netaknutima.

Stereotipna kućanica iz 1950-ih ima osmijeh od uha do uha, kuha čuda od doručka do večere istovremeno uspijevajući i sebe i dom održavati u besprijekornom stanju, a njezin je glavni prezentacijski moment povratak supruga kući u večernjim satima. Takve su domaćice Betty Parker u Pleasantvilleu i djelomice Betty Draper u Momcima s Madisona. S jedne strane te su figure generator zavisti, ali s druge strane brzo bivaju “raskrinkanima” u popularnoj kulturi. Jedan od temelja današnjega popularnog znanja o kućanicama upravo je ideja o psihičkim problemima koje izazivaju repetitivne kućanske zadaće. U pedesetima takvi su se simptomi tretirali u okviru psihoanalitičke terapije, uglavnom na tragu freudovskih opaski o histeriji kao ženskoj bolesti. Tako Betty Draper već nakon par epizoda počinje odlaziti na kauč-terapije psihoanalitičaru koji u njezinoj prisutnosti šuti, a njezine probleme naknadno raspravlja telefonski s njezinim suprugom. Kriza fenomena kućanice u 1950-ima detaljno je razložena u filmu Revolutionary Road, u kojem, kao i u Pleasantvilleu, naviruće šezdesete imaju ulogu prekretnice i svrgavaju ideal kuće u predgrađu s pripadnom kućanicom. Rastuće nezadovoljstvo kućanica u 1960-ima javlja se i u filmu Riding in Cars with Boys (2001.) u kojem glavna junakinja Beverly (Drew Barrymore) ne može prežaliti svoju “utamničenost” u ulozi kućanice i žudi za karijerom spisateljice.

0102_02

Lesley Johnson i Justine Lloyd u knjizi Sentenced to Everyday Life: Feminism and the Housewife revidiraju danas uvriježenu percepciju kućanica u 1950-ima. Analizirajući američke i australske ženske časopise od kraja Drugoga svjetskog rata do šezdesetih primjećuju da pozicija domaćice u popularnoj kulturi nije bila neproblematično mjesto, već da se uvelike raspravljalo i o njihovu nezadovoljstvu, iscrpljenosti i izolaciji. Johnson i Lloyd kontroverzno zaključuju: “Mit o happy housewife nije proizvod popularne kulture, već je i sam mit – mit o mitu – koji je začeo feminizam u pokušaju konstrukcije narativa koji bi smanjio kontradikcije i tenzije koje su žene osjećale između javnih postignuća i ženstvenosti.”3 Uz uvažavanje značaja feminizma drugoga vala autorice ističu njegov problem s kućanicama. Umjesto adresiranja izvora neravnopravnosti kućanica se ponekad, u maniri argumenta ad hominem, pretvara u Drugo, u njezino se ime govori u terminima ropstva, “apsolutne servilnosti” (Germaine Greer), “maničnog čišćenja (…) u borbi protiv prljavštine i samog života zbog smeća i nereda koji stvara” (Simone de Beauvoir). Mišljenje da je “obavljanje kućanskih poslova (…) posao suprotan mogućnosti ljudske autoaktualizacije”4dovodi do, naizgled paradoksalno, oduzimanja moći kućanicama. Različita “strukovna” udruženja i aktivno sudjelovanje kućanica u pitanjima koja se tiču dizajna interijera i iskustava potrošačice u drugovalnom feminizmu, u paketu s figurom domaćice, postaju staromodnima, smiješnima pa i prijezira vrijednima. “A baked potato is not as big as the world”, kaže Betty Friedan u The Feminine Mystique, feminističkom bestselleru iz 1963. Drugovalna feministička borba fokusirala se na zahtjev za rodnom ravnopravnošću na tržištu rada, manje se zanimajući za hibridne modele koji bi pokušali pomiriti obiteljski život, majčinstvo i karijeru (fleksibilno radno vrijeme, 4-satni radni dan, infrastruktura za dječju skrb) i tako ponuditi više mogućnosti izbora za žene.

Kao neuralgičnu točku toga zaokreta Lloyd i Johnson navode i dalje prisutan problem kućanskih poslova obavljanje kojih se, doduše, može skratiti, ali ne i potpuno izbrisati. Budući da su oni stigmatizirani gotovo kao nedostojni čovjeka, ravnopravna podjela tih zadaća među ukućanima nije bila glavna taktika za rješenje toga problema. Njihovo tretiranje po recepturi “brigo moja, pređi na drugoga” vidljivo je u fenomenu outsourcinga: “politika kućanskih poslova danas nije samo rodno, već i rasno te klasno pitanje”.5Takvi poslovi često zapadaju žene nebijele rase i(li) migrantskog podrijetla te nižeg stupnja obrazovanja, u SAD-u Latinoamerikanke i Afroamerikanke, u Njemačkoj radnu snagu iz bivšeg istočnog bloka koje posljedično prepuštaju brigu o vlastitoj obitelji nekom drugom (roditeljima ili drugim rođacima). Ta je tema artikulirana u filmu The Help (2011.) u kojem se pokušava dati glas afroameričkim kućnim pomoćnicama na američkom Jugu u osvit antirasističkoga pokreta, s ishodišnim pitanjem: “What does it feel like to raise a white child when your own child’s at home being looked after by somebody else?” Crne se kućne pomoćnice pojavljuju i kao štafažne figure u Mad Men, a u Far From Heaven (2002.) centralna je ljubavna napetost nemoguća romansa između idealizirane kućanice (stilizirane u maniri happy housewife mita sa suprugom homoseksualcem u ormaru) i njezina crnog vrtlara.

help

Mit o domaćici na nešto je drukčiji način tretiran u socijalističkom kontekstu. Za razliku od američkoga ideala kućanice, socijalistički je režim poticao žene na zapošljavanje izvan doma i, posljedično, podupiranje državne industrije. Ipak, to ne znači da su žene bile oslobođene uloge domaćice. Tadašnji ženski časopisi prepuni su savjeta za održavanje kućanstva, a ideal je racionalna, umjerena domaćica (koja uvijek mora biti “ukusno” dotjerana). Kućanski se rad u popularnim tekstovima često prevodi u metafore tvorničkoga rada, npr. izdanju Knjige za svaku ženu iz 1962. preneseni teret preračunava se u tvorničke vagone. Tako se otvara pitanje neplaćenog rada u kućanstvu, sporadično tematizirano u jugoslavenskoj popularnoj kulturi 1960-ih. Posebno je zanimljiv primjer reportaža Pere Zlatara “Vaša supruga ne radi, zar ne?”6koji prati radni dan splitske kućanice Vesne, majke troje djece. Tekst je posvećen, znakovito, “svim onim ženama imena kojih nema na platnim listama”, a uključuje ženske definicije kućanice (“najzaposlenija neplaćena radna snaga” i “osoba bez radnog vremena koja mimo svih propisa radi najmanje dvanaest sati dnevno”).

Nešto sasvim drugačije tip je queer/frivolne antidomaćice koji preuzima stilizaciju kućanice ispunjavajući je novim značenjem. Uloga kućanice jedna je od omiljenih figura transvestitskih praksi. S jedne strane, stilizacija kućanice mnogo je praktičnija od, primjerice, one top-modela koja zahtijeva specifičnu fizičku konstituciju. S druge strane, ideali doma, obitelji i ženstvenosti koji su u tradicionalnom diskursu usidreni u kućanici, naprosto zovu na parodiranje, travestiju i redefiniranje. Berlinski transvestitski umjetnik Ades Zabel u repertoaru ima četiri različite ženske uloge sredovječnih kućanica, među kojima je i Edith Schröder, izvorno lik u filmu Edith Schröder – eine deutsche Hausfrau, nakon čega ju je Zabel počeo koristiti i u “stvarnom životu”. Staromodna frizura, jaka šminka i neizostavna ogrlica od (lažnih) bisera (također redovit modni dodatak kućanice u porno filmovima) te tradicionalno uređen interijer doma pretrpan uzorcima i namještajem Edithino su prirodno stanište.

Edith Schršder

Slično oslanjanje na ikoničku snagu kućanice vidljivo je internetskim efemeralijama poput slika koje spajaju tipičnu veselu, šarenu happy housewife reprezentaciju s tekstom poput “a clean house is a sign of a wasted life” ili “why do dishes when you can do daiquiris?”, motiva koji se mogu naći u komercijalnoj varijanti, na kalendarima, šalicama i slično.

Tip hipster housewife također poseže za retro repertoarom kućanice interpretirajući ga, za razliku od modela frivolne antidomaćice, u znatno “ozbiljnijem” ključu. Pretvaranje domaćinstva u cool zanimaciju, u radikalnim slučajevima, i u životni poziv, misija je hipsterske domaćice. Tradicija na koju se taj pokret poziva nije toliko ona happy housewife iz 1950-ih, “okaljana” (polu)gotovom, praktičnom, dosadnom i uglavnom nezdravom hranom te teretom psihičkih frustracija, već uzore traži u daljoj prošlosti. U SAD-u kao inspiracija služi pionirska generacija na Divljem zapadu ili čak puritanska ekspedicija, a kućanice se često ne nazivaju housewife nego, toplije, homemaker. Takav imaginarij konotira čežnju za antimodernističkom rousseauovsko-thoreauovskom autentičnošću, “jednostavnijim” životnim stilom i harmonijom s prirodom. Tipičan narativ u tom dijelu blogosfere onaj je preobraćenja. Blogerica The Pioneer Woman, primjerice, navodi: “I write daily about my long transition from spoiled city girl to domestic country wife.” Kreativne reinterpretacije tradicije spajaju nove tehnologije (primjerice, blogersku kulturu) i nutricionističke spoznaje (trendove poput paleo, veganske i bezglutenske kuhinje) sa starim receptima i zaboravljenim postupcima. Posebno popularna metoda priprema je hrane from scratch, krećući od bazičnih namirnica, bez industrijskih prečica u pripremi. Fenomen nove opsesije domaćinstvom u razvijenim kapitalističkim društvima iznimno je kompleksan, a Emily Matchar ga u knjizi Homeward Bound: Why Women Are Embracing the New Domesticity objašnjava kroz nekoliko perspektiva. S jedne strane, povlačenje u vlastiti dom, prostor koji više-manje možemo kontrolirati, simptom je gospodarske krize i nesigurnosti u sustav (tako se, primjerice, sve veći udio američkih roditelja odlučuje za homeschooling, DIY obrazovanje vlastite djece). Drugi je mogući interpretacijski smjer neotradicionalistički povratak rodnog esencijalizma – blogerice-domaćice uvelike premašuju mušku populaciju u tom polju (iznimke se naglašavaju kao senzacija – npr. The Stepford Husband). Treća je motivacija želja za ovladavanjem već gotovo izgubljenim vještinama, kreativna intervencija u dosadnjikave kućanske zadatke koji se iz nužde (npr. šivanje i pletenje) pretvaraju u razbibrigu. Pritom valja na umu imati klasnu komponentu: “In an era where free time is the ultimate luxury, time-consuming types of cooking, child rearing, and crafting speak to affluence and a wealth of choices. (…) In the early twentieth century, a homemade quilt meant you couldn’t afford linens from the Sears, Roebuck and Co. catalog. Today it means you have the time and money to indulge in an expensive hobby. (…) And this puts us in the weird and somewhat uncomfortable position of having privileged people proudly ‘reclaiming’ the work that poor people have long done out of necessity”.7

Posljednja skupina domaćica o kojima želim govoriti jesu one tipa Emily Gilmore, održavateljice obiteljskoga statusa, a ne fizičke radnice u kućanstvu. Njihovim ostajanjem kod kuće djelomice se konotira i suprugov posjednički odnos prema njihovu vremenu. Sličan su slučaj supruge koje napuštaju karijeru da bi bile oslonac suprugu, primjerice Michelle Obama ili pak korumpirana upraviteljica zatvora Figg u Orange Is the New Black. Taj je tip povlaštenih kućanica prilično omražen u popularnoj kulturi, prezentiran kao isprazan trofej. Tu spadaju i supruge ruskih mafijaša u već spomenutoj seriji Orange Is the New Black koje zajedno džogiraju i tračaju, ali djelomice i Betty i Francine u početnim sezonama Momaka s Madisona, komentirajući sretnu okolnost financijske zbrinutosti. Prepisivanje imovinskog i društvenog statusa po bračnoj, a ne liniji zasluga vjerojatno je generator iritantnosti koju takvi likovi najčešće sadrže u pogubnim količinama. Taj je model preveden u Silicon Valley kontekst prisutan u primjeru blogerice The Pampered Housewife koja čitatelji(ca)ma savjetuje kako se pripremiti za intervju u Amazonu prepričavajući suprugova iskustva i mišljenja.

Interpretacija figure domaćice oscilira između uvjerenja Betty Friedan o apsolutnoj superiornosti svijeta nad pečenim krumpirom i viđenja domaćinstva kao terapije u Julie i Juliji: “You know what I love about cooking? I love that after a day when nothing is sure and when I say nothing, I mean nothing, you can come home and absolutely know that if you add egg yolks to chocolate and sugar and milk, it will get thick. That’s such a comfort.” Uloga domaćice teško se može svesti na navodno apolitičnu “I hate thinking” happy housewife te se kreće između drugovalnog feminističkog odbacivanja i trećevalnog prigrljivanja, između eskapističkog hobija, nove poslovne arene (u profesionalizaciji blogovske kulture), alternativnog životnog stila i neotradicionalističke matrice. Modernistički ideal “pametnog stana”, “kuhinje budućnosti” i drugih oblika automatskog upravljanja domaćinstvom (još?) nije dosegnut, a poslovi poput kuhanja, usisavanja i pranja rublja i dalje su naša svakodnevica, zbog čega figuru domaćice i debatu o raspodjeli kućanskih poslova i samoj prirodi toga rada ne možemo bezbrižno otpraviti u ropotarnicu povijesti feminističkog pokreta.


1. [Ellen Lupton i J. Abbott Miller: The Bathroom, the Kitchen and the Aesthetics of Waste, str. 11.]

2. [Lupton i Miller, str. 14.]

3. [Lesley Johnson i Justine Lloyd: Sentenced to Everyday Life: Feminism and the Housewife, str. 11.]

4. [Johnson i Lloyd, str. 8.]

5. [Johnson i Lloyd, str. 154.]

6. [Svijet, 1/1967, str. 37.]

7. [Homeward Bound, str. 244.]

*Zadnja fotka: Ades Zabel kao Edith Schröder, fotografirao Jörn Hartmann

MERLINKA 2014: Dužinom lezbejskog filma!

Kategorija: Vesti / Datum: novembar 17, 2014

Na šestom Međunarodnom festivalu LGBT filma „Merlinka“ koji će se održati u Beogradu od 9. do 16. decembra biće prikazana 24 filma iz 2014. godine koji tematizuju lezbejsku egzistenciju. Među njima premijerno i srpski lezbejski erotski film U prolazu


Zemlje iz kojih nam dolaze filmovi za ovogodišnju Merlinku su: SAD, Španija, Holandija, Nemačka, Kanada, Švajcarska, Velika Britanija, Kina, Portugal, Slovenija, Libija, Ukrajina, Finska, Danska, Indija, Francuska, Australija, Filipini, Italija, Brazil, Rusija i Srbija.

merlinka830x300

Festival počinje retrospektivom filmova kanadskog režisera Xaviera Dolana (9. i 10. decembra) koji je za tu priliku snimio specijalnu video poruku za posetioce fesivala. Xavier Dolan je za svaki svoj film nagrađen u Kanu. Svečano otvaranje planirano je za četvrtak 11. decembar u 21 čas kada će biti prikazan film kanadskog režisera Brusa La Brusa Gerontofilija, koji je osvojio nagradu za najbolji film na Focus Montreal festivalu. Na festivalu će biti prikazano ukupno 60 filmova među kojima i francuski Yves Saint Laurent, dobitnik nagrade za najbolju režiju na Sundance festival i Kristalnog medveda na Berlinalu 52 Tuesdays, dobitnik nagrade za najbolji dokumentarac na Tribeca film festivalu Regarding Susan Sontag, dobitnik Teddy nagrade na Berlinalu The Circle, dobitnik nagrade za najbolju režiju dokumentarca na Sundance festivalu The Case Against 8 i mnogi drugi. Čast nam je da najavimo da će u nedelju 14. decembra biti premijerno prikazan srpski lezbejski erotski film U prolazu.

Merlinka festival je takmičarski festival i dodeljuje nagradu za najbolji kratki film Dorotina cipelica. Festival u utorak 16. decembra zatvara dokumentarac Audre Lorde – The Berlin Years i tom prilikom publici će film predstaviti režiserka Dagmar Schulz.

Merlinka festival je nazvan u čast Vjerana Miladinovića Merlinke, transvestita koji je ubijen u Beogradu 2003. godine. Svoja iskustva Merlinka je pretočio u autobiografski roman Terezin sin (RedBox), a reditelj Želimir Žilnik mu je dodelio uloge u filmovima Lijepe žene prolaze kroz grad i Marble Ass.

Preuzmite PROGRAM MERLINKA 2014.

Sreda, 10. decembar 2014. 21:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Mama

Režija: Xavier Dolan
Uloge: Anne Dorval, Antoine-Olivier Pilon, Suzanne Clément
Kanada, 2014
Igrani film
Trajanje: 139 min.
Jezik: Francuski
Titl: Srpski
Nagrade: Jury Prize Cannes

Udovica i samohrana majka odgaja svog nasilnog sina i pronalazi novu nadu kada upoznaje misterioznu komšinicu.

Četvrtak, 11. decembar 2014. 17:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

porodicno-slavljePorodično slavlje

Režija: Marta Díaz de Lope Díaz
Uloge: Elisabeth Bonjour, Joaquín Climent, Laia Costa
Španija, 2013.
Kratki film
Trajanje: 15 min.
Jezik: Španski
Titl: Srpski

Na bakin rođendan domaćica Roza misli da drži sve pod kontrolom, ali da li može da izađe na kraj sa svojim sestrama, sa besmislenom opsednutošću svog muža tradicionalnom španskom muzikom i, na kraju, sa sobom kada je iznenadi sopstvena porodica?

Gledaj u stranu

Režija: Mads Erichsen
Uloge: Julie Christiansen, Susanna Horneij
Danska, 2014.
Kratki film
Trajanje: 12 min.
Jezik: Danski
Titl: Srpski

Anabel poziva svoju bivšu devojku, Hanu, da vidi njen novi stan u nadi da će se pomiriti. Međutim, Hana želi da se jednom za svagda suoči sa Anabel u vezi sa glasinama da ju je prevarila. Da li će se Anabel i Hana pomiriti ili zauvek rastati?

Hide Your Eyes – Official Trailer 2014 from Gabriela Uweis on Vimeo.

pogledaj-me-sadPogledaj me sad

Režija: Trine Nadia
Uloge: Özlem Sanlangmak, Sadi Tekelogu
Danska, 2013.
Kratki film
Trajanje: 16 min.
Jezik: Danski
Titl: Srpski

Ranja živi duplim životom, rastrzana između porodice i ljubavi, ova mlada muslimanka se trudi da bude ćerka kakvu njen otac želi da ga ne bi osramotila. Na kraju, mora da odabere.

zatvor-je-sada-u-modiZatvor je sada u modi

Režija: Jenessa Joffe
Uloge: Ally Iseman, Anthony Bradford, Maritza Cabrera
SAD, 2014
Kratki film
Trajanje: 6 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Urnebesan film koji je producirao ljubitelj serije „Orange is the new Black“, u kome je data rekapitulacija najboljih momenata iz te serije.

Kampanja mržnje: Rusija i gej propaganda

Režija: Scott Stern, Michael Lucas
SAD, Rusija, 2014
Dokumentarni film
Trajanje: 78 min.
Jezik: Engleski, ruski
Titl: Srpski

Dok se u većem delu sveta teži ka jednakosti homoseksualaca, u Rusiji se izgleda ide u suprotnom smeru. Antigej raspoloženje i zakoni brzo osvajaju ovu zemlju. Ruski parlament je 2013. godine izglasao zabranu takozvane „gej propagande“ kojom se gotovo svaki vid javne diskusije o jednakosti homoseksualaca pravosnažno smatra zločinom. Nadam se da će gledaoci uvideti kakva je stvarna situacija nakon što odgledaju ovaj dokumentarac.

Petak, 12. decembar 2014. 17:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

veseli-i-gejVeseli i gej

Režija: Lorelei Pepi
Uloge: Leah Callahan, Brian Carpenter, Brian King
SAD, 2014.
Kratki animirani film
Trajanje: 11 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Dva ljubavna para se ludo provode u gradu u ovom crno-belom crtanom filmu i mjuziklu iz tridesetih godina prošlog veka o nesrećnim događajima, koji zahteva novo tumačenje istorije. Film se bavi stereotipima, predstavljanjem, cenzurom i homofobijom.

krisKris

Režija: Zachary Oschin
Uloge: Sarah Evans, Harry Maxon
SAD, 2014.
Kratki film
Trajanje: 10 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Jedna devojka ima samo jedan dan da na maturu pozove svog pratioca iz snova. Može li smoći hrabrosti za to?

plesiPleši kao da niko ne gleda

Režija: Jenn Garrison
SAD, 2014.
Kratki film
Trajanje: 14 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Obujte cipele za ples i slavite svet takmičenja u kantri i vestern plesu za gej zajednicu. Pogledajte odličnu obuću i doživite priče o radosti i slobodi koje se nalaze na plesnom podijumu.

Subota, 13. decembar 2014. 17:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

ja-to-zovem-ljubavJa to zovem ljubav

Režija: Elsy Hajjar
Uloge: Sandy Andraos, Myriam Geagea
Liban, 2013.
Kratki film
Trajanje: 9 min.
Jezik: Arapski
Titl: Srpski

Susret… telefonski poziv… kiša i munje.
Jedna ljubav izgubljena u tami Bejruta.

Anti-gej zakon

Režija: Neelu Bhuman
Velika Britanija, Indija, 2014.
Kratki film
Trajanje, 5 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Osnovno dostojanstvo ljudi drugačije seksualne orijentacije je na udaru u Indiji. Preslatka majka i njena ćerka lezbejka moraju da preduzmu nešto povodom Odeljka 377, najnovije odluke Vrhovnog suda u vezi sa zakonom koji diskriminiše homoseksualce.

Dve majke

Režija: Anne Zohra Berrached
Uloge: Karina Plachetka, Sabine Wolf, Florian Weber
Nemačka, 2013
Igrani film
Trajanje: 75 min.
Jezik: Nemački
Titl: Srpski
Nagrade: DIALOGUE en Perspective Berlinale

Katja (43) i Isabela (37) odluče da dobiju dete. Ovaj bračni par se slaže da ne žele da neko treći ima pravo glasa: one traže spermu, a ne oca. Kao i mnogi lezbejski parovi u Nemačkoj, one shvataju da je put do običnog deteta mnogo teži nego što misle: većina banki sperme i klinika za plodnost ne pružaju usluge homoseksualnim parovima iz zakonskih razloga. I kada napokon nađu doktora koji im ponudi vrlo skupe tretmane inseminacije, u narednim mesecima do oplodnje nikako da dođe. Katja želi da odustanu od tretmana, dok Isa pati sve više zbog neuspeha i loše finansijske situacije koja im preti. Međutim, ona ne može da odustane i nalazi trgovca koji prodaje aparate kojima se žene mogu same inseminirati kod kuće. Hiljade muškaraca nudi spermu u zamenu za novac na njegovoj veb stranici. Počinje kasting za potencijalnog donora, koji traje nekoliko napornih nedelja. Za ovo vreme, Katja otkriva da je Isa spremna i na to da odustane i od njihovog dogovora i veze da bi ispunila svoju želju da zatrudni. Kada konačno upoznaju 31-godišnjeg muškarca čija je šifra NAPRED ZA ZLATO, a koji je na ovaj način već postao otac dvadesetoro dece za tri godine i traži redovni kontakt sa detetom, Isa nastavlja po svome i ignoriše Katju. Napred Za Zlato ejakulira u posudu, a Katja u Isu ubrizgava belo zlato za kojim su toliko čeznule.

Nedelja, 14. decembar 2014. 17:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

/// PREMIJERA ///

u-prolazuU prolazu

Režija: Ana Kala
Uloge: Ana Kala, Amanda Mercedes Gigler
Srbija, 2014
Kratki film
Trajanje: 12 min.

Ovo je kratak, lezbejski umetnički erotski film o slučajnom susretu dve žene u Beogradu koje se uopšte ne poznaju. Snažna senzualna povezanost pokreće impulsivnu privlačnost između njih, pa se priča brzo razvija u toku jednog popodneva koje prerasta u očaravajuću noć. Bez dijaloga, ali sa odličnom muzikom, ovaj kratak film predstavlja nečiju fantaziju ili san.

Endži i Džeki: Konačna verzija

Režija: Angie West, Jackie Nunns, Andrew David
Velika Britanija, 2014
Kratki film
Trajanje: 12 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Koliko je teško snimiti kratak film? Ovaj vedri dokumentarac govori o Endži i Džeki, lezbejkama u pedesetim godinama koje se oprobavaju u snimanju filma. Uz svoje iskustvo isključivo kao gledaoci filmova, knjigom Nejtana Parkera „Kratki filmovi“ i radionica za početnike Britanskog instituta za film, one kreću u avanturu i, kada sve pođe naopako, dolazi do potpuno neočekivanog raspleta. Ovaj dokumentarac sadrži i kratku „Dečju predstavu“, nastalu iz procesa koji beleži ovaj dokumentarac.

zauvek-zajednoZauvek zajedno

Režija: Lindy Boustedt, Kris Boustedt
Uloge: Angela DiMarco, Carollani Sandberg
SAD, 2014
Kratki film
Trajanje: 8 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Ovo je film o bračnoj jednakosti, večnoj ljubavi, stvaranju savršenog trenutka i nalaženju veličanstvenog u svakodnevnom životu.

Civil Džejn

Režija: Cari Green
Uloge: Aliyah O’Brien, Mike Dopud, Paula Giroday
Kanada, 2014
Kratki film
Trajanje: 16 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Redov Džejn Kros se brzo istakne na obuci, a njena vodnica, Marijan Kirk, primećuje i više od njenih veština na bojnom polju. Međutim, vojna policija vodi tajni rat protiv homoseksualaca, špijunira vojnike za koje se sumnja da „nemoralno postupaju“. Da li će iko saznati za Džejn i Marijan ako budu pažljive? Ovaj film je zasnovan na istinitoj priči.

Citizen Jane – The Trailer from Arun Fryer on Vimeo.

Društvo muškobanjastih žena

Režija: Jackie Nunns, Angie West
Velika Britanija, 2014
Kratki film
Trajanje: 12 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Društvo muškobanjastih žena je nešto kao klub za gospodu za lezbejke i one koje ih vole. Budite uz Kuki i Foksi Ven na putu do finala u obaranju ruku, otkrijte razlog što Rubi pušta riđe brkove i prosudite sami o standardima mode koju prate.

Obrt: Kratka ljubavna priča

Režija: Piper Kessler
Uloge: Tracey Coppedge, Meredith Sause, Monique Velasquez
SAD, 2014
Kratki film
Trajanje: 9 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski

Chloe, mlada tinejdžerka iz Francuske, dobija iznenadnu posetu tokom svog osamnaestog rođendana.
Umetničko stvaranje i ostvarivanje namere mogu biti podjednako teški zadaci. Ljudi se zbog politike mogu potpuno razilaziti u mišljenjima, ali ljubav može da ih natera da se nađu na pola puta. „Obrt: kratka ljubavna priča“.

Spin: A short Love Story Trailer from Velasquez Media on Vimeo.

O Susan Zontag

Režija: Nancy D. Kates
SAD, 2014.
Dokumentarni film
Trajanje: 100 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski
Nagrade: Best Documentary Feature Tribeca Film Festival

Film „O Suzan Sontag“ se intimno i detaljno bavi životom žene koja je bila među najuticajnijim i najprovokativnijim misliocima 20. veka. Suzan Sontag je zahvaljujući svojoj vatrenosti i otvorenosti tokom cele karijere postala jedna od najbitnijih književnih, političkih i feminističkih ikona svoje generacije. Ovaj dokumentarac prikazuje život Sontagove kroz arhivski materijal, priče njenih prijatelja, porodice, kolega i ljubavnika, kao i njene reči koje čita Patriša Klarkson. Od ranog zaljubljivanja u knjige do prvog iskustva u gej baru; od rane udaje do njene poslednje ljubavnice, „O Suzan Sontag“ daje fascinantnu perspektivu na život velike književne kritičarke i spisateljice, čija dela iz oblasti fotografije, o ratovima, bolestima i terorizmu i danas imaju veliki značaj.

Regarding Susan Sontag Trailer from Nancy Kates on Vimeo.

Ponedeljak, 15. decembar 2014. 17:00 VELIKA SALA DOMA OMLADINE BEOGRADA

Minijature

Režija: Vicente Bonet
Uloge: Carme Juan, Sergio Caballero, Antonio Valero
Španija, 2014.
Kratki film
Trajanje: 17 min.
Jezik: Španski
Titl: Srpski

Gospođa Asunsion je 67-godišnja udovica i ima dvoje dece, Huana i Belen. Na dan kada umre, Belen sa razočaranjem sazna da je njena majka imala ljubavnika.

Plemeniti pastuv

Režija: Sofia Priftis
Švedska, 2013.
Kratki film
Trajanje: 14 min.
Jezik: Švedski
Titl: Srpski

Mlada Marija odlazi sa sela da bi radila kao sobarica u vili jednog plemićkog bračnog para. Nadahnuta neostvarivom željom najbolje prijateljice da dobije dete sa svojom devojkom, Marija kuje plan kako da pomogne homoseksualnim parovima, a da se istovremeno osveti malograđanskoj klasi.

Adelshingst trailer from din kompis kompis on Vimeo.

Nedelja

Režija: Sofia Priftis i Linus Hartin
Švedska, 2013.
Kratki film
Trajanje: 14 min.

Nakon veze na jednu noć, Sara se budi u Julijinom stanu. Oseća se polaskanom što je baš nju izabrala šarmantna i samouverena Julija. One započinju igru kojom pomeraju svoje granice, istražuju i definišu svoj odnos. Šta je potrebno za jedan iskren sastanak? Da li su spremne na tu žrtvu? „Nedelja“ je intimna ljubavna priča koja se završava pre nego što i počne, ekskurzija, tročinka, borba da se u susretanju sa drugima zadrži svoje ja.

SÖNDAG TRAILER from din kompis kompis on Vimeo.

volim-jeVolim je

Režija: Darya Perelay
Uloge: Nataly Adequate
Ukrajina, 2012.
Kratki film
Trajanje: 4 min.
Jezik: Ruski
Titl: Srpski

Ovo je film o dvema devojkama koje se osećaju usamljeno u velikom gradu. Jedna je ulični muzičar i svakog dana svira na istom mestu. Tu na ulici, među hiljadama prolaznika, jedna devojka joj privlači pažnju i u nju se ubrzo zaljubljuje.

Borba za istopolne brakove

Režija: Ben Cotner, Ryan White
SAD, 2014
Dokumentarni film
Trajanje: 109 min.
Jezik: Engleski
Titl: Srpski
Nagrade: Audience Award SXSW Film Festival, Directing Award Sundance Film Festival, Best Documentary Vail Film Festival

Ovaj film govori o događajima iza scene istorijske tužbe protiv savezne države zbog zabrane istopolnih brakova u Kaliforniji. Ovo suđenje visokog profila je prvo dospelo na naslovne strane zbog neverovatnog spoja advokata koji su zastupali tužitelje – Teda Olsona i Dejvida Bojza, političkih protivnika koji su se pre toga suočili na suđenju za predmet Buš i Gor. Film takođe prikazuje i iskustvo tužitelja, dva homoseksualna para čije su se porodice našle u centru kontroverze oko istopolnih brakova. Pet godina nakon donošenja zabrane istopolnih brakova, ovo je priča o tome kako su oni izneli prvu tužbu protiv savezne države u vezi sa bračnom jednakosti pred Vrhovni sud Sjedinjenih Država.

Odri Lurd – Godine u Berlinu

Režija: Dagmar Schultz
Nemačka, 2012.
Dokumenarni film
Trajanje: 81 min.
Jezik: Nemački, engleski
Titl: Srpski

Dvadeseta godišnjica od smrti Odri Lord, priznate crnkinje, lezbejke i feministkinje, pesnikinje, majke i aktivistkinje obeležena je 2012. godine.

Film „Odri Lord – Berlin od 1984. do 1992. godine“ se bavi malo poznatim poglavljem bogatog života ove spisateljice, periodom u kojem je pomogla da se rasplamsa afro-nemački pokret i trajno doprinela nemačkoj političkoj i kulturnoj sceni pre i nakon pada Berlinskog zida. Odri Lord je ohrabrivala crne žene u Nemačkoj i bila im mentorka u pisanju i objavljivanju kao načinu da učvrste svoj identitet, prava i kulturu u društvu koje ih je marginalizovalo i ućutkivalo, dok je izazivala bele Nemice da prihvate i na kontsruktivan način upotrebe privilegije koje su imale kao belkinje. Ovaj dokumentarac sadrži do sada neobjavljen audio i video materijal iz lične arhive režiserke Dagmar Šulc, uključujući i zadivljujuće slike Odri Lord van bine. Uz svedočanstva koleginica,studentkinja i prijateljica Audre Lord, ovaj film dokumentuje njeno trajno zaveštanje u Nemačkoj.