Mesečne arhive: septembar 2014

Parada ponosa po drugi put među Srbima

Kategorija: Prajd, Vesti / Datum: septembar 30, 2014

Kako sad može, a prošlih godina nije moglo. Da li su to huligani naprasno shvatili da je homoseksualnost OK te da nema smisla da prave haos? Ili su oni koji su do prošle godine skandirali „Ubij, zakolji, da peder ne postoji“ i štampali plakate „Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti“ za svega 365 dana prošli proces emancipacije ili doživeli neku epifaniju? Neće biti. Hajde onda da vidimo šta je ove godine drugačije u odnosu na sve prethodne, uključujući i 2010.


Piše: Jovana Gligorijević

Dočekasmo i to. Parada ponosa u Beogradu održana je uz manji broj incidenata, bez divljanja navijačkih hordi po gradu, bez lomljave i bez žrtava. Jedini koji je izvukao deblji kraj jeste brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej, ali o tome više reči malo kasnije.

Da vidimo prvo kako to da sad odjednom može ta Parada, zbog koje se svake jeseni lome koplja, pada u vatru, zakazuje, organizuje, a onda naprasno zabranjuje i otkazuje, uz obrazloženje da navijači i ultra-desničari spremaju „sudnji dan“ i da policija ne može da garantuje bezbednost učesnicima Parade. Ovog septembra, ono što još od 2010. nije moglo, a i tad je uz strahovite nerede u Beogradu, odjednom je uzmoglo. Da li su to huligani naprasno shvatili da je homoseksualnost OK te da nema smisla da prave haos? Ili su oni koji su do prošle godine skandirali „Ubij, zakolji, da peder ne postoji“ i štampali plakate „Krv će se Beogradom liti, gej parade neće biti“ za svega 365 dana prošli proces emancipacije ili doživeli neku epifaniju? Neće biti. Hajde onda da vidimo šta je ove godine drugačije u odnosu na sve prethodne, uključujući i 2010.

parada-ponosa-po-drugi-put-medu-srbima-2270

Foto: FaH/Tanjug Srđan ILIĆ

I ove godine, naime, slušali smo popove kako bacaju kletve na „paradu srama“. Patrijarh srpski Irinej zakukao je, ne nad „grehom“ i „razvratom“, nego nad – novčanikom. Poglavar Srpske pravoslavne crkve, naime, oglasio se nedelju dana uoči zakazane Parade ponosa saopštenjem u kom je ispalio standardni SPC repertoar poređenja homoseksualnosti sa pedofilijom i drugim parafilijama, ali glavni deo saopštenja, ono što crkvu najviše boli jeste: od čijih se para paradira. Tako se Irinej upisao u sve veću grupu uticajnih neoliberala, s tom razlikom što ni njegova svetost ni institucija koju predvodi nisu poreski obveznici, već isključivo korisnici novca poreskih obveznika države Srbije.

To patrijarhovo saopštenje važno je zbog jedne druge stvari. Dok se ono nije pojavilo, atmosfera u vezi sa Paradom ponosa bila je relativno mirna – nije bilo nikakvih anti-LGBT protesta, plakata ni grafita. U noći nakon saopštenja, centar Beograda išaran je grafitima „Stop paradi“ i „Peder neće šetati“. Ukratko, nakon patrijarhovog saopštenja, zakotrljalo se ponovo ono mračno raspoloženje koje Beograd i inače uhvati uoči Parade i zbog kog ona uglavnom i biva zabranjena. No, uprkos tome, Parada se desila, što nam govori da SPC, uprkos sumnjama, nije ni glavno, a ni naročito moćno okupljalište snaga koje se Paradi protive.

Time je otpao jedan osumnjičeni. Pored crkve, u Srbiji postoji i kritična masa malih, ali dobro organizovanih, Rusiji bliskih i od ruskih para finansiranih ultra-desničarskih organizacija. Od svih njih, kao najveći protivnik Parade, već godinama se izdvajaju „Dveri“, organizacija koja zapravo sav svoj politički identitet crpi iz protivljenja Paradi i iz insisitiranja na „porodičnim vrednostima“.

„Dveri“ su se tradicionalno okupile na Trgu Republike u Beogradu dan pre Parade i pretile blokadom grada ako ovaj događaj ne bude zabranjen. Ipak, razišli su se tokom noći, umorni od sedenja na hladnom betonu. Ranijih godina, „Dveri“ su nailazile na prezir navijača i sličnih grupa, upravo zato što se okupljaju dan ranije, umesto da dođu na sam dan Parade i tuku se s policijom. Ove godine, na Trgu Republike sve je vrvelo od navijača, kako Zvezde, tako i Partizana. Na protestu „Dveri“ čak su uočene i neke od navijačkih „legendi“, uglavnom bivših osuđenika za teška krivična dela. Već tad je bilo jasno da su ovi „čuvari morala“ došli na miting „Dveri“ kako bi se negde izduvali, jer ih niko nije organizovao za sam dan Parade.

A na sam dan Parade, u centru Beograda nije bilo nijednog jedinog navijača. Dogodila su se dva incidenta – jedan na Novom Beogradu, pet kilometara od mesta održavanja Parade, gde je upaljeno nekoliko automobilskih guma. Drugi ozbiljniji incident takođe se dogodio na Novom Beogradu, gde je grupa huligana bacila nekoliko dimnih bombi na zgradu Radio-televizije B92. Ukupno je privedeno pedesetak ljudi, bilo je sporadičnih pokušaja probijanja kordona koji su štitili Paradu, ali Žandarmerija je te incidente uglavnom brzo i lako sanirala.

Jedina suštinska razlika u odnosu na ranije pokušaje organizovanja Parade ponosa je ta što je Aleksandar Vučić danas na vlasti, i to na poziciji najmoćnijeg čoveka u Srbiji, a ne u opoziciji. Istina, i prošle godine participirao je u vlasti, ali kao potpredsednik Vlade. Pri tome, spremala se i izborna godina, pa nije bilo baš zgodno pustiti LGBT populaciju i prijatelje da paradiraju, imajući u vidu većinski stav građana Srbije, a on je daleko od blagonaklonog.

O Vučićevim vezama sa navijačkim organizacijama i on sam rado govori i hvali se svojom navijačkom prošlošću. Potpisnica ovog teksta imala je priliku pre četiri godine da zabeleži njegovo sećanje na učešće u slučaju „Maksimir“, odnosno nerede na utakmici Dinamo – Crvena zvezda iz 1990. godine. Brat Andrej je svojevrsna siva eminencija u Crvenoj zvezdi, a Vučić i inače ne koordinira vlast zvaničnim kanalima, već preko svojih ljudi od poverenja, kojima šira javnost često ne zna ni imena.

Kad smo kod Andreja Vučića, njega je za vreme Parade ponosa pretukla Žandarmerija, jer je zajedno sa pripadnicima obezbeđenja pokušao da probije kordon, pošto je nekud žurio svojim poslom. Pojedini izvori kažu da je obezbeđenje čak potezalo neku automatsku pušku na žandare. To obezbeđenje inače nije njegovo, već mu ga je pozajmio brat premijer, na šta po zakonu nema pravo. Ali, Vučić je milostiv. Na konferenciji za novinare na kojoj se pohvalio da Srbija poštuje različitosti, rekao je da neće podneti krivične prijave protiv policajaca koji su mu tukli brata.

Dakle, jedina suštinska razlika u odnosu na dosadašnje pokušaje organizovanja Parade ponosa i ovog, uspešnog održavanja jeste – Aleksandar Vučić. Glavni unutrašnji problem Srbije i jeste taj što je Aleksandar Vučić odgovor na sva pitanja. Ali, sada imamo još jednu, možda i veću brigu: ako jedan čovek ima moć da zaustavi horde dobro organizovanih huligana koji se broje hiljadama, to znači da ima moć i da ih izvede na ulicu onda kad to njemu odgovara.

Preneto sa Foruma

Lepa Mlađenović: Kako je biti lezbejka u Srbiji

Kategorija: Intervju, LezKULTura / Datum: septembar 29, 2014

Lepa Mlađenović je žena koja se među prvima na ovom prostoru javno deklarisala kao lezbejka. Ona je aktivisktinja za lezbejska i gej prava, feministička antiratna aktivistkinja Žena u crnom protiv rata, antifašističke ženske organizacije u Beogradu od 1991.


Angažovana je u mnogim nevladinim organizacijama u čijem osnivanju je učestvovala a koje se bave pravima žena. Autorka više eseja o silovanju u ratu, nasilju nad ženama, lezbejskim pravima, lezbejkama za vreme rata, femicidu, feminističkom pristupu tranzicionoj pravdi, ženskoj solidarnosti, emotivnoj pismenosti. Dobitnica je dve međunarodne nagrade, Filipa da Souza Award od Međunarodne gej i lezbejske komisije za ljudska prava (IGLHRC) 1994, i Anne Klein Award za ženska i lezbejska prava 2013.

lepa_mladjenovic

RSE: Da li Srbija svih ovih godina, kada je o Paradi ponosa reč, donosi političku ili bezbednosnu odluku?

Mlađenović: Moj stav je da je odluka uvek politička i da su odluke, koje političke partije na vlasti donose u vezi sa Prajdom, uvek u odnosu na njihove interese. Njihov interes je da oni ne žele da podrže LGBT populaciju, ali vagaju da li baš moraju ili ne i kome oni podnose svoje uspehe i neuspehe. Odugovlačenje sa odlukom i ove godine ima efekat zastrašivanja LGBT zajednice, koja je uvek, u nedelji pre Prajda, u posebnom stanju iščekivanja i strahovanja, koje se sada prolongira. Pred svaki Prajd, sa jedne strane o LGBT populaciji se dosta govori u medijima, a s druge, lezbejke i gej žive vecinom u strahu. Srela sam prošle godine , na primer, poznanicu lezbejku u samoposluzi kako kupuje za tri dana hrane, dva dana pred Prajd, jer je strah da izlazi na ulicu.

RSE: Prajd traje nedelju dana. To su razne tribine, performansi, žurke. Prašina se diže, međutim, tek kada izađete iz četiri zida. Zašto to smeta ekstremistima, a rekla bih i dobrom delu političkog establišmenta, ne samo ovog, nego svih proteklih godina? Poslednje četiri godine se zabranjuje Parada ponosa.

Mlađenović: Polazim iz feminističke pozicije da analiziram sve ove događaje. Mi feministkinje na to, pre svega gledamo na način da LGBT ljubavi ulaze u srž onoga šta je jedna patrijarhalna porodica i preobrćuje je skroz. Ove partije na vlasti su nacionalističke i klero-nacionalističke. I crkva i partije proizvode određene vrednosti koje su jako patrijarhalne. Mi kažemo – vi ste samo jedna vrsta porodice, to je samo jedna vrsta partnerstva, ima i drugih vrsta, a to smo mi. To oni ne mogu da podnesu.

RSE: Kako biste prokomentarisali dve izjave, jedna sa vrha države, a druga sa vrha Crkve? Premijer Vučić je rekao da će država učiniti sve da svi građani budu bezbedni, ali da mu ne pada na pamet da se šeta, jer ima važnija posla. Patrijarh Irinej je na skandalozan način izjednačio gej populaciju sa pedofilijom?

Mlađenović: Njima ništa ne verujem, ali to što oni govore, odslikava njihovu politiku. SPC je stalno, od 2001. godine, kada smo imali prvu, „masakr-Paradu ponosa“ u Beogradu, jedna od osnovnih kišobran institucija, koja podržava i proizvodi nasilje protiv LGBT pokreta. Oni svake godine imaju neku takvu izjavu i ovo nije ništa novo, ali odslikava katastrofalnu etičku i moralnu poziciju crkve.

A Vučić svašta izjavljuje i ne bih dalje da komentarišem.

RSE: Mislim da mnogim ljudima u Srbiji, ne mislim pri tom na huligane, nije sasvim jasno zašto se toliko insistira na šetnji.

Mlađenović: Ono što opšta populacija građana i građanki nekako ne može do kraja da shvati je da ja, kao lezbijka, nemam ista prava kao heteroseksualna žena. U ovoj državi, i u većini država na svetu, sem njih 15 gde je to promenjeno, moja partnerska veza nije podržana od države i društva, nije ozakonjena. Nemam pravo, ni na vezu, ni na porodicu. Samim tim, nemam ista prava kao neka druga žena. To je neka potpuno druga egzistencijalna pozicija. Mi nismo slični u tom smislu. Nama država ne daje podršku da mi možemo da volimo. Naša ljubav nije pravno dozvoljena.

S druge strane, mi smo isti kao i ostali, idemo u iste samoposluge, gledamo slične filmove…. Razlike i sličnosti se teško razumeju ako nemate među prijateljima neku lezbijku ili gej osobu sa kojom možete da razgovarate, da ih pitate: dobar da, kako si, reci mi nešto o tvom životu.

Mislim da je ta razlika jedan od ključnih razloga da se shvati zašto hoćemo da izađemo na ulicu, da objavimo svetu da ova država i ovo društvo mora da zna da naša ljubav nema legitimne osnove.

RSE: Jedna učesnica razgovora u Skupštini Srbije, povodom Parade ponosa pre neki dan, iznela je vrlo ilustrativne podatke i postavila neka suštinska pitanja. Ne znam da li je dobila odgovor. Rekla je da je 2001. godine bilo 700 nasilnika, a danas 7.000. Kako je to toliko naraslo i šta je u međuvremenu radila država?

Mlađenović: Naš stav je da je država to i proizvela. Samim tim što ništa nije učinila da ih smanji, ona ih je proizvela. To je potpuno jasno jer ove partije na vlasti su, em nacionalističke, em su u sprezi sa SPC. Njima su potrebni ti huligani, to su njihovi instrumenti vlasti. U tom smislu je logično da ih ima više. Logično je da ovoj državi ne treba Prajd.

RSE: Da stvari mogu da se promene pokazuje podatak da je 2002. godine u Zagrebu bilo 700 nasilnika, a prošle godine Parada je prošla bez policije.

Mlađenović: Tako je. To je odličan primer iz regiona. To kako se država odnosi prema nasilju je ključni stav. Mislim da ovde treba da se shvati da to nisu huligani koji su razdvojeni od države, koje država treba da sredi, već da su to njihovi ljudi. To je instrument države.

RSE: U Hrvatskoj je na čelu Parade bio i predsednik Josipović!

Mlađenović: Tako je. Čak je na prvom Prajdu u Zagrebu, 2002. godine, kada je bilo nasilja, na čelu Parade bio ministar policije.

RSE: Neke od LGBT aktivista kažu da je ipak danas u Srbiji promenjena atmosfera. Da li vi osećate tu promenu?

Mlađenović: U poređenju sa prvom Paradom, danas ima mnogo više aktivista i ima mnogo više mladih ljudi koji imaju slobodu da mogu da izaberu partnerku ili partnera koji su istopolne orjentacije, što je jako važno jer se 2001. godine mnogo manje osećala ta sloboda. Ima mnogo više građana i građanski iz civilnog društva koji podržavaju naša prava. S treće strane, s obzirom da smo mnogo više vidljiviji i da mnogo više pričamo o pravu na homoseksualnu ljubav, ima i mnogo više nasilja. Svega ima više i u tom smislu se situacija promenila u odnosu na pre 15 godina, to je definitivno.

RSE: Da li seksualne manjine dele sudbinu drugih manjina u Srbiji – Roma i drugih manjinskih nacija, ljudi sa posebnim potrebama i slično?

Mlađenović: Ne bih to poredila. Mislim da u svetu ljudska prava LGBT populacije idu mnogo brže nego bilo koja druga prava, zato što su muškarci tu uključeni. Već imamo zadnjih 15 godina ukupno 12 država na svetu koje su izglasale LGBT brak kao jednak i ravnopravan heteroseksualnom braku. To su ogromni pomaci, s obzirom da 2.000 godina to civilizacija apsolutno nije mogla da prihvati.

Ima puno nasilja i puno homofobije, ali mi feministkinje znamo da je feministički pokreti za 50 godina puno uradio ali je LGBT pokret za 20 godina uradio mnogo više nego feministički.

Ne možemo to da poredimo. Romi i Romkinje u ovoj državi su u katastrofalnom stanju. Tu svi zajedno treba da radimo da bi podržali njihov status. To je naša građanska dužnost, makar moja, kao feministkinje i lezbijke, koja smatra da mora da bude solidarna sa onima koji su ugroženi kao i ja, i još više.

RSE: Kakva je saradnja nevladinog sektora na tom polju?

Mlađenović: Mi kao feministički pokret jako insistiramo na tome da se povezujemo sa svim ženskim grupama. Već imamo i knjigu, prvu u istočnoj Evropi koja se bavi romskim lezbijkama i njihovom egzistencijom, koju je napisala Vera Kurtić u Nišu. Imamo prve radionice, mesta na kojima okupljamo Romkinje lezbijke, da razgovaraju i razmenjuju svoja iskustva. To je veliki pomak. S druge strane postoje već lezbijke sa decom koje se okupljaju i razmišljaju o stvaranju svoje grupe. Mi, dugogodišnje lezbijke, radimo na tome da podržimo sve ostale grupe, koje imaju svoje specifičnosti.

RSE: Kako je to izgledalo na početku devedesetih ili krajem osamdesetih godina. Da li bi ste se prisetili kada ste prvi put izašli u javnost sa zahtevima da se poštuju prava LGBT populacije? Vi ste među prvim ženama u Srbiji koje su se javno deklarisale kao lezbijke?

Mlađenović: Ja sam radila unutar feminističkih grupa. Mi smo tada u Beogradu imale feminističku grupu Žene i društvo. Bilo nas je više koje smo već imale iskustvo zaljubljenosti u ženu i to je za nas već bilo ogromno otkriće. Govorim o 1987. ili 1988. godini. To je za nas bila ogromna radost i ogromna nepoznanica. Nismo znali šta ćemo sa time, s obzirom na to da nismo znale kome uopšte to smemo da kažemo i kako ćemo da kažemo. Četiri godine smo provele u susretanjima , saznavali smo o sebi samima kroz razgovore jedna sa drugom.

Prvi javni korak smo napravile 1991. godine kroz prvu malu javnu tribinu povodom 27. juna, Međunarodnog dana ponosa LGBT populacije. To je bilo u Domu omladine, kada smo, neke od nas, pričale. Bilo je dosta interesantno jer tada nije to nije bila neka javna stvar i nije bilo nekih neprijatelja u publici, niti je iko skontao da bi još trebalo da se bude protiv. Međutim, tog dana je bila prva vest da je JNA ubila jednog vojnika u Sloveniji. To je bio simbolički početak rata u našoj zemlji.

To je odredilo naše dalje angažovanje. Neki od nas aktivista LGBT pokreta bili smo angažovani u antiratnom pokretu.

RSE: Evo, u dve rečenice da dočaram vas, kao osobu iz tih ratnih vremena. Kada je na putu za opkoljeno Sarajevo, policija Republike Srpske na graničnom prelazu, jednom prilikom, a vi ste u to vreme putovali po celoj EX YU, prozvala jednu muslimanku, vi ste ustali i rekli: „Ako vodite nju, vodite i mene, ja sam ista kao i ona“. Kako se završila ta epizoda?

Mlađenović: OK se završila, srpska policija na granici je zloupotrebljavala moć i maltretirala nas i zastrašivala. Pogotovo osoba koje su nesrpskih imena. Mi smo tada imale i dogovor da kada god prozovu neku ženu sa nesrpskim imenom, da neka od nas pođe sa njom i razgovara, da ne budu nikada same, zato što je to zastrašivanje bilo ogromno. Solidarnost kao princip je za mene veoma važan. Kao feministkinja i lezbijka se razvijam stalno i pokušavam da vidim šta u svakoj novoj situaciji znači solidarnost. Žena, koja je izložena, ili policiji ili nekoj pretnji, ne sme biti sama, mora neko od nas da stane pored nje.

RSE: U kom pravcu je vaš angažman danas, 2014. godine?

Mlađenović: Ja sam stalno angažovana. Sa jedne strane na pravima LGBT populacije, s druge strane na pravima žena, sa treće na posljedicama rata. Neprestano sam na tri nivoa.

Tokom leta sam pisala tekst o zločinima u prijedorskoj opštini, gde su bila tri koncentraciona logora: Omarska, Trnopolje i Kereterm. Slušala sam svedočanstva onih koji su tu bili zatočeni od strane srpske bosanske vojske. Meni je važno da znam šta se dogodilo u zemlji u kojoj sam rođena i koji su sve zločini bili, pogotovu seksualni zločini nad ženama i silovanja u ratu, što je moja tema.

RSE: Vi ste jedna od osnivačica Žena u crnom?

Mlađenović: Tako je. Žene u crnom protiv rata.

RSE: One su i danas deklarisane kao antifašistički pokret?

Mlađenović: Da. Antimilitaristički i antifašistički pokret i feministička organizacija.

RSE: Zašto je danas potreban antifašistički pokret?

Mlađenović: Mi danas imamo puno posla. Sa jedne strane imamo državu koja samim ovim maltretiranjem LGBT zajednice, da li će dozvoliti ili neće dozvoliti Paradu, u stvari samo zloupotrebljava svoju moć. Imamo državu koja je sastavljena od vrlo ekstremno nacionalističkih partija, koja nikada nije priznala šta je prošlost Srbije. Ovde se živi tišina sa stalnom falsifikacijom prošlosti.

Zato se mi osećamo odgovorne, kao građanke ove države, jer su zločini učinjeni u naše ime. Mi smo te koje ćemo pričati šta je država uradila u naše ime devedesetih godina. Mi to stalno radimo i stalno idemo na mesta bola, znači na ona mesta gde su napravljeni zločini u naše ime, da izrazimo našu žalost, da pokažemo da nam je žao što su zločini učinjeni u naše ime. Mislimo da je važno da porodice preživelih znaju da ima onih u Srbiji kojima je teško zbog toga što su zločini učinjeni.

Intervju prenosimo sa Radio Slobodna Evropa

Pančić: Vučićev paradoks kontrole

Kategorija: Prajd, Vesti / Datum: septembar 22, 2014

Da se odmah razumemo: ne stavlja Beograd na probu i u iskušenje ni LGBT zajednica ni „međunarodna zajednica“, nego upravo nasilni protivnici Parade, koji samim tim postaju i nasilni protivnici ustavnog poretka Republike Srbije, svojevrsni „ulični pučisti“


Proletos, tačnije 31. maja, trebalo je da bude održana Parada ponosa u Beogradu, ali onda su Srbiju i region zadesile katastrofalne poplave i neka vrsta vanrednog stanja, i ulična manifestacija LGBT zajednice odložena je za jesen, jer su i sami organizatori procenili da „nije primereno“ u tom teškom trenutku izazivati dodatne kontroverze – na šta je „političkim faktorima vidno laknulo. Uostalom, mi sa malo dužim pamćenjem lako ćemo se setiti bezbroj situacija u prethodnim decenijama u kojima za nešto iz korpusa garantovanih ljudskih prava „nije trenutak“; bila je to takoreći dežurna logika jednog sistema, ali vidimo da se i u drugom sasvim dobro drži.

resize_prajd2013

Kako god bilo, krajem septembra, tačnije 28, trebalo bi napokon da se održi parada, ali gle, eto nam opet poplava, ovaj put najkatastrofalnijih u Hrvatskoj, ali i delovi istočne Srbije veoma su pogođeni njima. Pošto još nema indicija da je aktuelna srpska vlast toliko ojačala da bi mogla da naručuje vremenske prilike kakve joj odgovaraju (osim ako nema dobru vezu kod famoznog HAARP, najnovije zanimacije za sveznajuće ignorante) biće ili da je dobri Bog nešto jako ljut na LGBT zajednicu i zastupnike ljudskih prava, pa na njih šalje munje i gromove, ili da je u pitanju samo zgodna koincidencija, koja može još zgodnije da bude zloupotrebljena, u smislu „pa, kud baš sad kad nam je najteže“ (a uvek nam je najteže). Biće da nije ovo prvo, jer da jeste, imao bi bog i boljih meta od Srbije, u rasponu od bezbrojnih svetskih metropola kojima se još odavno masovno i veselo „paradira“, pa do same regije; evo, nema ni mesec dana kako je u Osijeku bez incidenata održana Parada ponosa, pa lepom gradu na Dravi ipak nije palo nebo na glavu.

Dobro, da se uozbiljimo, sve u nadi da će se uozbiljiti i oni od kojih zavise mir, bezbednost i poštovanje Ustavom i zakonima garantovanih ljudskih prava: teško da će bilo kakva „viša sila“ ovaj put sačuvati zvanični Beograd od iskušenja pred koje je stavljen. Da se odmah razumemo: ne stavlja ga na probu i u iskušenje ni LGBT zajednica ni „međunarodna zajednica“, nego upravo nasilni protivnici Parade, koji samim tim postaju i nasilni protivnici ustavnog poretka Republike Srbije, svojevrsni „ulični pučisti“.

Oni, kao i političke i parapolitičke strukture koje su im de facto pokrovitelji, s razlogom doživljavaju takoreći svakogodišnju „bitku oko parade“ kao nešto mnogo krupnije od pitanja prava seksualnih manjina: radi se o tome ko upravlja ovom državom – legalno izabrana vlast, ili podzemne ekstremističke strukture koje sebi zadržavaju pravo da „stave veto“ na bilo šta što im se ne dopada? To je pitanje već nekoliko puta postavljano i proveravano na „vrućim“ beogradskim ulicama, a država je samo jednom – još za prethodne, demokratske vlasti – makar i na jedvite jade dala traljavo pozitivan odgovor (to jest, da upravlja ona), dok je u nekoliko preostalih „paradnih“ situacija pre i nakon te, odgovor bio zaprepašćujuće i poražavajuće negativan. Ako tako bude i ovaj put, postavlja se pitanje čemu uopšte država (shvaćena kao skup institucija koje, kada je nužno, primenjuju i prisilu u granicama legalnog i legitimnog) koju građani izdržavaju, a koja nije u stanju ni sebe ni njih da odbrani i zaštiti?

Nije li država načelno entitet koji bi morao biti u stanju da pruži dostojan otpor čak i drugim državama i recimo njihovim vojskama, makar i mnogo snažnijim, a kamoli kojoj stotini ili hiljadi pripadnika huliganskog podzemlja, neofašističkih bukača i sličnog uličnog klateža? Kako ozbiljno shvatiti Ustav, zakone i politički poredak koji unapred odustaje od elementarne samoodbrane? Ili čak, u veličanstveno drskoj zameni teza, baš to kukavičko odustajanje proglašava odbranom?

Ne pamti se ovoliko spektakularan i sveobuhvatan izostanak žive i slobodne debate u Srbiji, i uopšte burnog i neizvesnog političkog života, još od „zlatnih“ dana Slobodna Miloševića

Sva su ova pitanja u Srbiji 2014. dodatno zaoštrena jednim nimalo nevažnim paradoksom, nazovimo ga „Vučićev paradoks kontrole“. Naime, na krilima zaista ubedljive pobede kojom je praktično zacementirao svoju vlast, premijer Vučić je sa gotovo nevidljivim saradnicima – u pravu su analitičari koji su uočili da Vučić deluje kao svojevrsni ministar svih resora, a formalni ministri tek kao državni sekretar(čić)i, savetnici ili naprosto statisti – stvorio, to jest uveliko stvara, svojevrsni „postdemokratski poredak“ u kojem jedan čovek i uska grupa ljudi oko njega drže pod neposrednom kontrolom sve najrelevantnije društvene procese; opoziciju su već uspešno razbili (uz njenu obilatu asistenciju, dakako), proces likvidacije ili marginalizacije kritički nastrojenih medija dao je odlične rezultate, nekad onoliko glasna i preosetljiva „slobodna inteligencija“ uglavnom se preplašeno, zbunjeno ili naprosto kalkulantski povukla u neku svoju nirvanu… Sve u svemu, ne pamti se ovoliko spektakularan i sveobuhvatan izostanak žive i slobodne debate u Srbiji, i uopšte burnog i neizvesnog političkog života, još od „zlatnih“ dana Slobodna Miloševića, u vreme „Gazimestanske euforije“, kada (opozicionih) političkih partija još nije ni bilo, a između Vođe i Naroda takoreći nije bilo posrednika.

U čemu je, dakle, paradoks? Vlast Vučića i Srpske napredne stranke pokazuje zavidnu umešnost i još zavidniju rešenost i beskrpuloznost kad treba staviti pod sopstvenu kontrolu manje-više sve društvene tokove koji su im važni, na koje pretenduju, ili za koje procenjuju da bi im mogli biti korisni, ali i opasni, ako ih ne bi kontrolisali. Istovremeno, kada treba braniti ustavni poredak ili prava građana (ko i štošta drugo što se tiče interesa „malog“ čoveka: setite se kako se samosažalno Vučić vajkao o slabosti države i vlasti kada je trebalo braniti ljude od poplava), država je najednom „slaba i nemoćna“, ima, eto, dobru volju, ali nije sigurna da je kadra etc. I eto nam dobro poznatog refrena: „ljudi, nije trenutak“…

Istovremeno – i eto dodatnog paradoksa – ovo zapravo jeste dobar trenutak za Vučićevu vlast da „izvede“ Paradu ponosa ovog septembra, i tako stekne poene tamo gde joj trenutno najviše trebaju. Oni to mogu da izvedu po više nego prihvatljivoj ceni za sve, a za sebe naročito, tako da će biti još perverznije nego inače ako u tome ponovo omanu.

Piše Teofil Pančić
Izvor: Radio Slobodna Evropa

Prajd 2014: Na državi je da radi svoj posao

Kategorija: Prajd, Vesti / Datum: septembar 19, 2014

Prajd je legitiman vid političke borbe za povećanje vidljivosti jedne manjinske grupe, ali i uživanje prava na slobodu mirnog okupljanja. Prajd nije jedini niti dovoljan način da se ukaže na postojanje i diskriminaciju sa kojom se LGBT osobe u Srbiji svakodnevno suočavaju ali da je potreban pre svega jer je to još jedan način da se država natera da radi svoj posao


Prajd 2014. zakazan je za 28. septembar, a Nedelja ponosa trajaće od 22. do 28. septembra. Ovogodišnji program Nedelje ponosa i kampanja „Ponos za sve“, čini se ne odstupa mnogo od ranijih. Tu su kao i prošlih godina odlične tribine, izložbe, nastupi, gosti i gošće iz regiona i sveta, možda je jedina razlika što ove godine imamo manje glamura a više pozitivne energije. U fokusu je šetnja a program je najviše okrenut zajednici. Sesija nazvana Razgovori sa zajednicom i u okviru nje panel o Butch lezbejkama, dalje Čajanka za feministkinje, stari odlični Delikatesni ponedeljak, prvi put i Pet-friendly događaj Bezuslovna ljubav! Ove godine kao i prošle zajednica će moći da razgovara o vidljivosti biseksualnih osoba i trans zajednici u Srbiji.

U sredu 24. septembra u KC gradu imaćete priliku da pratite Queer Poezin a nakon njega i zabavite se na žurci Girl Power Labris Party.

Kompletan program možete pogledati na sajtu parada.rs

Tema ovogodišnje Nedelje ponosa biće – ponos. LGBT zajednica je često suočena sa pitanjem: Na šta se vi to ponosite?, pa smo ove godine odlučili/e da damo odgovor na to pitanje. LGBT zajednica je ponosna na sve one stvari na koje su ponosni svi drugi ljudi, ali su nama neke stvari (poput porodice, braka, osiguranja…), nedostupne. Pored toga, svakodnevno živimo u strahu da ne budemo pretučeni/e, maltretirani/e ili diskriminsani/e na raznim mestima.

Prajd šetnja biće održana od 28. septembra u 12 sati, a kolona građana/ki kretaće se od zgrade Vlade u Nemanjinoj do platoa kod Skupštine grada. Ovom trasom želimo da podsetimo građane/ke kao i institucije države na prošlogodišnji protest koji se desio nekoliko sati nakon treće uzastopne zabrane Prajda u Beogradu, a koji je simbolično nazvan Ponoćni Prajd kojim je LGBT zajednica dokazala da Prajd može da prođe bez incidenata i da je odluka o njegovoj zabrani političke prirode.

trasa-setnje

Ove godine Prajd je prvi put dobio finansijsku pomoć države za realizaciju programa tokom Nedelje ponosa. U pitanju je iznos od 300.000 dinara dobijen na konkursu Ministarstva kulture, a za realizaciju Salona vizuelnih umetnosti koji se ove godine održava po peti put.

Vidimo se!

Kvir salon 2014 / Zajednička snaga

Kategorija: Umetnost / Datum: septembar 18, 2014

 

Kvir salon „Zajednička snaga“ je izložba koju realizujemo povodom Nedelje ponosa 2014 u Beogradu. Radovi izvedeni za izložbu biće postavljeni na različitim mestima u Beogradu, na Internetu, i u prostoru KC Grad – na terasi, fasadi, stepeništu, u kafeu i velikoj galeriji. Trinaest umetnica_ka koji izlažu dolaze iz Beograda, Niša i Skoplja, i iz različtih polja umetničkog delovanja – to su pre svega vizuelni umetnice_i, a pored njih i jedan arhitekta, zatim modni dizajner, dramaturškinja i umetnica-programerka. Odabir umetnica_ka potekao je od vrednovanja angažovane, lične i umetničke, prakse samih umetnica_ka, sa fokusom na različite strategije kolektivizma i intervencija u slobodnom prostoru (ulice, zgrade, parkovi, galerije, pozorišta, ali i internet i (anti-)moda).

Izložbeni koncept Kvir Salona je ove godine bio osmišljen pre svega kao procesualan, zajednički poduhvat umetnik_ca i saradnika_ca iz različitih polja teorijskog i aktivističkog delovanja (istorija i teorija umetnosti, sociologija, rodne, feminističke i kvir studije, psihologija i psihoanaliza, političke nauke i društveni aktivizam). Namera nam je bila da radimo iz konteksta, ne namećući unapred zadate teme, i da problem seksualnosti sagledamo tek kao jedan u složenoj mreži odnosa sa drugim društvenim problemima. Višemesečni rad na izložbi odvijao se kroz okupljanja i zajedničke razgovore, tokom kojih su problematizovani psihološki, jezički i društveno-politički mehanizmi stvaranja netrpeljivosti prema „drugosti“ i različitostima (nenormativima), kao i posledično reprodukovanje negativnih matrica, nasilja i govora mržnje u javnom prostoru. Razgovaralo se i o različitim društvenim pritiscima na pojedinca_ku ili društvene grupe, te nametnutim i preskriptivnim životnim normativima, u lokalnom, a potom i u širem geopolitičkom kontekstu.

Izvedeni umetnički radovi reflektuju pluralitet odabranih tema, medija, umetničkih strategija kao i ličnih/političkih stavova umetnika u odnosu na lokalnu borbu za ljudska prava. Pojedini radovi osvetljavaju određene probleme aktivizma i institucionalnih (identitetskih, nacionalnih, neoliberalnih) politika. Drugi pokreću pitanja simboličkog nasilja, identiteta, ali i ličnog ak(r)tivizma, nenasilne direktne akcije, samoorganizovanja i solidarnosti.
Zajedno, oni istražuju (ne)mogućnost komunikacije umetnosti sa zajednicom, potencijalne zajedničke prostore za razumevanje i empatiju u društvu, kao i mogućnosti za stvaranje širih alijansi i sasvim novih ideja za transformaciju društvenog sistema.

Umetnice_i i umetničke grupe: Anđela Mujčić, Bojana Petković, Marija Šević, Velimir Žernovski, Maja Pelević, Deana Petrović, Ivan Vukić, Udruženje KURS (Mirjana Radovanović, Miloš Miletić), Aleksandra Jovanić, Željka Veljković  i FUCKTHEMALL (Dejana Vranješ, Milan Miljković)

Saradnice_i: Tanja Marković, Stevan Vuković, Milan Radovanović, Marijana Stojčić, Jelena Višnjić, Slavčo Dimitrov, Nikola Herman, Sima Kokotović, Simona Ognjanović

Koncept i organizacija izložbe: Jelena Vojvodić

Volonteri: Studenti_kinje Katedre za fotografiju Akademije umetnosti u Beogradu, Aleksandra Samardžić

Produkcija: KC GRAD, Beograd – Ljudmila Stratimirović, Dejan Ubović; Jelena Vojvodić

Finansijska podrška: Ministarstvo za kulturu i informisanje Republike Srbije, Parada ponosa Beograd

Grafičko rešenje: Fuckthemall

Internethttp://qweerty.rs/

Rona Nishliu, džez pevačica sa Kosova u Beogradu!

Kategorija: Vesti / Datum: septembar 18, 2014

Festival „Mirdita, dobar dan“, koji će na godišnjem nivou inicirati susrete i razmenu beogradske i kosovske kulturne scene, prvi put se održava od 19. do 21. septembra u Beogradu, sa četiri dodatna dešavanja u toku godine – dva na Kosovu, dva u Srbiji


Večeras u 20h, 18. septembra 2014.
Gala opening: Rona Nishliu Duo concert

Beogradska filharmonija,
Studentski Trg 11.

Rona

Kompletan program možete pogledati OVDE

Glavna inspiracija za organizaciju festivala su rad i dostignuća glumca Bekima Fehmiua.

„Ceo život Bekima Fehmiua simbolizuje odnos Srbije i Kosova, tu je uvek prisutan potencijal saradnje, tiha diskriminacija i distanca između Srba i Albanaca i nemoć kada se krše ljudska prava“. Organizacije civilnog sektora sa Kosova i iz Beograda svakodnevno sarađuju, a želja organizaotra je da se dopre i do šire publike. U okviru festivala održavaće se manifestacije i javne debate o životu i istorijskom nasleđu građana Kosova i Srbije.

Festival organizuju: Građanske inicijative, Centar za praktičnu politiku i Integra iz Prištine, uz podršku Foruma ZFD za Zapadni Balkan i Fonda za otvoreno društvo iz Prištine.

U sklopu festivala u subotu 20. septembra, u Centru za kulturnu dekontaminaciju odrzace se:

16:00 – 17:30 – Predstavljanje Internacionalnog studentskog festivala filma i pozorišta – ScenaUp

18:00 – 19:30 – Predstavljanje pesnika i festival Polip i Krokodil

21:00 – 22:00 – Pozorisna predstava Oh good days, Kalterim Balaj

Cilj festivala je društveno, kulturno i političko približavanje i poboljšanje odnosa Beograda i Prištine. Posetioci će u Beogradu imati priliku da se uzpoznaju sa prištiskom kulturnom scenom, pozorištem, filmom, muzikom i likovnim stvaralaštvom. Pored toga, predviđene su i javne debate na kojima će se kritički preispitivati odnosi Beograda i Prištine, sa stanovišta nasleđa prošlosti, ali i prespektiva saradnje u oblasti ekonomije, trgovine, obrazovanja, sporta, civilnog sektora itd.

U Srbiji, ali i u evropskim zemljama LGBT osobe i dalje se suočavaju sa diskriminacijom, govorom mržnje, homofobijom na tržištu rada, politici, obrazovnom sistemu, ocenjeno je prvog dana na međunarodnoj konferenciji „Budućnost pripada nama: LGBT prava na putu ka pristupanju Evropskoj uniji“


„Sada smo na raskrsnici zaštite ljudskih prava, iako vidimo uspeha i dalje imama puno problema i opasnosti u zaštiti pripadnika LGBT zajednice. I Evropa postaje sve više konzervativna i tu postoje problemi“, ukazala je otvarajući konferenciju Dragana Todorović iz Labrisa.

Dragana Todorović, kao i ostali govrnici istakli su da se prava LGBT populacije temelj demokratskih društava i da moraju posmatraju kao deo univerzalnih ljudskih prava, a ne isključivo kao pravo seksualnih manjina.

„LGBT populacija zaslužuje ista prava u javnom ali i u privatnom životu, jer možemo doći do pune emancipacije samo ako LGBT zajednica ima ista prava kada je reč o porodičnim pravima. I u Evropskom parlamentu ima mnogo ljudi koji su protiv ovoga, ali na tom pitanju se mora insistirati“, rekla je Teri Reintke iz Evropskog parlamenta.

Ona je navela da homofobija u Evropi postoji prilikom zapošljavanja, participaciji u politici, ali i obrazovnom sistemu.

„Nadam se da ćemo shvatiti koliko je bogatstvo što smo različiti“, dodala je evropska parlamentarka.

Komesar nemačke vlade za ljudska prava Kristof Štreser je obraćajući se učesnicima konferencije izrazio nadu da će Parada ponosa u Beogradu, zakazana za 28. septembar, biti dobra vest u medijima širom Evrope.

„Političari i vlade moraju stalno da se podsećaju da ovde ne govorimo o pravima homoseksualaca, već o ljudskim pravima koje se moraju odnositi na sve. Države imaju obavezu da prihvate i sprovode ova prava“, rekao je predstavnik nemačke vlade.

Predsednik skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava Meho Omerović izjavio je u Srbiji uspostavljen zakonodavni i institucionalni okvir, ali da je problem u njihovoj primeni.

On je naglasio da se ne treba baviti pitanjem LGBT osoba samo kroz održavanja Parade ponosa, „iako smo svesni da je pravo na slobodno okupljanje jedno od osnovnih ljudskih prava“.

„Izgleda da više smeta šetnja sa šarenim balonima, muzikom i zastavama LGBT zajednice nego šetnja uniformisanih lica sa obeležjima nacista iz Drugog svetskog rata“, ocenio je Omerović.

Jovanka Todorović iz Labrisa, rekla je za agenciju Beta da već četiri godine čekaju na usvajanje predloženih zakona o registrovanom istopolnom partnerstvu i rodnom identitetu.

„Zakoni su tehnički i sadrže one stvari koje bi pomogli ljudima u svakodnevnim problemima i koji bi uveli sistem u rešavanje nekih problema – da jedna osoba koja je promenila pol, da može da izvadi u tom periodu ličnu kartu, da može da dobije odgovarajuću negu“, rekla je ona.

Dodala zakon o istopolnom partnerstvu treba da promeni situaciju koja je do sada postojala koda dva muškaraca ili dve žene žive zajedno.

„Iako žive ceo život zajeno i ukoliko neko umre, ne mogu da nasledne stan, ne mogu da posete jedno drugog u bolnici jer ih naš zakon ne prepoznaje kao porodicu“, ukazala je Jovanka Todorović.

Ona je kazala su zakoni pohvaljeni od strane nezavisnih institucija u zemlji i EU, ali „se negde stalo, jer nekome nisu prioritet“.

„I dalje se postavlja hijerarhija ljudskih prava, a toga ne bi smelo da bude“, ocenila je Jovanka Todorović za agenciju Beta.

Na prvoj međunarodnoj konferenciji, organizatori očekuju oko 200 učesnika iz rgiona, zapadne i istočne Evrope i Amerike.

Osim Labrisa, organizator je i nemačka fondacija Hirsćfeld-Eddy-Foundation, koja je prethodnih godina održala iste konferencije u Sankt Petesburgu, Rigi i Kijevu.

Izvor: Beta

One of the largest International LGBT Conferences in the region starts tomorrow, in Belgrade!

Kategorija: Conference2014 / Datum: septembar 11, 2014

A two-day conference “The Future belongs to us: LGBT rights on the Road to the European Union“, will take place on Friday and Saturday (September 12 and 13) in Hotel Metropol, Bulevar Kralja Aleksandra 69, Belgrade.

futurebelongtous

The Conference will start at 09.00 with opening speeches and lectures about the position of LGBT persons in the past, present and future. The speeches will be delivered by:

  • Dragana Todorović, LABRIS, Serbia
  • Axel Hochrein, Hirschfeld –Eddy- Foundation, Germany
  • Timm Köhler, Foundation “Remembrance, Responsibility and Future”, Germany
  • Meho Omerović, Member of Parliament,President of the Human Rights and Gender Equality Committee, Parliament of the Republic of Serbia
  • Terry Reintke, Member of the European Parliament
  • Christoph Strässer, Federal Government Commissioner for Human Rights Policy and Humanitarian Aid, Germany
  • Zorica Mršević, Institute of Social Sciences, Serbia

In addition, during the first conference day a number of sessions and panels will take place, covering a wide range of themes, including economic costs of homophobia and transphobia, (inter)regional cooperation, sports and family rights, followed by a reception at the Belgrade City Hall and a screening of the Turkish film “My Child”.

Second conference day will be dedicated to discussing the position of lesbian, bisexual and trans women, political participation of LGBT persons, policy proposals, as well as making allies with media, state, family and friends. Second conference day will also be marked by opening of the exhibition called “Berlin – Yogyakarta: From Hitler’s terror against homosexuals to human rights today”

For a detailed conference overview, please visit page of our program and conference speakers.

We look forward to welcoming you at our conference!