Mesečne arhive: jul 2014

Udžbenici krše zakone

Kategorija: Edukacija / Datum: jul 31, 2014

U beogradskom Medija centru predstavljeni rezultati istraživanja diskriminatornog sadržaja u srednjoškolskim udžbenicima

1

Rezultati pokazuju nepromenjeno stanje tretiranja istopolne orijentacije u udžbenicima. Diskriminatorni sadržaj se oslikava kroz patologizaciju i izričito podržavanje nenaučnih, negativnih stereotipa, istakli su učesnici, čime se krši Ustav i čak šest zakona Republike Srbije


BEOGRAD, 31.Jul 2014. – Na konferenciji za štampu održanoj u beogradskom Medija centru, organizacija za lezbejska ljudska prava LABRIS predstavila je javnosti brošuru “Istopolna orjentacija u srednjoškolskim udžbenicima”. Nastala na osnovu podataka prikupljenih analizom sadržaja udžbenika, sadrži detaljne podatke zaključke i preporuke Ministarstvu prosvete, sa posebnim osvrtom na značaj pravilnog, naučno zasnovanog obrazovanja za razvoj društva ali i kršenje Ustava i Zakona Republike Srbije.

O zaključcima i preporukama kao i pravnom aspektu ovog veoma značajnog projekta govorile su: Aleksandra Gavrilović, koordinatorka projekta, LABRIS; Mina Damnjanović, autorka istraživanja; Dr Zorica Mršević. pravna ekspertkinja; Emila Spasojević, predstavnica Poverenika za zaštitu ravnopravnosti; Borjana Peruničić, predstavnica Kancelarije za ljudska i manjiska prava.

Potreba za ovakvom analizom javila se usled opšte društvene klime u Srbiji koja podrazumeva visok stepen netolerancije, homofobije, diskriminacije pa i nasilja prema osobama koje nisu isključivo heteroseksualne orjentacije, istaknuto je na konferenciji. Obrazovanje kao jedan od ključnih činilaca u prenošenju sistema vrednosti jednog društva ne sme da prenosi i propagira nenaučne, isključive sadržaje zasnovane na stereotipima.

Rezultati analize ukazuju na nepromenjeno stanje tretiranja istopolne orijentacije u srednjoškolskim udžbenicima, a diskriminatorni sadržaj se primećuje kroz patologizaciju seksualne orijentacije koja nije heteroseksualna, kao i kroz podržavanje negativnih predrasuda i to u udžbenicima iz oblasti biologije, psihologije i medicine.

Govoreći o pravnom aspektu postojanja eksplicitno diskriminatornog sadržaja u srednjoškolskim udžbenicima, Dr Zorica Mršević, pravna ekspertkinja je naglasila:

“Dokle god se u udžbenicima istopolna orijentacija predstavlja kao socijalna devijacija, kao prostitucija, maloletničke trudnoće i sl, dotle imamo problem sa totalno nenaučni, pogrešnim predstavama koje “edukuju” nove generacije u homofobičnom maniru”, rekla je Mršević i dodala: “ U obrazovnom sistemu imamo prisustvo nenaučnog, nekorektnog i homofobičnog predstavljanja istopolne orijentacije i nebiranog rodnog identiteta, čime se daje i eksplicitno i implicitno “zeleno svetlo” diskriminaciji LGBT populacije.”

Posebno je istaknuto da se zatečeni udžbeničko-nastavnim sadržaji predstavljaju govor mržnje koji je sankcionisan Ustavom Republike Srbije i nizom važećih zakona u Srbiji, a koji se ne primenjuju u praksi, i to:

1. Zakon o zabrani diskriminacije
2. Zakon o udžbenicima i drugim nastavnim sredstvima
3. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja
4. Zakon o srednjim školama
5. Zakon o mladima
6. Zakon o ravnopravnosti polova

Pored predstavljanja rezultata analize i pravnog aspekta postojanja diskriminatornog sadržaja predstavljene su i preporuke za korekciju i izmenu sadržaja u skladu sa važećim zakonskim okvirima i praksom u razvijenim društvima.

Opšta preporuka Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja odnosi se na uklanjanje diskriminatornih sadržaja iz nastavnih materijala i prakse kao i promovisanje poštovanja ljudskih prava kroz usaglašavanje sadržaja sa tekovinama i dostignućima nauke.

Predstavljanje istraživanja „Analiza diskriminatornog sadržaja srednjoškolskih udžbenika“

Kategorija: Vesti / Datum: jul 29, 2014

LABRIS – organizacija za lezbejska ljudska prava sprovela je istraživanje na temu „Istopolna orijentacija u srednjoškolskim udžbenicima“ i uradila analizu diskriminatornog sadržaja


Tim povodom Vas pozivamo da prisustvujete konferenciji za medije koja će biti održana 31. jula 2014. u 14 časova u Medija centru, Terazije br. 3.

O zaključcima i preporukama kao i pravnom aspektu ovog veoma značajnog projekta govoriće:

istopolnaorijentsrednjaAleksandra Gavrilović – koordinatorka projekta, LABRIS
Mina Damnjanović – autorka istraživanja
Dr Zorica Mršević – pravna ekspertkinja
Emila Spasojević – predstavnica Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Borjana Peruničić – predstavnica Kancelarije za ljudska i manjiska prava

Prisutnim predstavnicima medija biće podeljena brošura „Analiza diskriminatornog sadržaja srednjoškolskih udžbenika“ u elektronskoj formi.

Predviđeno trajanje konferencije je 25 minuta, nakon čega sledi osveženje kao i vreme za uzimanje pojedinačnih izjava govornica ukoliko postoji interesovanje.

Istraživanjeje podržano od strane:

holandskaambasadasrbija

heinrichbollstiftungsrbija






„Među nama: Neispričane priče gej i lezbejskih života“

Kategorija: Vesti / Datum: jul 28, 2014

Knjiga „Među nama – Neispričane priče gej i lezbejskih života“, grupe autora, biće predstavljena u sredu u Ustanovi kulture Parobrod. Knjiga predstavlja pionirski pokušaj uspostavljanja nove istorizacije


Na promociji će govoriti Luka Bjankoni, šef političkog odeljenja Delegacije EU u Republici Srbiji i Andrej Nosov, direktor Hartefakt Fonda. O publikaciji će govoriti Ana Stolić i Zorica Ivanović, urednice oblasti i Vladimir Bjeličić, istraživač i jedan od autora.

10495032_744286525610719_4779753588937912945_o

Knjiga je rezultat opsežnog istraživanja sprovedenog u okviru projekta „Intruders“ koji za cilj ima da (ponovno) otkrije iz „zvanične“ istorije isključenu i zanemarenu povest homoseksualnosti u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, ali i da dovede u pitanje i izazove „zvanične“ istorije i ponudi alternativna tumačenja i narative. Takođe, cilj projekta je da doprinese formiranju kolektivnog sećanja LGBT zajednice i time podrži borbu za LGBT prava i slobode, ali i doprinese širenju javne svesti o istoriji homoseksualnosti u Srbiji stvarajući tako lokalnu bazu, sigurno tlo i podršku za buduće akcije. Pored toga, namera projekta je i da motiviše i uključi nove aktere, osmisli i oproba nove pristupe i metode borbe za LGBT prava.

Osnovna metodologija projekta podrazumeva temeljno multidisciplinarno naučno istraživanje i njegovu publikaciju, kao i pripremu, snimanje i konzerviranje oralnih svedočanstava članova/ica zajednice, koji u nedostatku materijalnih tragova, predstavljaju dragocen, ako ne i jedini izvor informacija o iskustvima i životima članova/ica zajednice u drugoj polovini dvadesetog veka.

Projekat je realizovao Heartefakt Fond u saradnji sa Centrom za vizuelnu istoriju, uz finansijsku podršku Delegacije Evropske Unije u Srbiji, kroz program Evropski instrument za demokratiju i ljudska prava, Heinrich Boell Fondacije, Britanske Ambasade u Beogradu i Koalicije.

Memorandum o saradnji sa LGBT i njihovim porodicama

Kategorija: Vesti / Datum: jul 24, 2014

Presednik UO Asocijacije „Duga“ iz Šapca Aleksandar Prica i direktorka Centra za socijalni rad Marija Vasić potpisali su danas Memorandum o saradnji koji ima za cilj unapređenje kvaliteta usluga lezbejkama, gejevima, biseksualnim i transrodnim osobama i članovima njihovIh porodica


Prema rečima Price, ovaj projekat Asocijacija „Duga“ realizuje sa 146 centara za socijalni rad u Srbiju čiji stručnjaci su prošli trening i uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije.

1406130688143-520x250

Prema njegovim rečima, veliki problem je što LGBT osobe nemaju podršku svojih porodica.

Direktorka Centra za socijalni rad Marija Vasić je rekla da je ova ustanova ima obučene profesionalce koji će moći da rade sa ovim osobama i njihovim porodicama i pruže im stručnu podršku.

Vasićeva kaže da je potreban poseban pristup u radu sa njima, posebno u maloj sredini kakva je Pirot.

Centar za socijalni rad dobio je zahvalnicu u znak priznanja za aktivno učešće u edukaciji posvećenoj poboljšanju položaja ovih osoba i njihovih porodica.

Izvor: Gay-serbia

Vrhovni sud Konektikata – Prava koja proizlaze iz istopolnog braka su retroaktivna

Kategorija: Lobiranje / Datum: jul 21, 2014

Vrhovni sud Konektikata je doneo odluku – neka od prava istopolnih brakova tek sada priznata zakonom, retroaktivno su primenljiva i pre trenutka ozakonjenja veze


Jednoglasnom odlukom, vrhovni sud je preinačio odluku dva niža suda. Tako sada, npr. žene mogu da podnose tužbu u slučajevima da su izgubile svoje partnerke greškama lekara pre legalizacije istopolnih brakova. To pravo do sad su imali samo heteroseksualni parovi.

Sud zastupa naknadnog ostvarivanja prava, pa je tako izneo svoj stav da bi Šarlota Stejsi i Margaret Mjuler bile venčane mnogo ranije da je to bilo moguće. Margaret Mjuler je pogrešno lečena od raka jajnika.

ppgilkraopkk6xwf1kk1

Takođe, utvrdili su da su Stejsi i Mjulerova bile u braku mnogo ranije nego što su stupile u formalni brak, prvo stupivši u građansku zajednicu 2005. godine, zatim se 2008. godine venčavši u Masačusetsu, gde je to bilo legalno. Bile su u vezi pune 23 godine. Predsedavajući vrhovnog suda Čejs T. Rodžers napisao je u presudi da je „društvo sazrelo do te mere da je sposobno da uvidi da je istopolnim parovima potrebno jednako socijalno prepoznavanje kao i heteroseksualnim“.

To, bar u nekim slučajevima, može biti i retroaktivno primenljivo. U odluci sud navodi da je pitanje prepoznavanja braka van okvira homoseksualnih parova, te da su njihovi brakovi oduvek i bili brakovi, bez obzira na formalno i nominalno neprepoznavanje istih, te da Stejsi ima pravo da potraži pravdu za sebe i svoju suprugu, po statutu koji je trebalo da se primenjuje i na njih, ali nažalost nije.

„Vrhovni Sud traži način da ispravi nepravdu. Taj sud uvažava činjenicu da sam ja sedam godina propatila uz Mardž dok je bolovala od raka, da sam digla ruke od svega i da sada nemam ništa zbog greške lekara…“

Izvor: Roygbiv

Nasilje u lezbejskim partnerskim odnosima

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki / Datum: jul 18, 2014

Iz arhive Labris, piše Dušica Popadić


Članak je proizvod dugogodišnjeg rada autorke kroz pružanje psihološke asistencije devojkama i ženama lezbejske orijentacije i edukativne programe iz oblasti različitosti za brojne ženske i mešovite nevladine organizacije. Članak je objavljen u januaru 2004.

Ne, meni se to ne dešava

Nasilje u partnerskim odnosima se u svojoj zastupljenosti i razumevanju same dinamike najpre pridružuje heteroseksualnom partnerskom odnosu u kojem je žena izložena nasilju od strane partnera. Sasvim ispravno, jer posmatrajući kako ženu tretira patrijarhalno društvo i uzev višestruko većinsku heteroseksualnu populaciju kao činjenicu, većina slučajeva prijavljena različitim službama opisuje upravo pomenuti kontekst. Od osoba koje vrše nasilje, iznad 90 % su osobe muškog pola i najčešće nasilje primenjuju prema svojoj venčanoj supruzi. Svakako, nisu svi muškarci nasilni niti su sve žene žrtve nasilja. Praksa ukazuje na ove parametre na osnovu uzorka svakodnevno prijavljenih slučajeva različitim nevladinim i vladinim službama i tiče se osoba koje se zateknu u situaciji nasilja u kojoj su uloge jasno diferencirane gde jedna osoba vrši nasilje, a druga trpi nasilje – uzorak ne pokriva opštu populaciju.

Relationship Problems Between Gay Couple

Da bi rasvetlile ovaj problem, ženske nevladine organizacije su u našoj zemlji bile i ostale predvodnice prevencije, edukacije i intervencije kod slučajeva nasilja u partnerskim odnosima (i šire, nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja žena i dece). Uobičajeno za ženske pokrete u svetu je da se žene kao počiniteljke, iako višestruko manje zastupljene od počinilaca, nedovoljno analiziraju ili se njihova zastupljenost i zakonitosti koje pripadaju njihovom ponašanju rasvetljavaju tek u nekoj od kasnijih razvojnih faza pokreta. Prirodno je, zato što glavni zadatak suzbijanja nasilja zasnovanog na rodnoj pripadnosti jeste dekonstrukcija muške moći, odnosno patrijarhalnih društava. Predrasuda na strani većine opšte populacije je da su sve feministkinje lezbejke i/ili da su lezbejke sve žene koje se okupljaju radi izvesne javne akcije koja je usmerena ka društvenoj promeni. U stvarnosti, prema znanom obrascu prema kojem se vrši marginalizacija ma koje ranjive / manjinske grupe, i unutar ženskog pokreta u svetu, „različite žene“ kao što su žene druge nacionalnosti, veroispovesti, fizičke i intelektualne sposobnosti, rase, seksualne orijentacije, godina starosti i sl. ulažu dodatan napor da bi princip „jednakih mogućnosti za sve“ dobio svoju potvrdu u praksi. Dakle, čak i unutar ženskog pokreta. Time i lezbejska seksualna orijentacija i lezbejski partnerski odnosi čekaju dugo na pravilnu vidljivost. Nije drugačije kod nas. Ovim se produžava vreme trajanja još jednog od tabua – da nasilje u lezbejskim partnerskim odnosima ne postoji.

Pretpostavka da žena ne vrši nasilje prema svojoj voljenoj partnerki, u temelju polazi od toga da žene generalno nikada ne vrše nasilje, kao i to da ne vrše prema drugim ženama. Ovaj članak je pokušaj da se demistifikuje stvarnost u ljubavnom odnosu između dve žene koji kako ranjiv i za neke druge probleme, može biti ranjiv time što se stvorio prostor za odvijanje nasilja. Specifičnosti koje nosi svakodnevnica devojaka i žena lezbejske orijentacije su od neprocenjivog razumevanja za nastanak i odvijanje nasilja.

Isto i različito

Naslov članka stavlja žene kao najbrojniju marginalizovanu grupu pod istu kapu. I jedne i druge, i heteroseksualne i lezbejke, će se od nasilja najpre braniti poricanjem i minimiziranjem: „Ne, to se ne dešava meni“, „Bilo je samo jednom“, „Ja sam kriva“, „Nije strašno“. Pratiće ih osećanja stida, straha, krivice, niskog samopouzdanja, niskog samopoštovanja: „Sramota me da nekome ispričam“, „Zašto ja?“, „Niko mi neće verovati“, „Ne sme da sazna da sam rekla“, itd.

Samo neki od mitova koji prate žene koje su izložene nasilju, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju tiču se:

„Uzroka nasilja“, npr. da je nasilje prouzrokovano konzumiranjem droge i alkohola, stresom, preživljenim nasiljem u detinjstvu, nemogućnošću kontrole besa i problemima u komunikaciji. Jednak je „uzrok“ odnosno pravilnije nazvano cilj, bez obzira na seksualnu orijentaciju, i sastoji se u kontrolisanju druge osobe i demonstriranjem sopstvene moći na njenu štetu.

„Uzajamnosti“, za parove gde postoji nasilje kaže se često „da se tuku“ umesto sagledavanja da je jedna osoba izložena nasilju dok druga vrši nasilje. Česte su interpretacije ovog mita da je nasilje način komunikacije između posmatrane dve osobe ili još pojačano u lezbejskim odnosima na način „lezbejski odnosi su uvek odnosi jednakosti“, želeći da se istakne da lezbejski odnosi ne nose neravnopravnost polova kao u heteroseksualnim vezama.

„Nasilje vrši fizički jača osoba“, te se time ponašanje nasilnih muškaraca u heteroseksualnim vezama objašnjava (čitaj: opravdava), čak se fizička snaga navodi na listi „uzroka“… U lezbejskim odnosima, ovaj mit stigmatizuje ciljnu grupu onih lezbejki koje svoje veze autentično praktikuju kroz „butch and femme“ obrazac i podstiče se verovanje da se nasilje dešava samo u tim vezama.

Kao efekti nasilnog ponašanja, zajednički za žene koje su izložene nasilju, važe: samookrivljavanje, ljutnja i bes, poremećaji u ishrani i spavanju, osećanja beznadežnosti, bespomoćnosti, depresije, anksioznosti, napetosti, izbegavanje socijalnih situacija, istreniranost u zadovoljavanju potreba osobe koja vrši nasilje (često ponavljanje u narednim odnosima), fizičke povrede i stalni bolovi u telu, glavi…

Odvijanje nasilnog obrasca u lezbejskim partnerskim odnosima

*Još 1986. Barbara Hart je u knjizi Naming the Violence: Speaking Out About Lesbian Battering pružila definiciju nasilja u lezbejskim vezama. Ono predstavlja obrazac ponašanja koji uključuje nasilje i prinudu i njime lezbejka ima nameru da kontroliše misli, uverenja ili ponašanje svoje intimne partnerke ili da je kazni što joj (počiniteljki) pruža otpor. Jedan incident fizičkog nasilja, prema ovoj definiciji, ne oslikava obrazac premlaćivanja u lezbejskim partnerskim odnosima. Fizičko nasilje nije premlaćivanje ukoliko ne rezultuje ojačanom kontrolom nasilnice nad žrtvom. Dalje je navedena lista strategija / taktika koja čini srž nasilnog obrasca.

Emocionalno / psihološko zlostavljanje: ponižavanje, degradacija, laganje, izolacija, manipulacija, ne deli važne informacije.

Ekonomsko zlostavljanje: kontrola prihoda, mešanje u sferi zaposlenja i obrazovanja, korišćenje zajedničkog računa bez dopuštenja partnerke, kupovina vrednosti samo na svoje ime, ne radi a traži od partnerke da je izdržava.

Pretnje: fizičkim i seksualnim nasiljem i uništavanjem imovine, pretnje nasiljem u odnosu na treće osobe, uhođenje, uznemiravanje.

Kontrola kroz podsticanje homofobije: preti da će reći porodici, prijateljima, poslodavcu, policiji, crkvi…, „zaslužuje sve što joj se dešava zato što je lezbejka“, uverava je da joj niko neće verovati zato što lezbejke nisu nasilne, nema rešenja za nju u homofobičnom svetu.

Seksualno nasilje: silovanje, seks na zahtev, uskraćivanje seksa, prinuda na seks sa drugom osobom, poricanje reproduktivnih sloboda, upotreba degradirajućeg seksualnog jezika.

Uništavanje imovine: cepanje odeće, lomljenje predmeta u kući, isključivanje telefona, provaljivanje u stan i nasilno ostajanje, zlostavljanje kućnih ljubimaca, bušenje auto-guma, podmetanje požara i krađe.

Fizičko nasilje: napadi uz upotrebu pištolja, noževa, žice, cipela sa visokom potpeticom, polomljenih flaša, jastuka, cigareta, korišćenje otrova; grebanje šutiranje, udaranje, šamaranje, guranje niz stepenice, zaključavanje ili druga vrsta kažnjavanja, golicanje dok se ne izgubi dah ili usledi napad panike; lišavanje partnerke sna, toplote ili hrane.

Specifičnosti koje pospešuju odvijanje nasilnog obrasca

Neki od mitova o nasilju u lezbejskim odnosima pospešuju odvijanje nasilnog obrasca i time otežavaju svakodnevnicu lezbejki koje su izložene nasilju. Jedan od mitova podstiče verovanje da lezbejski odnosi nikada nisu nasilni. Polazište je da su ženski odnosi uvek nežni, delikatni, i sl. To ujedno povlači i da se nasilju u lezbejskim odnosima, ukoliko prepoznato, umanjuje ozbiljnost. Iz iskustva lezbejki koje su izložene nasilju, reč je o pravom zlostavljanju.

Još jedan mit, naročito promovisan u okviru samih ženskih, feminističkih ili lezbejskih zajednica se odnosi na pretpostavku da se u nasilnim lezbejskim odnosima nalaze apolitične lezbejke. Navedenom pretpostavkom, na nasilje su „imune“ sve one koje se uključuju u ženski pokret na politički način i postaju aktivistkinje, dok se stigma pomera na druge koje svoju orijentaciju i identitet žive van ovog konteksta, u kontaktu ili ne sa aktivistkinjama i ženskim pokretom. Važno je razumeti da su upravo one izolovanije i sa umanjenom šansom da dobiju adekvatnu pomoć. Ovim pomeranjem težišta, nanovo se odlaže suočavanje sa stvarnošću da se nasilje može dogoditi u bilo čijem lezbejskom partnerskom odnosu, a da će upravo ovaj mit, kako „štititi“ aktivistkinje, tako im i nametnuti očekivanja na koja će one najčešće odgovoriti zakasnelim saopštavanjem da nasilje postoji ili će ovu „tajnu“ dugo čuvati i možda je uopšte nikome neće poveriti. Imperativ je „čuvati imidž“, naročito ukoliko žena ili par čine neku vrstu role-modela (npr. istaknute aktivistkinje, dugotrajna veza, i sl.). Nije retko da aktivistkinje i ne prepoznaju nasilje pravovremeno. Prijavljivanje nasilja, bilo na strani žrtve ili počiniteljke, sprečava umnogome osećanje stida. Stid da ste premlaćeni od strane žene ili da ste žena koja tuče drugu ženu, nadvladava potrebu za pronalaženjem dostupnih izvora pomoći.

shutterstock_48619012

Lezbejska zajednica se odlikuje malom veličinom i nedovoljnom otvorenošću, čime se sužava mogućnost bezbednog obelodanjivanja nasilja. Kao i kod svake druge zajednice, postoje pokušaji kreiranja moralnih kodova /etike i u okviru ove. Značajan nedostatak čini to da svako „organizovano“ kreiranje kodeksa koji se tiče svakodnevnice lezbejki najpre stiže od feminističke zajednice koja i sama po sebi nema dovoljno regulisanu etiku. U nekim slučajevima, upravo preuzimanje „butch and femme“ modela na neautentičan, već politički poželjan način, otvara legitiman prostor za odvijanje nasilja gde se butch partnerka može „pokrivati“ različitim „mačo“ ponašanjima, spolja u „šarenoj kutijici brige i ljubavi“, a u srži izuzetno kontrolišućim. Najteže prepoznatljive nasilne radnje za žene koje su izložene nasilju su u sferi emocionalnog zlostavljanja. Ipak, kada partnerka/e prepozna/ju nasilje, neophodno je da pomoć potraže i žena koja je izložena nasilju i njena partnerka koja nasilje vrši. Obraćanje za pomoć može i ne mora biti zajedničko i u istom vremenskom trenutku. Za počiniteljku, primljena psihološka asistencija nosi umnogome bolju prognozu nego kod počinilaca.

Šta je važno znati o lezbejskim partnerskim odnosima u kontekstu nasilja?

Iako se za lezbejske odnose unapred misli da su oslobođeni od dinamike moći koja se crpi iz seksizma i mizoginije (kao kod heteroseksualnih parova), stvarnost je drugačija. Pored slučajeva kada dinamika moći koja uzrokuje nasilje u lezbejskim odnosima može imati sličnosti sa onom u heteroseksualnim, važno je pogledati razlike. Lezbejkama nedostaje moć koja je zagarantovana muškarcima i uz to ojačana korišćenjem muške privilegije. Opresija kojoj su izložene može (naspram kategorije moći) igrati važniju ulogu u razumevanju odvijanja nasilja. Veoma je važno imati budnost za efekte internalizovane mizoginije i internalizovane homofobije na partnerski odnos. Lezbejka može osećati mržnju prema samoj sebi kao ženi i lezbejki, kao i drugim ženama i lezbejkama, te sebe (i druge) okrivljavati za seksualnu orijentaciju uz intenzivna osećanja samoprezira i samognušanja („Možda su lezbejke stvarno bolesne i zaslužujem da me ponižava…“ ili „Mama me konačno opet prihvatila, nikad joj ne bih rekla ništa loše o njoj“). Ukoliko ovog procesa nije svesna, posledice mogu biti razarajuće po odnos. Umesto prepoznavanja i imenovanja nasilja, duge depresije se takođe mogu javiti kao „tihi“ simptom.

Prema nekim stranim studijama koje istražuju prijavljivanje nasilja, lezbejke koje saopštavaju veću potrebu za kontrolom će takođe saopštiti češću upotrebu nasilnih taktika u konfliktima sa svojom partnerkom. Da bi se
razumelo zašto se osoba odlučuje na nasilje (izabrani način ponašanja), važno je uočiti šta ona dobija takvim ponašanjem. Ponovljeno korišćenje nasilja iz njene perspektive znači da veruje da će tako postići (ma koji) željeni cilj. Lezbejkama je onemogućena kontrola nad različitim aspektima života, bilo da su otvorene što se tiče svojeorijentacije ili ne. Ukoliko je devojka ili žena otvorena da je lezbejka, može izgubiti (primarnu) porodicu, prijatelj(ic)e, decu, zaposlenje, (iznajmljeni) stan, i sl. To važi i za razne druge privilegije koje većinska populacija ima „zdravo za gotovo“. Onog trenutka kad je „out“, žena više nema kontrolu nad reakcijama drugih i nastaje pretnja da će biti diskriminisana. Ukoliko nije otvorena što se tiče orijentacije, to povlači stalni napor da se istina sakrije i stalni stres. Kad se sagleda preostali stepen kontrole nad svojim životom, nije neobično da će u tom „ostatku“ iskazivati potrebu da pokaže izvesni autoritet.

Zatim, lezbejke koje saopštavaju viši nivo fuzije će saopštavati takođe češće korišćenje nasilnih taktika u konfliktima sa svojim partnerkama. Koncept „stapanja“ ili „fuzije“ se koristi da objasni genezu intimnosti i konflikta u lezbejskim partnerskim odnosima. Kolokvijalno, lezbejke ovu pojavu prepoznaju kao izrazitu bliskost za koju smatraju da „na specijalan način postoji samo između dve žene“, a koja često uključuje i odnos zavisnosti. Jedno od objašnjenja fuzije jeste da je to odgovor na neprijateljsko okruženje, praktično strategija da lezbejke zadrže svoje granice kao par, a usred stalnih pretnji integritetu samog odnosa. Unutar navedene dobre svrhe fuzije, ona može podstaći doživljaj istosti koji na duži rok partnerskom odnosu nosi frustraciju. Ako se kao priznanje vrednosti odnosa vidi stapanje jedne u drugu („mi“ umesto „ja“), svaki čin koji se doživi kao diferenciranje ili distanciranje može biti doživljen kao pretnja. Druge prateće reakcije su osećanja očaja, panike, „isprovociranosti“ i (ubitačnog) besa. Naravno da intenzitet emocija nije uzrok nasilju, puno nas ne pribegava nasilju kad oseti intenzivne emocije. Intenzitet kreira hitnost za koju je nasilje samo jedan od ponuđenih odgovora.

Sledeće, studije ukazuju da će lezbejke koje saopštavaju češću upotrebu nasilnih taktika prema svojim partnerkama, saopštavati i viši nivo zavisnosti kao crtu ličnosti. Autorka članka često u radu prolazi sa devojkama i ženama lezbejske orijentacije kroz proces učenja koji se tiče građenja partnerskih odnosa. Ponajviše, radi se o pitanjima autonomije partnerki unutar veze i potrebi da se postigne ravnoteža između odvojenosti i povezanosti. U kontekstu nasilja, što je veća želja partnerke-žrtve da bude nezavisna i veća zavisnost partnerke-počiniteljke, veća je verovatnoća da će se počiniteljka služiti većim brojem nasilnih taktika i sa većom učestalošću. Nije retko da se kao priznanje vrednosti odnosa, zapravo merilo njegovog kvaliteta, vidi recipročna zavisnost. Prijavljeni incidenti fizičkog nasilja se tiču upravo „bitki“ sa temom zavisnost vs. autonomija.

I na kraju, lezbejke koje saopštavaju češću upotrebu nasilnih taktika u konfliktima sa svojom partnerkom će saopštavati niži nivo samopoštovanja kao crtu ličnosti. Često, nisko samopoštovanje se navodi zajedno sa lošom predstavom o sebi, a u korelaciji sa jazom između željenog i postignutog statusa u životu („nedoslednost statusa“). Što je veći ovaj jaz, veći je rizik da će se posegnuti za nasilnim taktikama i time nasilje služi kao sredstvo prevazilaženja osećanja neadekvatnosti i gubitka kontrole nad svojim životom. Naspram pogleda na počiniteljke, strane statistike rasvetljavaju detaljnije predistoriju devojaka i žena koje su izložene nasilju, ukazujući na eventualna ranija iskustva verbalne, fizičke i seksualne viktimizacije, a u kontekstu nasilja protiv seksualno različitih. Pored toga, brojke ukazuju da sadašnja situacija nasilja u kojoj se zateknu može predstavljati i reviktimizaciju u pogledu na primarnu porodicu.

Aktuelni trendovi i koliko su izvori pomoći lesbian-friendly?

Neki od istorijskih događaja u kontekstu problema nasilja u Srbiji beleže se upravo u 2004. godini: država staje iza otvaranja i podrške skloništima za žene-žrtve nasilja, prve tri osobe koje je Predsednik Republike pomilovao su žene koje su ubile svoje muževe upravo nakon dugogodišnje izloženosti nasilju u braku. Radi se o dragocenim presedanima koji obećavaju ozbiljan tretman nasilja u porodici od strane države i važne poruke za sve heteroseksualne žene koje su žrtve nasilja.

Nasilje u porodici je tabu, lezbejski odnosi su tabu, nasilje u lezbejskim odnosima… Da li lezbejski partnerski odnos razumemo kao porodicu i kada lezbejski ljubavni odnos postaje porodica. U nedostatku zvanično priznatih istopolnih brakova od strane države, koja vrsta prepoznavanja i priznanja npr. dugotrajnoj lezbejskoj vezi je potrebno da se desi da bi ovaj partnerski odnos dobio status „porodice“?
I umesto da je „porodica tamo gde je ljubav“, korpus patrijarhalnih načela između ostalog nalaže da je „porodica jednako deca“, preciznije – njihovo rađanje. Time za ovo „društveno priznanje“ bivaju uskraćene i heteroseksualne žene, odnosno heteroseksualni parovi, koji iz ma kog razloga nemaju decu i već su iskusili da većina ne prašta nikome. Za lezbejke i lezbejske parove je otvorena saradnja sa državom u kontekstu rđanja
nezamisliva i praksa razvijenih zemalja je još daleko.

Međutim, jedan od aktuelnih trendova izaziva mešavinu osećanja. Naime, pitanje je da li je „potrebno poslati poslednje upozorenje“ državi u vezi sa novim Porodičnim zakonom RS. Zakon (u svom usaglašavanju sa evropskim zakonodavstvom ili u realizaciji trenda alternativnog zbrinjavanja dece bez roditeljskog staranja, tzv. deinstitucionalizacije?) pruža novu mogućnost usvajanja dece od strane pojedinki / pojedinaca do 45 godina. Ovu mogućnost neće više imati samo heteroseksualni bračni parovi i otvara se jednaka mogućnost za pojedinke /pojedince, time i za lezbejke (i njihove partnerke), da zvanično preuzimaju roditeljsku ulogu. Kao i obično, do donošenja seta zakona koji regulišu istopolne zajednice, poruka države je dvostruka: možete usvojiti dete ukoliko ispunjavate sve one javno izlistane uslove, ali ipak nemojte tokom procedure usvajanja biti out! Ostanite skrivene/i, jer tako država/većina najuspešnije kontroliše seksualno različite!

Kod nasilja u heteroseksualnim partnerskim odnosima, usluge državnih ustanova i dalje beleže značajne nedostatke u razumevanju i pravilnoj asistenciji, zauzimaju stranu nasilnika, bivaju deo njegovog nasilnog obrasca, krive ženu, upućuju na mirenje i sl. Nameće se briga kako će onda pružiti adekvatnu uslugu lezbejki koja je izložena nasilju u svom partnerskom odnosu, počev od dileme da li će se ona obratiti, jer obelodanjivanje nasilja vodi sa sobom i osnovni coming out. Isto važi i za pomoć lezbejskom paru koji se obratio zbog nasilja u odnosu? I, zagledajući se u čl. 118a KZ RS koji nosi naziv „nasilje u porodici“, usvojenom marta 2002., postavlja se pitanje ima li u ovom istinski revolucionarnom članu KZ mesta za lezbejski partnerski odnos ?

Slično je i pri prijavljivanju:
a) različitih zdravstvenih problema gde se devojke i žene lezbejske orijentacije gotovo uvek predstavljaju prema očekivanjima „kao da…“ (su heteroseksualne)
b) gay bashing situacija (premlaćivanja lezbejki i homoseksualaca) koje se ne prijavljuju, čak ni od strane lezbejskih /gej organizacija koje poseduju ova saznanja, itd.

Svakako da neprijavljivanje prisutnih problema od strane organizacija koje se osnivaju za rad na pitanjima seksualno različitih pogoduje državnim ustanovama, time što se ne formira kritična masa prijavljenih problema da bi se vršile stvarne promene. Ako će na svako od prethodnih pitanja neko reći da je kod nas prerano govoriti o osetljivosti zakonodavstva i prakse institucija za potrebe seksualno različitih, važno je zastati i preispitati sopstvene predrasude, stereotipe, otpore, sopstvene akcije isključenja Drugih, često sopstvenu mržnju prema različitima. Dopuštanje da lična iskustva nasilja i diskriminacije koja se dešavaju Drugima još uvek nisu „dovoljno dobar“ pokretač za sopstvenu drugačiju akciju od dosadašnje, povlači potpunu odgovornost za odvijanje ovih zločina iz mržnje.

Zaključak

Analizom nasilja u lezbejskim vezama, jasno je da se odmiče dalje od analize koja važi za heteroseksualni kontekst, drugim rečima da je odnos između moći i nasilja kompleksniji i kontradiktorniji nego što se mislilo. Problem nasilja u lezbejskim partnerskim odnosima prati neprepoznavanje, poricanje i pogrešno razumevanje, kako unutar samog odnosa, tako i od strane lezbejske zajednice, države i društva u celini. Teško je članicama lezbejske i feminističke zajednice i ženske scene uopšte (bile one lezbejke ili ne) da prihvate da među nama ima žena koje tuku i zlostavljaju žene.

Nije dovoljno razumeti dinamiku nasilja u heteroseksualnim vezama. Što se tiče tretmana ovog problema, primeniti okvir koji važi za heteroseksualne počionioce i njihove žrtve, bilo bi neadekvatno i pre uvećalo složenost, nego doprinelo procesu oporavka kod žene koja je izložena nasilju, a preuzimanju odgovornosti kod one koja vrši nasilje. Stres koji prati manjinske grupe i, u ovom slučaju, i internalizovane mizoginija i homofobija u okviru lezbejskog para – imaju posebno mesto u razumevanju problema. Usled nedostatka osnovne mreže podrške u privatnom okruženju seksualno različitih, veoma je teško izvršiti stvarnu promenu.

Postavlja se pitanje spremnosti države da se uhvati u koštac sa problemom nasilja u partnerskim odnosima/ nasiljem u porodici i pitanje usklađenosti institucija sa specifičnostima egzistencije seksualno različitih osoba. Obzirom da značajno manjka lesbian-friendly pristup u državnim ustanovama, NVO sektor će ostati glavni izvor pomoći. Naprotiv, poražavajuća je zastupljenost homofobije među pomagačicama i pomagačima. Intervencija u slučajevima nasilja u lezbejskim partnerskim odnosima će ostati samo jedan od servisa koje nevladine organizacije, kao bezbedna mesta za marginalizovane društvene grupe, pružaju namesto države. Pred svim servisima, bez obzira kom sektoru pripadaju, je dug proces učenja u budućnosti.

*Autorka članka je 1998. godine u Beogradu izvela tročasovnu radionicu sa temom „Nasilje u lezbejskim partnerskim odnosima“ kojoj su prisustvovale brojne aktivistkinje ženskih nevladinih organizacija. Ne može tvrditi da je u međuvremenu značajnije podignuta svest o ovom problemu, dok u praksi žene i devojke lezbejske orijentacije, nedovoljno prepoznavajući ih, saopštavaju situacije koje pripadaju kontekstu nasilja. Njihova lična iskustva su neprocenjiva i zahtevaju otvaranje ovog pitanja.

3D Vagina-Kajak odveo japansku umetnicu u zatvor

Kategorija: Feminizam / Datum: jul 18, 2014

Japanska umetnica Megumi Igarashi koja je objavila planove da napravi kajak od 3D modela svoje vagine uhapšena je na osnovu kršenja zakona o opscenosti


Umetnica, poznatija kao Rokudenashiko čuvena je po tome što njena umetnost oslobađa ženske genitalije tabua, a uhapšena je nakon sto je poslala svoju vaginu skeniranu u 3D na oko 30 adresa. Navodno je, kako javlja britanski Indipendent, poslala te fajlove na adrese ljudi koji su i ranije finansirali slične njene projekte.

Japan_20140715

Četrdesetdvogodišnja Igarashi brani svoju umetnost i tvrdi da u njoj nema ničega opscenog. Kajak je samo jedan od predmeta inspirisanih i modelovanih po uzoru na njenu sopstvenu vaginu.

„Pi*kica je uvek bila tabu u japanskom društvu. Penis se, opet, infiltrirao u pop kulturu i regularan je deo ilustracija, ali pi*kica nikad nije bila na glasu kao simpatična“, napisala je ona na svom web sajtu.

„Pi*kica se smatra opscenom samo zato što se previše krije…. Ipak je to samo još jedan deo ženskog tela.“

Izvor: torontosun.com

Internalizovana homofobija u svakoj od nas

Kategorija: 8. oktobar Dan lezbejki, Edukacija / Datum: jul 17, 2014

Iz arhive Labris, piše Dušica Popadić


Članak je proizvod dugogodišnjeg rada autorke kroz pružanje psihološke asistencije devojkama i ženama lezbejske orijentacije i edukativne programe iz oblasti različitosti za brojne ženske i mešovite nevladine organizacije. Članak je objavljen u januaru 2004.

670px-Deal-With-Internalized-Homophobia-Step-1

Samim tim što sam lezbejka, kako mogu da budem homofobična

Najčešće ne želimo da mislimo o sebi da smo lično ispunjene homofobijom, jednostavnije nam je da se bavimo onom društvenom. Bezbednije je kritikovati taj „spoljni faktor“ koji kao „zvaničan neprijatelj“ na objektivan i vidljiv način preti i sprovodi pretnje. Homofobija kod lezbejki je pritajena, često se izvrši zamena teza sa homofobijom koja stiže od okruženja ili ako je kod sebe prepoznajemo – nije „in“ (čitaj: popularno ili politički korektno) direktno otvoriti ovu temu pred drugima, npr. u aktivističkim krugovima i lezbejskoj zajednici. Veliki je korak od „okruženje je homofobično“ do „ja sam homofobična“ Nekada devojke i žene polaze od „pa, samim tim što sam lezbejka, kako mogu da budem homofobična“, pridružujući najčešće homofobiju za sve one koji su heteroseksualni.

Internalizovana homofobija je osećanje koje unosi najviše osećanja nesigurnosti kod devojaka i žena lezbejske orijentacije i uključuje nepodnošljivost prema samoj sebi. Teško je „priznati“ da je prisutno. Uobičajena definicija kaže da se radi o strahu od sopstvene seksualnosti i / ili mržnji prema sebi zbog sopstvene seksualne različitosti. Internalizovana homofobija nastaje tako što u anti-gej društvima mržnja koja je usmerena ka seksualno različitima vodi, ukoliko si lezbejka, mržnji same sebe. Internalizovana homofobija nastaje zbog intenzivne:

  • Društvene homofobije ili, drugim rečima, heteroseksizma koji eksplicitno ili implicitno pretpostavlja da je svako heteroseksualan.
  • Institucionalne homofobije koja ostavlja dubok trag na ličnom planu kroz odrastanje, poruke koje šalje okolina (porodica i različite institucije koje formiraju svaku osobu tokom odrastanja i odraslog doba)
  • Otvorene homofobije koju čine konkretna iskustva diskriminacije i preživljenih incidenata nasilja zbog toga što ste seksualno različiti.

Funkcija internalizovane homofobije je da zadrži lezbejke „skrivenim i nevidljivim“, odnosno „pod kontrolom“. Devojke i žene lezbejske orijentacije najčešće saopštavaju da na formiranje internalizovane homofobije utiču: lična predistorija (u primarnoj porodici), loša iskustva u prethodnim saopštavanjima da ste lezbejka i realne okolnosti u okruženju u kojem živimo.

Kako da znam da li sam lezbejka?

Manifestuje se kroz poricanje sopstvene seksualne orijentacije, sud o samoj sebi, zapravo potvrdu suda koju ima većina o seksualno različitima. Kao da većini kažete „u pravu ste, biti lezbejka nije ok.“ Manifestuje se kroz osećanje krivice, stida, sramote, uticaj na zdravlje (kroz anksioznost, depresiju, samopovredjivanje, pokušaje suicida, itd.), dugotrajno izbegavanje da sebe nazovete lezbejkom, traganje za definicijama „da li sam lezbejka / biseksualna“ (odnosno „nadam se da nisam» ili „nisam ni sigurna da želim da znam, jer šta ću ako jesam?“), partnerske odnose (ako je jedna „out“, a druga ne, ili ako obe nisu izašle otvoreno sa svojim identitetom), potrebu da se iz postojeće tajnosti ili osećanja gnušanja prema samoj sebi (kao posledice seksualne orijentacije) pobegne „na drugu planetu“, itd. Jedan od faktora koji uslovljavaju nasilje u lezbejskim partnerskim odnosima je upravo i internalizovana homofobija.

Logična je potreba za dodatnim saznanjima o različitim seksualnim orijentacijama, jer opresivne strategije uključuju nepružanje ma kojih informacija i znanja o seksualnim različitostima (naročito ne dopuštaju prikaz primera dobre prakse čime izostaju potrebni role-modeli, uzori) i pružanje dezinformacija koje mahom formiraju i podstiču predrasude i stereotipe. O lezbejskoj orijentaciji i svakodnevnici se nije moglo i još uvek se vrlo malo može čitati, slušati… Zbog toga nije redak zahtev za štivom koje bi odgovorilo na pitanja „kako da znam da li sam lezbejka / biseksualna“?

670px-Deal-With-Internalized-Homophobia-Step-2

Jedna od situacija koje srećem u svom radu tiče se sličnih pitanja devojaka i žena koje u sadašnjem trenutku prolaze npr. kroz nedovoljno funkcionalan heteroseksualni partnerski odnos. Često direktno i glasno izgovaraju dilemu da „ako se ispostavi“ da su lezbejke, da to potpuno potvrđuje ono što se govori o lezbejkama da su frustrirane i sl. Prepoznavanje straha da se autentično radi o lezbejskoj seksualnoj orijentaciji često je otežano ponavljanjem društvenih imperativa i privremenim zaboravljanjem da se u državama koje ne priznaju pravo na seksualnu različitost (ni zakon ni nivo svesti ljudi ne daje to dopuštenje) „uči“ biti heteroseksualan. Time niste imali jednaku mogućnost da se odredite za drugu seksualnu orijentaciju. Na mesto svesnosti o opisanom okviru stupa repeticija raznih stereotipa (npr. „zato što nisu našle pravog muškarca“) i samo-stigmatizacija. Postoji pretnja da će se pripadnost većinskoj (drugim rečima, bezbednoj) kategoriji, zameniti manjinskom, a manjinske su uvek meta većinskih… Neprihvatanje same sebe (u okviru tzv. „svog domaćinstva“, tj. lepeze svojih identiteta) dopunjuje se predviđanjem neprihvaćenosti od strane okoline, a može i obrnutim redom.

Učiniti sopstvenu seksualnu orijentaciju dobrodošlom u zbir identiteta koji ima svaka osoba (identitet studentkinje, ćerke, sportistkinje, sestre, dobre organizatorke, frizerke, novinarke, itd.) može biti lakše ukoliko na mesto izričitih i rigidnih društveno (ne)poželjnih kategorija postavimo seksualnost i seksualni identitet kao jedan kontinuum na kojem se nalaze svi. Kontinuum je zamišljen kao duž na čijem je jednom kraju ispisano „heteroseksualnost“ a na drugom „homoseksualnost“. Na celoj dužini ove duži – „od-do“ – možemo zamisliti naše okruženje, sebe. Kontekst koji je svakako više pomažući u sagledavanju i prihvatanju sebe je viđenje seksualnog identiteta kao kontinuuma, kome pripadaju stvarne mogućnosti da se bezbedno dosegne do ma kog identiteta na zamišljenoj duži. Osoba se može i kretati na istoj, kao i biti ohrabrivana da zauzima različite identitete od kojih svaki ima društvenu dozvolu. U svakom slučaju, u kontekstu poštovanja ljudskih prava, nasuprot svemu što smo mi u ovom društvu učile/i i bile/i izložene/i, ovaj kontekst poznaje demokratičnost, odnosno pravo na različitost.

Primarna porodica i konflikt lojalnosti

Internalizovana homofobija se često najjasnije ispoljava u relaciji sa primarnom porodicom. Odluka „reći ili ne reći“ da ste lezbejka se pokazuje kao ključna za lični rast devojaka i žena lezbejske orijentacije. Interesantna je dinamika koja opisuje kako rodne uloge, tako i sva posezanja za patrijarhalnim vrednostima, moći i državom. Npr. uzmimo situaciju kada devojka saopštava da majka sumnja ili je već na neki način saznala za njeno zaljubljivanje u druge devojke. Time se realno otvara prilika da i otac istu informaciju dozna, pa neka vrsta automatizovanog odgovora na to biva upravo kćerkina molba majci „da ne kaže tati“ ili majčin predlog „neću reći tati, ako…“ Beležim slučajeve kada ovo uslovljavanje praktično znači: 1) ponavljanje tajnosti (do momenta obelodanjivanja kćerka je već živela svoj identitet u tajnosti i strahu, a razmena između kćerke i majke se čuva kao loša tajna, tj. poruka kćerki je „ti si loša“) i / ili 2) ucenjivanje u formi „neću ispričati tati, ako s tim prestaneš, ako nađeš dečka, ako odeš da se lečiš, itd“. Ovde vidimo majke kao neumorne čuvarice „glave porodice“, oca, kojeg time u ovom trenutku „ne žele da opterećuju“, već koristeći moć iz svoje uloge „stuba porodice“ pokušava da se pobrine za sve. Neki slučajevi konkretizuju majčin zahtev za pronalaženjem profesionalne pomoći, u formi „traži se heteroseksualna terapeutkinja zaposlena u državnoj ustanovi“. Ovde je značajno uočiti kod devojaka internalizovanu homofobiju kroz repeticiju straha da se terapeutkinji koja npr. ne radi u državnoj ustanovi neće verovati u poslu u kojem je stručna, čak se samim tim razvija pretpostavka da joj „piše na čelu“ da nije heteroseksualna. Strah se pojačava time što majka može zahtevati da odlazak kod terapeuta bude zajednički, praktično, majka će odvesti kćerku i imati priliku da upozna stručnjakinju kojoj se obraćaju.

Principijelno, beležim da su se devojke i žene lezbejske orijentacije obraćale i same različitim zdravstvenim institucijama sa brojnim pitanjima koja se tiču sopstvene seksualne orijentacije i često posle nekog vremena od početka terapije, odustajale. Puno njih se javljalo u terapiju i kao akutne probleme saopštavale su neke druge sadržaje, čekajući da postignu dovoljan nivo poverenja u pomagačicu / pomagača da izraze zbog čega su zapravo došle. Iskustva su različita. Negativna iskustva svakako dalje „kopiraju“ loša osećanja prema sebi.

670px-Deal-With-Internalized-Homophobia-Step-4

Česte su strepnje devojaka i žena da ako roditelji saznaju da je kćerka lezbejka, „da će im se nešto dogoditi“. Konkretne formulacije glase da će roditelje time povrediti, da će to uticati na njihovo zdravlje (ili posebno na zdravlje jednog od roditelja koji npr. može biti hronični bolesnik). Važno je razmisliti u čemu se tačno sastoji ova fantazija i koji je to „najgori, crni scenario“. Razvijanje ove fantazije u meri od 101% je bitno kroz odgovore na pitanja: šta će se tačno dogoditi kada kažete, na osnovu čega su Vam se pojavile ove strepnje, kako se do sada komuniciralo u porodici o nekim spornim temama (neka tema koja se lično na Vas odnosila), šta njihova eventualna negativna reakcija za Vas tačno znači, koliko dugo (prema Vašem najnegativnijem predvidjanju) njihova reakcija može da traje („vreme ne stoji u mestu“), kako ćete se Vi sa tim nositi, čime ćete se Vi u svojoj svakodnevnici baviti za to vreme („da li mogu da živim sa tim“), šta se konkretno u Vašoj svakodnevnici time menja (npr. da li postoji ekonomska zavisnost od roditelja ili ma koja druga veza od značaja), koliko dugo mislite da će Vaša osećanja trajati i kakav intenzitet predviđate (najčešće devojke predviđaju osećanja odbačenosti, nevoljenosti, i sl.), da li ste u svom okruženju čuli neke primere loše / dobre prakse pri saopštavanju roditeljima, da li Vi lično pamtite primer loše /dobre prakse kad ste nekome ispričali da ste lezbejka, šta mislite šta je uticalo da Vas ta osoba (ne) prihvati…

Najčešće je zajednički imenilac svih strepnji, naravno, poznati strah da će roditelji prekinuti svaki kontakt (ili Vas na neki drugi način kazniti), da će Vas odbaciti, praktično neće više voleti. Važno je razgraditi paralisanost u saopštavanju svog identiteta koja se objašnjava realnom opasnošću po zdravlje roditelja, time što ćete se obavestiti više o ovoj uzročno-posledičnosti koju predviđate, konkretnim podacima koliko je takvih slučajeva zabeleženo, kao i o samoj bolesti roditelja. Niko ne može osobe koje imaju internalizovanu homofobiju da razuveri, već je prihvatanje sebe proces koji osoba mora sama da prođe. Moć internalizovane homofobije se ogleda upravo u stopiranju procesa već u početnim koracima učvršćujući osobu isključivo u strahu i ne dopušta da osoba sagleda celinu svog života u kojoj je odnos sa roditeljima samo jedno od pitanja u odraslom dobu. Neka od navedenih pitanja mogu pomoći u utvrđivanju realnog scenarija umesto „najgoreg“. Značaj prolaženja kroz celokupnu fantaziju je u preciznijem lociranju stvarnosti.

Saopštavanje svog identiteta roditeljima je svakako povezana sa nekim konkretnim nepredvidivim ishodima. Paralisanost, često dugogodišnja, se umnogome tiče konflikta lojalnosti. Gledano na pojednostavljen i „pitkiji“ način, osoba vidi svoj seksualni identitet i porodicu suprotstavljene. Kao dete, uči puno o roditeljskim očekivanjima, od kojih su samo neka primernost, poslušnost itd. Očekivanja takodje odredjuju da se ne smete mnogo razlikovati od konteksta iz kojeg potičete, odnosno za to imate dozvolu kad su u pitanju neke „poželjne različitosti“ kao što je npr. steći visoko obrazovanje koje je dozvoljeno da bude više od obrazovanja roditelja (koje će takođe kreirati određenu dinamiku na relaciji roditelj-dete), ali time i roditelji potvrđuju svoje roditeljstvo kao uspešno i postignuti identitet deteta je s tim u skladu.

Drugačija seksualna orijentacija od većinske predstavlja veliki izazov za sistem vrednosti u porodici i pred detetom je osnovno pitanje „smeš li toliko da se razlikuješ“. Drugo pitanje je „smeš li da budeš svoja (autonomna)“, koje deca prolaze u odnosu sa roditeljima kroz pitanja izbora prijatelja, profesije, izgleda, partnerke / partnera, itd. Ukoliko se neki segment tvoje autonomnosti kosi sa porodičnim vrednostima, mogu nastati sporne situacije. Biti autonomna znači realizovati svoje identitete. Generacija naših roditelja često nije uspevala u realizaciji ovog cilja, često čujete kako su želeli da budu ili učine „ovo ili ono“, ali neke okolnosti to nisu dopustile, kažu da su žrtvovali za decu, česti žal je prisutan u smislu „da sam… gde bi mi bio kraj!“. Sve ovo čini nasleđe sa kojim deca treba da izađu na kraj. Odluka „da budete svoja (autonomna)“ često znači da „budete bolja od svojih roditelja“, što je veoma teško sebi dati za pravo usled opisanog konflikta lojalnosti. Neprepoznavanjem ovog procesa kod devojaka i žena kad je u pitanju seksualna različitost, nastaje dugotrajna paralisanost u kojoj se loše osećanje prema sebi intenzivira. Odluku da dopustiš sebi da budeš što jesi je teško doneti i ovaj proces se svakako ne odigrava u celini na svesnom nivou.

Neka od pitanja koja Vam mogu pomoći u proceni koraka u kojem se trenutno nalazite:

  • Mogu li da živim sa činjenicom da ću biti slobodna u tome ko sam, a što moji roditelji (majka / otac) nisu nikad bili?
  • Da li je moj cilj da čuvam tajnu ili da sebi dopustim da uđem u proces koji će doneti saznanja za moju okolinu doneti saznanja ko sam?
  • Kad zamislim sebe kao 40-ogodišnju lezbejku, kako vidim moj odnos sa roditeljima u tom trenutku? (u ovoj mini-fantaziji „kad ću biti spremna da budem otvoreno lezbejka?“, godine starosti mogu „kliziti“ naviše, npr. 5 ili 10 godina od trenutne dobi čitateljke ovog članka)

Coming out i internalizovana homofobija

Znanje o coming out-u kao dugotrajnom procesu koji u proseku ima trajanje od 10 do 14 godina, pomaže u sagledavanju sopstvenog tempa kojim se krećete kroz taj proces i koliko internalizovana homofobija utiče na Vaš tempo. Takođe, važno je prepoznati ukoliko ste se u nekoj od faza „zaglavili“, kao i znati da neke devojke i žene neće dostići integraciju, odnosno sintezu identiteta, kao finalni ishod ovog procesa.

Vivienne Cass predlaže coming out model koji čini šest faza:

Prva faza: Konfuzija identiteta. Opšta osećanja da si drugačija.

Druga faza: Poređenje identiteta. Svest o homoseksualnim osećanjima, ipak osoba misli da ovo može biti faza ili da se radi o osećanjima prema jednoj određenoj osobi.

Treća faza: Tolerancija identiteta. Jači identitet kao homoseksualna i ona započinje da traga za drugim homoseksualnim osobama.

Četvrta faza: Prihvatanje identiteta. Intenziviran kontakt i povezivanje sa drugim homoseksualnim osobama.

Peta faza: Ponos na svoj identitet. „Ovo su moji ljudi (ovo sam ja)“ faza tokom koje osoba saopštava sve većem broju ljudi da je lezbejka i često počinje da oseća ljutnju prema heteroseksualcima i ne ceni mnoge njihove institucije / kategorije.

Šesta faza: Sinteza identiteta. Intenzivna ljutnja iz pete faze nestaje i osoba počinje da manje opaža dihotomiju između heteroseksualnog i homoseksualnog sveta dok zadržava ponos na lezbejke i gejeve.

Eli Coleman predlaže coming out model koji čini pet faza i fokusiran je na romantične veze.

Prva faza: Pre-coming out. Opšta osećanja da si drugačija.

Druga faza: Coming out. Osoba postaje svesna homoseksualnih misli ili fantazija, počinje da uspostavlja kontakt sa drugim homoseksualnim osobama, ali zadržava svoj seksualni identitet za sebe pred prijatelji(ca)ma.

Treća faza: Istraživanje. Osoba „eksperimentiše“ kroz nove socijalne interakcije uz poboljšanje predstave o samoj sebi.

Četvrta faza: Prva ljubavna veza. Nakon perioda seksualnog eksperimentisanja, osoba može poželeti stabilniju vezu koja traži posvećenost.

Peta faza: Integracija. Njeni „javni i privatni identiteti postaju jedinstvena i integrisana slika o sebi…; ljubavne veze su često karakterisane velikom neposesivnošću, iskrenošću i uzajamnim poverenjem i mogu biti uspešnije nego prve veze“.

Neke životne situacije koje ilustruju kako internalizovana homofobija može usporavati proces coming out-a:

Strah da će biti otkrivene. Dve zaposlene žene koje su u dugogodišnjem partnerskom odnosu. Jedna od njih veruje da njena porodica ne zna da je ona lezbejka. Svaki put kada njeni roditelji dodju u posetu, druga se seli u drugu spavaću sobu i stan se posprema tako da ni na jedan način ne ukazuje na lezbejstvo. Ista situacija se može ponoviti i u odnosu na roditelje druge kad dolaze u posetu. Obe misle da ih roditelji vide samo kao dobre cimerke.

Nelagodnost u prisustvu „očiglednih“ lezbejki. Devojka ne voli mnogo da se pojavljuje na „lezbejskoj sceni“, zabrinuta je da je neko ne vidi kad ulazi ili izlazi iz nekih kafića za koje je čula da se tamo sastaje gej populacija. U firmi u kojoj radi postoji jedna žena sa kojom radije ne želi da bude viđena, jer se „ona tako upadljivo izgleda i ponaša da neko može da počne da povezuje dva i dva“.

Odbacivanje i kritikovanje svih heteroseksualnih osoba (heterofobija). Žena je aktivno uključena u lezbejsku zajednicu. Radi kao volonterka na telefonu za lezbejke i iznajmljuje stan sa još nekoliko lezbejki. Kad god je moguće, izbegava kontakt sa heteroseksualnim osobama i muškarcima. Kritikuje neke heteroseksualne žene koje poznaje zbog njihovih veza sa muškarcima.

Uverenje da lezbejke nisu drugačije od heteroseksualnih osoba. Učiteljica u maloj osnovnoj školi živi 15 godina sa svojom partnerkom. Ne druže se u okviru lezbejske zajednice, ali imaju više prijatelja, većinom heteroseksualnih, sa kojima se redovno druže po kućama. Misle da lezbejke previše ističu svoju seksualnost i da šta ko radi u krevetu je njegova privatna stvar i nikog se ne tiče.

Privlačnost za osobe koje su nedostižne. Devojka je zaljubljena u svoju najbolju drugaricu „koja je strejt“. Drugarica joj predlaže da se preseli kod nje da joj pomogne u otplaćivanju visoke kirije za njen iznajmljen stan. Devojka ima ozbiljne promene raspoloženja. Ako se drugarica prema njoj ok ophodi, oseća ushićenost. Ako je ignoriše ili dovede nekog dečka kući, oseća kako je sve to uništava. Devojka misli da ako bude dovoljno strpljiva, da će se drugarica „srediti“ i u jednom trenutku želeti da bude s njom. Drugarica deluje krajnje rasterećena od ma kojih teškoća koje bi se ticale njene seksualnosti i izgleda veoma srećna kao heteroseksualna. (Ovaj primer može uključiti u nekom trenutku i otvorenu izjavu ljubavi drugarici posle koje sve teče „kao da se ništa nije dogodilo“.)

Kratke veze, vidljivost i potencijalno veći rizik za diskriminaciju. Zaposlena žena, radi na veoma dobro plaćenom mestu u firmi. Radi prekovremeno i ima uzbudljiv posao i društveni život. Upravo kad je njena nova partnerka poželela da je bolje upozna, ona kaže da je jako zauzeta poslom da bi imala vezu i da više voli „da stvari zadrži jednostavnim“.

Superiornost u odnosu na heteroseksualne osobe. Dve drugarice, obe su lezbejke, i sa tim se jako dobro osećaju. Jedna od njih se bavi humanističkom profesijom, a druga je umetnica. U svojim profesijama se osećaju nadmoćno. Prva smatra da je lezbejstvo doprinelo da ima dodatnu osetljivost za ljudsku patnju, a druga smatra da su homoseksualne osobe kreativnije od heteroseksualnih. Obe su mišljenja „Bolje smo zato što živimo teži život“.

Biti samohrana majka i odgajati dete. Odluka žene koja za sebe zna da je lezbejka za brak sa muškarcem zato što smatra da su detetu potrebni roditelji oba pola. Iako je ovaj partnerski odnos već u dugom roku disfunkcionalan, oseća da nije u stanju da ga napusti, „jer je detetu potreban otac“.

Aktivistkinje i internalizovana homofobija

Aktivistkinje često navode ekonomsku nesamostalnost kao razlog nesaopštavanja svog identiteta članovima porodice ili smatraju da članovi porodice to pretpostavljaju ili znaju, ali da se o tome ćuti. „Selektivni“ coming out, npr. biti out u zatvorenim krugovima i učestvovati u pojedinim aktivnostima unutar lezbejske zajednice ali ne i na svom poslu u državnom preduzeću, ili biti „u principu out“, ali bez spremnosti za pojavljivanje u medijima. Sve to ponekad intenzivira internalizovanu homofobiju.

Odluka da li će saopštiti stoji na strani svake devojke ili žene lezbejske orijentacije koja tu odluku duguje sebi u cilju ličnog rasta. Tema za sopstveno preispitivanje je i situacija kad je aktivistkinja ekonomski samostalna, ne živi u istom gradu sa članovima porodice i ostvaruje slobodnu lezbejsku svakodnevnicu. Dugotrajna paralisanost odaje utisak kao da je vas je neko začarao (put a spell on you) i vi osećate kao da tu ništa ne možete i čuvate status quo. Odajete utisak da vaše ponašanje u jednom suštinskom delu neko drugi kontroliše, vi ne upravljate svojim životom. Iako razmena o ovim temama može i ljutiti aktivistkinje, često se nametne paradoksalno podsećanje na to da su aktivistkinje upravo te koje se po definiciji bave javnim radom. Aktivistkinje u okviru lezbejskog pitanja postaju aktivistkinje zbog onih žena koje o sebi ćute. Postavlja se pitanje kako se ostvaruje javni rad ako vi lično niste javni u svom identitetu?! Internalizovana homofobija ovde uzima svoj specifičan danak, time što usporava ritam razvoja lezbejskog pokreta.

Zanimljivo je pogledati fenomen ženske solidarnosti u okviru lezbejske zajednice, a u kontekstu internalizovane homofobije. Drugarice koje u svom okruženju ili delu okruženja nisu out ili se trenutno mogu prepoznati u nekoj od faza coming out-a (pre faze integracije), ponekad su hrabrije da podstaknu drugu da saopšti da je lezbejka. Ovom projekcijom se faktički često bije sopstvena bitka, ali posledice nisu moje. Često se dešava da zajednica istog trenutka „dijagnostikuje“ nasilje u porodici i proglašava ga za „ljutog neprijatelja“ protiv koga se treba boriti. Tačno je da devojke i žene mogu biti izložene nasilju upravo zbog svoje lezbejske orijentacije. Ali, to nije uvek slučaj. I kada je o nasilju reč, neophodno je voditi računa o istoj lojalnosti osobe prema svojoj porodici i ne podsticati je u rastrzanosti između „dve strane“, već je jako dobro slušati za šta je tačno spremna u određenom trenutku i to poštovati. Naročito u situacijama ekonomske nesamostalnosti, devojkama i ženama je porodica – pre i posle saopštavanja – jedino uporište. Ovo stanovište je posebno vidljivo kad se govori o invalitkinjama koje takođe čine deo lezbejske zajednice.

Osnovno pitanje kada želite da budete osobi oslonac što se tiče njenog lezbejskog identiteta jeste „da li vidim stvarnu osobu ispred mene?“ Važno je utvrditi da li ste zaista izbegli zamku da projektujete svoje predstave, slike i koncepte koji u suštini pripadaju vašem životu i vašim strahovima, a bez pažljivog slušanja osobe ispred vas? Prema dragocenim osećanjima koja osoba iskaže, slušateljke imaju odgovornost, radi se o njenom životu.

Ne, mi nismo cimerke, mi smo par

Internalizovana homofobija je centralno kliničko pitanje u radu sa lezbejkama. Bez obzira o kom drugom pitanju koje se tiče lezbejske svakodnevnice se govori, neizbežno je dotaći internalizovanu homofobiju. Neki od predloženih načina prevazilaženja se tiču:

– Konverzije stigme (korišćenja termina «lezbejka» za sebe i druge, odlaženje na mesta gde se sastaju lezbejke, uključenje u rad lezbejske organizacije, i sl.).
– Coming out-a u različitim sferama svog života.
– Usklađivanja načina života sa svojim identitetom (zajednički život sa partnerkom i otvorenost u tome „ne, mi nismo cimerke, mi smo par“).
– Rada na samopoštovanju i samouvažavanju.

U razvijenim demokratskim državama je uobičajeno da su uspešne dugoročne strategije borbe protiv društvene homofobije, kreirane od strane aktivistkinja, upravo one koje neće podsticati internalizovanu homofobiju i koje svoje utemeljenje nalaze u pitanjima i odgovorima devojaka i žena lezbejske orijentacije (nezavisno da li su deo zajednice ili ne) o njihovim malim, a jedinim stvarnim životima. To vodi aktiviranju lezbejske zajednice iz „in the closet“ statusa u jak lezbejski pokret.

Ovaj članak takođe daje sugestiju za početak organizovanog beleženja primera dobre prakse pri saopštavanju svog identiteta i realizaciji lezbejske svakodnevnice. Opravdano, najčešće se navode negativna iskustva, dok pozitivna uvek postoje, ali se za njih manje čuje. Sve devojke i žene koje su imale pozitivno iskustvo kad su nekoj dragoj osobi saopštile svoj identitet, mogu to opisati u pismenoj formi i podeliti sa drugima. U čemu se sastoji Tvoj primer dobre prakse i šta misliš šta je uticalo da Te osoba kojoj si ispričala o sebi prihvati? Time iskustvo svake ponaosob postaje deo zbira iskustava, žene solidarno razmenjuju iskustva i međusobno se hrabre, a zbir primera dobre prakse predstavlja moćan instrument protiv internalizovane homofobije.