Mesečne arhive: mart 2014

Neke se pobede dobijaju na juriš: Labris na „Medijskom turniru žena u malom fudbalu“

Kategorija: Sport / Datum: mart 10, 2014

Pred punom salom i uz glasne navijače u sportskom centru „Banjica“ Labrisova sportsko-rekreativna grupa FemSlam odigrala fudblaski meč nerešeno sa ekipom Komunalne policije


Iako je u subotu 8. marta sportsko-rekreativna Labrisova FemSlam fudbalska ekipa igrala nerešeno (1:1) revijalni meč protiv sjajne i uigrane ekipe Komunalne policije, pobeda je za naše devojke u tome što su ove godine po prvi put uzele učešće u jednoj ovakvoj sportskoj manifestaciji. U takmičarskom delu „Medijskog turnira žena u malom fudbalu“ igrale su devojke Radio Beograda prvi program, Softbal klub Arena, Plavi krug, Radio Beograd 202 i Žene Plus (zdravi stilovi života).

Predstavnci Opštine Voždovac uručili su cveće našim devojkama

Predstavnci Opštine Voždovac uručili su cveće našim devojkama

Osmomartovski turnir Studio B organizuje već tri godine. Postao je beogradska tradicija, a podršku toj manifestaciji dao je sekretarijat za Sport i omladinu, tako da je početni udarac izveo Slavko Gak, sekretar tog sekretarijata.

cekanjeutakmice

Kako je organizatorka Snežana Nekić izjavila cilj akcije je, pre svega, promocija ženskog fudbala u Srbiji, kao i „razbijanje“ predrasude da žene ne mogu da obavljaju iste poslove kao muškarci. I žene fudbal vole, pa tradicionalno muška najvažnija sporedna stvar na svetu nije više njihovo ekskluzivno pravo.

Sportsko-rekreativna grupa FemSlam prvi put na „Medijskom turniru žena u malom fudbalu“

Kategorija: Vesti / Datum: mart 6, 2014

Ove godine FemSlam fudbalski tim pika loptu zajedno sa drugim beogradskim timovima, to je prvi put da jedna sportska LGBT grupa učestvuje na turniru ovog tipa


Povodom 8. marta – Dana žena, RTV Studio „B“ organizuje Treći medijski turnir u malom fudbalu za žene uz podršku Sekretarijata za sport i omladinu i Fudblaskog saveza Srbije. Početni udarac izvešće gradski Sekretar za sport i omladinu Slavko Gak. Pored Labrisove rekreativno-sportske grupe na turniru učestvuju i ekipe Studia B, Radio Beograda 1, B92, Komunalne policije i druge.

Logo Turnir Studio B

Dođite da nas podržite!

Kad: Subota 8. mart 2014. godine od 18 do 20 časova
Gde: Sportski centar Banjica, ulica Crnotravska 4, Voždovac

RŽF: 8. mart 2014 – mapa dešavanja

Kategorija: Vesti / Datum: mart 5, 2014

8_mart_2014_article_INTEXT

Rekonstrukcija Ženski fond predstavila Mapu obeležavanja 8. marta u Srbiji i ex-YU u 2014. godini.

Na jednom mestu predstavljena su razna dešavanja koja organizuju ženske grupe širom Srbije obeležavajući 8.mart – Međunarodni dan žena.

Program Mape obuhvata događaje u gradovima Beograd, Prijepolje, Niš, Vranje, Pirot, Tutin, Subotica,Vlasotince, Kruševac, Pančevo – spisak programa možete da preuzmete ovde.

Program online Mape će obuhvatiti i dešavanja iz ex-YU regiona: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija.

8. mart je za feministički pokret bitan, kako zbog istorije borbe za prava, slobodu i izražavanje, tako i zbog solidarnosti, umrežavanja, vidljivosti  i akcije.

Ovo je jedan od načina da beležimo i arhiviramo istoriju feminističkih i ženskih organizacija.

Ove godine nam je poruka  „Žene – rad – glad ! Manite se poklanjanja cveća vratite nam naša preduzeća“. 

Podržite akcije, pogledajte, delite MAPU koju možete da preuzmete OVDE.

Podrška i poziv interseks osobama

Kategorija: Edukacija / Datum: mart 5, 2014

Gayten-LGBT pokreće prvo istraživanje o interseks osobama u Srbiji, kao i prvu grupu podrške interseks osobama i osobama iz njihovog najbližeg okruženja


Istraživanja pokazuju da se svaka dvehiljadita beba rađa kao interseks. Međutim, u Srbiji u ovom trenutku ne postoje podaci o broju interseks osoba, kao ni o njihovim iskustvima i kvalitetu života.

gayten-lgbt

Ukoliko ste interseks osoba, imate doživljaj da vaše telo nije određeno karakteristikama samo jednog pola ili želite da pružite podršku interseks osobi/ama iz vašeg okruženja, pozivamo vas da nam se javite na telefon 011 292 00 67 (radnim danima od 11 do 13 časova), kao i na imejl adresu intersexgayten@gmail.com (subject: interseks podrška).

Na sajtu Gaytena možete pronaći više informacija o interseks osobama i njihovim iskustvima:

Pročitaj više

Pročitaj više

Pročitaj više

Ana Opalić i Noah Pintarić o filmu „Još jednom“: Ljubav prema našim likovima dovela nas je do cilja!

Kategorija: Umetnost / Datum: mart 2, 2014

U regionalnoj konkurenciji ovogodišnjeg Zagreb DOX-a 26. februara s početkom u 19 sati premijerno je prikazan film „Još jednom“. Reč je o dokumentarcu u režiji Ane Opalić i Noaha Pintarića koji prati živote četiri lezbejke i jedne transrodne osobe, tokom pet godina, od 2007. do 2013, fokusirajući se na njihove ljubavne odnose, prijateljstva, aktivizam i kreativan rad


Intervju uradila: Antonela Marušić za VOXfeminae.net


Zahvaljujući prijateljskim odnosima s autorima/kama film sam imala prilike pogledati i pre premijernog prikazivanja. Stoga se usuđujem reći da je ‘Još jednom’ film koji po prvi put u domaćoj dokumentaristici prikazuje živote i partnerske odnose u istopolnim zajednicama, no ne bez humora i samokritike kojima se svojevoljno podvrgavaju svi protagonisti.

Noah Pintarić

Noah Pintarić

Film ‘Još jednom’ Vaš je dokumentarni prvenac. U kojim okolnostima ste došli na ideju za snimanje?

Opalić: Ideja za datira iz 2007. godine kada smo Gabrijela Ivanov, Dana Budisavljević, Noah i ja gledali film Jeniffer Fox ‘Flying: Conffesions of a Free Woman’, svi smo bili oduševili tim filmom i meni je bilo užasno žao da ona u svojim putovanjima po svetu i istraživanjima ženskih identiteta nije predstavila ni jednu lezbejku. Odmah je pao komentar da takav film treba snimiti o nama. To je bio trigger.

Prvi dogovor je pao između nas četiri, bila je ideja da svatko snima ono što se događa s njegovim životom. Nakon što je prošlo nekoliko meseci, opao je onaj početni entuzijazam. Sasvim spontano, zato jer smo se u to vreme intenzivno družile, složila se finalna ekipa filma: Ivana Kovačić, Mima Simić, Helena Janečić, Noah i ja. Tako smo nakon početne euforije prebrodili i tu početnu krizu i krenuli dalje. S vremenom se počelo nakupljati sve više zanimljivog materijala, a za svo to vreme smo se mnogo družili i razgovarali o tome kako taj film treba da izgleda. Koliko duge kadrove želimo, kakav tempo i koliko „sirovo“, realistično želimo prikazati što proživljavamo. Negde 2011. se pojavila producentkinja Dijana Mlađenović, ona je prvo pogledala sirovi, nemontirani materijal i odmah se „zakačila“. Shvatila je da je materijal vredan i da ima mnogo potencijala. Zatražili smo i dobili sredstva za postprodukciju od HAVC-a i onda je sve postalo službeno. Sledeći ključan trenutak je bio kad smo Noah i ja seli u montažu i po prvi put se suočili sa snimljenim materijalom.

Što ste tada zaključili?

Opalić: Da, tek tada smo shvatili koliko smo bili subjektivni, koliko smo lično proživljali snimljene komadiće naših života. Bilo je jasno da se moramo na neki način distancirati od materijala, kako bismo mogli postići nužnu dramaturgiju događaja koji se u filmu prikazuju.

Pintarić: Stvar je u tome da se u tim momentima teško odvojiti od vlastitog lika na ekranu, lika koji ima svoju funkciju u priči.

Opalić: Mi sada shvatamo zašto smo proveli dve godine u montaži. Naprosto nam je trebalo vremena da se odlepimo od materijala i postanemo na neki način nemilosrdni prema sebi i svojim likovima. Bilo je sekvenci koje isprva nismo hteli bacati van, ali vreme i odmak bi pokazali da nemamo izbora. U sat vremena filma trebalo je prikazati pet likova i njihove složene odnose. U sedam godina koliko je film sniman dogodilo se mnogo toga u životima svih pet likova, nagomilalo se puno materijala i naprosto smo se morali odlučiti šta je najbitnije.

Pintarić: Kada pričamo o odnosima prema likovima, možda se to ne može nazvati ljubavlju, ali je po meni i prirodno da se stvori bliskost i povezanost između autora i protagonista. Ako toga nema i to može biti kamen smutnje. Jako je važno ko priča priču i s kojim ciljem to čini.

Opalić: Mislim da nas je upravo ta naša ljubav prema likovima na kraju i dovela do cilja. Ja jako volim sve ljude koje smo snimali i bio mi je gušt montirati taj film.

U filmu ste snimali svoje prijateljice, jesu li one na početku bile otvorene ideji ulaska kamere u njihove živote?

Helena-smallPintarić: Možda je zanimljivo i to da niko od njih ispočetka nije verovao da će taj film zaista biti završen tj. da će sva ta naša snimanja na kraju postati film. A kamera je bila zapravo organski dio naših druženja i života i mislim da niko od nas nije imao osećaj ulaska kamere u tu našu intimu, ona je jednostavno bila tu, ravnopravna učesnica. Dogodio nam se taj neki moment da smo želeli snimiti i na taj način sačuvati naša druženja, igre istine, poverljive razgovore, izložbe, koncerte, ljubavi, prekide, nove ljubavi i pogledati to sve još jednom. Osim samoposmatranja mene je zanimala i mogućnost da neko drugi to isto pogleda i uvidi da naši životi nisu toliko različiti od života heteroseksualnih parova.

Opalić: Da, baš tako. Ja sam u celom tom procesu realizacije filma neizmerno zahvalna svim curama na ukazanom poverenju. Dati snimati svoju intimu, svoje trenutke slabosti i nedoumice i to bez „garancije“ da će ikada išta od toga ispasti, meni je najdirljiviji deo priče. Verovanje u to što radimo.

Kako je izgledalo raditi zajedno, opišite mi malo Vašu sinergiju?

Opalić: On je celo vreme pušio i skoro me ugušio u dimu (smeh).

Pintarić: A ona je non stop palila grejanje, skuvao sam se… (smeh)

Opalić: Nas dvoje smo stalno o tom filmu razgovarali i zajedno donosili ključne odluke o koncepciji i važnim detaljima. Sama snimanja odvijala su se velikim delom refleksno i intuitivno. Jer u konačno, ja nikada nisam znala šta će se dogoditi i šta ćemo „dobiti“. Kasnije u montaži, puno je strpljenja i pažnje potrebno za donošenje konačne odluke, šta izabrati.

Iz koje ste unutrašnje potrebe crpili motivaciju za snimanje filma „Još jednom“?

Ivka_smallOpalić: Mislim da postoji neka fina razlika u drive-u koji je svako od nas imao za rad na ovom filmu. Za mene je bilo ključno pitanje ‘zašto ja ne mogu ostati u dužoj vezi’. U trenutku kad smo počeli snimati film imala sam 35 godina, sve su mi veze trajale dve do tri godine i ja sam se neprestano pitala ‘zašto’, koji se mehanizmi kriju u pozadini toga. Shvatila sam koliko je društveni kontekst bitan za neki problem, koliko na naše intimne odnose utiče činjenica da smo manjinska grupa i da nas vrlo često diskiminišu. Često ne povezujemo stvari koje su neodvojive i uslovljne jedna drugom.

Pintarić: Ja u to vreme nisam mogao dokučiti šta mi je, zašto sam depresivan. U nekim mi se trenutcima činilo da će mi to snimanje pomoći u tome. Tokom filma sam ušao u tranziciju promene pola, ali to je pitanje bilo u vazduhu celo vreme, reflektovalo se na moju vezu i odnos s Gabrijelom, provlačilo mi se kroz sve segmente života. To nije bila stvar koju sam mogao staviti sa strane i praviti se da ne postoji. Kroz film se to jasno može videti.

Vas dvoje ste ovde izložili sopstvenu intimu i ogolili se, snimali ste film iz vlastite perspektive što je u pravilu odluka koja otežava proces rada. Kako se osećate ovih dana pred premijeru filma?

Pintarić: Mene je višegodišnji proces montaže doveo do toga da svoju osobu na ekranu više ni ne doživljavam potpuno kao samog sebe, ipak se tokom snimanja filma dogodila moja tranzicija.

Opalić: Ja osećam da sam jako puno naučila snimajući ovaj film, pritom mislim i na kreativni proces i uvid u vlastite životne izbore. Meni je ovo prvi ovakav dokumentarac u životu i polagano sam shvatala da režiserski i montažerski rad na dokumentarnom filmu ima potpuno drugačiju logiku od stvari koje sam do sada radila. To je velika vrednost. Kad smo završili prvu verziju filma shvatili smo da dramaturgija i logika koju film gradi ne mora nužno imati veze sa doslovnom logikom događaja.

Koji je bio najlepši trenutak za vreme rada na filmu?

Opalić: Za mene je to bio onaj trenutak kad smo se okupili kod Noaha doma i pozvali sve cure koje su u filmu na zajedničko gledanje. Imala sam užasnu tremu ali čim je film krenuo videla sam da su reakcije dobre, da ima smeha, emocija. Pao je spontani pljesak, bilo je i suza. To mi je bilo najlepše moguće priznanje, pao mi je kamen sa srca i sav trud koji smo uložili u montaži, sve te godine snimanja, dobile su potvrdu.

Pintarić: Da, definitivno zajedničko gledanje filma po prvi put, tu je pred nama stajala velika odgovornost jer se radilo o intimi osoba koje su nam bliske i nismo ih želeli izneveriti. Bilo mi je dragoceno iskustvo kada sam u montaži video situacije iz prošlosti kojih nisam ni bio svestan kada su se događale, a odredile su me kao osobu koja sam sada.

Koji su ljudi spolja, osim protagonistica filma, bili velika pomoć u stvaranju ovog filma?

Pintarić i Opalić: Jako smo zahvalni dramaturškinji Jasni Žmak. Ona je bila važna podrška u trenutcima kada nas je trebalo ohrabriti. Imala je jako konkretne opservacije i predloge, bila je pravi ‘reality check’. Mnogo su nam pomogle i naše partnerice, Diana Bekavac i Martina Zvonić. Gledale su skoro sve verzije filma i imale neretko konkretne, konstruktivne primedbe, što ti u onom kreativnom vrtlogu, kada na trenutke ne znaš šta je gore a šta dole, jako puno znači.

Zahvalni smo i producentkinji Dijani Mlađenović koja nam je dala vetar u leđa. Odmah nakon što je pogledala sirovi materijal priča joj se svidela i pristala je stati iza nje, nakon toga smo se prijavili na konkurs HAVC-a i dobili novac koji nam je bio neophodan za nastavak rada.

Izvor: VoxFeminae.net