Mesečne arhive: mart 2014

Malo selo u okrugu Andr na Loari sa dve kandidatkinje za skupštinu, venčane lezbejke

Kategorija: Vesti / Datum: mart 31, 2014

An Ševalije je bivša stanovnica liberalnog grada Liježa u Belgiji, autovana lezbejka i nositeljka liste za skupštinsku odbornicu u francuskom selu Kuzije


Kuzije, sa stotinak stanovnika i novopečenim mladencima, tj. mladama.

Ponedeljak 23. mart, sedamdesetčetvoro glasača, u malom selu, u blizini Tursa mogli su da biraju između različitih kandidata sa jedinstvene liste. Nositeljka liste je An Ševalije, vanpartijska kandidatkinja, Belgijanka.
dee5ba558ff56cc596cf0ff28ed55586

Nekadašnja skupštinska poslanica, članica Reformatorskog pokreta liberalne partije Belgije, frankofonog odeljka u Liježu, 2009, novopečena mlada, primila je državljanstvo 2. decembra 2013. da bi mogla biti izglasana u ponedeljak sa šezdesetčetiri glasa.

Lezbejke, kako je ona rekla belgijskoj RTBF 12. marta, nemaju zbog čega više kriti svoju seksualnost pred onima koje upravljaju. „Čini mi se da je to više urbani fenomen od ruralnog“ izjavila je. „Nisam to unapred iznela ali javnost zna vrlo dobro da živim sa ženom u našoj zajedničkoj kući. Nikada nisam imala agresivne ili ispitivačke reakcije što se toga tiče.“

Izvor: Yagg France
Prevela: Radica Hura

Premijer počinio akt diskriminacije

Kategorija: Lobiranje / Datum: mart 27, 2014

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti utvrdila da su izjave Ivice Dačića prema LGBT osobama uznemirujuće i ponižavajuće, Premijeru u ostavci predloženo da ne daje izjave kojima se vređa dostojanstvo LGBT osoba kao i da primi delegaciju Labrisa kako bi neposredno saznao sa kakvim se problemima istopolne osobe suočavaju


Poverenica za zaštitu ravnopravnosti je utvrdila da je premijer u ostavci Ivica Dačić, u obraćanju medijima 23. septembra 2013. godine povodom izjašnjavanja o Paradi ponosa, izvršio akt diskriminacije prema LGBT osobama time što je izneo stavove koji su uznemirujući i ponižavajući, kao i stavove kojima se vređa dostojanstvo LGBT osoba.

Naime, u obraćanju medijima samo nekoliko dana pred četvrtu zabranjenu paradu ponosa, Dačić je izneo:

Foto: sfgate via creative commons

Foto: sfgate via creative commons

„Ravnopravni su sa ostalim građanima ali nemoj da mi pričate da je to normalno kada nije. Ako je to normalno, zašto smo izuzeci?“

„Homoseksualci imaju ista prava ali ne i da postavljaju pravila ponašanja.Nemam ja nikakvu mržnju prema njima, samo ne mogu da prihvatim da je to normalno zato što nije prirodno. Ako je to manjina i izuzetak, onda i oni treba da vode računa da ne vređaju osećanja većine.“

„Ako to postoji u zemljama EU, ne znači da mi treba da pružamo podršku toj pojavi.
Zato molim vas, nemoj tamo neko da kaže da je to uzor kojim ćemo vaspitavati našu decu, ne, ali oni imaju pravo da se okupe, mada bih voleo da se iz bezbednosnih razloga ne okupljaju.“

Dačić je takođe naglasio da se još uvek ne zna da li će Parada biti održana, ali da nije normalno što to neko planira.

Zbog ovih izjava, Labris je zajedno sa drugim organizacijama civilnog društva (Autonomni ženski centar, Beogradski centar za ljudska prava, Gejten LGBT – Centar za promociju LGBTIQ ljudskih prava, Gej lezbejski info centar, GOOSI – Gej organizacija osoba sa invaliditetom, Grupa za podršku mladim lgb osobama – „Izađi“, Ženski prostor, YUCOM – komitet pravnika za ljudska prava,Kvirija – Centar za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, KulturPark, Mreža odbora za ljudska prava u Srbiji – Chris, Regionalni centar za manjine, Rekonstrukcija ženski fond, Siguran puls mladih kao i brojni pojedinci) a na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije, podneo pritužbu Poverenici za zaštitu ravnopravnosti, budući da su sve navedene izjave diskriminatorne i podgrevaju stereotipe prema LGBT osobama kao „bolesnim i neprirodnim“. Ovakvim izjavama se, ne samo podstiče i opravdava diskriminacija i nasilje prema LGBT osobama, već se i promoviše kao društveno poželjno ponašanje. Osim što se stvara dodatna distanca između heteroseksualnih i neheteroseksualnih osoba, ovim izjavama se seksualna orijentacija predstavlja kao nešto što je stvar izbora, zanemarujući činjenicu da je seksualna orijentacija data karakteristika, jedno od mnogobrojnih ličnih svojstava jedne osobe.

Pozvan da se izjasni na navode iz pritužbe, Dačić je nastavio sa diskriminacijom, te zanemarujući odgovornost položaja na kom se nalazi istakao je da je mišljenje i stav većine ono što se mora podržati jer je to smisao demokratije.

Pitamo se da li u takvoj demokratiji, gde on kao premijer podržava samo stav većine, ima uopšte mesta za marginalizovane i osetljive manjinske grupe koje su zbog brojnih drugih karakteristika diskriminisane.

Postavlja se pitanje da li bi prema tom viđenju demokratije, premijer u ostavci podržao nasilje i diskriminaciju prema azilantima i Hrvatima jer je većinski stav građana i građanki Srbije prema ovim manjinskim grupama negativan? Ovom prilikom želimo da podsetimo premijera u ostavci, kao i druge predstavnike javne vlasti, da je zaštita i promovisanje prava manjinskih društvenih grupa jedna od osnovnih odlika demokratskog društva.

U mišljenju Poverenice za zaštitu ravnopravnosti navedeno je da davanje ovakvih diskriminatornih izjava ne doprinosi razvijanju tolerancije i dodatno produbljuje netrepeljivost i mržnju prema LGBT osobama.

Izjava da homoseksualnost nije normalna niti prirodna, predstavlja neprihvatljivo etiketiranje i vređanje dostojanstva tih osoba stvarajući u odnosu na njih ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Posebnu odgovornost i težinu ima što je ovakvu izjavu izneo najviši državni funkcioner čija je ustavna i zakonska dužnost da poštuje zabranu diskriminacije i ravnopravnost svih građana i građanki a ne samo mišljenje većine, kao što je u izjašnjenju navedeno.

Iznošenje ovog stava jeste ponižavajuće i uvredljivo, te doprinosi stvaranju i održavanju stereotipa i predrasuda, daljoj stigmatizaciji i netoleranciji. Ovo posebno ako se ima u vidu ekstremno negativna društvena percepcija istopolno orijentisanih osoba i visok nivo homofobije, koja nije urođena ljudska odlika, već predstavlja vrednosnu, ideološku poziciju koja se usvaja socijalizacijom, a reprodukuje kroz prakse utemeljene na neznanju. O tome nosioci javne vlasti, kao i svi drugi koji svojim radom i autoritetom utiču na formiranje stavova javnog mnjenja, svesni odgovornosti za javno izgovorenu reč moraju posebno da vode računa. Zbog toga je još naglašenija njihova obaveza da svojim aktima ne podržavaju i ne podstiču stereotipe prema LGBT osobama.

Podsećamo da je u Srbiji od proleća 2009. godine, na snazi Zakon o zabrani diskriminacije kojim se uređuje opšta zabrana diskriminacije i da je između ostalog diskriminacija LGBT osoba na osnovu njihovog ličnog svojstva – seksualne orijentacije – zabranjena članom 12 ovog zakona.

Labris izražava zadovoljstvo zbog još jedne pritužbe koja je rešena u korist LGBT osoba i u budućnosti će nastaviti da reaguje na slučajeve diskriminacije i govora mržnje trudeći se da koristi postojeće zakone i mehanizme za zaštitu ljudskih prava tj. da prati primenu onih propisa koji štite osnovna ljudska prava LGBT zajednice.

Započet projekat „Inicijativa za politički dijalog“

Kategorija: Praćenje primene Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije / Datum: mart 23, 2014

22. mart 2014. godine

Organizacija za lezbejska ljudska prava Labris započela je politički dijalog sa državnim institucijama u cilju uspešnijeg praćenja primene nedavno usvojene Strategije za prevenciju i zaštitu od diskriminacije i posebno odredbi koje se tiču unapređenja položaja LGBT zajednice. U fokusu dijaloga nalaziće se unapređenje kapaciteta LGBT zajednice, njihovih porodica i prijatelja, stručnjaka/kinja i iz oblasti različitih sistema za izveštavanje o primeni Stategije i Akcionog plana


Projekat „Inicijativa za politički dijalog“ je pokrenut sa ciljem da se LGBT osobe, kao i njihove porodice, prijatelji i druge saradničke organizacije civilnog društva u Srbiji aktivno uključe u političke procese koji posebno utiču na njihovu bezbednost, kvalitet života i šanse za ravnopravnim učešćem u svim društvenim sferama. U periodu ključnom za dostizanje željenih i nezaobilaznih standarda za ulazak Srbije u Evropsku uniju, organizovano ukazivanje na propuste, ali i uspešne prakse primene postojeće nacionalne regulative, najbolji je način za organizovano delovanje i saradnju udruženja građana i građanki sa donosiocima odluka.

Opredeljenje naše države za poštovanje civilizacijskih standarda zabrane diskriminacije, pretočeno i u ustavno načelo zabrane diskriminacije, dodatno je potvrđeno Strategijom prevencije i zaštite od diskriminacije. Uprkos kontinuiranom radu na unapređenju pravnog okvira kojim se garantuje poštovanje ljudskih prava svih građana i građanki Srbije, praksa još uvek pokazuje da je veliki broj građana i građanki ove zemlje i dalje osuđen na život u izolaciji i nasilju, da su govor mržnje i diskriminacija, umesto garantovane ravnopravnosti i jednakih šansi, svakodnevica populacije drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne.

Kao i u mnogim drugim segmentima političke stvarnosti, sama primena postojećih zakona i strategija, omogućila bi kvalitetniji i bezbedniji život svima nama.

Inicijativa za politički dijalog podrazumeva upravo to – zajednički angažman LGBT organizacija i drugih saradničkih udruženja građana i građanki, predstavnika/ce obrazovnog i zdravstvenog sistema, sistema socijalne zaštite, porodice i prijatelja LGBT osoba, na veoma važnom poduhvatu – praćenju primene Strategije i dokumentovanju izazova, ali i uspešnih primera u primeni.
Želja nam je da ovom inicijativnom omogućimo svim zainteresovanim građanima i građankama uvid i učešće u političkim procesima vezanim za primenu Strategije prevencije i zaštite od diskriminacije i Akcionog plana.

Projekat je bio podržan od strane Civil Rights Defenders-a i Instituta za održive zajednice.

Upoznaj me tamo gde najviše boli – seksualno iskustvo i cerebralna paraliza

Kategorija: Edukacija / Datum: mart 20, 2014

Imam cerebralnu paralizu. A to se kod svakoga manifestuje drugačije – neki od nas hodaju sa štakama, neki bez ikakvog pomagala, neki koriste kolica, neki ne mogu da kontrolišu noge, ruke i lice, dok drugi mogu da stoje i na prstima… Neki komuniciraju rečima, neki ne.
Za mene lično to znači da hodam ovako:

Foto: autostraddle via creative commons

Foto: autostraddle via creative commons

I nosim ovo:

Foto: autostraddle via creative commons

Foto: autostraddle via creative commons

(Ortoped me je prilično čudno pogledao kad sam, na kraju, zatražila ove sa uzorcima duginih boja.)

Nije baš da prolazim kao prihvatljivo telo. Većina ljudi vidi da nešto nije kako treba istog trenutka kad ustanem (kako je to, neprikladno, objasnio jedan moj profesor sa fakulteta – gledao sam u tebe i mislio hmmm). Međutim, kad sedim, ne može se primetiti ništa neobično, što me stavlja negde u sredinu i zbunjuje ljude, gde god se oni na spektru (in)validiteta nalazili. Ljudi sa cerebralnom paralizom su me stoga, često pitali gde se moja nalazi, kao da se cerebralna paraliza da locirati. Ipak, mnoga karakteristična obeležja cerebralne paralize meni nedostaju, a jedini problem mi predstavlja upotreba stepenica bez gelendera i starinskih kada sa nogarama u koje se ulazi preko visoke ivice. Međutim, baš ovaj položaj između uobičajenih situacija dao mi je tu mogućnost da osmotrim kako ljudi gledaju na invaliditet i reći ću vam: ako niste zdravi, ljudi vas neće ozbiljno shvatiti.


Seks za osobe sa invaliditetom je veoma teška stvar, ali prvenstveno ne iz razloga koji deluju očigledno – nije toliko teško ubediti druge da ste poželjni, koliko sebe da je vaše telo vredno zadovoljavanja


Ono što je sigurno, govoriće vam koliko ste hrabri i inspirativni (što naravno govori više o njima nego o vama). Neretko će vam reći da vas Bog više voli. Bonus poeni idu onima koji se i rasplaču. Međutim, veoma im je neprijatno ako vi donosite odluke, posebno ako te odluke mogu imati bolan ishod. Svi oko vas će vam ugađati, tako da ne morate da se nosite sa teškoćama. Stvari se neće zbivati vama, nego oko vas. Preuzimanje rizika nije opcija koja je ponuđena vama. Ova konkluzija dolazi iz više premisa – prva je da ste vi već prošli mnogo toga i da zaslužujete nagradu u formi života oslobođenog odlučivanja, a druga – da ste veliko dete kome treba stalna zaštita. Onda se to pretvara u proročanstvo koje se ispunjava samo po sebi – nemoguće je odrasti kada svi brinu o vama i ugađaju vam.

Kada o ovome pričam sa strejt ljudima, nailazim na još jednu negativnu stranu invaliditeta: veoma je teško naći nekoga da se poševite sa njim/njom. Smeju se oni, i ja sa njima, ali razgovor se nastavlja bez diskusije o ovoj temi. Ali, da objasnim nešto – seks za osobe sa invaliditetom je veoma teška stvar, ali prvenstveno ne iz razloga koji deluju očigledno – nije toliko teško ubediti druge da ste poželjni, koliko sebe da je vaše telo vredno zadovoljavanja.

Svako ko je autovan, makar i samom sebi, zna tu muku – spoznaja da imate i neke želje koje ne bi trebalo da imate. Kada sam se autovala u srednjoj školi, cerebralnu paralizu sam potisnula u najdalje psihološko mračno ćoše i dala im novu temu vezanu za mene na koju bi se fokusirali – čak i ako to ne bi razumeli, barem bi to bilo nešto za šta su ranije čuli. Jer, bila sam jedina osoba sa invaliditetom u školi koja nije pohađala specijalnu nastavu, a gej osoba je bilo dosta, i biće ih još. Više nisam bila sama. I još nešto – za razliku od invaliditeta, sa ovim sam znala da se nosim. Svoje autovanje sam izvela na susretu Gej Strejt Alijanse i brzo sam izabrana za predsednicu tog udruženja. Uspešnije autovanje ne može da bude.

Odvojila sam svoj invaliditet od seksa, misleći da se time pozabavim nakon fakulteta, ali sam shvatila da ipak želim i da imam seks, a ne samo da tražim prepreke. Kao i svaka kvir dama sa samopoštovanjem, latila sam se interneta i tu srela Aleks.

U prvoj poruci mi je rekla da je u kadi i da pije vino kako bi bila hrabrija. Iako mi korišćenje lap topa u kadi nije izgledalo kao najbezbednija ideja, dopalo mi se to što je priznala da je nervozna. To mi je dalo osećaj da i ja imam pravo da budem nervozna, što mi je na neki način baš i trebalo. Gledajući je preko stola na prvom sastanku, znala sam: ti si osoba sa kojom ću izgubiti nevinost.

Priče o prvim sastancima su uvek zabavne/ponižavajuće, ali to ću preskočiti i pozabaviti se onim delom priče u kom sam shvatila da moja seksualnost i moj invaliditet jesu deo iste osobe, bilo je to oko mesec dana kasnije, kad se Aleks okrenula u krevetu i pitala me:

Kako ti se čini ideja da probamo igru potčinjavanja i naređivanja?

Setite se za momenat da sam ja tada tek polako navikavala da imam seks. Moja prva reakcija je bila: Nemam pojma, mogu da pitam prvo nekog ko je to probao. Ispod površine, moje glavno pitanje je bilo koliko često žene uopšte, iskreno govore partnerkama šta žele. Želela sam da je zadovoljim, ali sam i brinula za svoje telo. Malo je ljudi koji svesno preuzimaju na sebe fizičke rizike. Ipak, pristala sam.

I onda… Ništa!

Skupila sam hrabrost za naš mali eksperiment, ali stvari su se odvijale kao i uobičajeno, dok je uzbuđenje zbog nečeg novog ustupilo mesto frustraciji. Pretpostavila sam i zašto. Kad sam najzad pitala, dobila sam odgovor kog sam se najviše plašila: Strahovala sam da te ne povredim.

To mi je reklo da ova žena misli da sam ja još uvek mala devojčica.

Do tog trenutka, mislila sam da sve radim kako treba, stvorivši funkcionalnu vezu, dozvolivši nekome da me vidi golu, pristala na seks, pričala o svom i slušala o njenom telu, ponašala se kao odrasla. Ali, nije upalilo. Odjednom je, formula dobre devojke koja je moj invaliditet učinila prihvatljivim, po sistemu – kaži, ali ne diskutuj o tome, nasmej se kad je teško – propala. Iako sam sa njom uradila sve stvari za odrasle, ona me je i dalje doživljavala kao ranjivu, ali ne u smislu koji zbližava, već u smislu koji ljude zastrašuje, strahujući da će njen dodir da me povredi.

Mesto da joj vrisnem u lice, kao što sam želela, uzvratila sam pitanjem – Ko može bolje od mene da se nosi sa bolom?

Često, u želji da razumeju cerebralnu paralizu kao pojavu, ljudi pitaju da li boli, a u zavisti od toga da li je odgovor potvedan ili odričan, kategorizuju moje telo, što im opet omogućava da odluče treba li, ili ne treba saosećati sa mnom. Iako najčešće odgovaram odrično, da se ljudi ne bi fokusirali na moje telo, racionalno govoreći – imam šrafove u kičmi, normalno je da me boli. Neprijatno probadanje, u najmanju ruku, odvija se negde u mom telu besprekidno. Pitanje je samo da li je po sredi stari ili novi bol.

Stari bol je onaj na koji sam navikla – bol u kukovima kad se ujutru ne protegnem, ili na mestu gde se noge spajaju sa trupom, ako hodam previše. Nije da to ne osećam, već sam se toliko saživela sa time da me ne čini nervoznom više. Novi bol je zastrašujući jer nema ime i ne mogu automatski da ga svrstam, otpišem ako benigni. Invaliditet, u neku ruku, omogućava da imate kakav-takav mir sa svojim telom, ali svako kršenje tog dogovora između mozga i tela je zastrašujuće. Taman što se naviknete na to kako telo radi, šta voli, a šta ne, novi bol se pojavi da vas podseti da nikad nećete skroz razumeti svoju situaciju.


Često nam se usađuje u glavu da će pravi partner/ka znati da nas sagleda dalje od našeg tela i prevaziđe naš invaliditet, kao da je na nekoj humanitarnoj misiji, a ne u vezi sa nama, i ta ideja je, moram tako reći, veliko sranje! Jer problem nije u našim telima, već u predrasudama i pogrešnim percepcijama zdravog dela populacije o našim telima


Bolja strana situacije jeste to što se naviknete na bol i lakše ga podnosite. Meni je lakše da osećam bol nego da se osećam dobro, a možda to mogu i istovremeno. Sledeći put kad smo imale seks, Aleks mi reče da zatvorim oči, jer želi nešto da proba. Iako jesam, iako to nije bilo bitno jer mi je stavila povez na oči. Sledeće što sam čula bilo je klik klik i, iako nisam očekivala da baš u prvom pokušaju koristi lisice, bile su tu. A onda sam osetila da me nešto stiska – baš po bradavici. Pa zatim na drugoj strani.

– Je l’ to u redu?
– Samo nastavi.

Nisam je zamolila da prekine, na moju sreću, jer je naša sigurnosna reč za prekid bila dinosaurus, što mislim da je kul. Avaj, dinosaurusa nije bilo ni kad mi je skinula povez, videla sam svoje grudi prekrivene štipaljkama (kad ste u dvadesetim, hvataljke za bradavice doživljavate kao skupu stvar i koristite šta imate). Ona je bila impresionirana: To pre nikad nisam mogla da uradim, niko to ne može da izdrži!

Ne dešava mi se često (u stvari nikad) da me neko pohvali zbog fizičkih sposobnosti. Ipak, sada je moje telo, koje me je godinama izdavalo, uradilo nešto dobro – i bolje nego naizgled zdrava tela.

Često nam se usađuje u glavu da će pravi partner/ka znati da nas sagleda dalje od našeg tela i prevaziđe naš invaliditet, kao da je na nekoj humanitarnoj misiji, a ne u vezi sa nama, i ta ideja je, moram tako reći, veliko sranje! Jer problem nije u našim telima, već u predrasudama i pogrešnim percepcijama zdravog dela populacije o našim telima. Oni misle da mi naša tela ne volimo, da ne znamo kako da ih koristimo i da naša tela treba lečiti. E te predrasude i percepcije bih volela da ljudi u mom životu, prijatelji, porodica, devojke – prevaziđu. Moj invaliditet je vezan za moje telo. Iako je teško i zahtevno objasniti da je greška u njima, a ne u nama – to je tačno.

Nema žene koja ne bi ispričala epsku sagu o nezadovoljstvu svojim telom, a invaliditet to samo zaokružuje, jer se tad fokus stavlja na ono što vaše telo nikad neće moći da izvede. Tela nalik vašim retko viđate, naročito van ordinacija, a i kad ih vidite, izgledaju posramljeno. Ipak, te noći sam shvatila da su moj prag tolerancije na bol i stvari koje moje telo čine jakim, a ne ono čega bih se postidela na mom telu, ono što me je učinilo seksi i poželjnom. Bio je to predivan trenutak!

Prevod: Dragoslava Barzut
Izvor: Autostraddle

Kratka priča Vesne Lemaić: Mladež

Kategorija: LezKULTura, LezPismo / Datum: mart 19, 2014

Učila sam te da čovek ne sme da bude ovca. A vidi sad sebe. Tvoja fotografija na internet stranici najvećih novina. Vidim tvoje oči, tvoja usta. Svoje oči, svoja usta. Ostatak lica ti je pokriven tamnom tkaninom da te policajci ne bi prepoznali. Kako da ne prepoznam? Tvoje mile oči su u gruboj suprotnosti s ustima koja nešto viču. Vidim tvoj krivi sekutić koji smo pokušali da poravnamo pomoću proteze, dok si još bila dete. Ali nije bilo nikakvog efekta, uporni zub je i dalje rastao u svom pravcu. Šta to vičeš? Za socijalnu pravdu, protiv izraelske okupacije Palestine, protiv zagađenja, za oslobađanje političkih zatvorenika? Pokušavam da se usredsredim na članak, zvuci televizora i radija se mešaju stvarajući potpunu zbrku. Proveravam mobilni, čekam da me pozoveš i kažeš, ne brini, mama, dobro sam, nije mi ništa.

_45628794_policewoman_getty_766

Foto: getty images

Nije ti se dopalo kada sam ti rekla da sam pronašla tvoje slike i intervjue na internetu. Izguglala si me, a, odgovorila si. I ja sam u tvom glasu prepoznala pitanje, zašto me špijuniraš?

Da, guglam te, često. Ima stvari o kojima mi ne pričaš. Ulepšavaš vaše akcije. A fotografije otkrivaju… grč na tvom licu. Kažu… na toj ne vičeš. Na toj se otimaš dok te izvlače iz živog štita demonstranata. To je jedna od naših taktika pasivnog otpora, objašnjavala si mi. I ovce znaju da prave živi štit, odbrusila sam ti. Nisam htela da te uvredim. Samo, plašila sam se da će te iskoristiti za kakve izopačene političke ciljeve. Tako si naivna.

Na drugoj internet stranici pronađem video snimak sa iste akcije. Vuku vas iz živog štita, jednog za drugim. Uniformirane ruke su poput džinovskih klešta koja kidaju žive prstenove vaših tela. Zadihani ste, tvoja prijateljica viče. A ti ćutiš, lice ti je napeto, sija ti se masna koža i zajapurena si. Nisi lepa, na tebi se vidi da se plašiš. A onda dolazi trenutak kada svaki put iznova zadrhtim. Znam, šta dolazi – 3:45 minut snimka. Policajac ti savije ruku i tvoja usta se iskrive, uporni zub se izazivački otkrije. Demonstranti te vuku za majicu, njena kragna ti se zariva u vrat, u onaj veliki mladež koji imaš od rođenja. Kada si bila tinejdžerka htela si da ga operišeš ali ja ti nisam dozvolila. Plašila sam te da možeš da dobiješ rak ako diraš u mladeže. Meni se to braonkasto ostvrce na tvom vratu dopadalo, nisam mogla da te zamislim bez njega. Nisam mogla da zamislim da ćeš jednom biti zakamufliranog lica, poput teroristkinje. Kada sam izgovorila tu reč nasmejala si se. Ja sam za miroljubivi način protesta, objasnila si mi. I ovce su miroljubive, odgovorila sam ti.

Još uvek ne zoveš. Zašto neprestano srljaš u konflikte?

Možda je to moja krivica. Možda sam ti čitala pogrešne bajke, možda je bilo pogrešno to što sam te u biblioteci podsticala da sama biraš knjige. Čitala sam ti Don Kihota, a ti si se smejala na to da je Dulsineja bila ćorava i krezuba. Ništa nije delovalo. Tvoja vera u ideale je bila nepoljuljana, iako su ćoravi i krezubi. Boriš se sa vetrenjačama.

Jesu li te pridržali? Telefon i dalje ne zvoni.

4:05 minut snimka. – Iščupaju te iz živog lanca. Nogama se opireš o ragastov. Policajac te obori i već te vuku po ulici. Koprcaš se nogama kao buba. A onda desnu postavljaš među policajčeve noge. Spotičeš ga – uniformisani se jedva dočeka na kolena. Dojuri ojačanje. Zgrabe te za jaknu i navuku ti je preko glave. Smiriš se. Da li te je strah, da će te išutirati? Plašiš li se razdražljivog laveža pasa pored kojih te nose? Ne znam. Ne vidim ti lice. Vidim tvoje bele gaćice. Pantalone su ti povukli do polovine zadnjice. Isprva sam osećala sram i poniženje. Kada sam te pitala kako si sve to podnela, odgovorila si mi da se ne sećaš. Da sve neprijatne događaje brišeš iz sećanja i da ne gledaš fotografije i snimke sa akcija. I da je za mene bolje da ih ni ja ne gledam. Ali, kako da ih ne gledam ako me još uvek ne zoveš.

Jesi li u zatvoru?

Ima stvari o kojima mi ne pričaš. Znaš, kada gledam sve te fotografije i snimke, čini mi se kao da sam sama sve to doživela. Možda zato što sam ih odgledala već nebrojeno puta. Znam da bi bila ljuta na mene kada bi to saznala. Ali, drugačije ne mogu.

Kada će te pustiti? Mogla bih da se raspitam, ali me je stid.

Čini mi se da toliko toga skrivaš od mene, i toliko je toga što bih volela da te pitam. Ali ne želim da budem napadna. I, onda sam prepuštena informacijama o tebi koje nekako pronalazim. Zato gledam sve te snimke i u njima tražim odgovore. Tvoje vršnjakinje su već mame, a ti protestuješ. Tvoje vršnjakinje izgledaju i ponašaju se u skladu sa svojim godinama. A ti si još uvek nezrela. Kopaš nos, sediš na betonu, smrdiš na znoj, nedovoljno se oblačiš, deliš piće sa nepoznatim ljudima i baš te briga za zarazne bolesti. Ko će ti već jednom poravnati taj tvoj uporni zub? Policija?

Jesu li te pustili? Zašto me još uvek ne zoveš?

Da li me se stidiš, pitala si me poslednji put. Zagledala sam se u tvoj mladež i odgovorila. Volela bih da te zaštitim, samo to. Opet si se nasmejala. Jesam li zaista toliko smešna? Ne shvataš me ozbiljno. Mnogo toga sam prošla na poslu, dok sam još radila na ulici. Znam šta znači izgubiti kontrolu. Ježim se pri pomisli na ono što sledi tome. I sad, ako te baš zanima, draga moja ćerko, da, možda čak gubim kontrolu. Znam kako je kada više ne možeš da se suzdržavaš…

I dalje ne zoveš. Znam. Rekla si da ne mrziš policajce, da su i oni žrtve sistema. Jesam li i ja žrtva sistema?

Sve što si mi ispričala bilo je to da te je policajka tada previše grubo uhvatila za sise – rekla si sise a ne grudi – dok je pregledala da li kod sebe imaš oružje. Smejala si se tome, a meni se sve zajedno činilo tako prostački. Čekala sam tvoje pitanje. Čekala sam. Da si me upitala, udarila bih te, jer ne bih podnela. Da si me pitala. Da li sam i ja tako hvatala žene za sise? Da li sam bila gruba?

Znam kako je izgubiti živce na dužnosti. Znam… muka je… i počneš da guraš… grabiš… rušiš… lomiš… Toga se bojim.

I dalje ne zoveš.
Ima stvari o kojima mi ne pričaš.
Vidiš li u meni mamu ili policajku?
Ti nosiš mladež, ja nosim policijsku značku. Pripadamo različitim krdima.

 

 

Vesna Lemaić, preuzeto iz knjige „Pristojan životˮ

vesnalemaic(1981) Svoj književni prvenac Popularne zgodbe (Popularne priče) objavila je 2008. godine i za njega dobila nagrade Zlata ptica (2009), nagradu Slovenačkog sajma knjiga (2009) i nagradu Fabula (2010). Dobila je i nagrade Radia Slovenija i Lapis Histriae za dve kratke priče. Smatra da su nagrade, između ostalog, dobre i za popunjavanje praznih rupa u biografijama. Godine 2010. objavljen je njen roman Odlagališče (Deponija). Autorka je i jedne radio-drame koju je napisala za Radio Slovenija, voli da čita horor-priče, veruje u solidarnost i natprirodno i uvek je u lovu na nove ideale. U slobodno vreme radi u klubu u Autonomnoj kulturnoj zoni Metelkova i aktivna je u Pokretu Occupy – 15. oktober. Osnovala je krug čitalaca Anonymous Readers i vodi radionice kreativnog pisanja za mlade, kao i radionice trash pisanja. Živi u Ljubljani.

Istopolni brakovi pomažu ekonomiji

Kategorija: Edukacija, Istopolna partnerstva / Datum: mart 18, 2014

Jedan od argumenata koji se stalno povlače pri ozakonjenju bračne jednakosti jeste onaj o ekonomskoj isplativosti. I dok će u ideološkim naporima teško ubrzo doći do kakvog konsenzusa, ekonomska računica mnogo je jasnija


Naime, u doba ekonomske krize stalno se spominje hronični problem smanjene potrošnje, a upravo bi nova venčanja te vezani troškovi kao što su slavlja i putovanja mogli dati konkretan doprinos.

Foto:  Examiner via creative commons

Foto: Examiner via creative commons

Charlie Rounds iz floridske organizacije International Gay and Lesbian Travel Association je za Reuters kazao kako će u sledećih pet do deset godina doći do znatnog porasta na tržištu venčanja: „Iako predstavljamo tek oko četiri ili pet posto stanovništva, broj venčanih će se verovatno povećati za dvadesetak puta jer pre to pravo nismo imali“. Bračna jednakost trenutno je na snazi u 17 saveznih država SAD-a.

Britanci su još prošle godine u doba izglasavanja procenili dobit od istopolnih brakova 14,4 miliona funti naspram dva miliona funti administrativnog troška prema novom sistemu upisivanja mladenaca u matične knjige.

Venčanja su relativno nova stavka LGBT ekonomije, no zato se o turizmu vode već precizniji podaci. Stranica Out Now Business Class procenjuje da bi LGBT turizam u 2014. mogao biti vredan pozamašnih 200 milijardi dolara što je rekordna stavka. Više od četvrtine, 56,5 milijardi, odnosi se na američko tržište, 66 milijarda na Evropu, a samo na Brazil oko 25,3 milijardi.

Sektor je to koji poslednjih godina beleži opažen rast, a popis destinacija koje rado dočekuju LGBT turiste povećava se. U SAD-u su poznati Key West u Floridi, San Francisco, New York, Provincetown u Massachusettsu. Zanimljivo je da se na popisu destinacija za LGBT krstarenja koje spominje Reuters, uz Vijetnam, Kambodžu, Brazil i Indiju, navode i neke hrvatske destinacije.

Uprkos novoj i brzorastućoj marketinškoj niši LGBT turizma, iz organizacija upozoravaju da su pravna zaštita i sigurnost i dalje na vrhu liste prioriteta prilikom odabira destinacije.

 

Izvor: Crol

Istraživanje – LGBT zajednica i Parada ponosa

Kategorija: Prajd, Vesti / Datum: mart 17, 2014

Centar za kvir studije (CKS) obaveštava javnost da će u narednim mesecima sprovesti istraživanje u okviru projekta LGBT zajednica i Parada ponosa.


Cilj istraživanja je stvaranje jasnije slike o tome koje su glavne tendencije u stavovima pripadika/ca LGBT populacije u vezi sa Paradom ponosa kao oblikom političke borbe za njena prava. Želja je da se rezultatima istraživanja postigne elementarni konsenzus LGBT aktivista i aktivistkinja u pogledu mogućnosti i alternative organizovanja Parade ponosa, kao i pibližavanje različitih politika nevladinih LGBT organizacija u vezi sa organizovanjem Parade.

centarzakvirstudije

Takođe, istraživanje želi da podstakne održavanje živog dijaloga koji se vodi u ovdašnjoj LGBT aktivističkoj i široj zajednici, kao i da pokuša da iznese moguće predloge, alternative i akcije u pogledu šireg konsenzusa kao platforme budućnosti kada je u pitanju društveno organizovanje Parade ponosa.

Tromesečno anketiranje će početi u januaru i obuhvatiće LGBT osobe koje žive na teritoriji Republike Srbije. Predviđene su i četiri fokus grupe (dve u Beogradu, po jedna u Novom Sadu i Nišu). Rezultati istraživanja biće publikovani i predstavljeni široj javnosti u Medija centru Beograd.

Nakon sprovednog istraživanja, u partnerstvu sa Kulturnim centrom REX, u gradovima Srbije održaće se šest debata, na kojima će se nadalje diskutovati o rezultatima i njihovom značaju u različitim lokalnim kontekstima.

Projekat, koji će trajati trinaest meseci (1. decembar 2103 – 31. decembar 2014.), finansijski je podržao Fond za otvoreno društvo, Srbija.

Istraživački tim:

Marijana Stojčić

Marija Radoman

Sunčica Vučaj

Tanja Marković

Aleksandar Stojaković

 

CKS poziva sve pripadnike/ce LGBT populacije da popunavanjem ankete daju svoje mišljenje i kristališu sliku zajednice o Paradi ponosa.

Zaštita

Kategorija: Kolumna / Datum: mart 12, 2014

Pozvao me je telefonom i insistirao da se vidimo. Zvučao je uznemireno. Našli smo se u gradu i zavukli u skroviti separe na galeriji jednog kafića, da se na miru ispričamo. Simu nisam videla bar mesec dana, a baš to jutro sam mislila na njega kad sam se napokon odvažila da uklonim naslage prašine sa knjiga i sredim biblioteku. U vrhu police sam pronašla njegovu knjigu „Ecce Homo“, koju mu nisam vratila evo ima, sto godina. Nameravala sam da ga pozovem na kafu i prijatno iznenadim, ali me je preduhitrio.

Sima je delovao usplahireno, kao da je u narko krizi. Obradovao se knjigom na trenutak, zahvalio mi se uz kiseli osmeh, odložio je na sto i odmah prešao na ono što ga tišti:
– Ništa me ne pitaj sestro mila! Prolazim kroz težak, vrlo turbulentan i onespokojavajući period, a depresija, anksioznost i beznađe se smenjuju i ne popuštaju. Ti bar znaš da nikad nikome nisam naudio a kamoli zlo naneo, i da ništa ružno nikom ne bih ni pomislio, a sad… sad strahujem za svoj život.

late night taxi driver beat

– Ne zajebaj! Pričaj, živa nisam!
– Prošlo je osam meseci od kad smo Petar i ja raskinuli, a ja i dalje lutam, tražim, i ništa ne pronalazim sem razočaranja. Rvem se još uvek sa avetima prošlosti, a ni novih promašaja nisam pošteđen. Mračne sile i neutažive pobude gospodare mnome. Autodestruktivan sam i paranoičan. Tokom raskida smo se istrošili i prekomerno izmrcvarili, sahranivši i poslednji tračak romanse i pozitivnih emocija, izbacivši sve najgore iz nas, kroz svađe, psovke, uvrede, pa i fizičke povrede. Uspeli smo da ukaljamo sve do čega nam je bilo stalo, da spalimo sva brvna između naša dva mala pakla, ni trunčica radosti da ne preostane, nijedna pozitivna čestica. Ostao je samo govnavi mulj prezasićen sumnjama, optužbama i kažnjavanjem, u koji smo zabrazdili kao u živo blato.
– Oooo neee majko mila! Pa ti još uvek o Petru mrsomudiš! Mislila sam da si ga se konačno oslobodio. Niste se valjda opet pomirili?
– Ne, ne draga, ovog puta on nije glavni junak mog horora. Budi strpljiva. To je samo prolog aktuelne drame. Ali užasno me boli kad svaki put iznova shvatim koliko se iskreno gadim svih mojih bivših ljubavi. Osećam se kao fekalija. Da se nisam toliko prenemagao i mazohistički odugovlačio sa raskidom, mnoge loše stvari se ne bi desile. Što je brži i odlučniji raskid, to je manje emotivno koprcanje i međusobno povređivanje koje sledi iza njega. Sećaš li se da sam ti se žalio na genitalne bradavice koje sam od njega dobio? Sećaš li se da sam se sa tim zamajavao i lečio se mesecima na dermatološko-veneričnoj klinici, čekajući redove? Spaljivali su mi ih tečnim azotom nekoliko puta, sve zbog njegovih bezočnih kurvaluka iza mojih leđa!
– Sećam se. Ali se sećam da si mi tad rekao kako nisi siguran od koga si to zakačio. U jeku vaše agonije, Petru si se redovno „svetio“ tako što si uletao iz afere u aferu, iz seksa u seks. Tad je provalio i tvoje kres kombinacije na Romeu, pa si od njega i batine dobio.
– Da, tačno. Ali te avanture su bile čist revanšizam, da bih mu vratio milo za drago. Prethodno sam ja našao u njegovom telefonu čudnu poruku nepoznatog pošiljaoca: „Hvala ti na poklonu, ova tetovaža će me uvek podsećati na tebe!“ – pravdao se Sima.
– Uuuhh mili moj, ko bi pamtio baš sve detalje vaše porno-sapunice, ali znam da ste se ozbiljno takmičili ko će koga više poniziti.
– Tačno, ali priča sa Petrom je definitivno završena. Nema dileme da sȃm snosim najveći deo krivice za tu agoniju, ali nisam više toliko mlad i glup da bih vaskrsavao stare košmare. Samo pokušavam da rešim enigmu kako i od koga sam dobio proklete kondilome. Mimo Petra, dva puta se nisam čuvao, ali tad nisam imao analni već oralni seks. A opet, da nisam dobio to sranje, možda bi bilo nešto još gore: hepatitis, AIDS, herpes ili bar triper…
– Pređi na suštinu, ne shvatam u čemu je frka? Opet si nešto navukao? – postala sam nestrpljiva.
– Navukao sam mnogo veću bedu na vrat, ali sam ubeđen da to nema veze sa mojim kondilomima. Pažljivo sam se pregledao ogledalom i ne primećujem recidiv. Ali fantomski kondilomi me proganjaju i uzrok su svih problema. Da li sam ti nekad spominjao onog mog ljubavnika taksistu? – Otpuhnuo je dim cigarete u moje lice i nervozno ispio kafu u dva gutljaja.
– Je l’ to beše onaj oženjeni što preko lažnih profila na Fejsu navlači mlade momke i usluge vožnje im naplaćuje u naturi? Da li i dalje u svom automobilu svake noći pravi gej kupleraj, a ujutru vozi ženu na posao i decu u obdanište?
– Tako je! Bravo za memoriju! Elem, dugo ga nisam video ali smo pre mesec dana ponovo obnovili kontakt. Bio sam do bola usamljen, na ivici očaja, a napaljen kao životinja, i od tada smo se našli bar tri-četiri puta.
– I kako ti je s njim? Ima li naznaka emocijama ili je samo prevoz u pitanju?
– Ma kakve crne emocije! Tip je hiperpotentan pastuv, ali najstrašnije isparanoisan i maničan. Uz bračni paravan i mačo imidž, mračnu tajnu dvostrukog života krije kao zmija noge. Ne daj Bože kad bi njegovo ime i ugled među kolegama bili iskompromitovani nekakvim „gej skandalom“! Ali ti ne možeš da zamisliš kakva je to zver! Ubio bi svakoga ko ga dovede u bilo kakav rizik. Zbog nekih ranijih pljački i ubistva njegovog kolege, iz predostrožnosti ima uz sebe pištolj kad taksira. I zaboga, sad mi preti i progoni me, ubeđen da sam mu ja preneo kondilome. I ne samo da je njegov kurac zaražen, već je zarazio i svoju ženu, a ona mu je složila neviđenu frku, tako da je umalo došlo do razvoda. On se ženinog gneva plaši više nego ičeg. Stavila mu je muda u procep, a on na meni iskaljuje svoj bes! – Držao je šaku na grudima, vilica mu je podrhtavala, bio je na ivici plača.
– Znači tako. Kod kuće je manji od makovog zrna, uzoran muž i otac, a čim izađe iz kuće ‘vata krivine i ganja momke. Kakav kliše, ali može mu se! Zbog prirode posla noću je odsutan iz kuće, osim kad spava i jede, a silom prilika mora nekad i ženu da opali.
– Da, to je taj model alfa mužijaka, koji je pritom i jako pobožan! Dok se navatavamo preko njegovog menjača, ikona Svetog Nikole i fotografija njegove dece mi igraju pred očima, pa moram da žmurim da mi ne bi pozlilo. Ne možeš da shvatiš šta sam sve poslednjih nekoliko dana od njega doživeo! To su proganjanje, pozivi, urlanje, pretnje, psovke… tresem se zbog njega, ne spavam danima. Govori mi da sam raspala pederčina, bolesna kurveštija, crvljivi buljaš… Prvo je rekao da će mi banuti na vrata da me masakrira, jer je dolazio po mene i zna gde stanujem; pa da će me svojim „audijem“ pregaziti na ulici, ali znam da ne bi podneo da ga ošteti jer ga pazi više nego svoju decu. Jednom mi je škljocao pištoljem na uvo, drugi put se kleo da će me njegovi prijatelji doživotno obogaljiti, pa je onda… – Sima je spustio glavu u šake i tiho zajecao, potpuno slomljen. Zagrlila sam ga.
– Nisam odavno ništa strašnije čula bejbi. Kako li je tek toj jadnici koja živi sa njim, kuva mu, sprema i podiže decu, dok on okolo nezasito kreše frajere. Ali dušo molim te, nemoj se plašiti tog skota! Staćemo na put nasilniku! Vidiš li kako se on nad tobom izdrkava, a pred ženom je slina? Čak i da si mu preneo kondilome, čemu taj grozomorni harasment? Kad se već aktivno švaleriše, onda mora da bude svestan rizika i da snosi odgovornost za svoje postupke. A da li si siguran da mu ipak nisi preneo to sranje?
– Ali on uvek koristi gumice! Kako sam mogao da mu prenesem nešto što nemam, što sam izlečio?, ridao je Sima pognute glave.
– Smiri se molim te! Rešićemo problem. Jesi li siguran da si čist? Možda nisi primetio recidiv, a možda si ih opet u međuvremenu od nekog trećeg pokupio? Taj virus je uporan i podmukao. Da li si ranije imao spoljašnje ili unutrašnje? Na penisu ili u anusu? Jesi li gurnuo prst dovoljno duboko kad si se preglêdao? Ako se kriju u rektumu onda se ne mogu videti već samo napipati.
– Ma otkud znam dovraga, ne osećam ništa! Otići ću sutra kod lekara i konačno utvrditi istinu. Ali mene ne brinu kondilomi, koliko me plaši taj ludak koji je svašta u stanju da mi učini.
– Jesi li siguran da niste nijedan drugi konflikt imali?
– Nismo nikakav konflikt imali. Na dejtovima je bio sasvim pristojan i kulturan u komunikaciji, a zna i da bude nežan. Ali poslednji put sam se prestravio. Pozvao me je usred noći i došao po mene. Odvezao nas je na Karaburmu na kratko, da bi završio neki sumnjiv posao, a onda smo otišli do Zvezdarske šume da bismo se kresnuli u mraku. Video sam kako je čopor pasa lutalica iskočio iz žbunja i lajući, ustremio se na njegov „audi“ kidišući na točkove, ali on se parkirao, mrtav ‘ladan izvadio pištolj ispod sedišta, otvorio prozor i ispalio dva hica u njihovom pravcu. Izbezumio sam se od straha, a on se smejao ko lud. Odavno veću jezu i teskobu nisam osetio nego tada. Nije mogao ni da mi se digne. Ali njega kao da to pali.
– Kakav monstrum! Pucao je na pse!? Da li je nekog ubio? Te pucanje je neko mogao čuti.
– Ne, da sve bude strašnije, njegov pištolj ima prigušivač. Ništa se ne čuje sem fijuka. Ne znam da li je nekog pogodio, razbežali su se, ali ženo božija, sve mi se smučilo! A na prvom mestu, zgadio sam se sebi sam! Ko me je terao da imam posla s takvim likom! Sad mi se obija o glavu. Hoćeš li da vidiš molim te poslednjih nekoliko poruka koje mi je poslao? – Obilno se znojio, emitujući feromone progonjene životinje.
– Iskuliraj bre Simo i ne nerviraj me! Ako tvoj taksista glumi kauboja, ne znači da je zaista opasan koliko folira. Kočoperi se pred tobom i sličnim budalama, a pred ženom je manji od makovog zrna. Daj da vidim šta piše dripac.

Čitala sam naglas, redom, unazad, sve što mi je Sima pokazao:
Ako se jos nisi odselio samo date upozorim dacu date urnisem cimte vidim bolesna stoko pederska zato ti je bolje da odes u drugu drzavu
Pedercino smrdljiva cisti se iz grada jer akote nagazim odracute zivog a dupe ceti biti razvaljeno bezbol palicama kad se najmanje nadas
Buljasu znam gde zivis nijemi zao para, upasceti trojica mojih kerova i jebacete nogom od stola u dupe tvoje sugavo
Neces ti meni kucu da rasturis trula dzukelo, akote spazim na ulici precicu preko tebe autom kao preko pacova gnjido jedna zarazna
Kretencino skupo si me kostao lose ti se pise smaknucute heklerom kao onog psa na zvezdari

***

Spustila sam polako Simin telefon na sto ispred sebe, užasnuta.
– Poslednja poruka je od jutros u 8? Em je psihopata, em je nepismen. Na kome je on našao da leči svoje komplekse?! Ali ako se tako štite brak, porodica i ugled, neka mu bude! Treba da mu pokažeš zube, ali na kulturan način.
– Kako to misliš? Već danima tražim novi stan da bih se odselio negde gde neće moći da me nađe, a moram i broj telefona da promenim. – Zacvilio je Sima, drhtavim rukama brišući krupne suze koje su mu se slivale niz gustu bradu na obrazima. Zatim je bučno izduvao nos u maramicu. Bio je pred nervnim slomom.
Taksista me je opako naljutio, ali sam se pribrala, zapalila cigaretu i ponovo uzela Simin telefon. Rekla sam mu odsečno: – Ne brini ništa i budi miran, preuzimam situaciju!
Videla sam nemi užas u Siminom prestravljenom pogledu. Pritisla sam „call“ ka broju pošiljaoca poruke. Posle četvrtog zvona, javio se muški glas i zarežao:
– Kako smeš da me zoveš majmune? Je l’ ti treba pomoć oko selidbe?
– Dobar dan, ja sam Snežana Milivojević iz advokatske kancelarije Đurić koja se bavi civilnim pravima i zaštitom građana od harasmenta. Gospodin Sima nam se obratio povodom pretnji i uznemiravanja s Vaše strane gospodine. Imamo dovoljno prikupljenog materijala na osnovu telefonskih poruka koje je od Vas dobio, da pokrenemo tužbu i prosledimo slučaj medijima, da od „Udruženja taksista“ tražimo Vašu suspenziju s posla, sudsku zabranu prilaženja, oduzimanje oružja i policijsku zaštitu našeg klijenta, ukoliko ne prestanete sa torturom. To bi zasigurno impliciralo i probleme u Vašoj porodici s obzirom na Vaš status supruga i roditelja. Neću u ovom trenutku insistirati da se izvinite mom klijentu, ali moj je predlog da zaboravite ovaj broj telefona, jer će se u suprotnom sve pretnje koje mu šaljete, okrenuti protiv Vas gospodine. Ne morate ništa da izjavite. Uzmite olovku da pribeležite adresu i broj naše kancelarije, za slučaj da Vam nešto nije jasno, možete da nam se obratite Vi ili Vaš pravni zastupnik.
Nastupio je tajac. Čula sam kako mu bubnja puls u slepoočnicama. Osetila sam kako mu hladan znoj curi niz leđa. Sima je zabezeknuto piljio u mene grickajući nokte, u predinfarktnom stanju.
– Nnne, nije potrebno gospođo. Hvala što ste se javili. – Promucao je glas s druge strane.
– Prijatan dan Vam želim gospodine. – Rekla sam hladno i prekinula vezu.

***

– Ne mogu da verujem šta si uradila! – zinuo je Sima.
– Ni ja! – Neizdrživ napad smeha me je momentalno izbacio iz blefa u koji sam se uživela – Mislim da ne treba više da brineš zbog njega. Ostao je bez teksta, kao popišan. Toliko je šokiran da mi se na kraju čak i zahvalio.
– Kako si se samo toga setila? Ne mogu ni da ponovim šta si mu sve rekla. Snežana Miladinović iz advokatske kancelarije Đurić?
– Šta god da sam rekla, upalilo je! Seti se onih izreka: „Strah je čovekov najgori neprijatelj“ i „Najbolji način da pobediš protivnika je da ga iznenadiš onim što najmanje očekuje“.
– Nisi normalna! A šta bi bilo da je hteo da zapiše adresu i telefon kancelarije?
– Dala bih mu svoj, ali ne verujem da će se drznuti da nastavi sa pritiscima. Bio si previše mek. Okomio se na tebe jer mu se nisi suprotstavio. Plaši se žena, ali zato seksualne objekte pronalazi među poslušnim, inferiornim momcima, koji se nikad ne bi usudili da mu naškode. Osim ako slučajno ne šeruju neku polnu infekciju…
– Ok, ok, znam na šta ciljaš. Obećavam da ću već sutra otići do doktora da se čekiram i bićeš prva kojoj ću saopštiti rezultate! Ali mogu da se zakunem da to nisam bio ja, života mi!
– E, onda pođimo sad zajedno do toaleta da utvrdimo činjenično stanje! Odavno sam imala kondilome, ali imam dovoljno iskustva da ih uočim.
Simu je oblilo crvenilo. Gledao me je zbunjen, ukočeno, bespomoćno, a onda je ugasio do pola popušenu cigaretu, ustao sa stolice i odlučno rekao: – Hajde!
– Gde si pošao blesane? Šalila sam se. Ali slušaj, pod hitno moraš da povratiš samopouzdanje, dostojanstvo i veru u ljude! Preispitaj se malo. Ovako istraumiran, ranjiv i obeshrabren, predstavljaš idealnu žrtvu za manipulaciju i maltretiranje.
– Smiluj mi se, molim te! – Sima je klonuo nazad u fotelju sa vidnim olakšanjem.
– Treba ponovo da pročitaš ovu knjigu. Niče kaže da ispaštamo zbog svojih slabosti: „Samilost vodi u ništavilo, a nirvana je nedostižna bez čvrste volje i hrabre akcije. Ono što nas ne ubije, učiniće nas jačima.“ Zato nađi neku srodnu dušicu, kloni se bespotrebnih nevolja i bolje pazi svoje dupe ubuduće!

__________________________________________________Piše: Biljana Kosmogina, kolumna Pičkanterije

Foto: Labris

Foto: Labris

Multimedijalna umetnica i aktivistkinja iz Beograda koja se bavi prozom, poezijom, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale, dobitnica je tri književne nagrade i zastupljena je u tri antologije srpske proze. Na kulturno-aktivističkoj sceni prisutna je i u okviru grupe ARTEQ. Njena zbirka priča F-book objavljena je 2008. godine. Pored mnogobrojnih nastupa Kosmogina je 2012. s performansom P kampanja, natupila na TBA festivalu u Portlandu (USA). Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i seksualnih identiteta, nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu. Kosmogininu kolumnu Pičkanterije od jula meseca pratite na sajtu Labrisa u mesečnom terminu.