Mesečne arhive: februar 2014

Facebook uveo novu mogućnost rodnog prepoznavanja svojih korisnika/ca

Kategorija: Lobiranje / Datum: februar 14, 2014

Na Facebook-u je do sada korisnicima bilo moguće odabrati jedino rodnu kategoriju muško ili žensko, a od ove nedelje će se svi milioni osoba iz celog svijeta moći identifikovati kao „on“, „ona“ ili „oni“


Promene su usledile nakon što su iz Facebook-a shvatili da među svojim korisnicima imaju i određen broj onih koji se ne identifikuje isključivo kao „žensko“ ili „muško“ pa su uvođenjem nove kategorije hteli ponuditi više izbora onima koji se opisuju kao androgini, biseksualni, interseksualni, rodno neutralni ili transseksualni, javlja Huffington Post.

Foto: Flickr/mkhmarketing

Foto: Flickr/mkhmarketing

„Mnogima ove promene neće značiti apsolutno ništa, ali određenom broju ljudi je ovo pravi zaokret. Često transrodne osobe poput mene i ostali koji se ne žele rodno identifikovati imaju jedino mogućnost da označe jesu li muško ili žensko, a to je za nas obeshrabrujuće jer na taj način moramo od drugih skrivati ko smo zaista“, objasnila je Facebook-ova software inženjerka Brielle Harrison, jedna od autorki projekta, i dodala da će Facebook i dalje svim svojim korisnicima ostaviti mogućnost da se uopšte ne izjasne o svom rodnom identitetu.

Facebook mesečno ima 1,23 milijarde aktivnih korisnika i jedina je društvena mreža koja nudi ovakvu mogućnost opisivanja rodnog identiteta. Nakon objave uvođenja spomenutih promena, korisnici su zasuli Facebook-ove administratore predlozima za uvođenjem promena u kategoriji seksualnih preferencija kao i porodičnih odnosa.

Istorijski iskorak za najveću društvenu mrežu

Williams Institute procenio je da se u SAD-u najmanje 700 hiljada osoba identifikuje kao transrodno pa je potez ove društvene mreže značajan korak u prepoznavanju rastućeg pokreta za prava transrodnih osoba. Organizacija Human Rights Campaign prošle je godine sprovela istraživanje u kojem se deset posto od 10 hiljada LGBT mladih osoba u SAD-u rodno identifikuje kao „drugi“. „U poslednjih nekoliko godina Facebook profili zaista su postali osnovni virtualni identitet neke osobe pa je ovaj iskorak istorijski događaj za mnoge njegove korisnike koji se sada više ne moraju skrivati“, kazao je predsednik HRC-a Chad Griffin.

facebook_rod

Analitičar iz verske organizacije Focus on the Family, Jeff Johnston, naglašava kako Facebook ima pravo unositi promene poput ovih, ali da ne smemo zanemariti činjenicu kako se „čovečanstvo deli na dve polovine: mušku i žensku“. „Oni koji žele promene zalažu se za neograničen broj rodnih identiteta, ali to što se neko tako izjašanjava ne znači da je to ispravno. Mi imamo puno razumevanja prema onima koji odbacuju svoj biološki pol i veruju da pripadaju drugom polu“, kazao je on.

Masen Davis iz centra Transgender Law Center u San Franciscu kaže kako mnogi neće razumeti važnost višestrukog izbora rodnog izražavanja na internetu, ali je najbitnije da su oni kojima je ovo najpotrebnije zadovoljni Facebook-ovim potezom. „Čestitamo Facebook-u jer je omogućio da pojedinci budu autentični i virtualno“, rekao je on.

Facebook-ovim promenama prethodila je uspešna inicijativa LGBT osoba koje su zahtevale od Google-a da na svojoj društvenoj mreži Google+ ponudi rodno različite kategorije, što je ovaj informatički div i učinio. Iz Facebook-a još napominju kako se promena roda korisnika neće na njegovu zidu prikazivati kao „važan događaj u životu“, poput braka ili veridbe, te da se barem za sada digitalno oglašavanje neće kreirati prema rodno neutralnoj kategoriji već će do daljnjeg ostati definisana prema muškom i ženskom rodu, odnosno „za nju“ i „za njega“.

Izvor: Crol

Bez obzira na stereotip da su sportistkinje lezbejke coming out nije ništa lakši

Kategorija: Sport, Vesti / Datum: februar 13, 2014

Internalizovana homofobija je u potpunosti onemogućila Casey Stoney da javno prizna svoju seksualnu orijentaciju. Šta to govori devojkama koje vole sport?


Casey Stoney, kapitenka ženskog engleskog fudbalskog tima i odbrambena igračica Arsenala je prvi put u detalje ispričala o tome kako je biti lezbejka. O njenoj seksualnosti se pisalo u prošlosti – pre svega u 2012. kada se njeno ime pojavilo na nedeljnoj pink listi u Indipendentu. Ali, inspirisana hrabrošću Olimpijskog ronioca Tom Daley-ja, Stoney je izjavila za BBC Sport: „Živela sam u laži. Svoju seksualnost nisam nikad krila u fudbalskim krugovima jer je prihvaćena, ali spoljašnjem svetu nikad nisam rekla svoju seksualnu orijentaciju.“

casy

Marie-Laure Delie i Casey Stoney tokom prijateljske utakmice između Francuske i Engleske 20. oktobra 2012.  Photograph: Patrick Kovarik/AFP/Getty

Mačo svet muškog profesionalnog fudbala i užasno seksističko ponašanje od strane nekih visoko pozicioniranih igrača prema ženama teško da može biti ohrabrujuće za autovanje igračica. Navijači, uprkos tome što FA sve više podstiče porodice i žene da prisustvuju utakmicama, dodaju naboju testosterona pevanjem antigej nipodaštavajućih pesama o igračicama koji im se ne sviđaju. Nasuprot tome, za žene sa talentom za sport, izuzev možda obojkašica na pesku, karlinga i hokeja na ledu se često pretpostavlja da su lezbejke. Zašto bi zaboga inače rizikovale da im se pokvari frizura? Začuđujuće, mnoge sportistkinje zaista stavljanju svoje veštine ispred spoljašnjeg izgleda kada treniraju, što je linija koja deli ženske sportske profesionalce od muškaraca kao što su David Beckham. Ali ova pretpostavka da su mnoge žene u sportu lezbejke im ne pomaže pri coming out-u.

Prema izveštaju iz 2008, koji je uradila ženska fondacija za sport i fitness (WSFF), dobrotvorna organizacija koja teži da što više devojaka i žena uključi u sportske aktivnosti, postoji nekoliko prepreka za učešće žena, jedna od njih su predrasude vezane za seksualnost: „Neke devojke izbegavaju određene sportove u strahu da ne bi bile doživljene kao muškobanjaste ili lezbejke; Neki roditelji obeshrabruju svoje ćerke da se ne bave sportom, neke lezbejske sportistkinje izbegavaju da izađu u javnost u vezi sa seksualnom orijentacijom da ne bi bile predmet predrasuda od strane drugih sportista i trenera ili da ne bi izgubile podršku javnosti ili sponzorstva.“

Po seksističkom stereotipu, pošto su žene rođene za veženje i odgajanje dece, potpuno je neprirodno da žele da se znoje i takmiče sa drugim ženama na terenu. Dodajte ovim stavovima i činjenicu da su većina sportskih novinara i urednika muškarci i kao rezultat imamo vezu seksizma i homofobije koja sprečavaju žene da se bave sportom i da se javno deklarišu kao lezbejke.

Kada sam intervjuisala lezbejsku legendu Martinu Navratilovu 2010, pitala sam je šta ona misli zašto postoji tako malo gej sportskih ikona, 30 godina nakon sto je ona javno objavila svoju seksualnu orijentaciju. „Postoji određena vrsta internalizovane homofobije kod žena zato što one maltene moraju da dokažu da su heteroseksualne“, rekla mi je. „Čim se bave sportom, odmah su lezbejke. Novinar se nikad ne bi usudio da pita muškarca koji se bavi sportom, fudbalera ili bejzbol igrača ‘Da li ste gej?’, sem ako je u pitanju klizač na ledu, ali je ok to isto pitati teniserku.“

Stereotip da su žene koje se bave sportom lezbejke, može da znači da se ljudi manje šokiraju ako se za neku od njih ispostavi da je zaista lezbejka, ali to joj definitivno ne pomaže da sa samopouzdanjem iznese svoju seksualno orijentaciju.

Izvor: The Guardian
Prevela: P. Š.

Poziv na okupljanje PFLAG grupe

Kategorija: Vesti / Datum: februar 12, 2014

Labris vas poziva na prvo okupljanje

PFLAG grupe

(P – parents, F – families, friends, L – lesbian, A – and, G – gays)

PFLAG grupu čine roditelji, članovi porodice i prijatelji
posvećeni unapređenju položaja i društvenom prihvatanju LGBT osoba

Dođite da se upoznamo, družimo i razmenimo iskustva

Molile bismo vas da potvrdite svoj dolazak na mejl: jelena.vasiljevic@labris.org.rs ili na tel: 011/3227 480

PflagSrbija

Kad bi muškarci živeli u „ženskom svetu“ (VIDEO)

Kategorija: Feminizam / Datum: februar 10, 2014

Kako bi izgledao svet koji nas okružuje, kada bi bar na jedan dan muškarci i žene zamenili svoje rodne uloge?


Sredinom protekle sedmice korisnici, i pre svega korisnice društvene mreže tviter širom Francuske, ukazivali su na nesigurnost žena na ulicama. Uz haštag #safedanslarue nekoliko hiljada tvitova posvećeno je temi bezbednosti žena i neprijatnostima koje pripadnice tog pola svakodnevnoj doživljavaju na ulicama.

Majorite_opprimee_S-384020690-large

Kako je to najčešće slučaj sa društvenim mrežama, među objavljenim tvitovima našao se i kratkometražni film „Majorité opprimée“ koji je za kratko vreme postao pravi hit na internetu, piše francuski „Elle“.

U pitanju je desetominutni film koji je režirala Eleonor Purija, i koji je premijerno prikazan 2010. godine. Izmenivši rodne uloge i stereotipe koje one nose sa sobom, radnja filma prati muškarca koji na ulici biva maltretiran od strane žena.

Rediteljka Purija ubrzo je na jutjubu postavila i verziju filma sa prevodom na engleski jezik. Od objavljivanja 5. februara film je već pogledalo više od pola miliona ljudi, a priča je ubrzo prevazišla granice Francuske.

 

Izvor: B92

Permakultura, kvirija i feminizam

Kategorija: Feminizam / Datum: februar 7, 2014

Tekst prenosimo za portala Permanent Culture Now, koji je ponosno prilažio gostujuči članak Nikol iz organizacije Wild Heart Permaculture

Rod, seksualnost i osmišljavanje

Ovaj članak predstavlja razgovor između kvir pobornica permakulture1 i organizatorki zajednica Nikol Vosper i Ani-Rouz London, koje su na dva kontinenata raspravljale o rodu, seksualnosti i osmišljavanju.

Nikol: „Koristite i cenite različitost“ jedan je od ključnih principa permakulture, u smislu da način na koji osmišljamo zajednice može takođe da se prenese na rod i seksualnost. Kako sve ljudi mogu osmisliti različitost?

Ani-Rouz: Da bismo osmislili različitost moramo poći od osnovne pretpostavke – da nismo već različiti. Mislim da ljudi obično smatraju da je društvena različitost nešto pasivno, nešto što će se desiti samo od sebe ako nismo aktivno homofobni. Živimo u moć-i-pristup monokulturi. Tako da nije baš jednostavno. Kada pogledamo polja obrasla korovom, jasno je da ne možemo samo podići imanje i očekivati da biološka raznovrsnost obavi svoje. Ta zemlja je van ravnoteže i biće potrebno aktivno zalaganje da bi se biološka raznovrsnost pogurala. Isto tako, ne možete igrati na kvarno – ako posadite nekoliko sadnica to neće rezultirati samoodrživim ekosistemom. Sami uslovi moraju biti odgovarajući, ne iznuđeni; prostor mora biti podoban za život, ne agresivno načinjen takvim uz pomoć hemijskog đubriva.

Foto: singingbirdartist.files.wordpress.com

Foto: singingbirdartist.files.wordpress.com

Povećavanje različitosti

Povećavati različitost u ljudskim zajednicama ne znači jednostavno otvoriti vrata i glasno vikati „Hej! Hoćemo raznovrsnost! Dođite!“. Moramo prihvatiti da dolazimo iz veoma nezdravog društva, onog u kojem stvari u osnovi potiču od neravnoteže. Bila sam na mnogim mestima gde su smatrali da su obavili svoj posao u povećavanju ljudske različitosti ako bi to naveli kao cilj svoje misije. Ako hoćete da učestvuju i oni koji već nemaju podršku od strane društva, kao na primer heteroseksualni, muževni belci, evo nekoliko saveta za koje mislim da su najvažniji.

Odlučite zašto. Budite iskreni. Važno je da ne tražite različitost zarad političke korektnosti, ili da biste izgledali dobro pred drugima, da biste se osećali bolje. Otkrijte zašto vi sami želite da napravite ovaj korak.

Sklapajte prijateljstva. Možemo da razložimo učestvovanje, raznovrsnost i ispomoć na mnogo načina, ali na koncu, ljudi žele da budu sa prijateljima, da se osete voljenima. Ne kalkulišite non-stop; zaista sklapajte prijateljstva sa ljudima. I ne činite to kako bi se oni uključili u vaš projekat, već i kako biste učili jedni od drugih, kako biste se zabavili i znate, stekli prijatelja. To nije hokus-pokus.

Slušajte. Uloga saveznika mora biti uloga slušaoca. Moramo sarađivati sa raznim ljudima koji su drugačiji od nas i aktivno slušati o njihovim ciljevima, potrebama i inspiracijama. Ne možemo određivati gejevima kako bi trebalo da učestvuju. Ne mogu dovoljno naglasiti koliko je važno da slušamo, a ne da govorimo. Napravite analogiju sa biološkom raznovrsnošću (stvoriti okruženje koje će negovati i podsticati razvoj, a ne ono koje će ga isforsirati).

Ostavite ego po strani. Ovo je neizbežan izazov, koji ide ruku pod ruku sa slušanjem, pogotovo kad dođe do toga. Slušati ljude koja su imali različita iskustva što se tiče života i ugnjetavanja znači prihvatiti da su nečiji prioriteti drugačiji od vaših. Da biste postali saveznik moraćete da preispitate svoje prioritete. Moraćete da se dobro zamislite da biste shvatili da se životi drugih ljudi zapravo razlikuju od vašeg. Na primer, recimo da ne razumete potrebu za obaveznom pauzom, zato što po vama svako može da napravi pauzu kad mu odgovara. Ako vam neko kaže da hoće obaveznu pauzu, ta osoba može navesti dobre razloge koje vi ne možete da razumete. Pokušajte da zagrebete površinu, da razumete i budete voljni da isprobate ideje koje vam se isprva ne sviđaju. Takođe, opomenuće vas da se ponašate despotski (ili ćete biti pozvani na stranu, što ću kasnije objasniti). Shvatite ovo lično, zato što je u vašoj moći da se promenite. Međutim, nemojte misliti da je to negativna procena vaše ličnosti. Svi se mi lečimo od poremećenog društva koje nas tera da mislimo na pogrešan način. Ljudi će vas opomenuti jer im značite, jer vas smatraju saveznikom i misle da možete da se promenite.

Ispomoć. Nemojte misliti da je dovoljno postaviti karticu pod nazivom „vrednosti“ na svoj sajt da biste pozdravili različitost. Uključite se u lokalne kvir zajednice. Pitajte ih da li i kako žele da učestvuju. Zamolite ih da nešto ispredaju vašoj zajednici. Zapamtite, neće oni „naučiti“ od vas, svi ćete učiti jedni od drugih! Treba da negujete veze sa pojedincima i prijateljstva sa ljudima, umesto da pošaljete obrazac organizaciji da ga popuni. Nemojte se briniti oko toga da li će se ljudi priključiti vašem projektu ili ne; ovde je reč o vašem učenju i ličnom razvoju, a ne o kvoti različitosti.

Solidarnost. Solidarnost je svest o tome da svi imamo različite identitete, da smo svi iskusili različite oblike ugnjetavanja i da su nam potrebni različiti putevi do oslobođenja. To nije pokušaj homogenizacije. Možemo zadržati razlike i još uvek stajati jedni pored drugih, imajući na umu da je svaki oblik ugnjetavanja povezan i da je prekidanje istog dobro za sve. Solidarnost podrazumeva dela, a ne reči. To znači da treba da idete na događaje koje organizuju vaši saveznici i da pozivate svoje prijatelje. To znači da treba da edukujete i sebe i druge o njihovim problemima. To znači da treba da organizujete sopstvene projekte koji će podržati njihove napore, kao i da se dobrovoljno prijavljujete za neke stvari, umesto da samo prisustvujete. Sve u svemu, to znači „uz tebe sam“.

Imajte na umu da je sve ovo samo moje mišljenje, zasnovano na onome što sam doživela i što sam čula od drugih. Najbolje što možete uraditi je da započnete raspravu ispočetka u vašoj zajednici! Šta za vas znači slušanje? Različitost? Solidarnost? Ovo su mega ključne reči koje teraju na razmišljanje.

Foto: cuvariprirode.org

Foto: cuvariprirode.org

Nikol: Koje su prednosti ove različitosti u našim zajednicama?

Ani-Rouz: Reč „različitost“ se toliko često upotrebljava da nisam sigurna ni da li znam šta ona znači, niti da li mi se još uvek sviđa. Trenutno bih je definisala kao zajednički napredak i autentični pokret za sva bića.

Postoje dva dela u vezi sa ovim pitanjem – jedan je osnovna potreba za društvenom pravdom kao dela permakulture i pravde prema zemlji, a drugi je neverovatna dobrobit koju različitost nosi sa sobom.

Oslobađanje zemlje i ljudi

Mislim da nema smisla pričati o oslobađanju zemlje, ako ne pričamo o oslobađanju ljudi koji njome hodaju. Kada bismo se odvojili od zemlje na takav način, kada bismo ljude posmatrali kao druge entitete, onda bismo se još više otuđili od zemlje. Ovo je isti način razmišljanja koji dovodi do slepog uništavanja Zemlje. Društvena pravda i permakultura za mene idu ruku pod ruku. Toliko je trauma koje svi imamo zbog tereta homofobije, rasizma. Čak i da smo ti koji imaju korist od takvog načina razmišljanja, postoji bolest koja potiče od sveobuhvatne otuđenosti među nama. Permakultura uvek gleda na proces i uključuje iskustva svojih pobornika u vrednost samog rada. Stoga zaslužujemo da radimo na toj traumi i stvorimo prave alternative. U suprotnom, jedini koji će moći ovo da praktikuju će biti oni kojima je već dozvoljeno da rade šta hoće, a to je po mom mišljenju prilično ograničen pokret!

Različitost je slasna

Takođe, različitost je slasna. Ona je zdravlje. Ona je radost učenja od onih za koje ste mislili da su drugačiji od vas, ali se ispostavilo da se možete međusobno voleti. Ona je otkrivanje dubljih korena, više priča, dalje obogaćivanje. Različitost je održiva zato što je interaktivna, produktivna, zato što neprestano stvara nove istine i nova rešenja. Ove stvari nisu moguće među homogenom grupom ljudi koji se već slažu oko svega. Različitost je umetnost proširivanja vidika i zadržavanja skromnosti. Ona je ekstaza koja dolazi sa otkrićem da ste manji nego ikada pre, a opet ste deo nečega više nego što ste to mogli zamisliti.

Nikol: Šta znači „kvir“?

Ani-Rouz – Kvirija od nas zahteva da smirimo potrebu da definišemo sve. Zahteva da se upustimo u beskonačan prostor između definicije. „Kvir“ je orijentacija prema seksualnosti i rodu, često i realnost uopšteno koja nam dopušta mnoštvo istina. Ima nas raznih. Kvirija je put od društvenog neznanja do aktivne, ponovne spoznaje istinskog samog sebe, sebe koji voli i ispoljava se baš onako kako to želi. Kvirija je proces, stalni napor da se ostvare naša najšarmantnija, prava lica, jer su naši mozgovi veoma ograničeni idejama o seksualnosti i rodu koje postoje u društvu. Sve ovo može prilično da udari u glavu, ali u osnovi, kvirija je kada radite ono što vam pruža dobar osećaj u svakom pogledu.

Nikol: Šta „kvirija“ znači za tebe lično?

Ani-Rouz: Moj identitet kvir osobe funkcioniše kao stalni podsetnik da prodrem dublje u sebe, da preispitam svoje izbore i proširim ih u nove mogućnosti. Kvirija nije predodređena odluka o tome ko sam; to je pozivnica da otkrijem ko sam ja.

Kvirija je za mene pre aktivno osluškivanje sebe same i drugih, nego pretpostavka da već znam odgovor. To znači da se uklanjaju granice ljubavi i roda koje su dominirajuće sile veštački postavile oko mene s ciljem da potisnu individualnost.

Moja kvirija je politički usmerena. On je suštinski anarhistička, anti-autoritativna, anti-kapitalistička, feministička i anti-rasistička. Mnogi eseji mogli bi biti napisani o tome zašto ja vidim tu povezanost, ali ukratko, to je mentalni sklop koji u suštini ceni sav život. Do grla sam u pokušajima da razumem šta kvirija za mene znači! Veliki deo mene jednostavno nema pojma! To je uglavnom neprestano eksperimentisanje i preispitivanje. Samim tim, moj životni stav je da uvek učim.

Nikol: U kakvoj su vezi to što si ti kvir i uopšteno pokret permakulture?

Ani-Rouz: Za mene se ta dva savršeno uklapaju. Kvirija je za seksualnost ono što je permakultura za poljoprivredu. Način razmišljanja u permakulturi, kao što je uzimanje u obzir procesa umesto ciljeva, ili naglašavanje važnosti iskustva umesto ideala; sve je to ono što čini moje kvir jezgro. Imala sam sreće da radim na nekoliko kvir imanja gde nismo morali da brinemo o tome da ćemo reći „kvir“ bez „permakulture“, sve je to bila jedna reč. Radical Faeries su sjajna grupa s kojom treba biti upoznat da bi se shvatili koreni ove povezanosti. Otkrila sam permakulturu pre nego što sam otkrila kvir politiku, tako da se jedno prirodno nadovezalo na drugo.

Nikol: Veliko pitanje, ali ukratko, kako treba ponovo osmisliti društvo za pravo rodno i seksualno oslobađanje? Kakvu ulogu u tome mogu igrati ljudi koji osmišljaju u permakulturi?

Ani-Rouz: Počnite da volite sebe! Volite druge ljude, ljude koji su drugačiji od vas! Prestanite da se plašite! Za mene ima mnogo odgovora koji bi bili tačni, pod uslovom da ljudi veruju da imaju pravo na sreću. Smatram da je ključno naučiti našu omladinu da voli sebe. Smatram da je politika vezana za kviriju široko polje i da donosi potpuno nov način na koji se ovo oslobađanje posmatra.

Mislim da je zadovoljavanje ljudskih potreba nešto suštinsko, kao na primer da se svima obezbedi mogućnost da se skuće, da imaju zdravstveno, da su im hrana i obrazovanje dostupni. Postoji sklonost ka tome da se koriste apstraktne, revolucionarne metafore kada su u pitanju ovakve stvari, ali u stvarnosti postoji toliko kvir, gej, lezbejske, biseksualne i transrodne omladine koja upravo sad živi na ulici, koja upravo sad sedi u učionicama u kojima ih uče da mrze sebe, koja upravo sad očajnički traži posao jer je otpuštena zbog rodne nekonvencionalnosti. Postoji izobilje konkretnih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, a koje su pravi pokazatelji ugnjetavanja.

Učinite to

Čvrsto verujem u delanje. Ne čekajte da vam vlast pruži rešenja i nemojte mrzeti svoje prijatelje zbog toga što žele da rade u skladu sa vladinim programima. Oslobođenje će doći kao rezultat toga što je milion ljudi radilo milion različitih stvari. Podržavajte jedni druge, slavite jedni druge i pronađite ono što vas inspiriše.

Ekodruštveno stvaranje

kodruštveni stvaranje može igrati veoma značajnu ulogu, zato što otkriva sve oblike ugnjetavanja odjednom. Hijerarhijski, kolonijalistički, patrijahalni, rasistički, heteroseksistički, sposobni i kapitalistički mentalni sklopovi su povezani, svi imaju sposobnost da označe stvari kao „druge“, stvari koje se čine drugačijim i koje su tretirane kao manje vredne. Stvarajući alternative koje hoćemo da vidimo, permakultura je neverovatan eksperiment. Samim tim, ona je glavno poprište stvaranja društvenih alternativa. Ako zajedno možemo biti samoodrživi, onda ne moramo da se oslanjamo na sisteme dominacije koji su ustvari stvorili neravnotežu. Možemo razvijati uravnoteženu kulturu iznutra, kulturu koja uključuje.

Nikole: Da li si naišla na homofobiju u permakulturi ili projektima vezanim za obrađivanje zemlje? Kako ljudi mogu zadržati svest o radnjama koje ugnjetavaju i izbeći ih?

Ani-Rouz: Da. Homofobija je svuda, dragi moji. Čak je i u mojoj glavi, iako je izazivam i uništavam svakim danom sve više. Prisustvovala sam slučajevima gde su heteroseksualni parovi hvaljeni i ohrabrivani, dok se LGBTK pojedincima pričalo iza leđa. Bila sam pozivana da predstavljam čitavu LGBTK populaciju, uvek preplavljena pitanjima o nama uopšteno i imala sam osećaj da ne pripadam na tim skupovima. Ljudi bi pretpostavili koga znam, s kim spavam, šta želim. Videla sam kako LGBTK muškarce zezaju da su ženskasti i slabi, što je naravno odvratno. Homofobija i seksizam idu ruku pod ruku (na primer, feminizirani dečaci koje zezaju da su „kao devojčice“, kao da je to nešto loše).

Popravljanje zajednica

Jedan od načina da se zajednice poprave je da se o tome otvoreno razgovara. Kao što se sastajete oko toga šta da zasadite, ili kako da podelite obaveze, tako se sastanite i da raspravljate o sporazumima u zajednici i načinima na koje ljudi mogu da ukažu na ugnjetavanje. Mnogo je lakše ukazati na probleme kada su ljudi već načinili plan za rešavanje istih. Ranije sam podsticala ljude da razviju naviku da opominju. To znači da treba da imenuju one za koje smatraju da su učinili nešto što je izgledalo kao ugnjetavanje, sve u svrhu toga da se vidi kako ono izgleda u svakodnevnom životu i da se gradi bolja kultura.

Nedavno mi je prijatelj rekao za ljude koji umesto toga „pozivaju na razgovor“. To mi se mnogo više sviđa i daleko je preciznije. Pozivati ljude na razgovor koji su povredili druge.

Redovne provere

Redovno vršite provere tako da ljudi znaju da već postoji mesto za njih gde mogu da iskažu zabrinutost, umesto da dopustite da situacija uzavri. Razvijajte praksu odgovornosti u zajednici. Edukujte sebe i idruge. Stavite znakove o rodnom identitetu u kupatila. Tražite od ljudi da podele sa vama rodne zamenice koje im se sviđaju, kao i svoja imena tokom predstavljanja. Postoji mnogo pitkog štiva koje je dostupno na Internetu i koje raspravlja o kviriji, ugnjetavanju i o tome kako da ponovo edukujete sebe. Organizujte čitalačke grupe i rasprave! Jedna od mojih omiljenih farmi nalazi se izvan Providensa, Roud Ajlend, gde svake nedelje imamo velike Community Harvest događaje i gde sve vreme pričamo o politici kvirije. Ta kombinacija fizičke i intelektualne stimulacije je bombona. Ovo može biti zabavno, narode!

Nikol: Nedavno sam pročitala knjigu o radikalnom organizovanju zajednica koja tvrdi da je „šansa kvir pokreta u izloženosti mnoštvu želja koje kapital nastoji da ograniči i pratećem otporu prema centralizaciji zadovoljstva, u svakodnevnim radostima i kreativnosti – sve ovo predstavlja važne elemente brige o sebi i izgradnje zajednice“. Kakvu ulogu kvir inicijativa igra u stvaranju permanentne kulture?

Ani-Rouz: Kvir inicijativa stavlja pod lupu pravljenje pokreta u kojem nema nazad na putu ka oslobođenju. To je najtrajnija i najodrživija od svih kultura jer se protivi hirovima društvenih normi i počiva na tome da i pojedinac i grupa uvek reaguju na intuitivan i osoben način u svakoj novoj situaciji. To zahteva toleranciju prema različitosti, tako da se možemo koncentrisati na stvaranje ljubavi i zdravlja umesto da traćimo vreme pokušavajući da ubedimo jedni druge ko je u pravu.

Kvir inicijativa

Da budem preciznija, kvir inicijativa otvara vrlo korisne teme za razgovor, kao i način razmišljanja za sve koje zanima permanentna kultura. Ne morate biti kvir da biste učestvovali u kvir inicijativi, kao što ne morate da stalno živite na način permakulture da biste znali da je ona vredna vaše pažnje. Svi možemo imati udela u ovom novom svetu oslobađanja i otkrivanja. Nije tačno da nema mesta za sve; svaka osoba koja se priključi inicijativi stvara potpuno nov, još neotkriven prostor. Upuštajući se u kvir inicijativu otkrivamo najbolje u sebi. Povrh toga, mi unosimo iskustva učesnika u permakulturu koju praktikujemo. To čini „dela“ ovog pokreta daleko slađim, daleko zabavnijim, toliko ličnijim da to oduzima dah i zbog svega toga je daleko verovatnije da će držati ljude zaokupljenima.

Značaj za Permanent Culture Now?

Osmišljavanje različitosti pomaže u stvaranju ekosistema, tako da je priznavanje i osmišljavanje seksualne različitosti u ljudskim zajednicama kamen temeljac za izgradnju permakulture.

Linkovi i izvori

1. Benjamin Shepard (2010), ‘DIY Politics and Queer Activism’ in Team Colours Collective, Uses of a whirlwind. Movement, movements and contemporary radical currents in the United States, Oakland, AK Press
2. To follow the journey of Annie-Rose London: thereisonlymake.tumblr.com, newtacticalltactics.blogspot.com
3. For more links between radical community organising and permaculture: www.wildheartpermaculture.co.uk


1. [Permakultura je način življenja ljudskih zajednica prema uzoru iz Prirode. To je harmonično spajanje pejzaža i ljudi putem kog se obezbeđuje hrana, energija, smeštaj i druge materijalne i nematerijalne potrebe na održiv način prim. prev.]

Voleti transrodnu osobu je revolucionarni čin

Kategorija: Edukacija / Datum: februar 6, 2014

Biti voljen zahteva da prijatelji, partneri i porodica prihvate verovanje koje ide protiv naše kulturne dogme, da deluju protiv stigme da će biti viđeni sa „onim osobama“ i da prigrle nepopularne osobe koje nisu poput njih samih


Prošle nedelje Institut Williams sa UCLA objavio je studiju koja analizira podatke o pokušajima samoubistva među transrodnim osobama1 Ustanovljeno je da maltretiranje, beskućništvo, odbacivanje od strane porodice i čak i od strane pružalaca zdravstvenih usluga značajno povećavaju šanse za pokušaj samoubistva. Čak i one/i koji nisu iskusili navedeno i dalje imaju stopu pokušaja samoubistva između 20 i 30 procenata.

Foto: thechronicleherald.ca

Foto: thechronicleherald.ca

Deo mene veruje da će mnogi uzgredni posmatrači, čak i u LGB zajednici odbaciti ove brojeve kao indikaciju da su transrodne osobe mentalno obolele. Takva pretpostavka je deo samog problema. To što smo transrodne/i nije ono što nas ubija. To je kultura u kojoj živimo, koja duboko u nama usađuje mržnju prema nama samima.

Kako možemo da cenimo sopstvene živote, kada smo stalno bombardovane/i porukama da nam je vrednost kao osobama manja od nule zbog toga što smo transrodne/i? Kako možemo voleti sebe dovoljno da bismo živele/i, kada nam okruženje govori da nijedno stvorenje ne može voleti transrodnu osobu?

Stalno nam se ponavlja da su, u najboljem slučaju, naša tela subjekt lascivnog interesovanja, od nakinđurenog Maury Povicha do ugledne Katie Couric. U najgorem slučaju, naša tela su objekti vredni samo gađenja. Kada ne uspemo da udovoljimo zahtevima da svoja tela učinimo javnim znanjem, kaže nam se da je nasilje koje sledi opravdano. Nazivaju nas lažovima, prevarantima i zamkama [traps2] ako ne uspevamo svetu da obznanimo svoj transrodni status. A kada damo informacije koje se traže od nas bivamo tučene/i i ubijane/i.

Biti transrodnom/im smatra se toliko podlim da nas partneri, roditelji i deca često odbacuju. Učimo da ljubav nije bezuslovna, da zapravo ne možemo biti voljene/i od strane osoba koje nam najviše znače. Iznova i iznova šalje nam se poruka da nas, kao ljubavne partnere, niko ne bi mogao voleti. Život nam obećava samo usamljenost i napuštenost, kao i to da zaslužujemo usamljenost zbog odbijanja da se i dalje skrivamo.

Ovo ide čak i do navodne bezuslovne ljubavi od strane Boga. Dominantna poruka od strane hrišćanstva transrodnim osobama je – vratite se životu u rodu u kome ste rođene/i ili gorite u paklu. Mi nismo dobrodošle/i. Bog nas voli samo dotle dok se podvrgavamo tome da ne budemo transrodne/i.

Govori nam se da su naši suštinski identiteti deluzije koje je potrebno popraviti. Neznalice veruju da bismo trebale/i biti smeštene/i u logore. Deo navodnih profesionalaca kojima nije dozvoljeno da protivrečimo guraju svoje teorije o tome da rodni identitet ne postoji: da su sve transrodne osobe- ili homoseksualne osobe koje mrze same sebe ili heteroseksualne osobe sa fetišem. U svakom slučaju, govori nam se da su naši identiteti pogrešni, te da smo zbog toga vredne/i jedino sažaljenja i gađenja.

Govori nam se da kada se loše ophode sa nama, kada smo maltretirane/i, otpuštane/i sa posla, kada nam se odbijaju usluge ili mogućnost stanovanja, da je to upravo ono što zaslužujemo zbog toga što smo nakaze.

U Americi posle slučaja „Lawrence protiv Teksasa“3, u kojoj su lezbejke i gejevi već deset godina imaju pravo da budu sa osobama koje vole, transrodne osobe su na ivici toga da njihova potreba za bezbednim vršenjem fizioloških potreba bude kriminalizovana. Govori nam se da smo silovatelji/ce i nasilnice/i prema ženama i deci. Govori nam se da je razlika između transrodnih osoba i osuđenih pedofila samo presuda. Naređeno nam je da prihvatimo činjenicu da iracionalni strahovi drugih ljudi nadilaze našu stvarnu potrebu za fizičkom sigurnošću, zato što smo isuviše strane/i i gnusne/i da bismo se ikada nadale/i empatiji.

Kada pokušamo da postavimo granice, reakcija je brza. Kaže nam se da je sve to deo dobre zabave, da treba da očekujemo vrstu govora kakvog trpimo, da ljudi imaju pravo da znaju o našim telima i da prestanemo da budemo toliko osetljive/i. Kada pokušamo da se suprotstavimo stvarnom fizičkom povređivanju, idemo u zatvor. Kada umremo u rukama naših napadača, pokušavaju da ublaže zločin bezvrednošću svih transrodnih osoba.

Za sve to vreme, većina LGBT osoba ubijenih u zločinima iz mržnje su transrodne žene.
U svetlu takvog istrajnog i bezdušnog pritiska koji nas tera na očajanje, mi sanjamo da jednostavno budemo voljeni od strane bilo koga, čak i ako je to samo u unutarnjoj sigurnosti verovanja da viša sila to i čini. Ipak, čak i ta jednostavna nada često predstavlja previše. Kao odgovor na to mi ne usahnemo, ne gnojimo se, ne curimo, ne zarastemo, niti eksplodiramo. Mi imlodiramo.

Bilo uz prasak ili uz cviljenje, pištoljem ili bočicom pilula: transrodne osobe često vide samoubistvo kao bekstvo od sveprisutne poruke da naši životi gube svu vrednost onog momenta kada se autujemo. Ne možemo se odupreti kada nam sve okolo tako govori; da uradimo drugačije zahteva od nas da, suprotno zdravom razumu i dokazima, pretpostavimo da smo mi u pravu, a da svi ostali greše i da postoji osoba iza etikete koja zaslužuje da živi.

Medjutim, čak i u smrti, ne daje nam se dostojanstvo identita zbog koga smo sve i žrtvovale/i. Porodice koje su nas se klonile za života, potom nas sahranjuju u odeći i pod imenima koje smo izbegavale/i.

Biti voljen zahteva da prijatelji, partneri i porodica prihvate verovanje koje ide protiv naše kulturne dogme, da deluju protiv stigme da će biti viđeni sa „onim osobama“ i da prigrle nepopularne osobe koje nisu poput njih samih.

Ovo je razlog zašto je voleti transrodnu osobu pravi revolucionarni čin.

Pratite Brynn Tannehill na Twitter-u: www.twitter.com/BrynnTannehill


1. [Prosečna stopa pokušaja samoubistva u SAD-u među transrodnom populacijom iznosi 42%. Poređenja radi, ova stopa u opštoj populaciji je 4,6% (među lezbejskom, gej i biseksualnom populacijom ona iznosi između 10 i 20%). prim. prev.]
2. [http://www.urbandictionary.com/define.php?term=trap&defid=2584134]
3. [http://en.wikipedia.org/wiki/Lawrence_v._Texas]

Prevod: MartaMarta

Sapfo: Dve dosad nepoznate pesme su nesumnjivo njene, kažu stručnjaci

Kategorija: LezKULTura / Datum: februar 5, 2014

Papirolog sa Oksford Univerziteta ubeđen je da su dve pesme nađene na antičkim papirusima autorstvo pesnikinje sa ostrva Lezbos


piše: Šarlot Higins

Sapfo je jedna od najmisterioznijih, ali i najvrednovanijih antičkih grčkih pesnikinja. Ipak, tek samo jedna od njenih devet poznatih pesama, očuvana je u potpunosti. Inače je poznata po fragmentima i delovima pesama, ali opet obožavana zbog otvorenih i delikatnih opisa ljubavi i požude.

Ali sada su otkrivena i dva, do sada nepoznata dela pesnikinje sa Lezbosa. Prvi deo je gotovo potpun, i govori o njenoj braći, a drugi, sačuvan samo u fragmentima govori o neuzvraćenoj ljubavi.

Foto: Alamy

Foto: Alamy

Dve pesme došle su u fokus kada je anonimni privatni kolekcionar iz Londana pokazao deo papirusa dr Dirku Obinku, papirologu sa Oksford Univerziteta. Prema Obinku, u članku objavljenom prošlog proleća, pesme datiraju verovatno iz trećeg veka, ustavnoljeno je na osnovu analize papirusa i nesumnjivo pripadaju grčkoj pesnikinji Sapfo.

Ne samo da se pronađeni fragmenti uklapaju u fragmente koji su već prepoznati kao njeni, već su jasno uočljivi i njena metrika (u književnosti poznata kao Sapfina metrika) i dijalekt.

Nepobitan argument je referenca o njenom bratu, Karaksosu na čije se postojanje odavno sumnjalo ali se nije pominjao u ranije otkrivenim fragmentima Sapfo. Međutim, Herodot u 5. veku pre nove ere pominje brata kada opisuje jednu Sapfinu pesmu koja peva o ljubavnoj vezi između Karaksosa i jednog roba iz Egipta.

U ovoj pesmi, iako to nije ona koju Herodot navodi, naratorka se, izgleda, obraća svojim čitaocima, zamerajući im što Karaksosov povratak brodom sa trgovačkog putovanja uzimaju zdravo za gotovo.

Molite se Heri, kaže ona, „kako bi se Karaksos vratio neoštećenog broda, sve je na bogovima koji često u mirnoj luci oluju spremaju.“ Pesma dalje govori da oni koje Zevs odluči da spase iz velike oluje jesu zaista blagosloveni i „srećni bez daljnjeg“. Pesma se završava nadom da će drugi brat Larikos, postati čovek „i oslobodi nas goleme anksioznosti“.

Prema Timu Vitmaršu, profeseru antičke književnosti na Oksfordu, pesma bi mogla da se tumači u svetlu Homera, u pravcu motiva Penelopinog strpljivog čekanja kod kuće da se Odisej vrati. Sapfo je često intertekstualno obrađivala Homoreve teme u svojim pesmama.

Sapfo je rođena oko 630. godine pre nove ere, poznata je po svom čežnjivom stihu, često usmerenom ženama i devojkama, gorkom ukusu ljubavi, nemogućnosti da se žudnja utoli kao i osećaju preplavljujuće ljubomore prema objektu svoje opsesije.

U antici su se divili opisima žudnje i strasti u njenim stihovima. Jedino što je dokazano u njenoj biografiji jesu njene pesme i imena njene braće, Karaksosa i Larikosa, a oskudni podaci o njenom životu doprinose većoj slavi njene poezije.

Većina poezije Sapfo nije sačuvana u tradiciji, monasi koji su prepisivali rukopise kako bi očuvali drevne spise nisu u srednjem veku prepisivali pesme Sapfo. Njena poezija sačuvana je uglavnom kroz citiranje drugih autora (često kao primeri pojedinih sintaksičkih rešenja kod antičkih gramatičara) ili putem otkrivanja fragmenata pisanih na papirusu.

Obinkov tekst uz transkrip originalnih pesama, objavljen je u časopisu Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik.

Izvor: The Guardian

Poraz konzervativaca: EU parlament usvojio izveštaj Lunaček o suzbijanju homofobije i transfobije

Kategorija: Vesti / Datum: februar 4, 2014

Uprkos žestokom protivljenju predstavnika brojnih konzervativnih struja i religijskih organizacija, zastupnici u Evropskom parlamentu usvojili su neobavezujući Akcioni plan za suzbijanje homofobije i transfobije u Evropskoj uniji


Takozvani „Izveštaj Lunaček“ predstavile su Roberta Mecola i Ulrike Lunaček te dobile podršku 394 zastupnika i zastupnica. Dvostruko manje evroparlamentaraca (176) bilo je protiv predloženih mera kojima se žele suzbiti homofobija i transfobija u EU, po uzoru na već postojeće planove o suzbijanju diskriminacije na temelju roda, etničkog porekla ili invaliditeta.

Mobilizacija i dezinformacije nisu pomogle

Proteklih su nedelja na noge ustale brojne religijske organizacije i konzervativne političke stranke, uglavnom plašeći građanstvo floskulama da je posredi „usvajanje posebnih prava“ za LGBT građane EU. Tako ni Srbija nije bila lišena dezinformacija o tome kako Izveštaj Lunaček zapravo znači kako će se „maloj deci nametati homoseksualnost i rodne teorije“, da će sve države „morati zakonski priznavati istopolne brakove“ i slično.

Foto: lgbt-ep.eu

Foto: lgbt-ep.eu

Najveća podrška izveštaju stigla je iz pet vodećih političkih stranaka u Parlamentu i Odboru za građanske slobode, pravosuđe i unutrašnje poslove. „LGBTI osobe u Evropi suočavaju se s ozbiljnim problemima. Uprkos postignutom napretku u nekim zemljama diskriminacija, nasilje i zlostavljanja nastavljaju se u svih 28 država članica“, kazala je Lunaček dok je predstavljala izveštaj.

Držanje partnera za ruku nije privilegija, već ljudsko pravo

„Neki su protivnici govorili kako će ovaj izveštaj doneti određene privilegije LGBT osobama. Međutim, držanje partnera za ruku nije privilegija već ljudsko pravo“, objasnila je Lunaček i dodala da će Evropska komisija sad ipak morati da poduzme konkretne mere prema homofobiji i transfobiji, za razliku od dosadašnje metode ćutanja.

„Usvajanje izveštaja šalje snažnu poruku našim društvima da je diskriminacija LGBTI osoba jednostavno neprihvatljiva i mora se sprečiti“, izjavila je Mecola, glasnogovornica LGBT Intergrupe u Parlamentu.

Izveštaj Lunaček, odnosno Akcioni plan za suzbijanje homofobije i transfobije u Evropskoj uniji nije obvezujući za države-članice, ali služi kao upozorenje državama koje se pasivno odnose prema slučajevima homofobije i transfobije.

Izvor: Intergroup on LGBT rights