Mesečne arhive: jul 2013

Anarhizam i feminizam

Kategorija: featured, Feminizam / Datum: jul 30, 2013
Foto: sabotsabot via creative commons

Foto: sabotsabot via creative commons

piše Lisa Bendall

Dakle, ovdje sam večeras da bih govorila o anarhizmu i feminizmu (riječ je o govoru na sastanku Anarhističkog foruma u Londonu, održanog 5. veljače, 1993. godine). Sam naslov zvuči kao da bih trebala dati širok i sveobuhvatan pregled povijesti odnosa ovih pokreta, analizirajući njihov odnos (ili nedostatak odnosa), kategorizirajući odgovore koje daju jedan drugome, koristeći se pri tome onime što su pojedini teoretičari i teoretičarke rekli na tu temu, a sve u svrhu stvaranja jedne dobre slike o onome što bi moglo doći pod ovim naslovom „Anarhizam i feminizam“.


Dakle, sve to zvuči impresivno, međutim, nemam niti najmanju namjeru upuštati se u jedno takvo istraživanje. Umjesto toga ću govoriti o svom viđenju anarhizma i feminizma, s minimalnim osvrtom na ono što su o tome već rekli poznatiji teoretičari i teoretičarke. Zašto sam sretna s tim da se nazivam anarhistkinjom? Zašto se smatram feiministkinjom? Kakav je odnos između ta dva pokreta, ako ga uopće ima? Što ta dva pokreta imaju za reći jedan drugome i koliko je to korisno? Opet, o svemu tome iz moje perspektive.

Za mene su anarhizam i feminizam u svojoj osnovi ista doktrina, s nekim manjim razlikama u naglašavanju pojedinih pitanja. Njihovi osnovni pirncipi (kako ih ja razumijem) su slični, ako ne i identični. Oba pokreta se bave kreativnošću i slobodom, te iznose kritike kojima je cilj masovna rekonstrukcija društva. Iako je sasvim jasno da postoje različiti prioriteti, večeras ću govoriti o tome da, kakve god bile metode i naglasci, anarhizam i feminizam dijele iste utopijske poglede. Također, moguće ih je korisno kombinirati kako bi se stvorio radni okvir koji promovira onu vrstu promjene koju bi oba pokreta rado vidjela.

Dakle, zašto se istovremeno smatram anarhistkinjom i feministkinjom? Kada se zapitam u što najiskrenije vjerujem i što smatram ključnim za moj način razmišljanja, onda je to koncept ljudskih prava. Kršenje ljudskih prava u svim oblicima je ono što me istinski čini bijesnom i što me tjera na reakciju. No, što su to ljudska prava? Svatko može složiti kombinaciju tih prava – pravo da te ne muče, pravo na slobodu govora i izražavanja, pravo na oborok, itd. – no, što su karakteristike svih tih prava?Što spaja sva ta prava? U pokušaju da stvorim formulaciju osnovnog ljudskog prava iz kojeg proizlaze sva pojedinačna prava, ovo je ono do čega dolazim: pravo svake pojedine osobe da živi i razvija se kako želi, te da ta želja bude bazirana isključivo na izboru te osobe i njenom osobnom priznanju. Ovo možda nije neka anarhistička formulacija, ali je zasigurno u skladu s anarhizmom.


Ljudsko pravo je pravo svake pojedine osobe da živi i razvija se kako želi, te da ta želja bude bazirana isključivo na izboru te osobe i njenom osobnom priznanju.


Moj koncept ljudskih prava proizlazi iz mog viđenja onoga što su to ljudi. Ljudi su vrlo kreativna bića. Kreativnost je riječ koja se često vezuje uz bogove ili umjetnike, međutim, svi ljudi su kreativni. Samo korištenje jezika je vrlo kreativno, čak i ako osoba koja govori ne priča nešto strašno zanimljivo. Misliti je kreativno, čak i ako misliš samo o tome što ćeš jesti za večeru ili koliko još ima do večernjeg izlaska. Djelovati u svijetu je jako kreativno, svijet je promijenjen svaki put kada prođem ulicom ili preuredim sobu u kojoj živim. Od odluke da nešto učinim i do tog samog čina, stvorila sam promjenu, promijenila sam nešto iz onoga što je bilo u ono što je sada.

Kreativnost je ono što nas definira kao ljudska bića

Kreativnost je ono što nas definira kao ljudska bića, te predstavlja pokušaj da to ostvarimo i razvijemo svoj kreativni potencijal kako bismo bili potpuni ljudi i u potpunosti slobodni. Baš zato je, po mom mišljenju, Bakunjin tvrdio da slobodu treba tražiti unutar društva, a ne izoliranu od njega. Razvoj kreativnog potencijala zahtijeva interaktivan odnos među ljudima. Naša sloboda i naša kreativnost, te kvaliteta našeg života je obogaćena, a ne ograničena slobodom i kreativnošću drugih.

Anarhizam najviše od svega potiče i promovira pravo svake osobe da kreativno živi i bude slobodna. Anarhizam prezire državu, jer je njena funkcija ograničavanje i zabranjivanje, ako ne čak i želja da uništi osobnu kreativnost, sposobnost svake osobe da se slobodno nađe u interaktivnost odnosu sa svijetom. Također, anarhizam se ne lovi u liberalnu zamku, tako da ne vidi državu kao nužnu pretpostavku koja osigurava svakoj pojedinoj osobi taj odnos sa svijetom. Liberalni filozofi kao Rousseau (kojeg ću ovdje koristiti kao primjer) se ne mogu odmaknuti od ideje države, jer za njih život u društvu nije prirodno ljudsko stanje. Prema Rousseau, ljudi su slobodni po svojoj prirodi, ali u toj slobodi mogu uživati u potpunosti tek ako su izolirani od drugih ljudi. No, ako se žele udruživati, tada to čine žrtvujući dio svoje slobode, potpisujući ugovor međusobnog ograničavanja, podčinjavajući se vlasti, odnosno državi.

Anarhizam u ovome ima puno sretniju poziciju. Vjerujući da je društvo sasvim normalno okruženje u kojem ljudi žive, anarhizam istovremeno ima i društvo i slobodu. Društvo, kao jedno sasvim normalno okruženje, ne mora imati državu da bi se organiziralo. Ono se samo organizira. Zapravo, država je štetna za tu samoorganizaciju društva. Država, koja nikako nije preduvjet za postojanje društva, je zapravo aktivno uključena u njegovo raspadanje. Država pokušava (što mora zbog svoje prirode) uništiti prirodnu ljudsku povezanost i okreće ljude prema samoj sebi, kako bi služili njenoj dominantnoj svrsi. U tom procesu ona uništava ljudska bića.

To je uglavnom ono zbog čega se smatram anarhistkinjom. Zato jer vjerujem da je ljudsko društvo prirodno i samoorganizirajuće, zato jer vjerujem da ljudi sebe čine ljudima kroz svoju slobodu i kreativnost (koje međusobno identificiram), zato jer vjerujem da sloboda i kreativnost funkcioniraju samo kroz prirodnu interaktivnost među ljudima i sa svijetom i da je država ta koja zaustavlja ljude da to čine, kroz ograničavanje ljudske slobode, te trovanje atmosfere u kojoj žive.

Feministkinja sam zbog, u osnovi, istih razloga, no prezentirati ću to nešto drugačije. Feminizam se također bavi slobodom i kreativnošću. Jedan od prvih zahtjeva feminizma, kao i jedna od prvih vođenih bitki, je onaj za pravom na edukaciju. Uzimajući edukaciju u onom najboljem smislu, ne kao oblik indoktrinacije, već kao mogućnost osobnog razvoja i istraživanja svijeta, edukacija predstavlja osnovnu komponentu ljudkse kreativnosti. Čak i ako se ne događa u školama (gdje se, nažalost, to uglavnom ne događa), učenje je stalna strast ljudi. Ne mogu niti zamisliti kako je to živjeti u svijetu u kojem mi govore kako sam nesposobna učiti, pisati i čitati ili promišljati zato što sam žena. Kako frustrirajuće! To je na neki način drugačije od onoga kada ti kažu da ne možeš studirati zbog svog siromaštva ili Ťkriveť društvene pozadine – to je također velika nepravda, no ona ne može napasti tvoj duh na isti način. To je nepravda počinjena zbog vanjskih utjecaja, tako da iako te time ograničavaju, ne mogu dotaknuti tvoj duh. No, ako ti kažu ne samo da ti je edukacija nedostupna, već da si zapravo nesposobna za nju zbog svoje rodne pripadnosti, onda je to napad na tvoju unutrašnju realnost. Kako je teško boriti se protiv toga, kada cijelo društvo prihvaća takav stav! Tu nije riječ samo o borbi za pravo na edukaciju, već je riječ o obrani i dokazivanju činjenice da si ti ljudsko biće. To je ono što feminizam predstavlja – borbu za priznavanje žene kao ljudskog bića sa istim pravima i mogućnostima da bude slobodna, inteligentna i kreativna kao sva ljudska bića.


No, anarhizam želi da svi budu slobodni i kreativni – da žive kako žele – pa zašto onda i žene nisu jednostavno uključene samo u anarhizam? Zašto biti feministkinja i feminista ili anarhist i anarhistkinja?


U anarhističkim, socijalističkim i komunističkim krugovima je uvijek bilo govora o tome da li je feministički pokret doista nužan ili je samo služio za to da se poveća solidarnosti smanji pažnja. (Ovdje opet naglašavam kako su žene u poziciji da moraju braniti svoj položaj i prava.) Opći zaključak tih diskusija je (ili je bio) to da anarhizam, socijalizam i/ili komunizam idu prema promjenama koje se tiču svih u društvu, te da će se tek nakon revolucije, kada slobodno društvo počne funkcionirati, popraviti i položaj žena u društvu. Ravnajući se prema tome, žene bi trebale mirno sjediti, priključiti se revoluciji i prestati isticati pitanja koja stvaraju podjelu i koja je trenutno Ťnemogućeť riješiti.

Postoji mnogo razloga zbog kojih ovakav stav nikada nije bio zadovoljavajući. Jedan od razloga je to što se guranjem problema seksizma u pozadinu dovelo do neprepoznavanja seksizma u ljevičarskim krugovima, tako da tamo gdje je prisutan ostaje nepropitan, neriješen, a to sve dovodi do iskrivljenja ideja. Puno je žena otišlo iz anarhističkih i ljevičarskih grupa, te su izabrale rad isključivo u ženskim grupama. Ne zbog toga (kako to mnogi vjeruju) jer mrze muškarce, već zato što je za žene doslovno nemoguće funkcionirati kao anarhistkinja, revolucionarka ili čak kao ljudsko biće, ako je seksizam prisutan, ali ne i prepoznat. Nedavno sam čitala jedan esej o SPD-u (Sozialdemokratische Partei Deutchland) i moram priznati da je šokantno to s čim su se žene u toj stranci morale nositi. Žene su bile otvoreno napadane i ocrnjivane u novinama SPD-a. Jedan muškarac je čak izjavio da bi istupio iz stranke kada bi žene napadale muškarce kao rod vrijeđajući ih na način na koji to sada čine muškarci ženama. Mnogo je žena osjetilo isto, tako da su na kraju, unatoč svojim idejama (ili baš zbog njih?), izašle iz stranke.

Čak i u grupama za koje se pretpostavlja da su slobodoumne anarhističke grupe, žene su imale slična iskustva. Sjećam se jedne anarhističke grupe u kojoj sam bila aktivna u ranim osamdestima, gdje su nas žene koje su se pojavile jedan dan upitale zašto je tako malo žena uključeno u rad grupe. Tada nisam izrazila svoje mišljenje o tome, jer je moje opće iskustvo bilo da kada bih to učinila, našla bi se ignorirana, no činjenica da je to bilo tako je zapravo bila razlog tako malog broja žena u grupi. (Na kraju sam ipak otišla iz grupe zbog istih razloga i zato jer sam naučila, a to su lekcije mladosti, da je moja odobrena uloga u toj grupi bila da sjedim, šutim i pažljivo slušam muškarce, hraneći time njihov ego.)

Činjenica da ako si žena koja se uključila u politiku ili se radikalizirala i želiš se uključiti u konstruktivan rad ili projekt, baš kao i svatko drugi, te dolaziš u grupu i otkirvaš kako se moraš nositi sa istim problemima koje susrećeš kod muškaraca drugdje (koji se, ako ništa drugo, ne trude nazivati osvještenima) je nevjerojatno frustrirajuća. U takvim uvjetima ne možeš raditi efikasno, jer te stalno sputavaju, pa na kraju prelaziš u drugu grupu, zajedno sa svojim radom. Ovaj put, to je je grupa sa razvijenom feminističkom svijesti, gdje napokon nešto možeš učiniti i dovesti do kraja.

Ne možeš reći da se boriš za slobodu, ako si istovremeno uključen/a u stalnu potlačenost

Činjenica da žene i muškarci sa sličnim ciljevima ne mogu raditi u miješanoj grupi je nesretna i na neki način smiješna. No, takve situacije će postojati dokle god se u ljevičarskim krugovima ne shvati da seksizam ne predstavlja manji, marginalan problem, koji treba rješavati kasnije. Ne možeš reći da se boriš za slobodu, ako si istovremeno uključen/a u stalnu potlačenost.

Još jedan razlog zbog kojeg stavljanje feminističkih pitanja u pozadinu nije zadovoljavajuće je to što je potlačenost žena uistinu drugačija od potlačenosti siromašnih i radništva. Potlačenost žena je na neki način bliža problemu rasizma, jer rasizam je također baziran na degradaciji i negiranju činjenice da je netko ljudsko biće – u zapadnim zemljama, to se događa onima koji nisu bijeli. No, ipak postoji određena razlika, zbog čudnog načina na koji su žene izdvojene iz svakog društva, a ipak čine njegov sastavni dio. Seksizam prelazi sve klasne i etničke podjele. Napada iznutra.

Jednostavno nije istina da će seksizma u zoru revolucije nestati iz cijelog društva. Jedan od problema koje sam imala (imam) sa anarhističkom revolucijom je to da zna što će učiniti sa vlastima, međutim, ako ne uspiješ promjeniti društvo i to u njegovoj osnovi, uništenje vlasti će stvoriti samo jedan prazan prostor u kojem neće postojati vlast, no taj prostor će vrlo brzo ispuniti neka nova vlast. Vlast nije samo skupina ljudi – ljudi koji sjede u parlamentu – oni dolaze i odlaze, ali vlast ostaje. Vlast je koncept koji ispunjava svaki dio i sloj društva. Vlast predstavlja način na koji je društvo strukturirano, a strukturirano je hijerarhijski. Ako želimo nešto promjeniti, ako želimo sve promjeniti, moramo mijenjati tu hijerarhijsku strukturu. No, hijerarhija je svugdje, čak i u ljudskim umovima. Čak i, eto, u umovima nekih anarhistkinja i anarhista. Mi razmišljamo i funkcioniramo u ovom društvu na hijerarhijski način i potrebno je uložiti jako puno truda kako to ne bi bilo tako. Ipak, samo je taj trud ono što može donijeti stvarnu promjenu. Revolucija je ono za što vrijedi i dalje raditi, jer je nužno održati tu tenziju na svim razinama društva, a sve u cilju urušavanja svih tih razina na jednu jedinu.


Unutrašnja borba, kao i borba oko mijenjanja direktnog odnosa sa drugima je ono što također treba održati ako se želi postići nešto na dugoročnom planu.


Seksizam je simptom internacionalizacije hijerarhije. Pitanja koja ga okružuju treba iznositi i riješiti sada, a ne kasnije. Ona su centralna, a ne marginalna za anarhizam. Feminizam nije žensko pitanje – on je društveno pitanje. Njegov glavni cilj je ništa manje do potpunog rekonstruiranja društva na ravnopravnoj i nehijerarhijskoj osnovi. To je nešto što predstavlja velik interes za anarhistkinje i anarhiste.

Kada govorim o feminizmu, govorim o svom konceptu feminizma, međtuim, to je koncept koji dijeli veći dio modernih feminista i feministkinja. O hijerarhiji se mnogo govorilo u feminističkim krugovima od početka osamdesetih. Feminizam je stvoren zato što su žene jednostavno željele biti slobodne i imati mogućnost istraživati svoj kreativni potencijal – živjeti kao ljudska bića. Istina, dio feminizma je usmjeren na to da žene dobiju pristup plodovima ovog društva – bogatstvu, moći, edukaciji – često bez imalo želje da značajnije mijenjaju to društvo. Za mene je teško žestoko kritizirati takav pristup, jer ja danas od toga imam velike koristi – recimo, prije 50 godina bi za mene bilo nezamislivo završiti fakultet. No, integracija žena u dominantne društvene strukture nije glavni cilj feminizma. Postižući veći pristup edukaciji, javnim grupama i medijima, žene su postale znatno sposobnije artikulirati i istraživati što je to glavni cilj feminizma.

Zašto seksizam uopće postoji? Postoji zato što je ovo društvo bazirano na principu dominacije. Postoji zato što je ovo društvo organizirano hijerarhijski. Za žene nije dovljna ta integracija u hijerarhijskoj strukturi, jer ta struktura je takva da nikada neće prihvatiti žene na način na koji će prihvatiti muškarce (iako, moram primijetiti, nije dobra ni za muškarce!). Dakle, nužno je mijenjati strukturu. Većina pisanih feminističkih radova, nastalih u zadnjem razdoblju, usmjerna je prema traženju prihvatljive, moderne alternative današnjoj strukturi društva. Glavni cilj feminizma je postići nešto vrlo slično anarhističkoj utopiji – samoorganizirano društvo, bazirano na slobodnim odnosima, a ne na dominaciji.

Anarhizam nije uspio istražiti svoj puni potencijal, okrenuvši se isključivo kritici vlasti, dok nije obratio dovoljno pažnje na strukturu cijelog društva. Mnogo današnjih anarhistkinja i anarhista se odmaknulo od ideje da će revolucija sve popraviti. Ta ideja je, u svakom slučaju, nedovoljna. Anarhistička kritika države je odlična, no kao što sam već rekla, država ne postoji samo u ministarstvima i birokraciji današnjice, kao ni vlast. Država funkcionira onako kako je ovo društvo organizirano. Kako bi anarhistička revolucija uspjela i kako bi se održala, nužno je reorganizirati društvo u njegovoj osnovi, te je nužno da svaka osoba promijeni svoj način djelovanja. Ne tvrdim da će se rješavanjem problema seksizma sve ostalo samo po sebi riješiti – kako to obično znaju pripisivati feminizmu. Ono što želim reći je da borba za promjenom mora početi na svim razinama – ne samo u politici, na demonstracijama ili nečem sličnom, već i na osobnom nivou, na našem odnosu prema drugim ljudima.

Feminizam je uvijek bio dobar u prepoznavanju različitih problema na različitim razinama i dijelovima društva. Taj višestrani pristup je nužan i djelotvoran. Smatram da bi anarhizam obogatio svoje djelovanje kada bi se okrenuo tom pristupu. Uklanjanje hijerarhijskih struktura u društvu, ma gdje one postojale, uvelike je ono što bi trebala biti stvar anarhizma. To je ono u čemu je bit anarhizma. No, najpraktičniji i najkorisniji rad na tom polju trenutno odrađuju feministkinje i feministi. Anarhistkinje i anarhisti, kao i sam anarhizam bi imali velike koristi od uključivanja u taj proces.

Imam još jednu stvar za reći na temu reorganizacije društva i tradicionalnom načinu anarhističkog gledanja na ovaj proces. Tradicionalan ideja anarhizam se (više ili manje) bazira na tome kako je nužno uništiti postojeće društvo (vlast, itd.), prije nego je moguće zamjeniti ga nečim drugačijim. Anarhisti i anarhistkinje su stalno naglašavali kako je beskorisno pokušavati pretpostaviti neku vrstu postrevolucionarne strukture prije same revolucije, jer je nama u današnjem društvu nemoguće znati kako će to biti kada slobodne osobe nakon revolucije odluče reorganizirati svoje društvo. Uglavnom, njihova organizacija mora nastati iz njihvogo pogleda i stvarnosti vremena u kojem žive. S ovim se mogu složiti, međutim ne vjerujem da je nužno čekati (ili da je moguće čekati!) sa reorganizacijom društva dok se revolucija dogodi – kada god to bilo! To utopijsko društvo i današnje društvo nisu dva statična objekta. S njima nije slučaj da danas imaš jedno, a sutra – beng, revolucija – i odjednom imaš drugo. Društvo, točnije utopijsko društvo, nije statična struktura – to je organski, promjenjiv proces. Usitinu slobodno društvo, koje je po svojoj prirodi samoorganizirano, sačuvati će svoj integritet i slobodu samo kroz stalno restrukturiranje samog sebe. To je još jedan razlog zašto je danas nemoguće točno odrediti kako će anarhističko društvo izgledati, jer će se kroz taj proces događati puno različitih stvari, koje će se stalno mijenjati.


Usitinu slobodno društvo, koje je po svojoj prirodi samoorganizirano, sačuvati će svoj integritet i slobodu samo kroz stalno restrukturiranje samog sebe.


Tako je taj proces stvarnost svih društava, pa i onih društava koja pružaju otpor promjenama. Vlast vidi pokušaj zaustavljanja tih društvenih promjena kao svoju vrlo važnu ulogu. No, promjenaje moguća i nužna, pa je bitno provesti je u bilo kojem obliku je to danas moguće. Živeći danas prema svojim anarhističkim i feminističkim uvjerenjima, bez obzira na društvenu situaciju koja nas trenutno orkužuje, održavamo revoluciju živom. Vjerujem da bi ovdje bilo odgovarajuće iskoristiti frazu – živjeti revoluciju.

Ne vjerujem da do promjena dolazi uništavanjem, pa tek onda stvaranjem. Uništavanje i stvaranje su isti trenutak. Stvaranje nečega je istovremeno uništavanje nečeg drugog. Transformirajući postojeću društvenu strukturu, moramo je istovremeno uništavati zamjenjujući je novom društvenom strukturom koja nastaje iz samog društva. Svaki novi detalj koji stavljamo na tu staru sliku će kroz stalan proces otkloniti stare modele i dijelove, te stvoriti put za nastanak novog društva. Ako se nekad dogodi odlučujući i presudan trenutak bitne promjene, do toga će doći zahvaljujući stalnoj pojavi nepresudnih i odlučujućih trenutaka koji predstavljaju borbu za slobodnim životom i kreativnošću nebrojenih pojedinaca i pojedinki. Buduće društvo neće biti predodređeno tim širokim spektrom pokušaja, već će to društvo eventualno proizaći iz njih. Anarhizam i feminizam su koncepcije nužne i sposobne za donošenje takve promjene.

 

Izvor: Antifa Sarajevo

Kompletan intervju sa Papom Franjom u kom se obraća LGBT narodu!

Kategorija: featured, Intervju / Datum: jul 29, 2013

Izgleda da je Papa Franja znatno omekšao stav Rimokatoličke crkve prema homoseksualnosti i gej sveštenicima, dajući izuzetno iskren intervju, i to u toku leta avionom za Rim, u povratku sa jednonedeljnog putovanja u Brazil.

Foto: wickedlocal.com via creative commons

Foto: wickedlocal.com via creative commons

Na prvoj konferenciji u toku četiri meseca u ulozi Pape, 76-godišnji poglavar izjavio je da nije na njemu da procenjuje da li je neko homoseksualac.

„Ako je neko gej, a veruje u Boga a ima dobru volju, ko sam ja da mu sudim?“, pitao je Franja, vraćajući se sa prvog putovanja preko okeana od kada je izabran za Papu u martu mesecu.

Takođe, on je istakao da diskriminacije prema LGBT osobama ne treba da bude, ali i reafirmisao opšti stav Rimokatoličke crkve da, iako istopolna orijentacija sama po sebi nije greh, istopolni odnosi jesu.

On je ipak, znatno otvoreniji i pomirljiviji po ovom pitanju od svog prethodnika, Pape Benedikta XVI, koji je tokom 2005. godine potpisao dokument u kome stoji da osobe sa duboko ukorenjenim homoseksualnim sklonostima ne treba da obavljaju svešteničku dužnost.

Papa je takođe bio priupitan i o već dugo postojećim glasinama o postojanju snažnog „gej lobija“ u Vatikanu.

On je u junu mesecu objavio da takav lobi zaista postoji unutar Kurije, tajne administracije Vatikana.

Tokom leta, kako je izjavio, taj gej lobi bio je problem, ne zbog činjenice da su ljudi unutar njega bili istopolne orijentacije, već zbog činjenice da su sprovodili razne mahinacije unutar Vatikana.

„Nije problem biti tako orijentisan. Problem je lobiranje po osnovu te orijentacije, kao što je problem i lobiranje po osnovu političkih ili masonskih veza, pohlepe… Postojanje tako snažnih lobija, to je najgori problem“, izjavio je Papa.

Posebno je bio upitan o tvrdnjama da je jedan od njegovih poverenika, sveštenik zadužen za nadgledanje skandalima opterećene Vatikanske banke, imao seriju homoseksualnih ispada dok je služio kao Vatikanski diplomata u Urugvaju i Švajcarskoj, pre desetak godina.

57-godišnji monsinjor iza koga je 15 godina duga karijera vatikanskog diplomate navodno je šokirao kolege sveštenike i časne sestre u predstavništvu Biskupije u Montevideu svojom homoseksualnom vezom sa kapetanom švajcarske armije koga je sreo tokom ranijeg prebivanja u Bernu.

Papa izjavljuje da je ispitao navode, ali nije našao ništa što bi dokazalo njihovu istinitost. Izjavio je da je naredio brzu istragu, ali da ništa o tome nije pronađeno. O tome je pričao tokom unakrsnog ispitivanja i odgovaranja koje je potrajalo punih sat ipo.

„Nisam u Vatikanu video nikoga ko je označen kao pripadnik LGBT populacije na ličnim ispravama, ali smo svesni da postoje“, izjavio je Papa.

Već duže vreme postoje navodi da je mnogobrojno sveštenstvo unutar Vatikana homoseksualne orjentacije.

Tokom 2011. godine italijanski novinar-istraživač Kamelo Abate je proveo mesece istražujući tajni svet u kome gej sveštenici različitih nacionalnosti izlaze u noćne klubove u Rimu i muškim prostitutkama plaćaju za seks.

U svojoj knjizi pod naslovom „Seks i Vatikan – tajno putovanje u vladavinu nevinih“, Abate izjavljuje da je o toj temi postojala „kultura tišine“.

Knjiga je nastala kao rezultat istrage u kojoj je Abate mikro-kamerama snimao trojicu sveštenika kako posećuju gej klubove u rimu i imaju seks sa nasumično odabranim muškim prostitutkama, a zatim ponovo nameštaju svoje mantije i održavaju crkvene službe dan kasnije, kao da se ništa nije desilo.

Na temu korupcije unutar biskupije Papa je odgovorio referišući posebno na monsinjora Nuncija Skarana, koji je uhapšen u pokušaju krijumčarenja 20 miliona evra u svom privarnom avionu iz Švajcarske u Italiju.

„Postoji mnogo ljudi u Vatikanu koji su sveci, ali i onih koji to svakako nisu, i boli me kad se tako nešto desi. Imamo monsinjora u zatvoru, a tamo sigurno nije otišao zato što je ličio na sveca. Takvi skandali mogu mnogo da nam naude“, izjavljuje Papa.

Monsinjor Skarano navodno je prao novac preko najmanje dva računa u Vatikanskoj banci, za koju je Franja najavio da će je reformisati i učiniti njeno funkcionisanje transparentnijim.

Argentinski Papa izjavio je da Vatikanska banka, poznata pod nazivom Institut za rad religije mora postati „pоštena i transparentna“.

Osim toga, Papa je od ključnih tema govorio i da ženama treba dati značajniju ulogu u Rimokatoličkoj crkvi, ali je odbio da obrazlaže ovo, govoreći da „zatvara vrata“ te teme.

Takođe je odbio da promeni stav Rimokatoličke crkve na temu istopolnih brakova i abortusa rekavši da se savršeno dobro zna kako se Crkva pozicionira prema tome.

Takođe, Papa je pokazao i svoju svetliju stranu kada se našalio na račun sadržaja svoje crne kožne torbe koju je lično uneo uz stepenice u avion Alitalije kada je napuštao Rim prošle nedelje.

Izjavio je da se u njoj „ne nalaze ključni delovi atomske bombe.“

Zapravo, u njoj su bili Papin lični dnevnik, knjiga koju je čitao i brijač.

Izjavio je da ga je začudilo to da je njegova slika na kojoj nosi svoj ručni prtljag obišla svet. „Uvek putujem sa ovom putnom torbom, ne vidim šta je tu čudno.“

Upitan na temu kako je to živeti sa još jednim poglavarom, papom Benediktom XVI unutar Vatikana, izjavio je da je to kao živeti sa mudrim dedom u istoj kući.

„Poslednji put kada je bilo više od jednog pape u Vatikanu, oni međusobno nisu govorili i svađali su se oko toga ko je zapravo pravi Papa“, podsećao je Papa Franja na istorijske raskole između Papa i njihovih izazivača.

Iako je delovao fizički robusno i zdravo tokom puta od nedelju dana, Papa je priznao da je u prvom mesecu nakon izbora za poglavara povredio bedrene mišiće zbog upotrebe neudobne stolice. „Bilo je bolno. Jako bolno! Nikome to ne želim.“

Izjavio je da ga je jednonedeljni put u Brazil umorio, ali da mu je doneo mnogo duhovnog dobra.
Izjavio je takođe da nije ni želeo da bude okružen poltronima koji samo potvrđuju njegove reči, već da više voli kada ga saradnici izazovu.

„Volim kada mi neko kaže – ne slažem se! To je pravi saradnik. Kada neko samo govori – to je dobro, tako treba, to je dobro…. – taj je beskoristan.“

Izvor: telegraph.co.uk
Pevela: Nataša S.

Umrlica sa likom LGBT aktiviste je otvorena pretnja smrću

Kategorija: featured, Saopštenja / Datum: jul 26, 2013

Beograd, 25.jul 2013.

LABRIS – organizacija za lezbejska ljudska prava iz Beograda, najoštrije osuđuje ekstremno nasilje koje se dogodilo na paradi ponosa u Budvi i izražava duboku zabrinutost povodom umrlica sa likom Zdravka Cimbaljevića koje su izlepljene po ovom crnogorskom gradu uoči održavanja parade ponosa.


Smatramo da ovakva dela treba tumačiti krajnje ozbiljno i apelujemo na nadležne u Crnoj Gori da shvate da ona ne predstavljaju ni slobodu govora, ni umetničku slobodu, već otvoreni i javni poziv na linč i ubistvo LGBT aktiviste i organizatora parade ponosa u Budvi.

Foto: Damira Kalač

Foto: Damira Kalač

Slika koju su nasilnici sa parade ponosa u Budvi poslali u svet, govori o izuzetno teškom položaju LGBT osoba u Crnoj Gori, o predrasudama i uvredama sa kojima ove osobe moraju svakodnevno da žive. Sa druge strane, iz postupaka nasilnika, koji se nisu libili da učesnike povorke gađaju kamenicama, flašama i stolicama, jasno se vidi šta je prethodnih decenija proizvela blaga kaznena politika.

Na snimku koji su preneli brojni ekektronski mediji, mogli smo da vidimo mlade LGBT osobe čija su lica, prilikom davanja intervjua, bila pokrivena peškirom, što dodatno objašnjava društveni kontekst u kom se one nalaze, a koji je pun represije i straha.

Poruke mira, tolerancije i ljubavi koje su učesnici povorke poslali, nažalost u medijskom izveštavanju su ostale u senci ovog brutalnog divljanja.

U vezi sa nasiljem koje se dogodilo, pozdravljamo odličan posao koji je uradila policija Crne Gore, koja je uspela da osigura pravo na slobodno okupljanje i bezbednost učesnika parade, a apelujemo na tužilaštvo da svi koje se nalaze u pritvoru zbog nasilničkog ponašanja, budu dalje procesuirani kako bi se poslala jasna poruka da je nasilje neprihvatljivo i kao takvo – kažnjivo.

Od crnogorskih zvaničnika očekujemo da osude nasilje i homofobične stavove, pre svega javnih ličnosti (vrhunskih i nagrađivanih sportista, Dejana Savićević i Nikole Sjekloće) i da u narednom periodu ne zatvaraju oči pred ovim gorućim problemom, da hrabro podrže aktiviste/kinje u Crnoj Gori i predstojeću paradu ponosa u Podgorici koja je zagarantovana Ustavom Crne Gore i brojnim drugima aktima.

Parada ponosa u Crnoj Gori, otkrila je homofobično lice brojnih građana i građanki, nedvosmisleno je pokazala kakvoj su diskriminaciji i nasilju izložene LGBT osobe u toj državi ali je i dala hitan domaći zadatak obrazovnim institucijama i nezavisnim telima da konačno krenu u zahtevnu i dugotrajnu borbu za promociju tolerancije i različitosti i izgradnju kulture ljudskih prava u Crnoj Gori.

LGBT zajednica nema vremena da čeka jer je ljudski život jedan jedini i treba da bude neprikosnoven i oslobođen straha.

LGBT pjesme sa prostora bivše Jugoslavije (i neke kasnije)

Kategorija: featured, LezKULTura / Datum: jul 22, 2013

U drugoj polovini 70-ih godina u bivšoj Jugoslaviji pojavljuju se prve pjesme koje tematiziraju pitanja lezbejske i gej populacije. Žanrovski veoma različite, od rocka, post-punka, elektro popa pa do tradicionalnog folka, dotiču se lezbejske i gej ljubavi, poput pjesme Neki dječaci, Prljavog Kazališta (Ja sam za slobodnu mušku ljubav), eksplicitno lezbejske Moja prijateljica, prvog singla synth pop benda Xenia iz Rijeke (Moja prijateljica/Ona je tako lijepa/Ja sam tako ponosna/Ona je tako lijepa; Muškarci bi da je diraju/Muškarci bi da je skrivaju/Od mene/Muškarci bi da sa njom sanjaju/Muškarci bi da sa njom spavaju/Bez mene), zatim pjesme Preživjeti, KUD Idijota (Moj si najbolji drug/Kome kita, kome mud), Ana od Videosexa (Ana, ti dobro znaš/To što mi radiš je zabranjeno kod nas).

Prljavo kazalište – Neki dječaci

Xenia – Moja prijateljica

KUD Idijoti – Preživjeti

Videosex – Ana

Muharem Serbezovski je 1974. godine snimio pjesmu Ramo, Ramo koja govori o izgubljenoj ljubavi između dva muškarca: Kad sam sreo druga svog, prijatelja jedinog, najsrećniji beše dan jer ne bejah više sam/Pesma nas je tešila, sudba nam se smešila/Ali vihor sudbe zle od mene ga odvede/Ej, Ramo, Ramo, Ramo, druže moj, Ramo, Ramo, druže moj/Da li čuješ jecaj moj/U tami sad živim sam, k’o ugašen sunčev plam/Jer ti si otišao, bolji život našao/Ali ipak nadam se i zovem te vrati se, vrati mi se Ramo ti/Sudbine smo iste mi. Pjesme u kojima se jasno ocrtava društveni kontekst, te postojeći stereotipi, predrasude i stigmatizacija lezbejske i gej populacije su: Retko te viđam sa devojkama od VIS Idola (Retko te viđam sa devojkama/A viđam te svaki dan/Retko te viđam sa devojkama/Ipak nikad nisi sam/Oko tebe su dečaci/Fini su al’ ipak znaj/Glasine se brzo šire/A kad puknu tu je kraj) i Javi mi, Zabranjenog pušenja (Iz mračne ulice kad jalija ti vikne/’oš guze hadžija/Znaj, ja te još uvijek volim/Mene vazda možeš nazvati/O, javi mi, javi mi, ja ću čekati). Šarlo Akrobata je 1981. godine predstavio pjesmu Balada o čvrstim grudima. Iako nikada nije objavljena na ploči, Baladu su u kultnom filmu Dečko koji obećava otpjevali Dušan Kojić Koja i Aleksandar Berček (Ja neću najbolju devojku/Ja hoću da se vratim tebi/Jer ti si moj/Ja hoću da se vratim tebi/Jer ja sam tvoj/Da zaspim na tvojim čvrstim grudima/Ja sam tvoj/Ti si moj). Zanimljiva je i pjesma Ovaj ples dame biraju za koju Bijelo Dugme 1983. godine objavljuje kontroverzni video spot u kojem se pjevač Željko Bebek udvara drugom muškarcu. LGBTTIQ himnom koja slavi slobodu izbora može se smatrati i tradicionalna bosanska sevdalinka sa stihovima Snijeg pade na behar na voće/Neka ljubi ko god koga hoće.

Muharem Serbezovski – Ramo

VIS Idoli – Retko te viđam sa devojkama

Zabranjeno pušenje – Javi mi

Balada o čvrstim grudima

Zbog javne podrške LGBT populaciji regionalni gej lezbejski info portal GayEcho je 2009. godine proglasio Jelenu Karleušu ženskom gej ikonom u Srbiji. U svojoj kolumni Jelena Karleuša je izjavila: U Srbiji je normalno da dete gleda kako ćale mariše kevu, ali nije normalno da se dva odrasla čoveka vole. U Srbiji je normalno da se nacionalnim herojem nazove svaki koji je pobio više od 100 ljudi druge veroispovesti, ali nije normalno da gradom šetaju oni koji zagovaraju ljubav, mir, slobodu, toleranciju! Samo je u Srbiji normalno da se ćerka naziva SINE, ali nije normalno da ta ista ćerka poželi da poljubi drugog SINA. (Otvorite svoj um!, 2010.) Posljednje desetljeće karakteriziraju sve direktnije, provokativnije, socijalno angažirane pjesme LGBTTIQ tematike, poput pjesama Nema gej parade grupe Karne (Kratke pantalone patroliraju gradom/Razbiće ti p**** spodobe sa bradom/Vehabije su kulturna elita/Budućnost grada čvrsta kao k***/Moreš biti lopov, hladno moraš varat/Al’ ako si homo Bošnjaci će te k****/Sarajevo, grade, šta ti ovo rade/Sarajevo, grade, nema gej parade) i Ej, hodža Damira Avdića i Frenkija (Ej, hodža, reci je li to OK/Da je moj jaran mali Mirza gej/Ej, babo, reci je li to uredu/Ako i ja katkad stresem svoju ženu). Također je značajno izdvojiti lepršave, ali i jednako osviještene: Moj dečko je gej od Lollobrigide (Čipka, halteri, njemu se spava/Koža, svila, njega boli glava/A baš se seksi kreće dok pleše/Zar debela sam pa me zato neće/Voli me i šalje puse stalno/Ljubi me al’ ne dira me tamo/On je pištolj bez ijednog metka/Zar baš od svih moj dečko mora biti tetka) i Ljetni hit Hladnog piva (On pije pivo i vozi bolje od mene/Ja pijem sok jer su mi ruke nježnije/A vjetar donosi ružne riječi/Razbacane među valovima/To plaža zavidi našoj sreći/Što se sunča tako bezbrižna).

Karne – Nema gej parade

Frenkie ft. Damir Avdić – Ej hodža

Lollobrigida – Moj dečko je gej

Hladno pivo – Ljetni hit

U Hrvatskoj je 2005. godine osnovan prvi ženski mješoviti lezbejsko-feministički hor u regionu pod nazivom Le Zbor, koji krasi savršen spoj kulturno-umjetničkog aktivizma i lakih nota. Le Zbor je osnovala grupa aktivistica potaknuta potrebom za promoviranjem lezbejsko-feminističke sociokulturne vidljivosti. Na njihovom prvom albumu Hrvatske budnice nalaze se subverzivne obrade pop/ rock hitova iz regiona i svijeta, etno i revolucionarnih pjesama. Inspirirana umjetničkim aktivizmom i zalaganjem za ljudska prava Le Zbora, 2010. godine u Beogradu grupa lezbejki i feministkinja oformila je Le wHORe, hor čiji je cilj promoviranje lezbejsko-feminističke egzistencije i vrijednosti, s naglaskom na podsticanje radosti i slobode žena/ ženskog aktivizma. Zastupajući tezu da politika radosti može da kreira feminističke platforme, Le wHORe nastoji slaviti različitost te proširiti sopstvene granice s ciljem održanja integriteta i samopouzdanja.

Le Zbor – Riječke p****

Le wHORe – Moja prva ljubav

Piše Ivana Dračo

Preneto sa LGBT-prava.ba

Tekst preuzet iz publikacije Pojmovnik LGBT kulture

Kosovo, dupedavci i bescvetnice u srpskoj književnosti

Kategorija: featured, Vesti / Datum: jul 20, 2013

Epski glas autora se iznova i iznova posunovraća u rimovani bezobrazluk, i, naposletku, u prozukli besmisao hiperpatosnih a hipersniženih opisa parade ili bacanja kletvi, na prvi pogled neselektivno razbacanih po spevu

Благослови, Оче!

Foto: Labris

Foto: Labris

Dobrica Erić ušao je u moj život na velika vrata, kao prvi i jedini pesnik koga je moja škola (nema razloga da ne verujem svojoj intuiciji: zajedno sa svim ostalim školama u mojoj kotlini) ugostila. To su bile devedesete. E, sad: i pored višegodišnje uspešnog mimoilaženja, juče oko podneva ugledala sam, pored Matije, još jednu belu, debeljuškastu knjigu, jednog Dobricu. BROJANICE, piše gore, а odmah ispod ИЗ, i ГРАЧАНИЦЕ. I još: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Od tada sam stigla da pročitam još i kako je autor dvanaest godina (12) radio na delu od hiljadu i trista trideset i tri strofe (1333). A to je, prema tome, Dobrica dvehiljaditih, tačnije: Dobrica 2013.

Ali, šta se to desilo tada, dok sam prelistavala / prebirala brojanicu koju kao da mi je dao baš On sam, nežno mi sklopivši dlan? Budući da ne poznajem zakone i regulative u vezi sa autorskim pravima i (mrežnim) umnožavanjem nečijeg teksta ili prenošenja njegovih usnimljenih? delova, uzmimo da sam se snašla: nije mi bilo druge nego da sledim Dobricu i neke proizvoljne, izlistane strofe naučim napamet, ne bih li potom, u pisanju, odahnula i razabrala se nad time kakva je to (nadam se, neponovljiva) neprijatnost koja me je snašla. Strofe koje sam naučila napamet glase, ovako, a ja još uvek ne znam šta bih rekla na sve to:

851
(…)
Žene ne žele da budu majke
Na zgražavanje časnih građana.
852
Zaparložena nesrećnice
Ako te nadcveta tuđe cveće
Kazna će stići sve bescvetnice
One što mogu da rode, a neće.
(…)
1187
Najružnija i najsramnija slika
Viđena pod nebeskim tremom
U ovom novom prestupnom veku:
1188
Deset hiljada crnih čobana
Pod punom spremom i opremom
Čuvala je celoga dana
Hiljadu drskih bogohulnika
Od nabeđenih huligana.
1189
Od naše dece, žestoke, zdrave,
U čijoj duši plače i peva
Sveti Duh Crkve i Krsne slave
Budućih majki i očeva
Što će sad biti iza brave
Naše nenaše srpske države.
(…)
1137
A vlastoljupci i srebroljupci
Plitkoumnici i rodomrsci
Dupedavci i uzdunavci
Telesni otpad i duhovno smeće
Vesnici naše nove nesreće
1138
Suočiće se sa sve gresima
Sa Bogom i sa svojim precima
Austrougarskim robovima
Čije se kosti, Bože me prosti,
Već prevrću u grobovima.
(…)
1185
A jednog jadnog ponoćnog dana
Po volji raznih dupedavaca
I njihovih slugu i dupelizaca
Ko jato belih varoških vrana
Ili stado crnih ovaca
1186
Probludela je parada srama
Po trgovima i ulicama
Poniženoga velegrada
Protiv Čoveka, Crkve i Boga
Protiv Oplenca i Ostroga
Na zadovoljstvo naših dušmana.
(…)
Nekad su bili ponos i cveće
Budućnosti u zlim danima
Pod kestenovima i platanima
A sad, kad cveta korov i smeće
Čuvare časti i porodice
U naručju Svete Bogorodice
Proglašavaju huliganima.

Autor je, napustivši gružansku ekspozituru Arkadije, dvanaest godina pleo i pleo, i najposle valjda napisao te Brojanice iz Gračanice. Ja ne znam, to NISAM čitala, niti ću pročitati, slutim. Listala sam knjigu – imala sam šta i da listam.

Brojanice iz Gračanice ne samo da posreduju Veliku Temu KosMeta u srpskoj književnosti, već posreduju Jedinu-i-Sina-i-Duha temu one književnosti kojoj u moru taksonimija svakako ima mesta, imena i čuvenja u podeli: književnosti pisanoj, izgleda, isključivo za Srbe. Da je ovaj spev (autonomno-fantazijskim putem već milionito zazivanje Kosova) po svojim stilskim rešenjima uistinu jedna uspela, književno-umetnički parodična ili burleskna tvorevina, kako podnaslov najavljuje / ne sećam se igrokaza više) epski glas autora ne bi se iznova i iznova posunovraćivao u rimovani bezobrazluk, i, naposletku, u prozukli besmisao hiperpatosnih a hipersniženih opisa parade ili bacanja kletvi, na prvi pogled neselektivno razbacanih po spevu.

Sve ovo sluti na dovoljan broj puta ustanovljenu vickastu taštinu svetosavaca superstarova Miloševićevog režima. Ili, nastojim li da skratim rečenicu, ne odajući se sledećem zarezu u prethodnoj: onakvo zlorabljenje pojma vere kakvo je glasom i stasom, kako vidim, i dalje živo, zdravo i grleno, a kakvo neće prestati da me čudi i posramljuje (u isto vreme).

Imenica dupedavac je tradicionalna metonimija za ElGeBeTe ljude i u svojoj nezanemarljivoj frekventnosti u spevu nameće sebe kao mesto posebne pažnje. Uz to, ona je blaženo nesvesna mogućnosti i uloge ženskog, po čemu je, uostalom, saobrazna i Svetom Pismu, u kome lezbejke i biseksualne žene nisu kušale ili bivale upozorivane na svoju kaznu samo zato što nigde nisu ni spomenute. Ostaje nejasno zašto izdašan glas poput Erićevog niti jednom nije rimovao ovu reč sa imenicom „punoglavac“.

A već se desetak listova ranije aktivira taj nenavidni pridev koji joj se poređenjem pripisuje: nesrećnica je zaparložena = ne daje prinos, kao što ga nekad i nekad ne daju – ……. njive. Odatle sledi kletvetina toliko daleka od bezlobivosti i ljubljenja bližnjeg svog da svaki napor da se utrpa u horizont umetničkog ili usmeno-umetnički-nadkonceptualno-podražavalački-preosmišljenog biva osujećen u vekove vekova.

Tiha dvanaestogodišnja naciisihija ishodi u nečemu što nadilazi klokotrizme, tamne tamove, pa i ma kolike decibele sa linije „Prkosna pesma“ – Razglas via Ivana Žigon. Zato ovaj književni spomenik, previdi li se sklonost ka izostavljanju zareza iza oblika vokativa i po koja druga nepravilnost, preporučujem Vašoj pozornoj čitalačkoj i drugoj pažnji. A vreme će sasvim sigurno ustanoviti da li Homer, Milton i Erić pored žanrovskih interesovanja i na svoj način redom različitih slepila dele i kolač kanona našeg nasušnog.

gospođica Jelena N.

Kolumna: U zajednici sa VIP lezbejkom

Kategorija: featured, Pičkanterije / Datum: jul 17, 2013
Foto: Vimeo via creative commons

Foto: Vimeo via creative commons

Stajala sam ispred ogledala, popravila šiške i iscedila do krvi nepostojeću bubuljicu na obrazu. Odlepila sam, znam. Ali kasno je. Do guše sam u govnima.

Slađana me je upropastila, ali volim je i dalje. Jebena situacija. Katastrofična. Zajedno smo pet godina. Fatalan spoj. Prva mi je devojka. I jedina. Nažalost. To se ne bi moglo nazvati vezom već bračnom zajednicom. Ili pre mračno-bračnom psihozom. Upala je u moj život slučajno i njime istog časa zavladala kao neprikosnovena gospodarica. Preokrenula ga je u jednom mahu, u jednom dahu. Zapravo ja svoj život nisam ni imala dok nju nisam srela. Uvela me je u glamurozni svet srpske estrade. To je njeno prirodno okruženje. Oduvek živi na visokoj nozi zahvaljujući bankovnim računima roditelja. Majka joj je poznata pevačica narodne muzike. Legenda. Pšššš! Pre nje, sa starijim bratom sam odrastala uz džez: Bili Holidej, Majls Dejvisa, Rajnharta, Koltrejna i domaći sok od višanja, a onda sam odjednom upala u svet narodnjaka, narkotika, kafana, splavova, luksuznih hotelskih apartmana, preskupih letovanja i zimovanja, modne šizofrenije i VIP ulaznica za koncerte Harisa Džinovića, JK, Cece i drugih.

Ali pre svega toga, Slađa me je uvela u fantastičan svet lezbejskog seksa. To je bilo presudno. Otkrila mi je neslućenu magiju novog univerzuma, kojoj sam se bezrezervno prepustila. Telesno je uvek povezano sa emocijama, a duh je obično opsednut telom. U to vreme sam već godinu dana radila u fensi salonu na Banovom Brdu, gde sam je i upoznala kao klijentkinju. Bila sam perspektivna frizerka. Imala sam pune ruke posla, solidnu platu i odličan bakišiš, ali daleko od toga da sam mogla da se razbacujem. Kad smo se smuvale, Slađa mi je ubrzo predložila da se preselim kod nje. Mislila sam da sanjam, da me je Bog napokon pogledao. Lep smo par. Slađa je ultra femica. Niža je od mene, ali nosi štikle od petnaest centimetara. Ja ne nosim štikle. Visoka sam, kratko potšišana, sportski građena, takoreći bez grudi. Oduvek izgledam kao dečak, prirodno. Trudnice i babe mi se u tramvaju obraćaju sa: „Dečko molim te ustani da sednem!“ Nemam želju za objašnjenjima. Pirsinzi i tatui me čine još manje ženstvenom. Ne šminkam se, i ne doterujem do opsesije.

Slađa me isto smatra svojim dečkom, ali to mi ne bi smetalo kad me ne bi tretirala kao potrčka i kao svoje neotuđivo vlasništvo. Prgava je kao nosorog. Stalno je nečim urađena, napižđena, ljubomorna, posesivna i nadrndana. Želi da bude dama, a ponaša se kao zver. Ali, prijalo mi je što neko brine o meni. Više nisam morala da žicam kintu od roditelja krajem meseca. Slagala sam ih da sam sa koleginicom povoljno iznajmila sobu u centru. Ali to nije nikakva soba, već Slađina super konforna, ekstra dizajnirana i opremljena gajbetina od 120 kvadrata, koju je dobila za punoletstvo od roditelja. Sa đakuzijem. Jebo je đakuzi. Da je malo siromašnija, bila bi normalnija.

Jebale je i njene dve bebice, patuljaste bele maltezerke Cici i Mici. Koliko su to dosadna, razmažena stvorenja. Kao i njihova gazdarica. Ali sam morala da pristanem da i njima budem starateljka. Zapravo sluškinja. Šetam ih tamo, vozikam ih ovamo… u pet-šop po hranu i pesak za njihova govna. Kad imaju konjuktivitis, vozim ih kod veterinara. Kad imaju proliv zbog prežderavanja, isto. Srećom su sterilisane, jer bih morala i da im tražim partnera, da ih porađam ili vodim na carski rez. Kad dobiju buve, idem po apotekama, zaprašujem ih, kupam, naručujem im preko neta mantiliće iz Louis Vuitton kolekcije za ljubimce i Klitix ogrlice protiv krpelja i buva. Ali one i dalje najviše vole da se iz inata popišaju na naš krevet. Fuj to, fuj ono! Ne samo što Slađa vlada mojim životom, već i njeni mali gremlini: Cici i Mici. Dobro, Mici je malo dobroćudnija. Ali Cici! Cici je prava lujka i kabadahija. Mici zbog nje uvek ispašta. Cici je egocentrična, posesivna i pokvarena. Kao njena gazdarica. Ko misli da su lezbejske veze romantično idilične i da je u njima zlostavljanje isključeno, zapravo nema pojma kako stvari stoje.

Foto: Wikihow via creative commons

Foto: Wikihow via creative commons

Slađa mi svih ovih godina kupuje odeću i obuću. Po njenom ukusu. Vodi me na gala ručkove i večerinke. Blamira me, gađa me sandalom, prosipa mi piće u lice ili mi izruči tanjir u krilo. Tripuje da flertujem sa konobaricom, šankerkom, pevačicom… Čim je dobila auto, platila mi je auto-školu pa sam joj i svakodnevna šoferka. Ajmo tamo, ajmo vamo. Ne propušta priliku svima da naglasi da je njen BMW Z8, isti onaj kakvog je imao Džems Bond u filmu „Svet nije dovoljan“. Kad je njen matori kupio novi BMW pre tri godine, poklonio joj je stari za dvadesetdrugi rođendan. Guta benzin kao žedna kamila. Dvosed je, brz ko munja, ali teško se dolazi do delova, a to je moj posao. „Parkiraj tamo, ne parkiraj vamo! Čekaj me u kolima dok ne završim kod kozmetičara!“ U solarijumu, kod manikira, kod pedikira, kod estetskog hirurga, kod psihijatra, kod astrologa, kod homeopate… Čitam za to vreme Scandal, Svet, Svet plus, Puls, Story i drugu štampu. Pratim zbivanja na estradnoj sceni da bi joj sve novosti ispričala, jer ona nema vremena za čitanje. Brižno isecam fotke i tekstove o njenoj majci, koje lepim u album. Ubila bi me ako nešto propustim. „Jesi li videla Mariju Šerifović kako se sinoć obukla ko klovn? Majina Andrea se opet sinoć prekinula.“ Takvi su nam dijalozi. Srećom, ne treba joj frizerka jer živi sa njom. Drži me na kraćem povocu od Cici i Mici. Napije se ko bulja, ušmrče se ko svinja, a onda krene da se iživljava. Peri mi kosu, šišni me, stavi mi ekstenzije, uvij mi kosu, peglaj, feniraj, farbaj, blajhaj… Jedne nedelje je tri puta menjala boju kose.

Ostavlja me na miru samo kad spava. Dozvoljava mi da sama koristim auto jedino kad idem kod dilera po koku i speed. I do veterinara. Ne pijem kad vozim, pa moram da se radim da bih je lakše podnela. Sve stoji kod nje: droga, lova i ključevi od kola. Nigde više ne smem da idem bez nje. Osim kad šetam Mici i Cici u parku oko Skupštine, ali se ne zadržavam u razgovoru sa bilo kim jer me ona možda gleda s prozora. Meri mi vreme, zove telefonom, kontroliše, viče, urla, naziva me pogrdnim imenima i psuje: „Čekam te već 15 minuta! Jebaću ti mater glupačo!“ Ne radim pune dve godine. Dobila sam otkaz jer sam redovno kasnila na posao usled neprospavanih noći punih lajnova, narodnjaka, maratonskog seksa i čestih batina. Cici i Mici nas gledaju i traumiraju se. Zato su neurotične. U parku uvek moram da ih štitim od velikih pasa, koje izazivaju njihovim histeričnim lavežom. Iste su kao gazdarica. Samo što je ona puno opakija od njih. Voli da me grebe svojim odvratnim nadograđenim noktima. Polomi nokte od grebanja, raskrvari mi lice i grudi, a onda plače, pa moram sutra da je vozim na french manikir ponovo. Ne podnosim nail-art i veštačke nokte. Ni veštačke sise, ni botoks u njenim usnama, ni njene veštačke trepavice, ni plava sočiva, ni biserne implante u ustima. Bila bi lepša bez šminke, ali ona nikad ne skida šminku, ni pred spavanje. Obično je isuviše odvaljena da bi za to bila sposobna. Onda je vučem do kreveta da bih je presvukla, dok se ona opire i psuje me.

Slađa od ove godine insistira da se venčamo. U Španiji. Ona hoće da ozakoni našu zajednicu. Želi da imamo dete. Za ime sveta! Gospode Bože! U Srbiji? Neka hvala. Nisam toliko luda. Naravno, to dete bi trebalo da rodim ja. Po njenoj zamisli. Sa nekim koga ona odebere. Ona će osigurati dobar genetski materijal, pa kad bude videla ishod, možda će i ona pokušati. Predložila mi je svog drugara, mladog pevača. Zvezdu Granda. Dečko je gej al’ to nema veze. Složio se na moj užas. Odbila sam. Od tad sam u Slađinoj nemilosti, ali sam sačuvala bar malo zdrave pameti. Pijem Ksalol kad ustanem i Zoloft uveče, pred spavanje. Po tablu dnevno. Između toga snifnemo po nekoliko grama speeda i koksa. Nisam navučena ali sam utučena. Slađa se uporedno naliva koktelima i šampanjcem. Ona nikad ništa nije radila. Samo se doterivala, zajebavala i zanovetala. Kao i njena cela ekipa uostalom. Deca estrade su ubeđena da je biti zvezda nasledna osobina pa se ponašaju u skladu s tim uverenjem. Kao da su svi iz iste zlatne mindže ispali.

Foto: Charismanews via creative commons

Foto: Charismanews via creative commons

Čini mi se da sam ostarila pre vremena. Više nikog osim Slađe ne friziram, mada mi je obećala da će mi platiti usavršavanje na Parisian Beauty Academy, da bismo u Beogradu otvorile zajednički salon. Najbolji u gradu. Ali spavamo po ceo dan jer smo budne do kasno, pa ne mogu da se usredsredim na školovanje i biznis. Lumpujemo do fajronta u Stefan Braunu i po splavovima. Sa njenim debilnim prijateljima slušamo krš muziku i ostavljamo enormne pare muzikantima i konobarima. Čaše lomim, ruke mi krvave. U zoru, mutnih zenica, Slađa posrće na štiklama dok je vučem kao vreću do automobila. Pokušava da me šutira. Cici i Mici nas dočekuju tako što su se pokakile na persijski tepih i ispiškile na naš dušek. Brišem njihova govna i proklinjem sudbu kletu. Slađa se skida gola i uzjahuje me kao kobilu. Šetam je po stanu na leđima dok mi ne povrati za vrat ili dok mi kolena ne prokrvare. Dupe mi je crveno, usijano od štapa kojim me sve vreme udara. Ali pička mi je nezajažljiva, spremna za još jedan orgazam koji će me rasturiti kao bundevu ispalu iz helikoptera, koja završava na tlu raspljeskana i spokojna. Srećno njištim pod udarcima korbača i ubodima štikli po mojim leđima i bedrima. „Jaši me bejbi! Ja sam tvoja napaljena magarica!“ Često govorim besmislice koje nju raspomamljuju. Tek kad iscrpljena klone na moj stomak, odahnem i češkam je po kosi, sva izgrebana, modra i krvava. Roditelje retko viđam, ali kad pitaju šta mi je, lažem ih da treniram rukomet u Radničkom kao nekada, zbog čega sam puna sportskih povreda.

Hoću da izađem iz pogubnog kovitlaca opsesivne ljubavi, mržnje i patnje, ali nemam snage. Ostavila me je ceo dan zaključanu u stanu. Hoću da je povredim i zauvek je se oslobodim. Da se vratim džezu i opet budem normalna. Previše sam efedrina popila. Zato sam lako zadavila Cici, a teškom mukom Mici. Napravila sam im grobnicu od kutije za pesak, prekrila je ukrasnim trakama i usahlim ružama iz vaze, i ostavila je nasred dnevne sobe. Imam pravo i ja ponekad da puknem. Ko je ova ludača koja me posmatra iz ogledala? Slađa samo što nije došla sa slave svojih kumova. Spustiću se na ulicu niz terasu, niz zavezane čaršave, i pobeći daleko. Ha, ha, ha, ha… Cela narodnjačka mafija će mi biti za petama.

 

 

__________________________________________________Piše: Biljana Kosmogina, kolumna Pičkanterije

Foto: Labris

Foto: Labris

Multimedijalna umetnica i aktivistkinja iz Beograda koja se bavi prozom, poezijom, performansom, fotografijom i novinarstvom. Piše za književne časopise i web-portale, dobitnica je tri književne nagrade i zastupljena je u tri antologije srpske proze. Na kulturno-aktivističkoj sceni prisutna je i u okviru grupe ARTEQ. Njena zbirka priča F-book objavljena je 2008. godine. Pored mnogobrojnih nastupa Kosmogina je 2012. s performansom P kampanja, natupila na TBA festivalu u Portlandu (USA). Njen rad je zasnovan na borbi za ženska i manjinska prava, propitivanju rodnih i seksualnih identiteta, nemilosrdnoj kritici političkog sistema i patrijarhalnih odnosa u društvu. Kosmogininu kolumnu Pičkanterije od jula meseca pratite na sajtu Labrisa u mesečnom terminu.

 

Odgovorite na upitnike za Zbornik o istoriji homoseksualnosti i homofobije u Srbiji

Kategorija: Edukacija, Upitnici i ankete / Datum: jul 16, 2013

Poštovane/i,

pred Vama su ankete koje treba da pruže anonimne odgovore koji će osvetliti neke aspekte svakodnevnog života gej i lezbejske populacije u Srbiji. Ovako prikupljeni odgovori će biti korišćeni isključivo za pisanje naučnog rada u okviru projekta i zbornika o istoriji homoseksualnosti i homofobije u Sbiji.

Odgovori na jedan broj pitanja se zaokružuju, ali na najveći broj pitanja možete odgovarati bez ograničenja i proširivati dokument kako i koliko želite. Da bi se dobili što potpuniji odgovori koji će osvetleti neke opšte aspekte svakodnevnog života jednog, u velikoj meri nevidljivog, segmenta populacije u našem društvu, upitnik je nešto duži tako da Vam unapred zahvaljujemo na saradnji i utrošenom vremenu.

Upitnik 1

Upitnik 2

Upitnik 3

 

Filozofski fakultet u Beogradu i Hartefakt fond

Makedonske lezbejke ostaju zarobljene i bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije

Kategorija: featured, Intervju / Datum: jul 15, 2013

Sa Jovanom Ananievskom aktivistkinjom LGBTI centra za podršku iz Skoplja, razgovaramo o trenutnom stanju LGBTIQ prava u Makedoniji, o uzrocima i posledicama napada na Centar, kao i o tome šta je do sada urađeno a šta tek predstoji kada je u pitanju sigruniji položaj LGBTIQ ljudi u Makediniji

Jovana mala02

Jovanu sam upoznala u Skoplju prilikom posete LGBTI centru za podršku u maju ove godine. Pomislila sam „ovo dete ima 18 godina i bavi se aktivizom“! Ostala sam zatečena kada mi je rekla da ima 26 godina, da je završila pravo, da je za vreme studija živela u Francuskoj pa kasnije u Madridu na postdiplomskim, a po povratku u Skoplje angažovala se u LGBTI centru za podršku. Odmah me je zaintrigirala njena priča, vedrina i osmeh sa kojima pristupa razgovoru sa jedne strane, i ozbiljnost argumenata koje iznosi, sa druge. Jovanu sam nedavno srela na regionalnoj konferenciji P2P u Beogradu kada se pojavila ideja o ovom intervjuu. Na konferenciji je govorila o tretmanu LGBT tema u makedonskom medijskom prostoru, i nastojanjima LGBTI centra za podršku da dobije svoj prostor i da u njemu organizuje LGBT sadržaje bez obzira na očigledan rizik koji potvrđuju nedavni napadi na prostorije centra, koji faktički traju od samog otvaranja ovog centra.

1. Odakle taj poziv da se baviš aktivizmom nakon završetka studija u Španiji, ta ideja da se vratiš na Balkan, u Makedoniju koja je na ILGA-Europe mapi predstavljena kao najnepogodnija kada su u pitanju LGBTI prava? Koje sve to rizike i odgovornosti donosi za tebe? Osećaš li satisfakciju baveći se aktivizmom?

Sestra je bila ta koja me je prvobitno motivisala da uđem u aktivizam. Odrasla sam sa mlađom sestrom koja je slepa i koja se bori sa sistemom od najranijeg doba jer tako mora. Od svoje osme godine sam znala da u društvu nešto ne funkcioniše jer sam primetila da se drugi ljudi ponašaju prema njoj kao da je manje vredna. Živela sam izgubljena u predrasudama okoline dok se ona sve vreme branila jačinom svog duha. Bilo mi je potrebno dosta vremena da bih shvatila da su ljudi neznalice, uplašeni promenama i da tako ojačavaju i potvrđuju postojeće stanje stvari. Međutim, postoje i ljudi koji se bore i pokušavaju da donesu promenu. Jedna od njih je i moja mlađa sestra koja je uspela da promeni svakoga u svojoj okolini i niko nije uspeo da je obeshrabri. Tako sam shvatila da i ja moram tako da se ponašam. Aktivizam je bio jedan od načina. Kada sam malo sazrela, počela sam da se interesujem za diskriminaciju i to onu koja je zasnovana na hendikepu, seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu.

Jovana_mala01

Jovana sa mlađom sestrom

Vrativši se u Makedoniju nakon nekoliko godina života u drugim zemljama, shvatila sam da homofobija ostaje neprepoznata kao problem iako je veoma zastupljena.

Opresivna strategija političkih struktura vlasti da zaključava „ormare“ svega onoga što ne potpada pod heteronormativne ideje je uspevala i proizvodila bes i podelu između „normalnog, pravog života“ i „različitog, naopakog načina života“. Ovakvo stanje stvari je uslovilo da problemi i pritisak koji LGBTI ljudi imaju u svakodnevnom životu bude ogroman. Tada sam se priključila LGBTI aktivistima.

Što se tiče rizika, nisam sigurna, ali kada uđete u aktivizam svesni ste da to nosi neke rizike jer vaš cilj jeste promena. Naročito, kada neke promene nisu svesrdno prihvaćene, borba postaje komplikovana. Strategije koje politička struktura sprovodi u svrhu uspostavljanja kontrole, istovremeno koristeći frustracije nezaposlenog naroda, lako manipulišu kanalisanje besa prema „izdajicama tradicionalnog načina života“. Ovo svakako usporava promenu, ali kada verujete u nešto onda vas ništa ne može zaustaviti u radu na promeni koja je potrebna.

Svakako, postoji mnogo odgovornosti jer se borite za celu zajednicu, a u njoj ima različitih mišljenja i verovanja o tome kako i kakva promena je potrebna. Međutim, osećate i veliko zadovoljstvo kada vidite zahvalnost na njihovim licima.

2. Koliko je lezbejski aktivizam vidljiv u aktivnostima LGBTI centra za podršku? Postoji li u Makedoniji organizacija koja se zalaže za lezbejska ljudska prava?

U centru radimo kroz grupe podrške. Osnovali smo četiri grupe sa ciljem da ojačamo zajednicu i promenimo zakonski i društveni položaj LGBTI ljudi u Makedoniji. Lezbejska grupa je trenutno jedina koja ima aktivističko jezgro i ne radi samo na podršci već i na drugim frontovima. Cilj LezFem grupe (lezbejska feministička grupa) jeste da poveća vidljivost i političku relevantnost lezbejskog i feminističkog aktivizma kako bi se promovisale nove strategije otpora protiv dominantnih ideoloških koncepata patrijarhata, šovinizma, heteronormativnosti, nacionalizma, klerikalizma.

Kroz istoriju žene su uvek ostajale nevidljive u Makedoniji, a danas lezbejke čine grupu koja je još nevidljivija u javnosti ali i u LGBTIQ pokretu. Postojalo je nekoliko pokušaja da se oformi lezbejski pokret ali se oni nisu razvili dovoljno kako bi se postigli rezultati. U našem društvu gde se vladajuće strukture trude da što više osnaže nevidljivost LGBTIQ zajednice i ostave ih zaključane u četiri zida lezbejke su verovatno najmanje važna grupa u javnosti. Pojačanom promocijom „tradicionalnih“ vrednosti koja ima za cilj da odvoji svakoga ko se ne uklapa u zadate norme, lezbejke ostaju u grupi markiranoj kao „nevažna“ i njihovi problemi ostaju nerešeni. Stege šovinizma koje su veoma prisutne u svim segmenitma društva ojačavaju stigmu makedonskih lezbejki koje ostaju zarobljene bez skoro ikakve zaštite od diskriminacije. Ovo su razlozi za nekoliko entuzijastkinja koje se identifikuju kao lezbejke, političke lezbejke i feministkinje da kroz otpor ovim tendencijama deluju i tako je i nastala LezFem grupa.

Jovana mala03

Aktivistkinje LezFem na protestu protiv zakonskih izmena u vezi sa abortusom

3. Šta je to sada urađeno u Makedoniji po pitanju LGBTIQ prava? Da li je tretiranje LGBTIQ tema od strane javnosti, medija i političara, doživelo bilo kakav progres?

S jedne strane, puno toga su LGBTI organizacije uradile u prethodnih deset godina i postoji određeni napredak u smislu da LGBTIQ tema nije više toliki tabu kakav je bio slučaj u ranijem periodu. Određen napredak se može videti i u smislu vidljivosti i prisutnosti teme u javnosti. Ne mogu govoriti o periodu pre toga, jer sam pristupila makedonskom aktivizmu pre samo godinu dana.

Međutim, kada se stvari posmatraju iz perspektive šire javnosti, medija, političkih struktura, situacija se zakomplikovala kada je LGBTIQ tema postala sredstvo vladajuće partije za skretanje pažnje sa ostalih problema u našoj zemlji.

Ne mislim da LGBTIQ tema dobija sada bolji tretman – naprotiv, mislim da se situacija pogoršala. Postoji veliki problem zato što političari koriste LGBTIQ zajednicu kako bi skrenuli pažnju sa drugih problema. Problemi LGBTIQ zajednice se namerno svode samo na pitanje braka. Otvoreno homofobna politička kampanje je počela i kao svoj rezultat ima rast nasilja dok institucije svojim nemim odnosom daju legitimitet takvim incidentima.

Svi počinioci i potencijalni počinioci kršenja prava LGBTIQ ljudi stiču utisak da su njihovi postupci legitimni upravo zbog ove homofobne kampanje. Postoji lažni legitimitet u okviru samih institucija da se pojedini problemi mogu rešavati na osnovu konzervativnih stavova, a ne profesionalno – sve iz razloga što se tiču LGBTIQ tema.

Pređašnji ministar rada i socijalne politike je imao običaj da stalno podseća javnost o stavu Vlade o LGBTIQ pravima naročito govoreći da su protiv istopolnih brakova i usvajanja dece. Ovo su inače pitanja koja LGBTIQ organizacije nikad nisu pominjale. Ovako se skreće pažnja sa velikih problema na nešto što će svakako izazvati emotivnu reakciju među većinom: „gej opasnost preti tradiciji“. Takav pristup ohrabruje govor mržnje u medijima i na društvenim mrežama.

Očigledna je sinergija između delanja državnih institucija i njihovih čelnika sa religijskim zajednicama i medijskim kućama koje su u službi vlasti. Ovo predstavlja veliki front koji požrtvovano radi na gušenju i oduzimanju ljudskih prava LGBTIQ ljudi. Nakon izjave ministra usledilo je još petnaest drugih izjava od strane sportskog saveza, sindikata, penzionera, organizacija za ženska prava (koje se finansiraju od Vlade) itd. koje su podržale ministrovu izjavu o tradicionalnim vrednostima i o tome kako su homoseksualni brakovi neprihvatljivi u Makedoniji. Čitav ovaj set događaja je stvorio iluziju da postoji bitka za brak sa naše strane i doprineo da se ućuti o većem pitanju: zaštiti osnovnih ljudskih prava LGBTIQ ljudi.

Sprega medija i Vlade omogućava permanentnu promociju homofobnih i transfobnih stavova. Dnevni list „Вечер“ je naročito bio aktivan u podržavanju homofobne kampanje kada je u periodu između 13. i 17. oktobra iznova štampao na svojoj naslovnici članke i fotografije diskriminišućeg sadržaja sa ciljem stvaranja i jačanja iracionalnog straha prema LGBTIQ zajednici. Naslovi njihovih članaka su bili: „Hoćemo sestriće, ne pederčiće“, „Deca usvojena od homoseksualaca jesu žrtve pedofilije“, „Dame sa kondomima“, i pornografska fotografija dva muškarca sa naslovom „Neće biti gej brakova u Makedoniji“.

Većina medijskih kuća prenosi samo negativne rezultate istraživanja koja se tiču homoseksualnosti i bez stida pišu i pune svoje stranice mržnjom prema LGBT ljudima. Rezultati se iznose van konteksta ili su istraživanja zastarela, pa samim tim nisu ni prihvatljiva ni relevantna za moderno doba. Svega nekoliko medija ukazuje na očiglednu homofobiju i strategije napada na LGBTIQ osobe od strane Vlade i to su uglavnom oni koji objavljuju samo na internetu.

Najnoviji događaji pokazuju da je netolerancija prema LGBTIQ zajednici dostigla novi, viši nivo i da postaje sve opasnija. Mediji šire dezinformacije – poput one o navodno najavljenoj gej paradi – i tako proširuju negativne sterotipe i predrasude o LGBTIQ ljudima. Neki od novijih slučajeva nasilja uključuju: nasilje motivisano mržnjom koje se dogodilo ispred spomenika „Ratnik na konju“; nasilne akcije huligana i demoliranje prostorija LGBTI centra za podršku čime je prekinuta filmska projekcija o pravima transrodnih osoba; napad na dom glumca koji je nekoliko dana pre toga izašao u javnost kao gej, u to vreme su njegov partner i on bili kod kuće… Svi ovi događaji ukazuju da se već teška situacija samo pogoršava i očigledno je sve više pretnji na život i sigurnost LGBTIQ ljudi i aktivista za ljudska prava.

Iako ovo nije prvi napad na LGBTI centar, ovo je prvi put da se napad desio dok je u Centru bilo ljudi koji su se okupili radi najavljenog događaja. Istovremeno se nasilje brzo širi i nekontrolisano utiče na pojedince za koje se pretpostavi da su članovi LGBTIQ zajednice, što je još jedan razlog zašto verujemo da se netolerancija prema LGBTIQ zajednici povećava.

Institucije istovremeno ostaju neme i izostaje javna osuda nasilja prema LGBT ljudima i aktivistima za ljudska prava. Ovo proizvodi utisak da je takvo nasilje legitimno što direktno urgožava živote LGBTIQ zajednice i aktivista za ljudska prava.

4. Nedavno je otvaranje Nedelje ponosa, prekinula grupa od 40-tak mladih ljudi koji su opkolili i napali pripadnike/ce LGBTI centra za podršku, kao i sam njegov objekat. Da li je policija adekvatno reagovala? Kakvo je vaše iskustvo i saradnja sa makedonskom policijom? Koliko puta je do sada napadnut Centar?

Kada je otpočela nedelja ponosa 22. juna, i to nekoliko dana nakon što je dezinformacija prostrujala medijima o navodnoj gej paradi posle čega je odmah najavljen kontra marš, zatražili smo jače policijsko obezbeđenje za događaje koje smo zaista planirali. Na samom otvaranju je bilo 8 ili 10 policajaca raspoređenih oko centra i kada se napad dogodio samo je jedan od njih reagovao. Taj policajac je bio u samom Centru i zadobio je i povrede. Ne znam šta su drugi radili, ali znam da nisu uhapsili nijednog od četrdesetak mladih kapuljaša koji su trčali i bacali sve čega su se mogli domoći na Centar, dok su ljudi bili unutra.

Ovo dosada predstavlja četvrti napad na Centar, ali prvi sa prisutnim ljudima. Nakon ovog napada na „Pride Week“ došli su strani ambasadori i osudili nasilje koje se događa u poslednje vreme pozivajući makedonske institucije na akciju. Deset sati posle objavljenih izjava imali smo još jedan napad kada su pokušali da zapale Centar. Tako da bi to bilo pet napada za period od 8 meseci.

Imamo dobru saradnju sa dve policijske stanice vezano za sigurnosne potrebe obezbeđenja pojedinih događaja. Ali iako smo očekivali bolju sigurnosnu strategiju od strane policije napad nije sprečen i nije bilo hapšenja.

5. U Srbiji postoje jake desničarkse naci organizacije koje su odgovorne za nasilje na beogradskim ulicama u vreme Parade ponosa. Ko su napadači u Makedoniji, koga zastupaju, da li su organizovani?

Ne mogu da nagađam ko su bili napadači i čiji su pripadnici, jer je bilo četrdeset maskiranih ljudi. Istog tog dana je bio organizovan kontra gej marš iako nije bilo povorke ponosa, niti najavljene šetnje. Tako da ne mogu tačno reći ko su počinioci napada, ali po mom mišljenju institucije su te koje su odgovorne jer uporno ne osuđuju nasilje i vođenje otvoreno homofobne kampanje. Takođe, mediji koji pišu pogrešne informacije i pune novine homofobnim člancima i sva ta količina homofobije bez i malo promišljanja o posledicama, pasivnost javnosti, i naravno oni koji su spremni da iskoriste neoformljenu, frustriranu omladinu za obavljanje njihovog „prljavog posla“ ohrabrujući širenje besa i korišćenje istog kao pogonsko gorivo za raspirivanje mržnje prema određenoj grupi ljudi. Ova grupa je predstavljana kao izdajnička jer ne ispunjava očekivanja pretpostavljenih tradicionalnih ubeđenja heteronormativnosti što dalje implicira da ta grupa direktno ugrožava „zdravlje nacije“.

6. Koliko je bezbedno baviti se LGBTIQ aktivizmom u Makedoniji, postoje li van Skoplja neke vidljive LGBTIQ grupe?

Šta je danas bezbedno? Van Skoplja postoje određena aktivistička jezgra, ali nisu vidljivi kao oni u glavnom gradu.

7. Koji su sve zakoni na strani LGBTIQ ljudi u Makedoniji? Kako ste se suprotstavili „novim“ zakonskim izmenama u vezi sa abortusom?

Trenutno postoji šest zakona u kojima se spominje seksualna orijentacija. Rodni identitet se ne spominje ni u jednom zakonu. Od spomenutih šest jedan je Zakon o radu koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije, ali se u toj odredbi spominje još jedan termin – seksualna inklinacija koji je sam po sebi diskriminatoran jer se odnosi samo na seksualni čin. Zakon o pravima pacijenta spominje seksualnu orijentaciju, ali u isto vreme ne predviđa zaštitu od diskriminacije. Najvažniji zakon, koji bi trebalo da predstavlja krovni zakon zaštite od diskriminacije, ne spominje eksplicitno ni seksualnu orijentaciju ni rodni identitet, ali zato uključuje 18 drugih osnova. Ovaj spisak je ostavljen otvoren, ali on ne predstavlja rešenje problema jer sa prisutnim nivoom homofobije i transfobije u institucijama ostavlja prostor za selektivno tumačenje što za krajnji ishod ima nesigurnost i nepoverenje. Izostanak jasnog navođenja ova dva osnova predstavlja dodatni problem kada se vidi da su oni takođe izostavljeni iz nacionalnih strategija i akcionih planova kojima se navodno predviđaju obuke za zaposlene u državnim institucijama. Ovo takođe navodi da zaključimo kako homofobija i transfobija nisu čak ni uzete u obzir.

Kada je zakon o abortusu u pitanju, on nije zabranjen novim zakonom, ali je njegovo obavljanje ograničeno kroz uslovljavanje žena na pisane zahteve, obavezno savetovanje i slično. 72 organizacije su potpisale zahtev da se ovaj zakon izuzme iz skraćene procedure jer je od velikog značaja za polovinu stanovništva. Zakon je ipak donet u skraćenom postupku. Organizacije su se javno izjasnile protiv zakona, otišle u Parlament i javno protestvovale, pisale saopštenja medijima, ali je uprkos svemu zakon usvojen. Organizacije su poslale pisani zahtev predsedniku zahtevajući da ne ratifikuje zakon, ali je predsednik to ipak učinio.

8. Koje su dosadašnje aktivnosti LGBTI centra za podršku, šta je u planu?

Centar obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć, besplatno psihološko savetovalište, radi sa grupama podrške, svake nedelje organizuje zabavne sadržaje pod nazivom „Lazy Sunday“. U zavisnosti od planiranih aktivnosti grupa organizuju se obuke, tribine, javni razgovori, projekcije filmova…
Trenutno se priprema dokumentacija za strateško podizanje tužbe. Takođe, centar prati sprovođenje zakona o informisanju kada je LGBTIQ zajednica u pitanju.

Postoji mnogo planova i razvoj je sve veći tako da se nadam da ćemo biti u mogućnosti da ostvarimo svaku od planiranih promena.

Intervjuisala: Dragoslava Barzut
Sa engleskog prevela: Ana Zorbić