Mesečne arhive: jun 2013

Policija efikasno uhapsila Danijela V. osumnjičenog za ubistvo Darka Vujanovića

Kategorija: Vesti / Datum: jun 21, 2013

Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava pozdravlja brzu reakciju policije i hapšenje Danijela V. osumnjičenog za ubistvo Darka Vujanovića, 19. juna 2013. u Beogradu.

Foto: Telegraf

Foto: Telegraf

Svirepom ubistvu koje se dogodilo u stanu u ulici Nikodima Milaša na Paliluli, prethodila je svađa oko, kako se navodi, plaćanja seksualnih usluga koje je Vujanović pružio Danijelu V. Osumnjičeni Danijel je više puta osuđivan za različita krivična dela, među kojima je i ubistvo.

Ovu priliku koristimo da podsetimo da se radi o zločinu iz mržnje, koji kao jednu od osnova uključuje i rodni identitet, te da bi trebalo vrlo pažljivo pristupiti ispitivanju ovog aspekta krivičnog dela. Istovremeno, apelujemo da je ubicu neophodno adekvatno sankcionisati kako se ne bi ponovio slučaj ubistva trans osobe od pre deset godina.

Podsećamo da je 2003. godine u beogradskom naselju Krnjača, ubijen Vjeran Miladinović Merlinka. Sumnjalo se da je ubistvo počinila njegova povremena mušterija (Miladinović je pruzao seksualne usluge) koja ga je nakon davljenja usmrtila zidarskim čekićem. Međutim, do danas niko nije osuđen za teško krivično delo ubistva.

Cilj uvođenja instituta zločina iz mržnje u postojeći Krivični zakonik Republike Srbije, jeste upravo slanje jasne poruke da se krivična dela koja za motiv imaju mržnju prema nekom licu zbog ličnih svojstava kao što je rasa, veroispovest, etnička pripadnost, seksualna orijentavija i rodni identitet, neće tolerisati već naprotiv, još oštrije sankcionisati.

 

Kako bi nastavnici/e trebalo da se ponašaju prema LGBT srednjoškolcima/kama?

Kategorija: Edukacija / Datum: jun 21, 2013

Sazrevanje LGBT mladih odvija se pod pritiskom diskriminacije i nasilja od strane homofobičnog okruženja u porodici, školi, okruženju.

Porodica je za mnoge nije sigurno mesto, već okruženje u kome posebno strepe od otkrivanja svoje seksualne orijentacije, kritike i odbacivanja.

Foto: Colorlines via creative commons

Foto: Colorlines via creative commons

Češće od svojih vršnjaka izostaju iz škole zbog uznemiravanja i nasilja kome su u njoj izloženi, ne osećaju se sigurno u njoj, a vrlo retko to prijavljuju u strahujući od posledica. Izbegavanje i socijalna izolacija nepovoljno utiču na njihov školski uspeh i postignuće, stvarajući dodatne razloge za osećanje nedovoljnosti, neuspešnosti, manje vrednosti.

Prikrivanje seksualne orijentacije, kao važnog dela ličnog identiteta u većini socijalnih komunikacija, predstavlja stalni unutrašnji pritisak, troši mnogo energije, otežava uspostavljanje bliskosti sa drugima i negativno utiče na samopouzdanje i samopoštovanje.

Nedostatak pozitivnih primera i identifikacionih uzora zbog slabe vidljivosti LGBT osoba u zajednici, dodatno otežava prihvatanje svog ličnog identiteta LGBT mladima.

Sve ovo uobičajene razvojne procese čini značajno težim i negativno utiče na obrazovanje, fizičko i psihičko zdravlje LGBT mladih. O tome govore i brojni podaci o značajno većoj učestalosti simptoma depresivnosti, anksioznosti, zloupotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci, sklonosti rizičnom ponašanju, samopovređivanju i pokušajima suicida (2-3 puta češći nego kod heteroseksualnih vršnjaka) u ovom posebno vunerabilnom delu populacije mladih.

/ VI STE VAŽAN UZOR ZA MLADE SA KOJIMA RADITE /

Bez obzira na ponekad buntovan stav vaših učenika i sklonost oponiranju, Vi ste važan uzor za njih. Zato je bitno ne samo šta im govorite na temu tolerancije i prihvatanja različitosti, već i kako se ponašate – kako to primenjujete u komunikaciji, u kreiranju atmosfere za rad. Modeli i veštine koje im na taj način pokazujete su vrlo značajni za formiranje njihovog sistema vrednosti i načina ophođenja u socijalnom i profesionalnom okruženju.

Imajte na umu da u svakom razredu (kao i u kolektivu u kome radite) ima osoba neheteroseksualne orijentacije.

Šale, obezvređujući komentari na račun LGBT osoba pojačavaju osećanje izolacije, straha i usamljenosti kod LGBT mladih i ujedno povećavaju verovatnoću da oni postanu mete fizičkih ili verbalnih napada vršnjaka. Zato je važno na njih bez oklevanja i sa nultom tolerancijom reagovati.

Ne pretpostavljajte – budite otvoreni da čujete, pratite, pitate na način koji poziva na dijalog.

Varljivo je i nepotrebno pretpostavljati na osnovu nečijeg izgleda, načina oblačenja, govora i sl. o njegovoj/njenoj seksualnoj orijentaciji. Nema potrebe da o svom đaku ili klijentu unapred zaključujete na osnovu takvih stereotipa. Stavite im do znanja da ste otvoreni za razgovor na tu temu, pratite ono što vam saopštavaju, postavljajte pitanja otvorenog tipa (npr. Da li si trenutno u vezi?, umesto Imaš li devojku/mladića?). Tako im šaljete poruku da mogu da vam se povere. Uvažavajte i pratite termine koji oni koriste za označavanje svog seksualnog identiteta i orijentacije. Seksualno ponašanje nije isto što i seksualna orijentacija. Mladi koji nikada nisu imali seksualne odnose mogu nedvosmisleno sebe doživljavatii kao heteroseksualnu ili homoseksualnu osobu, sa druge strena, neki mladi koji su imali seksualne kontakte sa osobama istog pola ne identifikuju sebe kao homoseksualne osobe.

Potrudite se da prvo sebi pojasnite pitanja i stavove koje imate u vezi LGBT osoba, kako bi ste mladima i/ili njihovim roditeljima mogli da pružite podršku ili odgovore za kojima tragaju.

Informišite se o adolescentnom razvoju, seksualnom sazrevanju, orijentaciji – pribavite potrebnu literaturu, informativne promotivne materijale, uključite se u seminare i radionice koje se bave ovim temama. Vrlo često će mladi ili njihovi roditelji tražiti od vas odgovore na mnoga takva pitanja. Preispitajte svoje stavove o LGBT osobama. Ukoliko se iz bilo kog razloga ne osećate prijatno u vezi ovih tema, ili prepoznate da vaši stavovi podrazumevaju otpor, pogled na homoseksualnost i biseksualnost kao grešnost, bolest, neprirodnost – bolje je da klijenta uputite na kolegu koji će se lično i profesionalno bolje snalaziti u pružanju potrebne pomoći i podrške LGBT mladima. Tako dajete sebi vremena da poradite na svojim homofobičnim stavovima i izbegavate da uplitanjem ličnog stava i osuđivanja dodatno emocionalno povredite LGBT mlade koji vam se obraćaju za pomoć.

Foto: Polarimagazine via creative commons

Foto: Polarimagazine via creative commons

/ POVERLJIVOST JE POSEBNO VAŽNA /

Važno je da ne izneverite njihovo poverenje. Ono što Vam kažu o sebi i svojoj seksualnoj orijentaciji ne prenosite nikom drugom. Nemojte umesto njih, ili pre njih saopštavati njihovim roditeljima, porodici, prijateljima u školi , niti ih nagovarati da to učine, ma koliko Vam se činilo da bi to bilo bolje za njih. To treba da bude njihova odluka, oni će živeti sa njenim posledicama. Vi možete da ih podržite i da im pomognete da se pripreme za takve korake kada i ukoliko to žele. Imaju pravo na svoj ritam, ne treba ih ubrzavati, jer im valja pomoći da razviju mehanizme nošenja sa potencijalno vrlo emocionalno teškim i povređujućim reakcijama i odlukama bliskih osoba. Pokušajte da ih pratite i budete siguran oslonac u tome. Dajte im mogućnost da zajedno sa Vama razmotre i bolje procene kome, kada i kako reći i tako naprave svoj krug podrške – osoba od poverenja.  

 

PUT U OUT, priča Lamije Begagić

Kategorija: LezPismo / Datum: jun 20, 2013

 

– Pa, hoćeš da se vratimo?
– Ma, neću, nećemo nikad krenut ovako.

Valjda sam ga sklonila. Valjda. Valjda će jednom prestati to valjda i valjda ću bar jednom znati da nešto sigurno jesam ili nisam, ramišljam, dok ona gleda ispred sebe i vozi, mirno, kamenog lica, uključenog samo u saobraćaj, već navikla na takve moje ispade. Valjda ću jednom znati kako je to ne tražiti ključ iza knjiga i diskova, kako je to sjetiti se gdje si ostavila mokar peškir i ne pitati se da li si sklonila prljav uložak ili si ga ostavila u kutu lavaboa, pored sapuna. Ovaj sam ga put valjda sklonila.

– Jebi ga, žurilo mi se. Ne volim kad me požuruju.
– Aha – dodaje ona i daje gas da stigne proći kroz žuto.
– Zamalo.
– Aha – odgovara hladno ganjajući novo žuto.

Mrzim njeno ahakanje. Radi to kad me mrzi. Mržnja je jaka riječ, gađenje je možda ona prava. Ona jednostavno ne razumije kako neko može ne znati da li je bacio prljav uložak u smeće. Ona ne razumije kako stvari poput sapiranja kade nakon kupanja, pranja šoljice nakon kafe ili bacanja uloška u smeće mogu nekom ne biti rutina. Zar se za takve stvari neko uopće može zapitati da li ih je uradio? Neko može. Mogu ja. Ona to zna i to joj se gadi.

– Sad ti se gadim?
– Ma jok. Samo znaš da ja to ne kontam.

Okrećem se i tamo pozadi, iza nas, ne sjedi niko. Same smo i možemo psovati i upadati u beznadežne rasprave. Same smo: ona vozač, ja suvozač i paket za moju mamu tamo iza.

– Nemaš tu šta kontat il’ ne. Takva sam. Jebi me, al’ sam takva.
– A dobro.

Ne svađa joj se, pa u to ime pojačava radio. Zaustavlja se na semaforu, ovaj put crveno kao kuća. Stupska petlja. Trup smo gusjenice, koja napušta grad. Mirno čekamo da se glava pokrene.

– Baš bi bilo super da znam udarat ritam po volanu – kaže odjednom potpuno ushićeno.

Svira brza ciganska melodija i ona se trudi pratiti je tapkanjem prstiju po volanu. Trube iz nekog drugog orkestra, tamo iza nas, zadaju, međutim, nesnosan i neuprativ ritam. Nervozni šoferi podsjećaju je da je zeleno i da se pokrene. S koliko li je samo usana sada potekla psovka na račun njenog spola? Ne smijemo ni pomisliti. Ubacuje u brzinu, kreće, ali nema više onog ushićenja, ni volje da prati ritam, nema više ni ciganske muzike, potpuno ju je utišala. Sad je opet sva u saobraćaju. Takve je sitnice demorališu. Još je početnica, još izlazi sva znojna iz auta, još joj je sjedište previše primaknuto šajbi i još obje ruke drži čvrsto na volanu čak i kad je cesta savršeno čista i ravna.

Trudim se zapaliti opet tu nepravedno ugašenu energiju i pojačavam muziku, ali cigani su odsvirali svoje. Slušamo stanje na putevima, no nema nikakvih smetnji na magistralnom putu M-17, osim da se i dalje, zbog radova na izgradnji auto-puta na dionici Visoko-Kakanj, vozi obilaznicom. Na radiju ne spominju da je danas nedjelja i da je na Stupu autopijaca, podatak koji nas dvije, uputivši se na put baš u ovo vrijeme i baš ovim putem, nismo smjele zaboraviti. Shvatamo to tek kad se nađemo uklještene u gomili automobila.
Ne samo da ne uspjevam zapaliti nju, već gasim i samu sebe. I opet utišavam radio.

– Jebem ti selo – progunđam, potom se opet okrenem tamo iza i gotovo da se izvinim paketu na stražnjem sjedištu.

Opalim još koju psovku i počnem nervozno tapšati prstima po vlastitom golom koljenu. Cijela je petlja blokirana, auta prilaze sa raznih strana, vruće je, u nedostatku trotoara, krajem ulice koračaju gomile pješaka, izvana, i kroz zatvorene prozore, dopire žamor i vika. Auto-pijaca je neizostavno mjesto okupljanja takozvanih prodavača (onih koji bi ono loše što imaju prodali za što više) i takozvanih potragača (onih koji bi ono dobro što nemaju kupili za što manje). Taj vječiti nesporazum razlog je što su ovakve pijace češće mjesto žestokih prepirki, psovki i nadmudrivanja, nego li istinskog poslovanja i robno-novčane razmjene.

– Fina Fabija – govori – Izgleda očuvana.
– Ovdje sve izgleda očuvano. A sve je ispod hrđavo.
– Meni i svaka lubenica izvana izgleda ukusno. A nije.

Nasmijala me i sretna sam što se smijem. Sretna je i ona. Ne volim lubenice, ali sam voljela kad ih je tata kuckao i tražio pravu u moru krivih. Mama veli da bi uvijek pogađao. Po autu ne kucaš da prepoznaš je li udarano. A bilo bi lijepo da možeš samo kucnuti i da ti svaka ta hrpetina željeza ispriča svoju priču. Bilo bi lijepo da su sve analogije slatke kao ova sa lubenicom i da me je svaki put ovako lako nasmijati.

Primičem joj se, zaklanjam joj čuperak kose iza uha i dajem joj pusu u ušnu resicu. Smije se i gleda me krajičkom oka. Obje su joj ruke još na volanu, iako se već par minuta ne pomičemo s mjesta.

Foto: Futurity via creative commons

Foto: Futurity via creative commons

– Ne budi tako napeta. Slobodno izbaci iz brzine, pusti nogu s kvačila, skini ruke s volana… Protegni se, odmori se.
– Hoćeš ti da voziš – pita uvrijeđeno.
– Neću. Samo kažem.
– Onda nemoj ni govorit. Opuštena sam.

Naravno da nije opuštena, ali mi je odjednom žao što sam išta rekla. Nekad je tako kruta. Kao kad vozi. Ili kad ne dozvoljava muzici da je ponese, već stidljivo pleše samo ramenima i gornjim dijelom trupa, ili kad razgovara sa nepoznatima, neprestano češkajući leđa i stražnji dio vrata. No, nisu to situacije u kojima joj smiješ prigovarati. Bilo bi moguće s njom pričati o tome u krevetu, u šetnji, na kafi, ali nipošto u trenucima dok je takva. Ne voli da misle da je kruta i napeta. To je čini krutom i napetom. Sad još jače stišće volan, a on sve više klizi iz znojnih šaka. Ljuta je što sam uništila tako lijep trenutak. Ne može da ne misli na to kako je možda zaista prekruta i kako će se sigurno i njima danas učiniti takvom.

– A daj sori. Samo mi je žao što se nisam sjetila da je danas prokleta pijaca… Žao mi što sam te uvukla u ovo… – pokušavam se izvući, ali riječi mi zvuče blijedo i neuvjerljivo i prije nego su sišle sa usana.
Htjela bih da mi vjeruje. Zaista se osjećam loše.
– Vjeruj mi.
– Ok, vjerujem. Ali kakve to veze ima s mojom opuštenošću? Uostalom, nisi ti kriva. I ja sam znala da je nedjelja.
– Znala si, al’ ja vodim. Mislim, mojima idemo.
– Pa?
– Pa ništa.
– Ne pokušavaj uvijek bit tako…
Kolona se lagano pokrenula i učinilo nam se da ćemo u ovoj turi zaista probiti obruč i izaći na čistinu. No, zapele smo opet.
– Pa dokle više? – pita me, kao dijete.
– Ne znam. Još malo. Da stavim neki cd? – odgovaram, kao djetetu.

Klima glavom i puštam nešto za hvatanje ritma po volanu. Razmišljam šta je htjela reći. Da ne pokušavam uvijek biti tako… Tako dominantna? Tako zaštitnička? Tako samouvjerena? Šta to ona već zna o meni, a da ni ne znam da zna? Opet joj radim ono s kosom, ono s uhom. Pokrećemo se i izlazimo iz gužve. Auto ronda, kao da mu je mrsko pokrenuti se. Pravi razlog za takvo brujanje, zapravo, nije ljenost mašine da nastavi putovanje, već Irinin šoferski junf. Njene oči nisu na cesti, već na kontrolnoj tabli. Tek kad vidi broj obrtaja, prebacuje u veću brzinu. Motor moraš slušati, auto ti zna reći šta mu treba, pomišljam da joj kažem, no, naravno, ne govorim. Ionako je dovoljno napeta zbog susreta sa mojima.

– Ja se ne sjećam pedesetog rođendana svoje mame – veli, kao da zna o čemu mislim.
– Kako?
– Tako. Bio je prije dvije godine, toliko znam, al’ nemam pojma šta smo radili i jesmo li ga obilježili.

Vjerovatno nisu. Irinin brat živi vani i rijetko pohodi roditeljski dom. Irina je stub familije. Krhak stub, učini ti se da ni bicikl ne možeš naslonit na njega, ali kad je upoznaš shvatiš kako je sposobna i za veće zemljotrese. Mama i tata bi se razveli da nije nje. I hoće, tačnije, čim ona ode od njih. Bit će to kraj njihovog kompromisa što su ga zvali brakom. Iako tim simboličnim odlaskom mlađeg djeteta od kuće neće prestati biti roditelji, prekinut će svoje formalno zajedništvo i otići tamo gdje već u mislima i srcima jesu.

– Je l te strah? – pitam.

Ona veli da jeste, a ni ne zna da sam je pitala je li je strah toga što će se njena porodica raspasti onog momenta kad im okrene leđa. Misli da sam je pitala je li je strah ovog putovanja i ove naše odluke da im napokon kažemo, da im, na proslavi pedesetog rođendana moje mame, da im svima, mami, tati, dedi, Aidi i Adnanu, svima, kažemo…

– Ma, to je normalno. Mislim, to da te strah. I mene je – odgovaram tiho.

A nije me strah. Nije toga. Strah me jeseni, strah me da će ovo ljeto tako brzo proći, strah me da neće sa mnom izdržati još dugo ili, još gore, da će se jednog jutra probuditi u pedesetoj čekajući povod da ode od mene.

– Hajde stani na prvoj pumpi, pliz… – jedva progovaram.
– Zašto?
– Malo mi je muka.

Zaustavlja auto i ja izlazim. Udišem zrak, ona izlazi za mnom i stavlja mi ruku na rame. Na licu joj vidim taj osjećaj odgovornosti, iako zna da sve to sa mnom nije od loše vožnje, trzanja auta i nespretnog zaobilaženja rupa na cesti. Nudi mi da ja vozim dalje, ali odbijam ljuta na samu sebe. Opet sam je uspjela rastužiti. Vadi cigaretu i pali je.

– Opet nisi sigurna da to želim – pita me, tačnije više konstatuje, dok pilji u poklon zatvoren u autu.

Nisam sigurna. I ne osjećam se pozvanom da išta odgovorim na ovo njeno pitanje, ako je uopće i pitanje. I ona zna da nisam sigurna. Zna da mislim da to radi zbog mene, ne jer zaista to želi. A neću da to radi zbog mene.

– Neću, neću da to radiš zbog mene, neću da ti bude žao, neću da za pet godina kažeš da sam ti sjebala pet godina života, neću da kažeš da si sve žrtvovala, jer si me voljela i da si mogla sa svima, sa bilo kim, sa muškarcima, frajerima, jebenim frajerčinama, a ti si, eto, odlučila sa mnom i otjerala si sve od sebe i porodicu, koja se raspala, naravno, čim su čuli, i sve opet zbog mene! Zbog mene!

Kao i obično nakon ovakvih erupcija, stojim skamenjeno, nesigurna da sam zaista sve to izgovorila. Možda sam samo razmišljala, možda nisam rekla baš sve i baš ovako?

Baca cigaru na asfalt i gleda je kako dogorijeva. Potom podigne glavu i pogleda me. Oči su joj umorne od vožnje, od treme, od straha. Očekujem da će izgovoriti gomilu uvreda. Očekujem da će me, ako već ne želi da me vrijeđa, barem prezrivo pogledati i ostaviti me tu, na pumpi, vratiti se dok još može, ako ništa drugo, a ono spasiti brak svojih roditelja. Ne dobijam ništa od očekivanog. Dobijam Irinu. Ulazimo u auto, u tišini. Uzima moj dlan i stavlja ga na svoju nogu. Iz glatke kože probijaju oštre dlačice i bockaju me.

– Misliš da će joj se svidjeti poklon – pita me dok pali auto.

Otkad je sve počelo, više od dodira i više od svega, volim da je gledam i da na njenom tijelu pronalazim svoje nedostatke: okrutne oštre dlačice na nogama, crvena zadebljanja oko kukova, ranice od dlake čiji je korijen ostao zatočen u tijelu…

– Hoće – odgovaram spremna da po drugi put krenemo na isto putovanje.

 

 

Lamija Begagić, preuzeto iz knjige „Pristojan životˮ

Foto: Labris

Foto: Labris

Lamija Begagić (Zenica, 1980) Urednica je dječijih listova Kolibrić, Palčić i 5Plus. Uređivala je književni web-magazin Omnibus i Književni žurnal. Piše za djecu i odrasle. Do sada je objavila zbirku kratkih priča Godišnjica mature, objavljena 2005. uporedo u Beogradu (Rende) i Sarajevu (Omnibus), kao i zbirku kratkih priča Jednosmjerno, Fabrika knjiga 2010. Živi u Sarajevu, gdje je i studirala na Odsjeku za književnosti naroda BiH Filozofskog fakulteta. Dvije priče („Bog, jazz i još ponešto ili prosto Ena i Jabukaˮ) objavljene su u zborniku „Bun(t)ovna p(r)ozaˮ. Na natječaju „Ekran priče_02ˮ u organizaciji zagrebačke Naklade MD i Iskon interneta osvaja prvu nagradu u konkurenciji od 1209 priča za priču „Dvadeset i sedamˮ. Priča „Jednom ću naučiti plestiˮ uvrštena je u zbornik „Poqueerene pričeˮ. Izbor priča našao se i u antologiji ex-yu mladih autora „Na trećem trguˮ.
Objavljivala je priče i poeziju u Licima, Sarajevskim sveskama, Zarezu, Libri Liberi, Reviji Re… Dobitnica je specijalne nagrade Fondacije Farah Tahirbegović „za doprinos razvoju izdavačke djelatnosti, književnosti, bibliotekarstva i opće kulture“.

Izvođenje sonate lezbejske kompozitorke u Beogradu

Kategorija: Vesti / Datum: jun 19, 2013

Nedelja, 23. jun 2013. 11:00, Kolarčeva zadužbina

U Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine biće održan promenadni koncert sa naslovom Muzika austrijskih kompozitora. Program čine veoma popularna dela kao i jedna kompozicija koja će prvi put biti izvedena u Srbiji.

U pitanju je sonata za violinu i klavir Matilde Kralik fon Mejrsvalden (Mathilde Kralik von Meyrswalden 1857 – 1944).

Ona je bila popularna za života i njena dela su bila rado izvođena. Pole smrti je nepravedno zapostavljena. Bila je veoma emancipovana, javno je živela sa svojom izabranicom. Sonata je njeno mladalačko, veoma emotivno i strasno delo.

Koncert počinje u 11 časova, ulaz je slobodan.

Gordana Matijević Nedeljković, violina

Marija Đukić, klavir

Program: M.T. fon Paradiz, Mocart, Šubert, Kralik, Krajzler

10 stvari koje (ni)ste znali/e o lezbejkama

Kategorija: LezKULTura / Datum: jun 19, 2013

1. LEZBEJKI IMA SVUDA OKO NAS, A NE SAMO NA ZAPADU

Postoji mišljenje da lezbejstvo postoji negde tamo na Zapadu, ali da se kao i sve druge nametnute negativne pojave, širi i kod nas. Činjenica je da na Zapadu postoje lezbejski pokreti koji svojim aktivnostima omogućavaju društvenu vidljivost lezbejki. Lezbejke postoje i uvek su postojale u svim zemljama, bez obzira na kulturološke i druge razlike, samo je pitanje, koliko im demokratija u tim državama omogućava vidljivost.

2. LEZBEJSTVO NIJE SAMO URBANA NEGO I RURALNA POJAVA

Činjenica je da u manje patrijarhalnim i više demokratskim sredinama žene imaju više prostora da budu lezbejke. U gradu postoje veće mogućnosti za njihovu afirmaciju i u masi ne moraju biti otkrivene, dok na selima, ili u manjim mestima, one moraju da se kriju da bi se zaštitile od diskriminacije i proganjanja. To, svakako, ne znači da lezbejki nema u ruralnim mestima.

Foto: Wikihow via creative commons

Foto: Wikihow via creative commons

3. LEZBEJKE NE MRZE MUŠKARCE, SAMO NE ZAVISE OD NJIH

Tezu da lezbejke mrze muškarce su smislili muškarci da bi imali opravdanje za žene koje žele da imaju svoju autonomiju, da žive svoj život i bez muške kontrole. Patrijarhalnom sistemu je neshvatljivo da postoje žene, kojima muskarci nisu referentne vrednosti i koje mogu u potpunosti živeti bez njih.

4. SEKSUALNI ODNOS MEĐU ŽENEMA JE NORMALNA STVAR

Društveno je rasprostranjeno mišljenje da su jedino heteroseksualni odnosi normalni, prirodni, a sve drugo, van toga, nije. To je logična posledica kompulzivnog patrijarhata u kome živimo. Ova teza se zasniva na religioznoj pretpostavci da žudnja i reprodukcija slede jedna iz druge, to jest, da se seksualni čin osmišljava u potomstvu, kao i na pretpostavci da heteroseksualni odnos ispunjava  „najvitalniji nagon žene“ – nagon za materinstvom. Ovi argumenti su nametnuti od strane patrijarhalnog društva koje odbija da postoje i druge vrste ljubavi od heteroseksualne, da bi se time zaštitio postojeći poredak.

5. ŽENA NE MOŽE POSTATI LEZBEJKA ZBOG NEDOSTATKA PRAVOG MUŠKARCA

Predrasuda da lezbejke nisu još našle pravog muškarca nastala je iz ideologije heteroseksualnog društva, kako bi se našao izgovor zašto neke žene žele živeti oslobođene dominacije muškaraca. Odatle predrasuda da one nisu našle pravog muškarca, jer se ne prihvata da žene mogu živeti bez njih.

6. LEZBEJSTVO NIJE PROLAZNA FAZA

Komentarom da je lezbejstvo prolazna faza minimizira se lezbejska egzistencija i postavlja se sporednom, nevažnom i uzgrednom u odnosu na heteroseksualnu. Takva snažna predrasuda prema lezbejkama se upućuje ženama, koje su počele svoj intimni život heteroseksualnim odnosima, kao i onima koje su počele sa lezbejskom žudnjom. Lezbejska egzistencija je jednako trajna kao i heteroseksualna.

Foto: Wikihow via creative commons

Foto: Wikihow via creative commons

7. NE POSTOJE „MUŠKO“ I „ŽENSKO“ U LEZBEJSKOM ODNOSU

Predrasuda da je u lezbejskom odnosu jedna „žensko“ a druga „muško“ preneta je iz heteroseksualnih odnosa u kojima postoji jasna podela uloga. Sve lezbejke su žene, a njihova podela na „buč“ i „fam“ ne znači da su one u odnosu kao muškarac ili kao žena. S druge strane, treba se podsetiti da identiteti žena prolaze kroz društvene identitete i „muških“ i „ženskih“ uloga. Na primer: autonomija, sloboda, hrabrost, uvek su bile osobine date samo konstrukciji muških uloga, dok su nežnost, brižnost, uvek konstrukcije ženskog pola.

8. LEZBEJKE NISU NESREĆNE ŽENE

Teorija da su lezbejke nesrećne žene je proizvod negiranja lezbejki. S jedne strane, mnoge lezbejke žive pod strahom da njihov život ne bude otkriven, i tako trpe diskriminaciju okoline. S druge strane, mnoge lezbejke, koje otvoreno žive svoju egzistenciju, kažu: „Najlepši deo mene – žene – je što sam lezbejka“. Ukoliko budemo radile na širenju vrednosti civilnog društva bez seksizma i homofobije, i heteroseksualne žene i lezbejke će biti srećne.

9. LEZBEJKE MOGU BITI MAJKE

Predrasuda da lezbejke ne smeju biti majke proizilazi iz ideologije da je deci potreban otac, kao uslov za detetovu „normalnu socijalizaciju“, kao i od predrasude da će lezbejke „propagirati“ lezbejstvo svojoj deci. Naučna istraživanja pokazuju da je detetu za dobar razvoj potrebna odgovorna osoba koja ga voli. To može biti osoba bilo kog srodstva, pola ili seksualne orijentacije. Drugo istraživanje pokazuje da su deca iz lezbejskih porodica jednaka sa decom iz hetero-porodica i po uspehu u školi i po socijabilnosti. Treće, „propaganda heteroseksualnosti“ sprovodi se kroz sve institucije društva već vekovima i toj propagandi ništa nije ravno. Trenutno se u Holandiji radi na donošenju zakona da lezbejke i gej-muškarci dobiju pravo na usvajanje dece.

10. NISU SVE FEMINISTKINJE LEZBEJKE – NISU SVE LEZBEJKE FEMINISTKINJE

Predrasuda da su sve feministkinje lezbejke a sve lezbejke feministkinje nastala je zbog društvenog muškog neprihvatanja i ignorisanja feminizma, te se njihove aktivistkinje obezvređuju rečima: „To su sve lezbejke!“ U feminističkom pokretu, većina žena su heteroseksualne, ali isto tako ima i lezbejki. Međutim, činjenica je da su mnoge lezbejke liderke feminističkih pokreta, jer su odbile da budu kontrolisane od muškaraca i rade na eliminaciji svih oblika diskriminacija žena. Rad na promovisanju lezbejskih prava podrazumeva rad na promovisanju ženskih prava. Postoji mnogo lezbejki koje nisu feministkinje.

Izvor: arhiva Labrisa 1995-2001.

P2P konferencija – jednakost i borba protiv diskriminacije

Kategorija: Vesti / Datum: jun 17, 2013

Šef delegacije Evropske unije u Srbiji Vensen Dežer (Vincent Degert) otvorio je današnju konferenciju P2P u Beogradu, posvećenu LGBT pravima, jednakom tretmanu i borbi protiv diskriminacije.

Tom prilikom on je rekao da smo se okupili danas jer delimo isto iskustvo u vezi sa diskriminacijom LGBT populacije u državama koje su kandidati za EU. Danas smo ovde, rekao je Dežer, da zajedno nađemo način za promociju LGBT prava i pokretanje aktivnosti usmerenih na sprovođenje antidiskriminacionih politika u društvu. Prema rečima Dežera, trebalo bi negovati praksu uspostavljanja kvalitetnije saradnje sa ministarstvima u Vladi, nezavisnim regulatornim telima u Srbiji i brojnim međunarodnim organizacijama, pre svega, Kancelarijom UN-a, Savetom Evrope i Delegacijom EU u Srbiji. Ovogodišnja P2P konferencija posvećena LGBT pravima samo je jedan od vidova te saradnje.

On je naglasio da će se Evropska komisija kao i do sada zalagati za praktičnu primenu zakonskih akata koji su usvojeni. Evropska komisija razvija pravni okvir koji će pokazati odnos državnih institucija prema diskriminaciji.

Dežer je podsetio da Ustav Srbije predviđa zaštitu svih ljudskih i manjinskih prava i zabranjuje diskriminaciju po pitanju seksualne, verske i rasne orijentacije: „Ako Srbija hoće da bude pravna država, treba da poštuje svoj Ustav”.

Foto: Labris

Foto: Labris

Gordana Stamenić iz Ministarstva pravde i državne uprave istakla je da je sloboda izražavanja i okupljana Ustavom zagarantovana i da to pravo imaju i LGBT osobe.

Nevena Petrušić poverenica za zaštitu ravnopravnoti, govorila je o pozitivnim pomacima LGBT prava u Srbiji. Posebno je skrenula pažnju na izradu Nacionalne strategije za borbu protiv diskriminacije i izrazila nadu da će ona uskoro biti i usvojena. Takođe, poverenica za zaštitu ravnopravnosti ukazala je na prve primere u sudskoj antidiskriminacionoj praksi u Srbiji.

Ova konferencija dolazi posle važnog sastanka predstavnika/ca vlasti i organizacionog odbora prajda, na kojem je država poručila da je donela odluku koja je u najboljem interesu za državu, a to je održavanje parade u Beogradu.

Konferenciji su prisustvovali i predstavnici Ministarstva pravde i državne uprave.

 

U Beogradu danas počinje P2P – „LGBT prava, jednak tretman za sve i borba protiv diskriminacije“

Kategorija: Radionice / Datum: jun 17, 2013

U Beogradu u hotelu „Moskva“ danas počinje trodnevna konferencija P2P – „Human Rights of Lesbian, Gay, Bisexual, and Transgender (LGBT) People, Equal Treatment and Fight against Discrimination“. Konferenciju organizuje Evropska komisija u saradnji sa Kancelarijom za ljudska i manjinska prava i ILGA Europe.

Konferenciji će prisustvovati oko stotinak aktivista/kinja iz Srbije, Albanije, Kosova, Crne Gore, Hrvatske, BIH, Makedonije i Turske.

Kancelarija za ljudska i manjinska prava

Kancelarija za ljudska i manjinska prava

Cilj konferencije je upoznavanje evropskih politika, programa i zakonske regulative u vezi sa LGBT pravima. Cilj je takođe i pružanje prilike učesnicima za međusobnu razmenu znanja i iskustava, kao i umrežavanje učesnika, kako međusobno, tako i sa predstavnicima organizacija civilnog društva na nivou EU i na nivou zemalja članica. Učesnicima će biti predstavljeni i primeri nacionalnih, a ako to bude moguće i regionalnih politika i aktivnosti na ovu temu.

ILGA Europe

ILGA Europe

Konferenciju će otvoriti:

Vensen Dežer, šef Delegacije Evropske unije u Srbiji.
Milan Pajević, direktor Kancelarije za evropske integracije (SEIO)
Gordana Stamenić, državna sekretarka Ministarstva pravde i državne uprave
Evelin Paradis, izvršna direktorka ILGA Europe
Antje Rotemund, šefica misije Saveta Evrope u Srbiji
Luiza Klingvol, Evropska Komisija

Današnje panel diskusije biće posvećene najvećim preprekama i izazovima ka postizanju jednakosti u zemljama kandidatima za članstvo EU, a večeras od 20 h u UK Parabrod (Kapetan Mišina 6a) biće prikazan dokumentarni film „Moje dete“, koji govori o roditeljima LGBT ljudi.

Drugi dan biće posvećen govoru mržnje i zločinu mržnje, slobodi okupljanja i izražavanja i implementaciji antidiskriminacionih politika.

Treći dan biće reči o mehanizmima za monitoring i o konkretnim merama koje će Vlada preduzeti ka uspostavljanju veće jednakosti.

 

Prajd u Varšavi i međunarodna konferencija: LGBT pokret Centralne i Istočne Evrope

Kategorija: Vesti / Datum: jun 15, 2013

U Varšavi je 14. juna održana međunarodna konferencija LGBT movement in Central Eastern Europe, Most interesting initiatives, strategies for the years to come. Konferenciju su organizovali Fondacija Roza Luksemburg iz Varšave i Kampanja protiv homofobije, kao i kabinet MP Roberta Bidrona.

Na provm panelu koji je bio posvećen najznačajnijim nacionalnim LGBT inicijativama i kampanjama, govorile su: Dragoslava Barzut (Labris), Kristine Garina (Mozaika, Letonija) i Katarzyna Remin (KPH, Poljska).

Hronology of the Belgrade Pride 2001-2012 from Dragoslava Barzut on Vimeo.

Aktivistkinje su predstavile najznačajnijie akcije i aktivnosti koje su organizovane u zemljama iz kojih dolaze. Kristina Garina iz Letonije govorila je o Baltik prajdu, pomacima i nastojanjima da Prajd u Letoniji bude bolji. Katarzyna Remin je predstavila kampanju podrške roditeljima LGBT osoba, a Dragoslava Barzut iz Labrisa prikazala je kratak film o beogradskom prajdu, takođe je govorila o Labrisovoj kampanji Ljubav je zakon o Modelu zakona o registrovanim istopolnim zajednicama.

Na drugom panelu posvećenom legislativi i samom procesu pripreme i donošenja zakona, govorili su Sanda Brumen (Kontra, Hrvatska), Agata Chaber (KPH, Poljska), Lalka Podobinska (Transfuzja, Poljska) i Arturas Rudomanskis (TJA, Letonija). Sanda Brumen govorila je o uticaju katoličke crkve na državu, i kako je istakla to je trenutno jedan od procesa koji usporava zakonsko regulisanje istopolnih brakova. Agata i Lalka su govorile o zakonskim procedurama kroz koje prolaze transeksualne osobe u Centralnoj Evropi (Slovačka, Češka, Poljska i Ukrajina). Kampanje protiv govora mržnje su bile teme o kojima je govorio Arturas iz Letonije.

Na trećem i poslednjem panelu, koji je nazvan Nove LGBT strategije Gregory Czarnecki iz Budimpešte govorio je o potrebi povezivanja LGBT pokreta i njegovoj internacionalizaciji. Ksenija Forca iz Srbije govorila je o različitim strategijama LGBT pokreta u poslednjih desetak godina aktivizma u Beogradu dok je Ana Zorbić iz Niša govorila o (de)centralizaciji LGBT pokreta u Srbiji i važnosti lezbejskog organizovanja van Beograda. Ksenija Forca je istakla važnost solidarnosti sa drugim socijalnim pokretima, kao i rada sa LGBTIQ zajednicom. Miroslava Makuchowska iz Poljske zastupala je tezu o važnosti prajda, rekavši da je prajd najvažniji za vidljivost LGBT populacije i da je njegovo održavanje veoma važno čak i u okolnostima kada ono svara traume. Cheslaw Walek iz Češke predstavio je prvi praški prajd održan 2012. godine.